Rat kao pljačka

Čovek (a ista se stvar može reći za ljude uopšte) na dva načina može pribaviti stvari koje su mu potrebne za opstanak – njihovim stvaranjem ili krađom.

Za svaki od ova dva glavna načina pribavljanja postoji veliki broj metoda.

Možemo stvoriti neophodne potrepštine putem lova, ribolova, poljoprivrede, itd…

Možemo ih putem obmane, prevare, nasilja, ratom, itd…

Ako se ograničimo na jednu ili drugu od ovih kategorija, nalazimo da preovladavanje jedne ili druge stvara takvu jasnu razliku u karakteru nacija, od kojih nijedna ne može biti veća nego između nacije koja živi od proizvodnje i nacije koje živi od pljačke?

Jer potreba za obezbeđenjem našeg opstanka ne upotrebljava samo jednu od naših sposobnosti, već njih sve; a šta lakše može promeniti društvene uslove nacija od onoga što menja sve ljudske sposobnosti.

Ova činjenica, tako bitna, bila je tako malo uvažavana da joj se moram još malo posvetiti.

Svest o uživanju ili zadovoljenju pretpostavlja rad; iz toga proizlazi da pljačka, daleko od toga da isključuje proizvodnju, ovu pretpostavlja i uzima je zdravo za gotovo. Ovo razmatranje, kako mi se čini, treba da ublaži sklonost koju istoričari, pesnici i pisci pokazuju za one herojske epohe koje se ne odlikuju onim čemu se oni rugaju kao industrijalizmu. Tada, kao i danas, ljudi su živeli, i preživljavali; rad je ispunjavao svoju ulogu kao danas. Samo je postojala razlika u tome što su nacije, klase i pojednici uspevali da prenesu svoji deo rada i truda na druge nacije, druge klase, i druge pojedince.

Osobina proizvodnje je da ni iz čega, da se tako izrazim, stvori potrepštine i zadovoljstva koja održavaju i pospešuju život; tako da čovek, ili nacija, može da ad infinitum povećava ova zadovoljstva, bez nametanja oskudice bilo kom drugom čoveku ili naciji. Ovo je do te mere tačno, da nam detaljno ispitivanje mehanizma ekonomije pokazuje da uspeh rada jednog čoveka stvara otvoreno polje za uspeh napora drugog.

Osobina pljačke, naprotiv, je ova; ona nije u stanju da zadovolji jednog bez nametanja odgovarajuće oskudice drugom; jer pljačka ne stvara ništa, već samo premešta ono što je stvoreno radom. Ona pretpostavlja apsolutni gubitak truda obe strane. Ne samo da ne pomaže dobrobiti čovečanstva, već smanjuje zadovoljstva jednih, i daje ih, nadalje, onima koji ih nisu zaslužili.

Da bi proizvodio, čovek mora da usmeri sve svoje moći i sposobnosti na ovladavanje zakonima prirode; jer tim putem on ostvaruje svoj cilj. Stoga je simbol proizvodnje gvožđe pretvoreno u plug.

Na drugoj strani, da bi ukrao, čovek mora da usmeri sve svoje moći i sposobnosti na ovladavanje drugim ljudima; jer tim putem on ostvaruje svoj cilj. Stoga je simbol pljačke gvožđe pretvoreno u mač.

Između pluga, koji donosi izobilje, i mača, koji donosi uništenje i smrt, postoji razlika koja postoji između nacije vrednih radnika i nacije pljačkaša. Oni nemaju, niti mogu imati, išta zajedničko. Nemaju ni iste ideje, niti isti sistem vrednosti, niti iste ukuse, ponašanje, karakter, zakone, moral ili religiju.

Ne postoji žalosniji prizor za humaniste od toga da vide jedno industrijsko doba koje ulaže sve svoje napore da bi se putem obrazovanja zarazilo idejama, osećajima, greškama, porocima, doba pljačke. Naše doba se često optužuje za nedostatak doslednosti, za nedostatak argumenata za sudove koji se donose i za postupke koje se čine; i ja verujem da ovo poglavito nastaje iz razloga na koje sam ukazao. Pljačka, u obliku rata – to će reći, jasna, čista, otvorena pljačka – ima svoje korene duboko u ljudskom srcu, u čovekovoj organizaciji, u univerzalnim motivima koji vode društveni život, naime, želja za srećom i užasavanje od bola – ukratko, u principu naše prirode koji se naziva sebičnost (self-interest).

Nije mi krivo što se nalazim u situaciji da optužujem ovaj princip, budući da sam bio optuživan da ga obožavam kao idola, da predstavljam samo njegove posledice koje su korisne za sreću čovečanstva, i čak da ga uzdižem nad principima samilosti, nesebičnosti, i samo-požrtvovanja. Uistinu, ja ga nisam tako cenio; samo sam dokazivao van svake moguće sumnje njegovo postojanje i svemoć. Slabo bih cenio tu svemoć i svoje ubeđenje da je sebičnost univerzalni pokretački motiv ljudske rase, ako bih sada propustio da ukažem na uznemirujuće posledice koje on stvara, kao što sam prethodno ukazao na harmonične zakone društvenog poretka koji iz njega proističu.

Čovek, kao što je već rečeno, ima neodoljivu potrebu da se obezbedi, da popravlja svoje stanje, da postigne sreću, ili ono što on smatra srećom, ili da joj se makar približi. Iz istog razloga se on kloni bola i napora.

Sam rad, ili trud koji ulažemo da bi naterali prirodu da sarađuje u proizvodnji, sam po sebi je naporan ili zamoran. Iz ovog razloga, on je čoveku odbojan, i čovek mu se ne prikljanja ukoliko to nije radi izbegavanja većeg zla.

Neki filozofski tvrde da rad nije zlo već dobro, i imaju pravo ako se u obzir uzmu njegovi rezultati. On je relativno dobro; ili ako je zlo, to je zlo koje nas spasava od većih zala. Baš to je razlog zašto ljudi imaju tako izraženu sklonost da se klone rada kada misle da će moći da, bez pribegavanja istom, uživaju njegove rezultate.

Drugi tvrde da je rad sam po sebi dobro; i da, nezavisno od svojih proizvodnih rezultata, on uzdiže, jača i oblagorođuje čovekov karakter, i da je on izvor zdravlja i zadovoljstva. Sve je ovo tačno; i to je dodatni dokaz sjajne namere koju je Tvorac pokazao u svim svojim delima. Bez uzimanja u obzir proizvoda koje su njegova neposredna posledica, rad čoveku obećava, kao dodatnu nadoknadu, zdravo telo u zdravom duhu; i nije ništa tačnije od toga da nerad stvara svaki porok, a rad stvara mnoge vrline.

Ali ovo ni na koji način ne ometa prirodna i neotklonjiva stremljenja ljudskog srca, ili ono osećanje koje nas nagoni da ne težimo radu radi njega samog, već da ga stalno upoređujemo sa njegovim plodovima; da ne želimo da upotrebimo velik napor za nešto što možemo ostvariti manjim naporom; da od dva napora ne izaberemo veći. Niti je naš cilj da umanjimo odnos koji se stvara naporom koji ima rezultat manji od željenog, da kada steknemo malo slobodnog vremena, upotrebimo to slobodno vreme za druge napore koji nam više odgovaraju, sa mogućnošću da tako obezbedimo novo i dodatno zadovoljenje.

Imajući sve ovo u vidu, univerzalne činjenice su jasne. Uvek, i svuda, nalazimo da čovek smatra rad nepoželjnim, a zadovoljenje kao onu stvar koja mu čini nadoknadu za njegov rad. Uvek, i svuda, nalazimo ga kako pokušava da olakša svoj teret traženjem pomoći, gde god je može naći, od životinja, od vetra, od vode, od pare, od prirodnih izvora, ili, avaj! od svog bratskog bića, kada ga uspe zarobiti. U ovom slučaju – ponavljam, budući da je lako to zaboraviti – rad nije umanjen, već drugačije upotrebljen.

Čovek, koji je tako stavljen između dva zla, oskudice ili rada, i podstaknut sebičnošću, trudi se da otkrije da li se, jednim ili drugim načinom, može otarasiti oba. Tada mu se pljačka ponudi kao rešenje problema.

On kaže sebi: “Nemam, to je tačno, nikakav način da obezbedim stvari koje su neophodne za moje preživljavanja i uživanje – hranu, odeću, i smeštaj – osim ako ove stvari prethodno ne budu proizvedene putem rada. Ali ni u kom slučaju nije obavezno da to bude moj sopstveni rad. Dovoljno je da to bude proizvedeno nečijim radom, ako ja njime vladam”.

To je poreklo rata.

Neću se baviti njegovim posledicama.

Kada stvari dođu do toga da se jedan čovek ili jedna nacija posveti radu, a drugi čovek, ili druga nacija, čeka da taj rad bude završen, da bi se posvetila pljački, možemo odmah videti koliko se gubi ljudske energije.

Na jednoj strani, pljačkaš nije uspeo u svojoj nameri da se otarasi svake vrste posla. Razbojništvo zahteva napore, a ponekad i veoma teške napore. Dok proizvođač posvećuje svoje vreme smišljanju načina kako da stvori proizvode koji su namenjeni zadovoljenju njegovih potreba, pljačkaš posvećuje svoje vreme smišljanju načina kako da ga opljačka. Ali kada je nasilje izvršeno, ili bar pokušano, predmeti koji su namenjeni zadovoljenju potreba nisu ni manje ni više oblilni nego ranije. Oni mogu zadovoljavati potrebe druge grupe ljudi, ali ne i više potreba. Tako su svi napori koji je pljačkaš učinio radi pljačke, i napori koji nije učinio radi proizvodnje, u potpunosti izgubljeni, ako ne za njega, a ono za društvo.

Ali to nije sve. U većini slučajeva sličan gubitak nastaje na strani proizvođača. Nije verovatno da će on dočekati nasilje kojim mu se preti bez preduzimanja nekih mera radi svoje zaštite; i sve mere ovog tipa – oružje, utvrđenja, municija, obuka – jesu rad, i to zauvek izgubljen rad, ne za onoga koji očekuje da će mu taj rad pružiti bezbednost, već za celo čovečanstvo.

Ali ukoliko proizvođač, nakon što preduzme ovaj dvostruki rad, ne smatra sebe sposobnim da se odupre nasilju kojeg se grozi, to je i dalje gore za društvo, i napor se uludo troši u mnogo većim razmerama; jer će se u tom slučaju u potpunosti odustati od rada, budući da niko nije sklon da proizvodi radi toga da bude opljačkan.

Ako posmatramo način na koji se na obe strane utiče na ljudske sklonosti, uvideće se da moralne posledice pljačke nisu ništa manje pogubne.

Proviđenje je odredilo da čovek treba da se posveti mirnoj borbi sa prirodom, i da treba da neposredno od prirode dobije plodove svoje pobede. Kada zadobije prevlast nad prirodom putem zadobijanja prevlasti nad srodnim bićima, njegova je misija promenjena, a njegove sklonosti se usmeravaju na nešto potpuno drukčije. Vidi se koliko je velika razlika između proizvođača i pljačkaša, u pogledu promišljenosti – promišljenosti koja do nekog stepena postaje dalekovidost, jer promisliti znači i obezbediti se.

Proizvođač se usmerava na saznavanje odnosa uzroka i posledice. U ovu svrhu, on uči zakone fizičkog sveta, i pokušava da ih učini sve korisnijim saradnicima. Ako se posveti drugim ljudima, to je radi predviđanja njihovih potreba i radi obezbeđenja istih, uz uslov uzajamnosti.

Pljačkaš ne proučava prirodu. Ako se posveti drugim ljudima, to je radi toga da ih posmatra kao što orao posmatra svoj plen, u cilju da ih iznenadi i nadjača.

Ista razlika se može videti i u drugim delatnostima, i proteže se na čovekove ideje. Pljačka putem rata nije slučajna, usamnjena i prolazna činjenica; to je činjenica tako opšta i tako stalna koja ne ustupa mesto, što se tiče trajnosti, samom radu.

Pokažite mi jednu zemlju u kojoj postoje dve rase, gospodari i pokoreni, gde jedna ne vlada drugom. Pokažite mi u Evropi, u Aziji, ili među ostrvima u moru, lepo mesto koje još naseljavaju primitivni domorodci. Ako migracije naroda nisu poštedele niti jednu zemlju, rat je bio jednako raširen. Njegovi tragovi su univerzalni. Osim pljačke i krvoprolića, zgražavanja javnog mnjenja, i izopačenja sposobnosti i talenata, rat je svoda ostavio druge tragove iza sebe, u koje moramo da ubrojimo ropstvo i aristokratiju.

Ne samo da se napredovanje pljačke kretalo uporedo sa stvaranjem bogatstva, već su pljačkaši oteli stvoreno bogatstvo, kapital u svim oblicima; a naročito su usmerili svoju pažnju na kapital u obliku nepokretnosti. Posledni korak je bilo uzimanje vlasništva nad samim čovekom. Budući da su ljudske sposobnosti i mogućnosti instrumenti rada, njima se činilo da je lakše uzeti ove sposobnosti i mogućnosti, nego oteti njihove proizvode.

Nemoguće je izračunati u kojoj meri su ovi veliki događaji omeli prirodni progres ljudske rase. Ako uzmemo u obzir žrtvovanje industrijske moći prilokom rata, i razmeru u kojoj se smanjeni razultati te moći koncentrišu u rukama oganičenog broja osvajača, možemo imati ideju o razlozima siromaštva masa – siromaštva koje je danas nemoguće objasniti pod pretpostavkom slobode.

Kako se propagira ratoborni duh

Agresivne nacije su predmet odmazde. One često napadaju druge; ponekad brane sebe. Kada se brane, imaju na svojoj strani osećaj pravde, svetosti cilja za koji se bore. Onda slave svoju hrabrost, posvećenost i patriotizam. Ali, avaj!, one nose ova osećanja u njihove napadačke ratove – a gde je njihov patriotizam tada?

Kada dve rase, jedna pobedonosna i dokona, druga poražena i ponižena, žive na istoj teritoriji, sve što se ljudima sviđa pada u ruke pobednicima. Njima pripada slobodno vreme, zabave, umetnički ukus, bogatstvo, vojne parade, turniri, otmenost, elegancija, literatura, poezija. Pokorenoj rasi ne ostaje ništa sem upropašćenih koliba, bedne odeće, crnački rad i hladne ruke milostinje.

Posledica je da ideje i predrasude pobedničke rase, koje su uvek u vezi sa vojnom silom, dominiraju javnim mnjenjem. Muškarci, žene i deca, svi su ujedinjeni u ideji da je život vojnika bolji od života radnika, da je rat bolji od rada, a pljačka od proizvodnje. Pobeđena rasa deli iste poglede, i kada, u periodima promene, ona uspe da pobedi svoje ugnjetače, ona pokazuje sklonost da ih oponaša.

Šta je ovo oponašanje sem ludila?

Kako se rat završava

Budući da pljačka, kao i proizvodnja, potiče iz ljudskog srca, zakoni društvenog sveta ne bi bili harmonični, čak i do ograničenog obima, ukoliko na dugi rok ova druga ne uspe da pretekne prvu.

Prevod: Andreja Vražalić
_______________________________________________________________________________________________________
Frederik Bastija – Frederic Bastiat (1801-1850) je bio francuski ekonomista, zakonodavac i pisac.
_______________________________________________________________________________________________________