Zašto su političari veće zlo od tajkuna?

Aksiološko derogiranje i anatemisanje “tajkuna” je jedan od najpopularnijih sportova u domaćoj političkoj i teorijsko-političkoj javnosti. I gle čuda, jednako u “civilnom sektoru” i među profesionalnim denacifikatorima i popravljačima Srba kao naroda, kao i među herojskim “braniteljima” ugroženog Srpstva od Zapada i domaćih misionara. Tajkuni su najveće zlo, rak-rana demokratije, tvrde dvojica NSPM analitičara u svom skorašnjem tekstu (a uporno ponavljaju u Danasu, Republici i na B 92 već mesecima i godinama), a zadatak demokratskih političara jeste da im stanu u kraj i onemoguće u vršenju političkog uticaja na Vladu i sam politički sistem. Srbiji treba novi Putin, kako mnogi zahtevaju poslednjih godina, a naglašeno poslednjih meseci (nekako od kako je ova vlada počela da ima političkih problema sa jednim od njih). Treba nam čovek koji će sve te tranzicione bogataše da pošalje iza rešetaka.

Ko su zapravo tajkuni? Ljudi koji su stekli bogatstvo u neregularnim ili poluregularnim uslovima divlje tranzicije, bez jasnih i kredibilnih pravila igre, u prvom redu stabilnih vlasničkih prava i sudskog sistema. To su ljudi koji su iskoristili političke veze da zloupotrebom javnih fondova, ekskluzivnih dozvola, licenci ili povlašćenog pristupa kreditima državnih banaka ili privatizaciji, steknu ogromne rente, tj ekonomskim razlozima neopravdane profite. Njih u Srbiji ima dosta, i nema potrebe licitirati imenima.

Ali, glavni problem sa celom tom pričom o tajkunima je u sledećem; oni su proizvod jednog sistema, a ne njegov uzrok. Nisu oni proizveli korumpirani politički sistem, već je taj sistem favorizovao njih u odnosu na “normalne” biznismene. S druge strane, i mnogi od njih bi postali “normalni” biznismeni da su pravila igre bila normalna, te bi svoju preduzetničku sposobnost usmerili u inovacije i posao a ne lobiranje, podmićivanje i klijentelizam. To što su se usmerili na ovo drugo, znači samo da je sistem to drugo učinio isplativijim od onog prvog. Stoga, naša ekonomija neće ozdraviti ako sadašnja Vlada pošalje u zatvor sve ljude koji su se 90-ih ovako ili onako obogatili zloupotrebom državne moći i političkih privilegija, već ako ukine sistem koji im je to omogućio. To znači da uvede vladavinu prava, da striktno razdvoji ekonomiju od politike i olakša poslovanje ljudima kroz smanjenje regulacija i poreza. Da upodobi pravni i regulatorni ambijent u Srbiji onome što postoji u uspešnim modelima tržišne privrede u Evropi, Americi ili Aziji.

Ali, avaj, tu počinju svi naši problemi. Takva reforma seče granu na kojoj političari sede. Ona umanjuje ekonomsku vrednost političkih položaja u ovoj zemlji. Biti ministar, ili birokrata, postaje mnogo manje lukrativna stvar ako nemaš diskrecionu moć da kradeš i pljačkaš, odnosno držiš ključeve poslovanja ljudi kroz moć da daješ dozvole, licence, da ovako ili onako proizvoljno regulišeš njihovo poslovanje itd. Ekonomska vrednost bivanja članom upravnog odbora postaje znatno manja ako javno preduzeće bude privatizovano, jer onda o tome ne odlučuju političari, i ne postavljaju tamo svoje švalerke, sinovce i šurnjaje, nego privatni vlasnici koji postavljaju kompetentne ljude jer se radi o njihovom, a ne o poreskom novcu. Reforma znači smanjenje moći političara nad životima ljudi uopšte, pa i nad poslovanjem i biznisom vlasnika kapitala. Političari to ne vole, već vole da imaju još više moći, da još više kradu nego sad, i da se pitaju ako je moguće za još više stvari nego što se pitaju sad. Zato toliko čuvaju javna preduzeća od reforme i privatizacije, zato toliko donose novih i restriktivnih regulacija, zato iznalaze toliko sve novih i novih oblasti političkog arbitriranja ekonomskim životom.

U ovom svetlu, povika na tajkune je samo dimna zavesa za odsustvo ozbiljnih reformi i produžavanje Miloševićevog socijalizma. Umesto da garantuje vlasnička prava i stabilnost okvira za investiranje, Vlada se upušta u politički obračun sa “tajkunima”. U prvom redu sa Karićem. Ona neće da ukine sistem privilegija i političke arbitraže koji stvara tajkunizaciju, nego da skloni politički nepodobne tajkune, a da promoviše svoje. I u tome ima političku podršku javnosti, koja samo voli da vidi da je krv pala, odnosno da oni koji su “pokrali narod” pate.

Nije ovde toliko centralno pitanje licemerja i nedoslednosti ove Vlade i njenih podržavalaca: kad su oni kupovali poslanike za vreme Živkovićevog kabineta, onda je to bilo legitimno dokidanje nepopularne vlade, a kad danas Karić kupuje poslanike, onda je to atak na parlamentarizam. Kad je Đinđić krao mandate, onda je to bilo podrivanje vladavine prava i političkog sistema, kad oni sami danas kradu mandate, onda je to borba protiv tajkunizacije. Pre je reč o problemu sistematske zamene teza, tj. sužavanja fokusa na posledice “tajkunizacije”, uz analogno zanemarivanje uzroka samog problema.

Političari su veće zlo od tajkuna jer su oni kreatori sistema koji tajkune proizvodi i održava. Ono što ojačava poziciju kako Karića tako i svih drugih Miloševićevih tajkuna jeste protekcionizam i antiliberalna ekonomska politika i ove i prethodne Vlade. Zašto recimo vlada ne otvori potpuno tržište fiksne i mobilne telefonije, i time efikasno potkopa Karićev monopolistički položaj? Konkurencija bi verovatno oduvala Karića vrlo brzo, kao što bi konkurencija u drugim oblastima koje su sada zatovorene ili poluzatovrene oduvala i druge tajkune. Ali, naša vlada zahteva od svakog stranog trgovinskog lanca koji ima više od 40 000 kvadrata prodajnog prostora da traži dozvolu od Ministra za dalje širenje (da se finansijski “isprsi” za dozvolu, bar malo više nego što su se već “isprsili” domaći konkurenti za uskraćivanje te dozvole). Pre oko godinu dana Potpredsednik Vlade Labus je pretio Kariću, ukoliko ne bude kooperativan u pregovorima oko Mobtela, da će “Vlada uvesti trećeg operatera”. A ja se pitam, što ga nije odmah uvela? I četvrtog i petog, a ne samo trećeg? I što ga nije uvela nezavisno od Karićeve “kooperativnosti”? I što ga javnost koja koristi telefonske usluge ne priupita zašto to nije uradio? Da li možda zato da bi se time podigla ekonomska cena vladinim pregovaračima, odnosno poslala poruka Kariću da će i on morati da se monetarno “isprsi” ako hoće da zadrži Mobtel? I da li je možda političarima mnogo bolje da imaju Karića koga će moći stalno da muzu i ucenjuju, nego masu privatnika nad kojima nemaju nikakvu moć? Ne, “javnost” nema vremena za bavljenje takvim tričarijama jer je zauzeta galamom na tajkune i pozivima na njihov političko-sudski linč.

Naravno, kad bi bio uveden još neki operater (što je moguće potezom pera) ne bi toliko hiljada zaposlenih mogao da ima Telekom, i ne bi političari mogli da naplaćuju usluge održavanja postojećeg sistema, i ne bi impuls koštao ovoliko kao sada, nego pet puta manje. Ali, kome je još do toga kad svi lepo možemo da uživamo u slici Karića iza rešetaka i Države-Robin Huda koja “vraća naše pare”. Nema veze što je država mnogo veći pljačkaš od Karića, jer nam ne da mogućnost konkurencije, što će reći – jeftinijeg impulsa mobilnog telefona i bolje usluge koju ova nužno povlači. Važno je samo da svi složno halačemo kako je “Karić potkradao državu” (nezavisno od toga koliko je ovo zapravo bilo tačno) pa je dobro što će tako završiti. Nismo važni mi i naši interesi, već je važna država i njeni interesi (čitaj, političari i birkokrati, i njihovi džepovi).

Pametan pristup ovoj stvari bi podrazumevao da se neko (Karić, kao i bilo ko drugi) zakonski kazni za dokazani delikt (pljačku, proneveru, zloupotrebu), ili da se u suprotnom pusti da radi na miru. Politički progon proizvoljno odabranih tajkuna može da stvori samo atmosferu nesigurnosti i oklevanja budućih investitora da se upuste u ozbiljnija ulaganja. Karakteristična miopija nagoni mnoge inače racionalne ljude da podrže ostrakizam tajkuna, nesvesni dugoročnih negativnih podsticaja koje taj ostrakizam stvara.

Jedini “lek” za tajkune je otvorena, liberalna privreda. Oni koji valjaju plivaće u konkurentskim uslovima, oni koji ne valjaju propadaće. Ako je neko kriv za pljačku i proneveru – na sud sa njim. Ako nije, dalje prste od njega. Tačka. Sve ostalo je političko nasilje, rušenje institucija i čist jakobinizam (kako je srpska novija istorija prepuna ironičnih obrta!).

Ne treba zaboraviti da je osnova Karićeve političke kampanje na ranijim izborima bilo protivljenje liberalizaciji i žestoko optiranje za trgovinski protekcionizam svake vrste. Treba se samo setiti antologijske priče sa salatom. Koja je njena pouka bila? (Meni se, naravno, odmah učinilo da je tu Mobtel nekako bio važniji od salate, ili štono kažu u Šumadiji, “ne laje kuca sela radi, nego sebe radi”). Ali, osnovna poenta je u tome da većina domaćih tajkuna hoće samo delimičnu liberalizaciju i stabilizaciju (da se njih ne dira) uz zadržavanje državnog intervencionizma i restrikcija u spoljnoj trgovini i ograničavanju pristupa stranom kapitalu. To podiže vrednost njihovih investicija ovde jer ih zaklanja od konkurencije i omogućava im stabilne i dugoročne rente na račun potrošača. To je i univerzalni obrazac učešća tajkuna u tranzicionoj politici uopšte; najčešće je to njihov pokušaj da finansijsku moć iskoriste da bi sačuvali ekonomske pozicije zatvaranjem tržišta i ograničavanjem strane konkurencije. Ekonomisti to zovu state capture, odnosno uzimanje države “pod svoje” da bi se instrumentalizovala za zaštitu određenih ekonomskih privilegija, što je samo radikalniji oblik onoga što je i na zapadu poznato kao rent-seeking ekonomija, tj. traženje profita mimo tržišta.

Ali, ova vlada je u tom smislu najveći saveznik tajkuna! Ona ne želi da “sistemski” potkopa njihov monopol. Setimo se samo kampanje “kupujmo domaće” koju su platili srpski poreski obveznici i ideologije “ekonomskog patriotizma” koja je u jednom trenutku kroz tu akciju postala jako popularna. To je bilo ideološko vjeruju ove vlade: građani, kupujte domaće proizvode, iako su lošiji i skuplji, jer time ojačavate domaću privredu (čitaj Miloševićeve tajkune). Vlada stalno priča o raznim “strategijama privrednog razvoja” o “podsticanju” ovoga ili onoga (proizvodnje, malih i srednjih preduzeća, poljoprivrede, stambene izgradnje…). Nekoliko ministara je pričalo o tome da je trgovina delatnost od “nacionalnog značaja”, čime se pravdala restrikcija stranim firmama u proceduri neprijateljskog preuzimanja domaćih neefikasnih kompanija! Da li je sprečavanje stranog trgovinskog lanca da preuzme domaći monopolistički, doprinos borbi protiv tajkunizacije? Kada domaće uljare podignu cene, vlada interventno uveze nešto ulja, koliko da zapreti, ali ne liberalizuje uvoz, isto kao što Kariću zapreti da će uvesti trećeg operatera, ali naravno, to ne učini, i “zarati” s njim tek onda kad ovaj pokaže političke ambicije i ugrozi opstanak same Vlade. Šta u ovom institucionalnom ambijentu ne odgovara tajkunima, i protiv čega oni tu treba da se bune? Ono čega oni treba da se plaše jeste vlada koja bi dramatično liberalizovala privedu, i pokrenula propagandu tipa: kupujmo najbolje, bilo ono domaće ili strano. Ne treba da se plaše Vlade koja reaguje nasiljem protiv njih samo onda kad je politički ugroze. To je “razumna” Vlada, s kojom je moguće “dogovoriti se” (po nekoj “normalnoj” ceni, pretpostavljam).

Za ceo ovaj proces zakočene tranzicije krivci su naravno političari, a ne tajkuni. Karić bi u liberalnom sistemu možda bio uspešan preduzetnik i jednako bogat kao i sada, a možda i ne. To ne možemo znati unapred. Ali, probajmo! Izložimo i njega i druge tržišnim uslovima! Ali, ako vi kao Vlada kažete da tržište nije savršeno i da ćete ga vi ispraviti svojim “strategijama razvoja”, svojim državnim kreditima biznisu, svojim spoljnotrgovinskim restrikcijama, svojim, formalnim i neformalnim, barijerama za strane investicije, vi time zapravo činite suprotno od uvođenja tržišne discipline – poslovnim ljudima direktno telefonirate da su im kanali za političko sticanje renti kroz korupciju i dalje otvoreni. S druge strane, telefonirate svakoj drugoj vrsti političkog šljama da je bivanje političarem i dalje visoko profitabilna stvar, i da je politika bolji i lakši način da se dođe do para nego biznis. Time privlačite u politiku najgore koji hoće “leba bez motike” a ne kompetentne ljude koji imaju neke profesionalne ili čak idealističke ambicije. Dok god politika u Srbiji bude najisplativiji biznis, neće biti nikakvog drugog biznisa, ali ni normalne politike. Kao što, sa druge strane, pravog biznisa teško da će biti dok je jednostavnije mitom i lobiranjem doći do zarade nego čistim poslom. A ta nezdrava negativna povratna sprega između tajkunizma i političkog arbitriranja neće biti raskinuta dok se ne raskinu konstitucionalne veze politike i ekonomije, tj dok političari pravilima igre ne budu udareni po prstima kad je reč o mešanju u ekonomske stvari. A to se neće desiti dok među političarima i javnim mnenjem ne zaživi ideološko uverenje u značaj slobodnih tržišta i minimalne države ograničene na uzak set zaštitinih funkcija u pogledu života, vlasništva i nadgledanja pravila igre. A ovo se u Srbiji po svoj prilici neće desiti nikad, jer naši političari, a još više njihovo “kritičko javno mnenje”, i sam pojam tržišta doživljavaju kao jednu običnu ideološku floskulu “neoliberalnih” misionara, a ne kao stvar koja može nekim čudom biti u interesu samog stanovništva. Tako se vrtimo u začaranom krugu: od moralističke galame na “tajkune”, do najšire podrške javnim politikama koje osnažuju njihove pozicije.

Populistička propaganda kroz ceo XX vek perpetuira laž o tajkunu (robber baron, itd) kao proizvodu kapitalizma (od Rokfelera i Vanderbilta do Gejtsa i Soroša). Naša situacija ja uz sve lokalne primese, ipak ponavljanje ovog opšteg obrasca ostrakizma krupnog biznisa koji srećemo u modernoj istoriji. “Rober baron” je proizvod nakazne logike “mešovitog društva”, odnosno intervencionističke privrede sa velikim uplivom politike u upravljanje ekonomskim stvarima. Recimo, američke železnice su krajem XIX veka postale meta jedne od najžešćih antibiznis kampanja u modernoj istoriji kao “korumpirane” i beskrupulozne. Potplaćivale su senatore i kongresmene, nisu birale sredstva da ostanu u poslu, i postale predmet gneva ogromnog dela javnosti. Ali, problem je bio u tome što su ih političari prisilili na korupciju: dokumenti iz tog perioda nam govore da su zakonodavci i na državnom i na federalnom nivou nemilice eksploatisali svoj monopol sile da bi železnicama nametali sve nove restrikcije, zakonske regulacije i takse. Jedan državni Kongres je u toku samo jedne nedelje doneo trideset nacrta zakona o železnicama. I svi su naravno povlačeni sukcesivno, kako su “tajkuni” plaćali da se to učini. Da bi se iko održao u poslu morao je da prođe kroz pravog toplog zeca zakonskih smicalica, zahteva za podmićivanjem i “ponuda koje ne može da odbije”. Pitanje: da li je krivac za to biznismen koji mora da plaća neproduktivne troškove “mršavljenja” privrede (mito, korupcija, kojima se sredstva preusmeravaju iz produktivnih u neproduktivne svrhe) da bi prevazišao veštačke, nasilne barijere poslovanju, ili je krivac onaj ko je te barijere postavio i ko ih održava. Ako se u jednom društvu kao paradigma biznismena nametne “muvator”, švercer, klijentelista, to ne znači ništa drugo nego da je vlast muvanje, švrec i klijentelizam konstitucionalno učinila profitabilnijim načinom zarade od regularnog biznisa. A to ne može nikako drugačije da se prevaziđe nego da se revolucioniše sama ta loša, antiliberalna konstitucija, odnosno da se pravilima igre ljude pusti na miru da rade, bez ičijeg tutorstva i političkog reketa, ali i “pomoći” bilo koje vrste.

Ima jedna stara, antologijska anegdota koja ni posle tri veka nije izbledela u svojoj večnoj aktuelnosti. Kada je kraljevski ministar privrede u Francuskoj Luja XIV po imenu Kolber okupio vodeće industrijalce tog vremena da porazgovara sa njima o ekonomskoj politici i vladinim merama (neka verzija “socijalno- ekonomskog saveta”), on im je postavio jednostavno pitanje: “Šta vlada može da učini za vas, gospodo”?. Na to pitanje je biznismen po imenu Lažandr odgovorio legendarnom rečenicom po kojoj će i sam liberalizam dobiti neku vrstu druge, sinonimne formulacije: “laissez-nous faire” (“pustite nas da radimo”). drugim rečima, nemojte da nam pomažete, molim vas!

Očigledno je srpska politička i intelektualna scena krcata raznim Kolberima. I celokupna politička prepirka i konkurencija su ovde samo beskrajno nadmetanje u kolberizmu raznih ideoloških boja. A gde je Lažandr? I gde su njegovi politički i intelektualni saveznici?

Ivan Janković