Poučna knjiga

Sig­nal­na sve­tla ime­nu­je zbir­ku auto­ro­vih inter­vjua i kra­ćih napi­sa (dve do sedam­na­est stra­ni­ca) koji su nasta­li kao reak­ci­ja na novin­ske član­ke pro­či­ta­ne tokom kori­šće­nja glo­ba­li­zu­ju­ćeg pre­vo­znog sred­stva – avi­o­na. Možda zbog takvog pore­kla, tek­sti­ći (pisa­ni tokom posled­nje dece­ni­je pro­šlog veka) ne pre­la­ze domet nein­te­gri­sa­nih izja­šnja­va­nja s povo­dom. Narav­no, svi su usme­re­ni pro­tiv tzv. «neo­li­be­ral­ne poša­sti». Nije nepo­želj­no pret­po­sta­vi­ti da je na tako sku­če­nom pro­sto­ru bilo teško doda­ti još i neku rele­vant­nu argu­men­ta­ci­ju. To tre­ba ima­ti u vidu kao jed­no od mogu­ćih obja­šnje­nja za pre­te­žno pam­flet­ski (u opi­snom smi­slu te reči) karak­ter sadr­ža­ja. Upr­kos tome, mesti­mič­no se mogu uoči­ti natuk­ni­ce o teo­rij­skim toko­vi­ma argu­me­na­ta. To nam omo­gu­ća­va da se nje­go­va izja­šnja­va­nja ipak izne­su i u sve­tlu arti­ku­li­sa­nog poli­ti­ko­lo­škog sta­va. Svoj poli­tič­ki stav jasno je izlo­žio već u pod­na­slo­vu: «Pri­lo­zi za otpor neo­li­be­ral­noj inva­zi­ji». Ali, to nije dovolj­no za razu­me­va­nje i pro­ce­nji­va­nje nje­go­vih razlo­ga koji­ma impli­cit­no oprav­da­va nepri­hva­ta­nje libe­ral­nih sta­vo­va (prin­ci­pi indi­vi­du­a­li­zma, slo­bo­de odlu­či­va­nja i trži­šta). U goto­vo pomod­noj ple­ja­di onih koji se suprot­sta­vlja­ju glo­ba­li­za­ci­ji (=uni­ver­zal­no usva­ja­nje libe­ra­li­zma kao nesum­nji­vo temelj­ne vred­no­sti koja omo­gu­ća­va opsta­nak civi­li­za­cij­skih teko­vi­na čove­čan­stva) može­mo da pre­po­zna­mo razli­či­tost u obra­zla­ga­nji­ma. Da pod­se­tim na neka zna­čaj­ni­ja ime­na anti­glo­ba­li­zma: Osa­ma bin Laden, Slo­bo­dan Milo­še­vić, Sla­voj Žižek, Fidel Kastro, Noam Čom­ski, Mihaj­lo Mar­ko­vić, Sadam Huse­in, its. Kada bismo izu­ze­li poli­ti­ko­lo­ška prav­da­nja ovih auto­ri­te­ta, mora­li bi da se slo­ži­mo da među nji­ma nema bit­nih poli­tič­kih razli­ka, da ima­ju iden­ti­čan poli­tič­ki stav. Mada, ovi Hero­ji anti­glo­ba­li­zma ipak ima­ju i jedan zajed­nič­ki poli­ti­ko­lo­ški motiv: meto­do­lo­ški kolektivizam. 

Pri­kaz Bur­di­je­o­vih poli­ti­ko­lo­ških pre­mi­sa mora otpo­če­ti isti­ca­njem nači­na na koji kva­li­fi­ka­ci­o­no situ­i­ra poli­tič­ke sta­vo­ve i iska­ze. Za nje­ga posto­je (bazič­no) dve dis­junkt­ne kate­go­ri­je: «pro­gre­siv­no» i «regre­siv­no». Pod prvu odred­ni­cu spa­da­ju oni koji su soci­ja­li­stič­ko-akti­vi­stič­ki, a u dru­gu svi osta­li. Pre­po­zna­tlji­vo pore­klo ova­kvog distin­gvi­ra­nja (poti­če iz stan­dard­nih mark­si­stič­kih dok­tri­na koje poli­tič­ku isto­ri­ju inter­pre­ti­ra­ju po mode­lu mani­hej­skog evo­lu­ci­o­ni­zma) reči­to govo­ri o auto­ro­vim inten­ci­ja­ma. Posto­je dve vari­jan­te te dok­tri­ne. Po prvoj, evo­lu­ci­o­ni­zam je stro­go deter­mi­ni­san pro­ces, isto­ri­ja ima ente­le­hij­sku nužnost. Po dru­goj, gde spa­da i naš autor, pobe­da pro­gre­siv­nih sna­ga u veli­koj meri zavi­si od anga­žma­na avan­gard­nih akti­vi­sta. To je volun­ta­ri­stič­ka vari­jan­ta. Bur­di­je goto­vo man­trič­ki pona­vlja da je nje­gov cilj mobi­li­za­ci­ja avan­gard­nih, «pro­gre­siv­nih» sna­ga u ovim «teškim vre­me­ni­ma za soci­ja­li­zam». Nep­hod­ni su dodat­ni napo­ri ka dela­nju jer «regre­siv­ni» trend je u ekspan­zi­ji. Kako to sam nagla­ša­va: «I jedan akti­vi­sta koji se ‘pre­o­bra­tio’ (u sva­kom smi­slu ove reči) nano­si više šte­te nego deset pro­tiv­ni­ka». Pro­tiv­ni­ci su libe­ra­li i nji­ho­va «kon­zer­va­tiv­na revo­lu­ci­ja» («novog tipa») koja ima «pro­gram metod­skog ruše­nja kolek­ti­va». «Pošast» libe­ra­li­zma dovo­di do mera «čija je svr­ha da dove­du u pita­nje sve kolek­tiv­ne struk­tu­re spo­sob­ne da budu pre­pre­ka logi­ci čistog trži­šta» (s. 109). Novi­na kojom naš autor dopri­no­si soci­ja­li­stič­koj dok­tri­ni jeste u pro­ši­ri­va­nju seman­tič­kog polja soci­ja­li­stič­kog poj­ma vred­no­sti. Dok je sta­ri mark­si­zam zastu­pao «kla­sne inte­re­se», sada soci­ja­li­zam zastu­pa inte­res kolek­ti­va «kao takvog», kolek­ti­vi­zma uop­šte. O tome sve­do­či lajt­mo­tiv knji­ži­ce: pona­vlja­ju se for­mu­la­ci­je o «kolek­tiv­nom radu», o «kolek­tiv­nom misa­o­nom radu», pa čak i o «ide­a­lu kolek­tiv­nog inte­lek­tu­al­ca». Iako bi neko mogao da brzo­ple­to zaklju­či kako se radi o nekoj vari­ja­ci­ji naci­o­nal-soci­ja­li­zma, ili soci­jal-naci­o­na­li­zma, to ne bi bilo pot­pu­no tač­no. Dovolj­no je pod­se­ti­ti se da je kolek­ti­vi­zam sta­ri­ji i od soci­ja­li­zma i od naci­o­na­li­zma. On je ispi­snik prvih ple­men­skih zajed­ni­ca. Autor se pro­ti­vi «regre­siv­nom» indi­vi­du­a­li­zmu jer se «pot­pu­no kosi sa vred­no­sti­ma neu­pa­dlji­ve posve­će­no­sti kolek­tiv­nom inte­re­su koje su čini­le funk­ci­o­ne­ra ili aktivistu». 

Upo­ri­šna tač­ka Bur­di­je­o­ve misi­je otpo­ra libe­ra­li­zmu, zbor­no mesto nje­go­vih poku­ša­ja argu­men­ta­ci­ja, mesto sa koga orga­ni­zu­je odbra­nu pret­po­sta­vlje­ne Vrhov­ne Vred­no­sti, jeste drža­va. Jaka, bri­žlji­vo-sao­se­ćaj­na i rodi­telj­ski-zaštit­nič­ka (Wel­fa­re sta­te). Da bi zado­vo­lji­la taj uslov drža­va mora biti struk­tu­ri­ra­na kao kolek­tiv, mora biti nje­go­va organ­ska struk­tu­ra i nje­go­va mani­fe­sta­ci­ja. Narav­no, neo-libe­ra­li­zam je «pošast» jer «teži da uni­šti filo­zof­ske osno­ve Wel­fa­re sta­te-a, a poseb­no pojam kolek­tiv­ne odgo­vor­no­sti» (s. 13). 

Nasu­prot tome, libe­ral ne veru­je da je ema­na­ci­ja kolek­ti­va već da je on – on sam. Kao i da je nje­go­va svo­ji­na ipak nje­go­va. Da libe­ra­li­zam, pak, poči­va na nače­lu slo­bo­de. Na uve­re­nju da niko nema pra­va da se meša u pri­vat­nost neke oso­be. Da sva­ki poje­di­nac tre­ba sam da bira, sam da odlu­ču­je o sebi i da sno­si odgo­vor­nost za svo­je odlu­ke. Da osnov­na funk­ci­ja jav­no­sti upra­vo i jeste da omo­gu­ći zašti­tu sfe­ri pri­vat­no­sti od onih koji poku­ša­ju da naru­še prin­ci­pe slo­bo­de. Za libe­ra­la kolek­ti­vi­stič­ka nače­la mogu da zna­če jedi­no pre­tva­ra­nje slo­bod­nog čove­ka u malo­let­ni­ka ili roba. U onog ko je nespo­so­ban ili mu je zabra­nje­no da se bri­ne o sebi. On sma­tra da «sva­ka vlast kva­ri lju­de, a apso­lut­na vlast kva­ri apso­lut­no», zato se i zala­že isklju­či­vo za mini­mal­nu drža­vu i za pode­lu vla­sti: vlast iona­ko uvek vrše lju­di, poje­din­ci, a ne kolektiv. 

Bur­di­je, kao i svi kolek­ti­vi­sti, napa­da indi­vi­du­a­li­stič­ke prin­ci­pe p®ozivajući se na zahte­ve tzv. «soci­jal­ne prav­de», odno­sno na nače­la re-distri­bu­ci­je vred­no­sti. Za nje­ga su vred­no­sti sino­nim za dru­štve­ne vred­no­sti, i «kao takve» tre­ba da budu kolek­tiv­no vla­sni­štvo. Tač­ni­je, ne sme­ju da posto­je nejed­na­ko­sti u pogle­du onog što je (nekim čudom) vla­sni­štvo poje­di­na­ca. Da bi even­tu­al­ne (nepra­ved­ne i ni sa čim iza­zva­ne) nejed­na­ko­sti mogle da budu ispra­vlje­ne, kolek­tiv mora moći da dono­si odlu­ke o poje­din­cu. Oda­tle pro­i­zla­zi neop­hod­nost da drža­va bude struk­tu­ra i mani­fe­sta­ci­ja odlu­či­va­nja o re-distri­bu­tiv­no­sti. Posle­di­ca je da drža­va osta­je impe­ra­tiv­ni arbi­tar koji komad­no inter­ve­ni­še u indi­vi­du­al­ne sud­bi­ne. Ako se pod­se­ti­mo da je odgo­vor­nost «kolek­tiv­na», onda ni slo­bo­da ne može pri­pa­da­ti poje­din­ci­ma, zar ne? Naš autor nagla­ša­va da «pojam kolek­tiv­ne odgo­vor­no­sti» nije ništa manje nego «suštin­sko dostig­nu­će soci­jal­ne (i soci­o­lo­ške) misli». Nju pra­ti sigur­nost, sigur­nost da će kolek­tiv da misli i da bri­ne ume­sto da to rade poje­din­ci. Lič­no, nije mi jasno kako će to kolek­tiv da «misli» i da «odlu­ču­je», ako poje­din­ci to ne budu radi­li? Kako bi bilo ko mogao da bude odgo­vo­ran (po bilo kom pita­nju) ako su odlu­či­va­nje i odgo­vor­nost «stvar» kolek­ti­va? Ako poje­din­ci samo tre­ba da sa «neu­pa­dlji­vom posve­će­no­šću» «rade svoj posao» i «samo izvr­ša­va­ju nare­đe­nja» (čija?)? Autor se ne izja­šnja­va o ovo­me, osim ako impli­ci­tan odgo­vor nije dat u ovom cita­tu: «Soci­o­lo­gi­ja uči kako funk­ci­o­ni­šu gru­pe i kako se slu­ži­ti zako­ni­ma pre­ma koji­ma one funk­ci­o­ni­šu kako bismo poku­ša­li da ih osu­je­ti­mo». Da li to zna­či da je Pla­ton bio neznat­no nepre­ci­zan, da je ume­sto «kra­lje­vi-filo­zo­fi» tre­ba­lo da sto­ji «kra­lje­vi-soci­o­lo­zi»?

Ali, naš se autor izja­šnja­va ekspli­cit­no o «soci­jal­noj prav­di». Nejed­na­ko­sti su «dru­štve­no distri­bu­i­ra­ne dru­štve­ne nejed­na­ko­sti». Zato je pra­ved­no da dru­štvo (koje, jel’, želi da bude pra­ved­no) izvr­ši re-distri­bu­ci­ju ono­ga što je nejed­na­ko. Narav­no, putem držav­ne inter­ven­ci­je koja će ga uči­ni­ti jed­na­kim. Na pri­mer, ako je neko bogat a neko siro­ma­šan, drža­va će inter­ve­ni­sa­ti: opljač­ka­će boga­tog koli­ko tre­ba i dati siro­ma­šnom. A ako je neko obra­zo­van a neko dru­gi nije, narav­no da će drža­va inter­ve­ni­sa­ti. Ako neko radi a neko ne – opet je tu drža­va. Ako je neko inte­li­gen­tan a neko dru­gi manje inte­li­gen­tan, tako­đe će mora­ti da dođe do inter­ven­ci­je drža­ve. Uosta­lom, zar nas autor ne pod­se­ća kako za inte­li­gen­ci­ju «zna­mo da je zapra­vo distri­bu­i­ra dru­štvo, budu­ći da su nejed­na­ko­sti u pogle­du inte­li­gen­ci­je dru­štve­ne nejed­na­ko­sti» (s. 47). A kako bi se to dru­ga­či­je ostva­ri­va­lo nego zahva­lju­ju­ći «vred­no­sti­ma neu­pa­dlji­ve posve­će­no­sti kolek­tiv­nom inte­re­su». Autor nago­ve­šta­va još neke pro­me­ne: npr. uve­la bi se nova eko­no­mi­ja – «eko­no­mi­ja sre­će». To što se sada­šnja eko­nom­ska nau­ka zasni­va na pro­u­ča­va­nju i pošto­va­nju trži­šnih zako­na, i što se slu­ži mate­ma­ti­kom, to je (po našem auto­ru) pro­pa­gand­no obma­nji­va­nje siro­ma­šnih. Eko­nom­ski struč­nja­ci tre­ba (poput soci­o­lo­ga) da svo­je zna­nje o trži­šnim zako­ni­ma upo­tre­be tako da ome­tu nji­ho­vo funk­ci­o­ni­sa­nje. U inte­re­su kolek­ti­va, narav­no. A novi­na­ri bi se «anga­žo­va­no» bavi­li «pro­i­zvod­njom vesti» – u inte­re­su kolek­ti­va. Bur­di­je, kao nauč­ni rad­nik od auto­ri­te­ta, tvr­di da libe­ra­li žive u zablu­di (ili, zapra­vo, obma­nju­ju) kada tvr­de da nau­ka slu­ži zna­nju: radi se zapra­vo o slu­žbi inte­re­su, i to – kolek­tiv­nom. No, to nije dovolj­no, tre­ba da to bude Bur­di­je­ov (nei­men­lji­vi) kolek­tiv. Libe­ra­li­zam je nepri­hva­tljiv zato što pomo­ću svo­jih teo­ri­ja (pomo­ću nji­ho­ve tačnosti/istinitosti) ostva­ru­je jedan «pro­gram metod­skog ruše­nja kolek­ti­va». Što neod­go­vor­no pra­vi razli­ke izme­đu eko­no­mi­je i poli­ti­ke, izme­đu insti­tu­ci­je i zajed­ni­ce, a čak i izme­đu drža­ve i zajed­ni­ce ili izme­đu vla­sni­štva i kolek­ti­va. Po nje­mu, te razli­ke ne sme­ju da posto­je jer posto­ji samo Zajed­ni­ca, držav­na zajed­ni­ca. Nedo­pu­sti­vo je vrši­ti takvu «depo­li­ti­za­ci­ju» dru­štva (vero­vat­no zato što bi to pod­ra­zu­me­va­lo da se poli­tič­kim odlu­ka­ma ne mogu menja­ti zako­ni­to­sti u eko­no­mi­ji, bio­lo­gi­ji ili logi­ci). Da bi svog čita­o­ca ube­dio da tre­ba da se odrek­ne svo­je poli­tič­ke i eko­nom­ske slo­bo­de, da je to isprav­na odlu­ka, on isti­če kako u takvoj demo­kra­ti­ji posto­je siro­ma­šni i bed­ni, posto­je masov­na otpu­šta­nja s posla, posto­je kri­mi­nal, alko­ho­li­zam, nesre­ća. A sve su to posle­di­ce libe­ra­li­zma. To upo­tre­blja­va kao svoj kru­ci­jal­ni argu­ment, onaj koji pre­ki­da sva­ku raspra­vu sa impe­ra­tiv­nom sna­gom doka­za. Pla­u­zi­bil­nost se, vero­vat­no nepo­re­ci­vo, veri­fi­ku­je onim nepre­gled­nim kolo­na­ma izbe­glih iz zema­lja sa libe­ral­nom eko­no­mi­jom i demokratijom. 

Pod­se­tio bih i na tra­di­ci­ju čiji je Bur­di­je posled­nik. Na dija­hro­nij­skoj osi, spa­da u tra­di­ci­ju fran­cu­skih inte­lek­tu­a­la­ca koji su poli­tič­ki anga­žman doži­vlja­va­li kao odgo­vor­nost za mesi­jan­sko poslan­stvo u nedo­volj­no pro­sve­će­nom jav­nom mnje­nju. Naj­po­zna­ti­ji, a time i naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ji pred­stav­ni­ci su Žan-Pol Sartr i Moris Mer­lo-Pon­ti. Ovaj posled­nji je bio filo­zof koji je dosled­no­sti u zastu­pa­nju svo­jih sta­vo­va pret­po­sta­vljao nji­ho­vu širu pri­hva­tlji­vost. Kao mark­stist (i komu­ni­sta) bra­nio je teo­rij­ske i prak­tič­ne kon­se­kven­ce svo­jih sta­vo­va: bra­nio je nužnost Sta­lji­no­vih čist­ki i posto­ja­nje gula­ga. Pošto su dese­ti­ne mili­o­na mrtvih bili logič­na posle­di­ca levi­čar­skih pre­mi­sa o komand­noj eko­no­mi­ji i suspen­do­va­nja indi­vi­du­a­li­stič­kih nače­la, on je sa kolek­ti­vi­stič­kim pret­po­stav­ka­ma zastu­pao i nji­ho­ve posle­di­ce. Sar­tru je to bilo nedo­volj­no revo­lu­ci­o­nar­no pa se akti­vi­rao u pro­mo­ci­ji Mao­ve ver­zi­je soci­ja­li­zma (šezde­set mili­o­na ubi­je­nih). Među­tim, on je pošto­vao i prin­cip slo­bo­de. Samo je, radi izbe­ga­va­nja nedo­sled­no­sti, izme­stio domen važe­nja tog nače­la iz poli­tič­kog polja u psi­hič­ko polje. Post-Sar­trov­ski inte­lek­tu­al­ci su odu­sta­li i od tog Hero­ja usvo­jiv­ši «suvi» kolek­ti­vi­zam. Čuve­na je nji­ho­va devi­za: «Bolje je sa Sar­trom ne biti u pra­vu nego sa Aro­nom biti (u pra­vu)». Bur­di­je je, po sve­mu sude­ći, samo izba­cio lič­na ime­na zame­niv­ši ih ter­mi­ni­ma «kolek­ti­vi­zam» i «neo­li­be­ra­li­zam». Otkad su Hero­ji kolek­ti­vi­zma posta­li roba sum­nji­ve vred­no­sti, nje­go­vi pro­ro­ci i apo­lo­ge­ti su osta­li bez upo­ri­šta u real­no­sti. Levi­čar Bur­di­je je poku­šao da izna­đe izlaz u feti­ši­za­ci­ji drža­ve (bilo naci­o­nal­ne ili nad-naci­o­nal­ne) i amor­fi­za­ci­ji kolek­ti­va. Taj korak ga je vrlo pri­bli­žio desni­ča­ru Kar­lu Šmi­tu. Da razli­ka izme­đu levi­ce i desni­ce ne bi išče­zla i na teo­rij­skom nivou, osta­le su oču­va­ne dve nepo­du­dar­no­sti koje bi tre­ba­lo da oču­va­ju zev rAzli­ke. Prva nepo­du­dar­nost je u tome što Šmit instan­cu omni­po­tent­nog deci­zi­o­ni­zma pre­po­zna­je u drža­vi a ne u zajed­ni­ci. S obzi­rom da to dvo­je (u obe­ma teo­ri­ja­ma) čine dija­lek­tič­ko jedin­stvo isto­sti, ta nepo­du­dar­nost nema prak­tič­nih posle­di­ca. Dru­ga nepo­du­dar­nost je u karak­te­ru kolek­ti­va koji pod­ra­zu­me­va­ju. Kod levi­ča­ra je u pita­nju inklu­ziv­na, anar­hi­zu­ju­ća zajed­ni­ca bazi­ra­na na sen­ti­men­ta­li­stič­koj soli­dar­no­sti. Kod desni­ča­ra je, pak, reč o eksklu­ziv­noj, hije­rar­hi­zu­ju­ćoj zajed­ni­ci bazi­ra­noj na spar­tan­skom beli­ci­zmu. Pošto danas nijed­na poli­tič­ka insti­tu­ci­ja u sve­tu, pa ni lider­ska drža­va čove­čan­stva, ne ras­po­la­že pre­ro­ga­ti­vi­ma božan­ske autar­hič­no­sti pod­ra­zu­me­va­ne pod poj­mom suve­re­ni­te­ta drža­ve, neja­sno je kako se može stvar­nost pri­ve­sti k poj­mu – osim ratom. Čime nam se i dru­ga nepo­du­dar­nost uka­zu­je kao sve pro­zir­ni­ja i dubioznija. 

Ono što je nesum­nji­vo jeste da ova knji­ži­ca pred­sta­vlja apel da se pou­ke kolek­ti­vi­stič­kih uspe­ha u dva­de­se­tom veku – pono­ve. Makar i kao farsa.

Slo­bo­dan Radosavljević