Zašto su političari veće zlo od tajkuna?

Aksi­o­lo­ško dero­gi­ra­nje i ana­te­mi­sa­nje "taj­ku­na" je jedan od naj­po­pu­lar­ni­jih spor­to­va u doma­ćoj poli­tič­koj i teo­rij­sko-poli­tič­koj jav­no­sti. I gle čuda, jed­na­ko u "civil­nom sek­to­ru" i među pro­fe­si­o­nal­nim dena­ci­fi­ka­to­ri­ma i popra­vlja­či­ma Srba kao naro­da, kao i među heroj­skim "bra­ni­te­lji­ma" ugro­že­nog Srp­stva od Zapa­da i doma­ćih misi­o­na­ra. Taj­ku­ni su naj­ve­će zlo, rak-rana demo­kra­ti­je, tvr­de dvo­ji­ca NSPM ana­li­ti­ča­ra u svom sko­ra­šnjem tek­stu (a upor­no pona­vlja­ju u Dana­su, Repu­bli­ci i na B 92 već mese­ci­ma i godi­na­ma), a zada­tak demo­krat­skih poli­ti­ča­ra jeste da im sta­nu u kraj i one­mo­gu­će u vrše­nju poli­tič­kog uti­ca­ja na Vla­du i sam poli­tič­ki sistem. Srbi­ji tre­ba novi Putin, kako mno­gi zahte­va­ju posled­njih godi­na, a nagla­še­no posled­njih mese­ci (neka­ko od kako je ova vla­da poče­la da ima poli­tič­kih pro­ble­ma sa jed­nim od njih). Tre­ba nam čovek koji će sve te tran­zi­ci­o­ne boga­ta­še da poša­lje iza rešetaka.

Ko su zapra­vo taj­ku­ni? Lju­di koji su ste­kli bogat­stvo u nere­gu­lar­nim ili polu­re­gu­lar­nim uslo­vi­ma divlje tran­zi­ci­je, bez jasnih i kre­di­bil­nih pra­vi­la igre, u prvom redu sta­bil­nih vla­snič­kih pra­va i sud­skog siste­ma. To su lju­di koji su isko­ri­sti­li poli­tič­ke veze da zlo­u­po­tre­bom jav­nih fon­do­va, eksklu­ziv­nih dozvo­la, licen­ci ili povla­šće­nog pri­stu­pa kre­di­ti­ma držav­nih bana­ka ili pri­va­ti­za­ci­ji, stek­nu ogrom­ne ren­te, tj eko­nom­skim razlo­zi­ma neo­prav­da­ne pro­fi­te. Njih u Srbi­ji ima dosta, i nema potre­be lici­ti­ra­ti imenima.

Ali, glav­ni pro­blem sa celom tom pri­čom o taj­ku­ni­ma je u sle­de­ćem; oni su pro­i­zvod jed­nog siste­ma, a ne nje­gov uzrok. Nisu oni pro­i­zve­li korum­pi­ra­ni poli­tič­ki sistem, već je taj sistem favo­ri­zo­vao njih u odno­su na "nor­mal­ne" bizni­sme­ne. S dru­ge stra­ne, i mno­gi od njih bi posta­li "nor­mal­ni" bizni­sme­ni da su pra­vi­la igre bila nor­mal­na, te bi svo­ju pre­du­zet­nič­ku spo­sob­nost usme­ri­li u ino­va­ci­je i posao a ne lobi­ra­nje, pod­mi­ći­va­nje i kli­jen­te­li­zam. To što su se usme­ri­li na ovo dru­go, zna­či samo da je sistem to dru­go uči­nio ispla­ti­vi­jim od onog prvog. Sto­ga, naša eko­no­mi­ja neće ozdra­vi­ti ako sada­šnja Vla­da poša­lje u zatvor sve lju­de koji su se 90-ih ova­ko ili ona­ko obo­ga­ti­li zlo­u­po­tre­bom držav­ne moći i poli­tič­kih pri­vi­le­gi­ja, već ako uki­ne sistem koji im je to omo­gu­ćio. To zna­či da uve­de vla­da­vi­nu pra­va, da strikt­no raz­dvo­ji eko­no­mi­ju od poli­ti­ke i olak­ša poslo­va­nje lju­di­ma kroz sma­nje­nje regu­la­ci­ja i pore­za. Da upo­do­bi prav­ni i regu­la­tor­ni ambi­jent u Srbi­ji ono­me što posto­ji u uspe­šnim mode­li­ma trži­šne pri­vre­de u Evro­pi, Ame­ri­ci ili Aziji.

Ali, avaj, tu poči­nju svi naši pro­ble­mi. Takva refor­ma seče gra­nu na kojoj poli­ti­ča­ri sede. Ona uma­nju­je eko­nom­sku vred­nost poli­tič­kih polo­ža­ja u ovoj zemlji. Biti mini­star, ili biro­kra­ta, posta­je mno­go manje lukra­tiv­na stvar ako nemaš dis­kre­ci­o­nu moć da kra­deš i pljač­kaš, odno­sno držiš klju­če­ve poslo­va­nja lju­di kroz moć da daješ dozvo­le, licen­ce, da ova­ko ili ona­ko pro­i­zvolj­no regu­li­šeš nji­ho­vo poslo­va­nje itd. Eko­nom­ska vred­nost biva­nja čla­nom uprav­nog odbo­ra posta­je znat­no manja ako jav­no pre­du­ze­će bude pri­va­ti­zo­va­no, jer onda o tome ne odlu­ču­ju poli­ti­ča­ri, i ne posta­vlja­ju tamo svo­je šva­ler­ke, sinov­ce i šur­nja­je, nego pri­vat­ni vla­sni­ci koji posta­vlja­ju kom­pe­tent­ne lju­de jer se radi o nji­ho­vom, a ne o pore­skom nov­cu. Refor­ma zna­či sma­nje­nje moći poli­ti­ča­ra nad živo­ti­ma lju­di uop­šte, pa i nad poslo­va­njem i bizni­som vla­sni­ka kapi­ta­la. Poli­ti­ča­ri to ne vole, već vole da ima­ju još više moći, da još više kra­du nego sad, i da se pita­ju ako je mogu­će za još više stva­ri nego što se pita­ju sad. Zato toli­ko čuva­ju jav­na pre­du­ze­ća od refor­me i pri­va­ti­za­ci­je, zato toli­ko dono­se novih i restrik­tiv­nih regu­la­ci­ja, zato izna­la­ze toli­ko sve novih i novih obla­sti poli­tič­kog arbi­tri­ra­nja eko­nom­skim životom.

U ovom sve­tlu, povi­ka na taj­ku­ne je samo dim­na zave­sa za odsu­stvo ozbilj­nih refor­mi i pro­du­ža­va­nje Milo­še­vi­će­vog soci­ja­li­zma. Ume­sto da garan­tu­je vla­snič­ka pra­va i sta­bil­nost okvi­ra za inve­sti­ra­nje, Vla­da se upu­šta u poli­tič­ki obra­čun sa "taj­ku­ni­ma". U prvom redu sa Kari­ćem. Ona neće da uki­ne sistem pri­vi­le­gi­ja i poli­tič­ke arbi­tra­že koji stva­ra taj­ku­ni­za­ci­ju, nego da sklo­ni poli­tič­ki nepo­dob­ne taj­ku­ne, a da pro­mo­vi­še svo­je. I u tome ima poli­tič­ku podr­šku jav­no­sti, koja samo voli da vidi da je krv pala, odno­sno da oni koji su "pokra­li narod" pate.

Nije ovde toli­ko cen­tral­no pita­nje lice­mer­ja i nedo­sled­no­sti ove Vla­de i nje­nih podr­ža­va­la­ca: kad su oni kupo­va­li posla­ni­ke za vre­me Živ­ko­vi­će­vog kabi­ne­ta, onda je to bilo legi­tim­no doki­da­nje nepo­pu­lar­ne vla­de, a kad danas Karić kupu­je posla­ni­ke, onda je to atak na par­la­men­ta­ri­zam. Kad je Đin­đić krao man­da­te, onda je to bilo podri­va­nje vla­da­vi­ne pra­va i poli­tič­kog siste­ma, kad oni sami danas kra­du man­da­te, onda je to bor­ba pro­tiv taj­ku­ni­za­ci­je. Pre je reč o pro­ble­mu siste­mat­ske zame­ne teza, tj. suža­va­nja foku­sa na posle­di­ce "taj­ku­ni­za­ci­je", uz ana­log­no zane­ma­ri­va­nje uzro­ka samog problema.

Poli­ti­ča­ri su veće zlo od taj­ku­na jer su oni kre­a­to­ri siste­ma koji taj­ku­ne pro­i­zvo­di i odr­ža­va. Ono što oja­ča­va pozi­ci­ju kako Kari­ća tako i svih dru­gih Milo­še­vi­će­vih taj­ku­na jeste pro­tek­ci­o­ni­zam i anti­li­be­ral­na eko­nom­ska poli­ti­ka i ove i pret­hod­ne Vla­de. Zašto reci­mo vla­da ne otvo­ri pot­pu­no trži­šte fik­sne i mobil­ne tele­fo­ni­je, i time efi­ka­sno pot­ko­pa Kari­ćev mono­po­li­stič­ki polo­žaj? Kon­ku­ren­ci­ja bi vero­vat­no odu­va­la Kari­ća vrlo brzo, kao što bi kon­ku­ren­ci­ja u dru­gim obla­sti­ma koje su sada zato­vo­re­ne ili polu­za­to­vre­ne odu­va­la i dru­ge taj­ku­ne. Ali, naša vla­da zahte­va od sva­kog stra­nog trgo­vin­skog lan­ca koji ima više od 40 000 kva­dra­ta pro­daj­nog pro­sto­ra da tra­ži dozvo­lu od Mini­stra za dalje šire­nje (da se finan­sij­ski "ispr­si" za dozvo­lu, bar malo više nego što su se već "ispr­si­li" doma­ći kon­ku­ren­ti za uskra­ći­va­nje te dozvo­le). Pre oko godi­nu dana Pot­pred­sed­nik Vla­de Labus je pre­tio Kari­ću, uko­li­ko ne bude koo­pe­ra­ti­van u pre­go­vo­ri­ma oko Mob­te­la, da će "Vla­da uve­sti tre­ćeg ope­ra­te­ra". A ja se pitam, što ga nije odmah uve­la? I četvr­tog i petog, a ne samo tre­ćeg? I što ga nije uve­la neza­vi­sno od Kari­će­ve "koo­pe­ra­tiv­no­sti"? I što ga jav­nost koja kori­sti tele­fon­ske uslu­ge ne pri­u­pi­ta zašto to nije ura­dio? Da li možda zato da bi se time podi­gla eko­nom­ska cena vla­di­nim pre­go­va­ra­či­ma, odno­sno posla­la poru­ka Kari­ću da će i on mora­ti da se mone­tar­no "ispr­si" ako hoće da zadr­ži Mob­tel? I da li je možda poli­ti­ča­ri­ma mno­go bolje da ima­ju Kari­ća koga će moći stal­no da muzu i uce­nju­ju, nego masu pri­vat­ni­ka nad koji­ma nema­ju nika­kvu moć? Ne, "jav­nost" nema vre­me­na za bavlje­nje takvim tri­ča­ri­ja­ma jer je zau­ze­ta gala­mom na taj­ku­ne i pozi­vi­ma na nji­hov poli­tič­ko-sud­ski linč.

Narav­no, kad bi bio uve­den još neki ope­ra­ter (što je mogu­će pote­zom pera) ne bi toli­ko hilja­da zapo­sle­nih mogao da ima Tele­kom, i ne bi poli­ti­ča­ri mogli da napla­ću­ju uslu­ge odr­ža­va­nja posto­je­ćeg siste­ma, i ne bi impuls koštao ovo­li­ko kao sada, nego pet puta manje. Ali, kome je još do toga kad svi lepo može­mo da uži­va­mo u sli­ci Kari­ća iza reše­ta­ka i Drža­ve-Robin Huda koja "vra­ća naše pare". Nema veze što je drža­va mno­go veći pljač­kaš od Kari­ća, jer nam ne da moguć­nost kon­ku­ren­ci­je, što će reći — jef­ti­ni­jeg impul­sa mobil­nog tele­fo­na i bolje uslu­ge koju ova nužno povla­či. Važno je samo da svi slo­žno hala­če­mo kako je "Karić pot­kra­dao drža­vu" (neza­vi­sno od toga koli­ko je ovo zapra­vo bilo tač­no) pa je dobro što će tako zavr­ši­ti. Nismo važni mi i naši inte­re­si, već je važna drža­va i nje­ni inte­re­si (čitaj, poli­ti­ča­ri i bir­ko­kra­ti, i nji­ho­vi džepovi).

Pame­tan pri­stup ovoj stva­ri bi pod­ra­zu­me­vao da se neko (Karić, kao i bilo ko dru­gi) zakon­ski kazni za doka­za­ni delikt (pljač­ku, pro­ne­ve­ru, zlo­u­po­tre­bu), ili da se u suprot­nom pusti da radi na miru. Poli­tič­ki pro­gon pro­i­zvolj­no oda­bra­nih taj­ku­na može da stvo­ri samo atmo­sfe­ru nesi­gur­no­sti i okle­va­nja budu­ćih inve­sti­to­ra da se upu­ste u ozbilj­ni­ja ula­ga­nja. Karak­te­ri­stič­na mio­pi­ja nago­ni mno­ge ina­če raci­o­nal­ne lju­de da podr­že ostra­ki­zam taj­ku­na, nesve­sni dugo­roč­nih nega­tiv­nih pod­sti­ca­ja koje taj ostra­ki­zam stvara.

Jedi­ni "lek" za taj­ku­ne je otvo­re­na, libe­ral­na pri­vre­da. Oni koji valja­ju pli­va­će u kon­ku­rent­skim uslo­vi­ma, oni koji ne valja­ju pro­pa­da­će. Ako je neko kriv za pljač­ku i pro­ne­ve­ru – na sud sa njim. Ako nije, dalje prste od nje­ga. Tač­ka. Sve osta­lo je poli­tič­ko nasi­lje, ruše­nje insti­tu­ci­ja i čist jako­bi­ni­zam (kako je srp­ska novi­ja isto­ri­ja pre­pu­na iro­nič­nih obrta!).

Ne tre­ba zabo­ra­vi­ti da je osno­va Kari­će­ve poli­tič­ke kam­pa­nje na rani­jim izbo­ri­ma bilo pro­ti­vlje­nje libe­ra­li­za­ci­ji i žesto­ko opti­ra­nje za trgo­vin­ski pro­tek­ci­o­ni­zam sva­ke vrste. Tre­ba se samo seti­ti anto­lo­gij­ske pri­če sa sala­tom. Koja je nje­na pou­ka bila? (Meni se, narav­no, odmah uči­ni­lo da je tu Mob­tel neka­ko bio važni­ji od sala­te, ili što­no kažu u Šuma­di­ji, "ne laje kuca sela radi, nego sebe radi"). Ali, osnov­na poen­ta je u tome da veći­na doma­ćih taj­ku­na hoće samo deli­mič­nu libe­ra­li­za­ci­ju i sta­bi­li­za­ci­ju (da se njih ne dira) uz zadr­ža­va­nje držav­nog inter­ven­ci­o­ni­zma i restrik­ci­ja u spolj­noj trgo­vi­ni i ogra­ni­ča­va­nju pri­stu­pa stra­nom kapi­ta­lu. To podi­že vred­nost nji­ho­vih inve­sti­ci­ja ovde jer ih zakla­nja od kon­ku­ren­ci­je i omo­gu­ća­va im sta­bil­ne i dugo­roč­ne ren­te na račun potro­ša­ča. To je i uni­ver­zal­ni obra­zac uče­šća taj­ku­na u tran­zi­ci­o­noj poli­ti­ci uop­šte; naj­če­šće je to nji­hov poku­šaj da finan­sij­sku moć isko­ri­ste da bi saču­va­li eko­nom­ske pozi­ci­je zatva­ra­njem trži­šta i ogra­ni­ča­va­njem stra­ne kon­ku­ren­ci­je. Eko­no­mi­sti to zovu sta­te cap­tu­re, odno­sno uzi­ma­nje drža­ve "pod svo­je" da bi se instru­men­ta­li­zo­va­la za zašti­tu odre­đe­nih eko­nom­skih pri­vi­le­gi­ja, što je samo radi­kal­ni­ji oblik ono­ga što je i na zapa­du pozna­to kao rent-see­king eko­no­mi­ja, tj. tra­že­nje pro­fi­ta mimo tržišta.

Ali, ova vla­da je u tom smi­slu naj­ve­ći save­znik taj­ku­na! Ona ne želi da "sistem­ski" pot­ko­pa nji­hov mono­pol. Seti­mo se samo kam­pa­nje "kupuj­mo doma­će" koju su pla­ti­li srp­ski pore­ski obve­zni­ci i ide­o­lo­gi­je "eko­nom­skog patri­o­ti­zma" koja je u jed­nom tre­nut­ku kroz tu akci­ju posta­la jako popu­lar­na. To je bilo ide­o­lo­ško vje­ru­ju ove vla­de: gra­đa­ni, kupuj­te doma­će pro­i­zvo­de, iako su loši­ji i sku­plji, jer time oja­ča­va­te doma­ću pri­vre­du (čitaj Milo­še­vi­će­ve taj­ku­ne). Vla­da stal­no pri­ča o raz­nim "stra­te­gi­ja­ma pri­vred­nog razvo­ja" o "pod­sti­ca­nju" ovo­ga ili ono­ga (pro­i­zvod­nje, malih i sred­njih pre­du­ze­ća, poljo­pri­vre­de, stam­be­ne izgrad­nje…). Neko­li­ko mini­sta­ra je pri­ča­lo o tome da je trgo­vi­na delat­nost od "naci­o­nal­nog zna­ča­ja", čime se prav­da­la restrik­ci­ja stra­nim fir­ma­ma u pro­ce­du­ri nepri­ja­telj­skog pre­u­zi­ma­nja doma­ćih nee­fi­ka­snih kom­pa­ni­ja! Da li je spre­ča­va­nje stra­nog trgo­vin­skog lan­ca da pre­u­zme doma­ći mono­po­li­stič­ki, dopri­nos bor­bi pro­tiv taj­ku­ni­za­ci­je? Kada doma­će ulja­re podig­nu cene, vla­da inter­vent­no uve­ze nešto ulja, koli­ko da zapre­ti, ali ne libe­ra­li­zu­je uvoz, isto kao što Kari­ću zapre­ti da će uve­sti tre­ćeg ope­ra­te­ra, ali narav­no, to ne uči­ni, i "zara­ti" s njim tek onda kad ovaj poka­že poli­tič­ke ambi­ci­je i ugro­zi opsta­nak same Vla­de. Šta u ovom insti­tu­ci­o­nal­nom ambi­jen­tu ne odgo­va­ra taj­ku­ni­ma, i pro­tiv čega oni tu tre­ba da se bune? Ono čega oni tre­ba da se pla­še jeste vla­da koja bi dra­ma­tič­no libe­ra­li­zo­va­la pri­ve­du, i pokre­nu­la pro­pa­gan­du tipa: kupuj­mo naj­bo­lje, bilo ono doma­će ili stra­no. Ne tre­ba da se pla­še Vla­de koja rea­gu­je nasi­ljem pro­tiv njih samo onda kad je poli­tič­ki ugro­ze. To je "razum­na" Vla­da, s kojom je mogu­će "dogo­vo­ri­ti se" (po nekoj "nor­mal­noj" ceni, pretpostavljam).

Za ceo ovaj pro­ces zako­če­ne tran­zi­ci­je kriv­ci su narav­no poli­ti­ča­ri, a ne taj­ku­ni. Karić bi u libe­ral­nom siste­mu možda bio uspe­šan pre­du­zet­nik i jed­na­ko bogat kao i sada, a možda i ne. To ne može­mo zna­ti una­pred. Ali, pro­baj­mo! Izlo­ži­mo i nje­ga i dru­ge trži­šnim uslo­vi­ma! Ali, ako vi kao Vla­da kaže­te da trži­šte nije savr­še­no i da ćete ga vi ispra­vi­ti svo­jim "stra­te­gi­ja­ma razvo­ja", svo­jim držav­nim kre­di­ti­ma bizni­su, svo­jim spolj­no­tr­go­vin­skim restrik­ci­ja­ma, svo­jim, for­mal­nim i nefor­mal­nim, bari­je­ra­ma za stra­ne inve­sti­ci­je, vi time zapra­vo čini­te suprot­no od uvo­đe­nja trži­šne disci­pli­ne — poslov­nim lju­di­ma direkt­no tele­fo­ni­ra­te da su im kana­li za poli­tič­ko sti­ca­nje ren­ti kroz korup­ci­ju i dalje otvo­re­ni. S dru­ge stra­ne, tele­fo­ni­ra­te sva­koj dru­goj vrsti poli­tič­kog šlja­ma da je biva­nje poli­ti­ča­rem i dalje viso­ko pro­fi­ta­bil­na stvar, i da je poli­ti­ka bolji i lak­ši način da se dođe do para nego biznis. Time pri­vla­či­te u poli­ti­ku naj­go­re koji hoće "leba bez moti­ke" a ne kom­pe­tent­ne lju­de koji ima­ju neke pro­fe­si­o­nal­ne ili čak ide­a­li­stič­ke ambi­ci­je. Dok god poli­ti­ka u Srbi­ji bude naj­i­spla­ti­vi­ji biznis, neće biti nika­kvog dru­gog bizni­sa, ali ni nor­mal­ne poli­ti­ke. Kao što, sa dru­ge stra­ne, pra­vog bizni­sa teško da će biti dok je jed­no­stav­ni­je mitom i lobi­ra­njem doći do zara­de nego čistim poslom. A ta nezdra­va nega­tiv­na povrat­na spre­ga izme­đu taj­ku­ni­zma i poli­tič­kog arbi­tri­ra­nja neće biti raski­nu­ta dok se ne raski­nu kon­sti­tu­ci­o­nal­ne veze poli­ti­ke i eko­no­mi­je, tj dok poli­ti­ča­ri pra­vi­li­ma igre ne budu uda­re­ni po prsti­ma kad je reč o meša­nju u eko­nom­ske stva­ri. A to se neće desi­ti dok među poli­ti­ča­ri­ma i jav­nim mne­njem ne zaži­vi ide­o­lo­ško uve­re­nje u zna­čaj slo­bod­nih trži­šta i mini­mal­ne drža­ve ogra­ni­če­ne na uzak set zašti­ti­nih funk­ci­ja u pogle­du živo­ta, vla­sni­štva i nad­gle­da­nja pra­vi­la igre. A ovo se u Srbi­ji po svoj pri­li­ci neće desi­ti nikad, jer naši poli­ti­ča­ri, a još više nji­ho­vo "kri­tič­ko jav­no mne­nje", i sam pojam trži­šta doži­vlja­va­ju kao jed­nu obič­nu ide­o­lo­šku flo­sku­lu "neo­li­be­ral­nih" misi­o­na­ra, a ne kao stvar koja može nekim čudom biti u inte­re­su samog sta­nov­ni­štva. Tako se vrti­mo u zača­ra­nom kru­gu: od mora­li­stič­ke gala­me na "taj­ku­ne", do naj­ši­re podr­ške jav­nim poli­ti­ka­ma koje osna­žu­ju nji­ho­ve pozicije.

Popu­li­stič­ka pro­pa­gan­da kroz ceo XX vek per­pe­tu­i­ra laž o taj­ku­nu (rob­ber baron, itd) kao pro­i­zvo­du kapi­ta­li­zma (od Rok­fe­le­ra i Van­der­bil­ta do Gejt­sa i Soro­ša). Naša situ­a­ci­ja ja uz sve lokal­ne pri­me­se, ipak pona­vlja­nje ovog opšteg obra­sca ostra­ki­zma krup­nog bizni­sa koji sre­će­mo u moder­noj isto­ri­ji. "Rober baron" je pro­i­zvod naka­zne logi­ke "mešo­vi­tog dru­štva", odno­sno inter­ven­ci­o­ni­stič­ke pri­vre­de sa veli­kim upli­vom poli­ti­ke u upra­vlja­nje eko­nom­skim stva­ri­ma. Reci­mo, ame­rič­ke žele­zni­ce su kra­jem XIX veka posta­le meta jed­ne od naj­že­šćih anti­bi­znis kam­pa­nja u moder­noj isto­ri­ji kao "korum­pi­ra­ne" i beskru­pu­lo­zne. Pot­pla­ći­va­le su sena­to­re i kon­gre­sme­ne, nisu bira­le sred­stva da osta­nu u poslu, i posta­le pred­met gne­va ogro­mnog dela jav­no­sti. Ali, pro­blem je bio u tome što su ih poli­ti­ča­ri pri­si­li­li na korup­ci­ju: doku­men­ti iz tog peri­o­da nam govo­re da su zako­no­dav­ci i na držav­nom i na fede­ral­nom nivou nemi­li­ce eksplo­a­ti­sa­li svoj mono­pol sile da bi žele­zni­ca­ma name­ta­li sve nove restrik­ci­je, zakon­ske regu­la­ci­je i tak­se. Jedan držav­ni Kon­gres je u toku samo jed­ne nede­lje doneo tri­de­set nacr­ta zako­na o žele­zni­ca­ma. I svi su narav­no povla­če­ni suk­ce­siv­no, kako su "taj­ku­ni" pla­ća­li da se to uči­ni. Da bi se iko odr­žao u poslu morao je da pro­đe kroz pra­vog toplog zeca zakon­skih smi­ca­li­ca, zahte­va za pod­mi­ći­va­njem i "ponu­da koje ne može da odbi­je". Pita­nje: da li je kri­vac za to bizni­smen koji mora da pla­ća nepro­duk­tiv­ne tro­ško­ve "mrša­vlje­nja" pri­vre­de (mito, korup­ci­ja, koji­ma se sred­stva pre­u­sme­ra­va­ju iz pro­duk­tiv­nih u nepro­duk­tiv­ne svr­he) da bi pre­va­zi­šao veštač­ke, nasil­ne bari­je­re poslo­va­nju, ili je kri­vac onaj ko je te bari­je­re posta­vio i ko ih odr­ža­va. Ako se u jed­nom dru­štvu kao para­dig­ma bizni­sme­na namet­ne "muva­tor", šver­cer, kli­jen­te­li­sta, to ne zna­či ništa dru­go nego da je vlast muva­nje, švrec i kli­jen­te­li­zam kon­sti­tu­ci­o­nal­no uči­ni­la pro­fi­ta­bil­ni­jim nači­nom zara­de od regu­lar­nog bizni­sa. A to ne može nika­ko dru­ga­či­je da se pre­va­zi­đe nego da se revo­lu­ci­o­ni­še sama ta loša, anti­li­be­ral­na kon­sti­tu­ci­ja, odno­sno da se pra­vi­li­ma igre lju­de pusti na miru da rade, bez iči­jeg tutor­stva i poli­tič­kog reke­ta, ali i "pomo­ći" bilo koje vrste.

Ima jed­na sta­ra, anto­lo­gij­ska aneg­do­ta koja ni posle tri veka nije izble­de­la u svo­joj več­noj aktu­el­no­sti. Kada je kra­ljev­ski mini­star pri­vre­de u Fran­cu­skoj Luja XIV po ime­nu Kol­ber oku­pio vode­će indu­stri­jal­ce tog vre­me­na da pora­zgo­va­ra sa nji­ma o eko­nom­skoj poli­ti­ci i vla­di­nim mera­ma (neka ver­zi­ja "soci­jal­no- eko­nom­skog save­ta"), on im je posta­vio jed­no­stav­no pita­nje: "Šta vla­da može da uči­ni za vas, gospo­do"?. Na to pita­nje je bizni­smen po ime­nu Lažandr odgo­vo­rio legen­dar­nom reče­ni­com po kojoj će i sam libe­ra­li­zam dobi­ti neku vrstu dru­ge, sino­nim­ne for­mu­la­ci­je: "lais­sez-nous fai­re" ("pusti­te nas da radi­mo"). dru­gim reči­ma, nemoj­te da nam poma­že­te, molim vas!

Oči­gled­no je srp­ska poli­tič­ka i inte­lek­tu­al­na sce­na krca­ta raz­nim Kol­be­ri­ma. I celo­kup­na poli­tič­ka pre­pir­ka i kon­ku­ren­ci­ja su ovde samo bes­kraj­no nad­me­ta­nje u kol­be­ri­zmu raz­nih ide­o­lo­ških boja. A gde je Lažandr? I gde su nje­go­vi poli­tič­ki i inte­lek­tu­al­ni saveznici?

Ivan Jan­ko­vić