Nekrolog socijalizmu

Bilo je mnogo rasprave o tome šta je zapravo propalo sa padom Berlinskog zida: da li je to samo jedan određeni istorijski oblik socijalizma, uz to još i nelegitiman i nastao zloupotrebom i pogrešnim tumačenjem njegovih osnovnih načela, ili sama ideja socijalizma kao takvog. Žestina i upornost ove rasprave koja se i danas često obnavlja svedoči nam o jednom važnom fenomenu modernog društva, o velikoj emotivnoj investiciji u taj sistem koji su učinili mnogi intelektualci i političari, i o nespremnosti da se od njega rastave čak i u trenutku kad se njegova neefikasnost i suštinska pogrešnost kao koncepta nameću u hiljadu znakova.

Argumenti za ekonomsku destruktivnost tog sistema, i za njegovu konstitucionalnu predodređenost za ugrožavanje slobode pojedinca već su dovoljno dokazani i teorijski i praktično. Već sredinom prošlog veka postalo je jasno da neuspeh socijalističkih društava da ponude svojim građanima ekonomski privlačniji život i minimum građanskih sloboda koje im pruža društvo slobodne konkurencije, nije posledica nikakvih zloupotreba, “birokratizacije”, ili bilo kog sličnog defekta u primeni osnovnih socijalističkih načela, već stvar izvorne prirode samih tih načela. Odkad su sredinom prošlog veka izveštaji o žalosnom tretmanu ljudi u zemljama bivšeg Istočnog bloka postali šire dostupni, i od kad je nestalo svake sumnje da se sistem državnog socijalzma u bilo kom pogledu može ekonomski takmičiti sa kapitalizmom, nestalo je bilo koje racionalne osnove za istrajavanje na podršci samom socijalizmu. Ako je uprkos tome, u drugoj polovini XX veka ta podrška u izvesnom smislu pre jačala nego slabila, i ako su principi i opšte shvatanje društva koji su ležali u osnovi socijalističke vizije sveta postajali još prihvaćeniji nego pre, postajalo je utoliko jasnije da izvore ove podrške ne možemo tražiti u sferi intelektualnih koncepata niti razumne politike, već prevashodno u iracionalnoj vezanosti za jedan određeni moralni kod koji socijalizmu daje opravdanje i koji sve njegove zločine i neuspehe amnestira i čini čak nevažnim.

Taj moralni kod koji leži u osnovi socijalizma jeste vrlo stari kult plemenskog žrtvovanja. On polazi od shvatanja čoveka kao žrtvene životinje morala jednakosti, koji je izručen volji kolektiva u svakoj tački svoje egzistencije. Taj čovek nema (ili ima vrlo ograničeno) pravo na svoj individualni život, na traženje vlastitog puta, i postavljanje vlastite autonomne lestvice vrednosti koju može ostvarivati kako želi, pod uslovom da u tome miroljubivo sarađuje sa drugima. Odbleske tog ideala možemo danas još videti u vapajima za smanjenje razlika između bogatih i siromašnih, ali i za preraspodelu dohotka unutar jednog istog društva. I posle sloma socijalizma, taj egalitaristički moralni kod živi u osećanjima i praksama koje su njegova intelektualno-etička izlučevina: mržnja prema biznisu, zavist prema uspešnim pojedincima, instinkt “stada” koji iz nje proističe, težnja da se direktnom kontrolom svima obezbede jednake pogodnosti bez obzira na tržišnu vrednost njihovih zasluga itd. Moralnom atmosferom iz koje se rađaju ovakve težnje dominiraju osećanja zajedništva, sigurnosti i predvidivosti, koja isključuju koncept čoveka kao slobodnog bića koje preduzima na svoju odgovornost eksperimente u proizvodnji i trgovini, i snosi samo troškove svojih eksperimenata. To je jedan mnogo stariji i instinktivniji moralni svet od onog koji će se razviti u krilu civilizacije, i biti zasnovan na kulturnim tabuima i apstraktnim pravilima čije poštovanje će se smatrati uzorom pravde, a ne bilo kakvi rezultati individualnih aktivnosti, poput jednakosti ili “ravnomerne raspodele”. To je svet surovog divljaštva preobučen u šljašteću i cmizdravu odoru “socijalne pravde”. Taj moralni svet ima smisla samo u okviru paleolitske horde, prinuđene da zarad opstanka sledi kolektivni duh i apsolutnu odanost grupi. Samo u okviru takve grupe bogatstvo ne postoji kao proizvod rada i trgovine koji je uvek “neravnomeran”, već kao oskudni dar lova i sakupljanja, ili plen preotet od neprijatelja, koji u skladu sa egalitarnim principima horde mora biti ravnomerno podeljen da bi grupa opstala. Kao što je u literaturi već pokazano, moderni socijalistički ideal “društvene pravde” je samo jedna nemoguća evokacija tog starog predcivilizacijskog plemenskog morala, regradacija sa onog stadijuma moralnog života koji je bio postepeno izgrađivan u toku uspona civilizacije, i koji je postepeno istiskivao instinktivnu odanost grupi, i zamenjivao je poštovanjem apstraktnih pravila, poput trgovine, zaštite vlasništva ili držanja obećanja, koja su i omogućila uspon bogatstva i raznovrsnosti života.

Tačka u kojoj dolazi do bliske konvergencije između tribalnog kulta žrtvovanja za hordu i modernog ideala “društvene pravde” jeste njihov personalni karakter i vera u neposredno namirivanje pravičnosti putem kolektivne akcije. Onaj čuveni tribal iz Poperove priče koji je suštinu svog moralnog ideala iskazao kroz devizu “moralno je kad mi opljačkamo susedno pleme, a nemoralno kad oni to isto urade nama”, u suštini je samo rezimirao moralni ideal modernih socijalističkih (i svih “welfare”) vođa koji pravednim smatraju kad oni preko države opljačkaju biznismene, a nemoralnim kada kartel-biznismeni putem rent-seekinga opljačkaju njih. Duh nasilja i konflikta je ono što izvire iz ovog tribalističkog morala, i po čemu se on uvek može prepoznati: ksenofobija paleolitske horde, koja svakog stranca smatra neprijateljem, u osnovi uvire u duh “klasne borbe” modernog socijalizma, i njegovu težnju da preotme putem nasilja deo plena bolje stojećim klasama, koje smatra svojim nepomirljivim neprijateljima. Moralno opravdanje redistributivne države blagostanja je samo savremeni i prilagođeni oblik ovog moralnog ljudožderstva paleolitskog divljaka. Ono polazi od pretpostavke da neki članovi društva imaju pravo na nečije tuđe bogatstvo, i da je uloga države da primenom nasilja tu novu aristokratiju snabde onim dobrima koja su joj potrebna, tako što će ih oteti od neprijateljskih “hordi”, odnosno proizvodnih klasa. Jedna grupa je žrtveno jagnje za ostvarenje interesa druge. Prošli vek je počeo tretiranjem privatne svojine kao krađe, dok ovaj startuje jasnim uvidom da je preraspodela te svojine u skladu sa “društvenom pravdom” zapravo krađa.

Vrlo je važno za razumevanje čak i postmortalne privlačnosti socijalističkih načela, to što su ona zasnovana na moralnim postulatima koji obećavaju rasterećenje od odgovornosti koja je nužni pratilac života u individualističkoj civilizaciji (ako to već nije pleonazam). Postulati preraspodele i egalitarizma čine zapravo svojevrsnu ideologiju udobnosti i bezbrižnosti, oni skrivaju infantilni impuls po kome je neko drugi odgovoran za dobrobit odraslih ljudi. Zato su tribalna militantnost i legitimizovano nasilje nad produktivnijim manjinama mogli da na moralnom pijadestalu potisnu miroljubivu saradnju među pojedincima. Duh zajedništva i personalne upućenosti koji sačinjava unutrašnji osnov plemenskog morala ovde je u potpunosti na delu. Socijalizmu je uvek bilo sve oprošteno zato što je nudio viziju oslobađanja od civilizacije, što je razvijao tu nemoguću plemensku egzistenciju u obliku jedne moderne ideologije, izražavajući se istovremeno jezikom nauke koji će ga približiti kako intelektualcima, tako i učiniti uverljivim za običan svet. On je pružao instinktima altruizma i ksenofobije šansu da se izraze na onaj način na koji je to bilo moguće u svetu civilizacije, da pronađu neprijatelja ili “žrtvenog jarca” koji će biti oglašen krivcem za bedu i poniženje “potlačenih”, i čijim žrtvovanjem i legitimnim uništenjem na širokoj skali od fizičke likvidacije, preko otimanja imovine, do indirektne konfiskacije putem progresivnog oporezivanja, mora biti namirena “društvena pravda” i ostvarena jednakost. Jasno da je buržuj, tj. “kapitalista” bio i ostao to žrtveno jagnje, rđava supstitucija za pripadnika neprijateljske horde koji nam je “oteo” kožu muflona ili teritoriju za lov.

Nerazumevanje onog što je Hajek nazvao “proširenim poretkom”, odnosno društvom koje se više nije ograničavalo na izolovanu hordu kojom vlada personalna zavisnost i slepo zajedništvo, već dobrovoljna inpersonalna saradnja putem trgovine, uveliko je doprinelo popularnosti ovog “socijalnog” neotribalizma. Neshvatanje nužnosti da u modernom društvu standardi pravednosti ne mogu biti formulisani u terminima neposrednog služenja kolektivnom dobru neke grupe, već poštovanjem apstraktnih pravila koja su omogućila da se koordinacija aktivnosti proširi na neslućeno mnogo pojedinaca, predstavljala je okruženje u kome je neotribalizam mogao da se nametne kao vladajuća moralna paradigma, što je predstavljalo osnov i uslov prodora socijalizma i komunizma. Negiranje postojanja pluralizma individualnih ciljeva, odnosno pretpostavka da u modernom društvu postoji neko ko može legitimno nametnuti sveobuhvatnu lestvicu vrednosti svim pojedincima, predstavljala je jedini osnov za nadu u “humanizovanje” civilizacije. Treba li podsećati da takva zajednička lestvica vrednosti i ciljeva postoji samo među divljacima? Kada ovoj moralnoj kontrarevoluciji pridodamo i njeno fuzionisanje sa prividno progresivnim rečnikom racionalističke kvazinauke, sa arogantnim Prosvetiteljstvom koje je poput intelektualnog opijata privuklo mnoge najbolje umove da postanu neprijatelji svake postupnosti i razboritosti, dobijamo mnogo jasniju sliku razloga zbog kojih reakcionarna priroda socijalizma često nije bivala prepoznata. Ona je bila maskirana zavodljivim spojem kvazinauke i tobožnje moralne zabrinutosti za žrtve civilizacije.

Ta veštičja čorba altruizma i hiperracionalizma, u svoj svojoj paradoksalnosti, jeste ono što i danas zbunjuje mnoge, ne dozvoljavajući im da prozru moralne osnove na kojima počiva socijalizam; da zahtevi za jednakošću, društvenom pravdom i otimanjem bogatstva, uopšte nisu manje plemenski i primitivni zbog toga što su ukršteni sa najvišim oblikom pseudonaučne revolucionarne retorike, koja propoveda ne o povratku u divljaštvo, već o projektovanju u novu i još neiskušanu budućnost.

Ako bismo pokušali da tragamo za najizvornijim elementom moralne paradigme koja je vladala kroz XX vek, i koja u velikoj meri vlada i danas, to bi ponajpre bilo pružanje iluzije ljudima da su korisni svom bližnjem, samo ukoliko se angažuju na direktnom “ispravljanju nepravdi” putem političke akcije. Ideja da se drugima može koristiti samo redistribucijom bogatstva i moći, i preduzimanjem neke nasilne akcije u najširem smislu reči, ukazuje na činjenicu da u okviru ovog modela nije moguće priznati i upražnjavati nadpersonalna pravila koja omogućuju miroljubivu kooperaciju. Slom socijalizma kao svetskog pokreta povećao je frustraciju među većinom ljudi, jer je ostavio bez institucionalnog, simboličkog i vrednosnog oslonca instinkte plemenskog žrtvovanja u njima. Prestalo je da bude jasno u šta čovek treba da veruje da bi bio “human” i “solidaran” sa ugroženima i potlačenima. Prihvatiti kapitalizam kao moralnu osnovu ove orijentacije nije bilo moguće iz više razloga. Najpre, zbog satanizacije koju je on proživeo u XX veku, a onda i zbog nemogućnosti da se kapitalizam pravda na altruističkim osnovama. Sistem čije je najsuštinskije opravdanje zasnovano na ideji individualnih prava i slobode pojedinca nikako ne može tvoriti neki posvećeni egalitaristički jezik za iskazivanje zabrinutosti humanističkih neotribala za “čoveka”, u okviru neke jedinstvene hijerarhije vrednosti o koju se ovaj profani svet ogrešuje. Jezik individualne slobode i privatnih prava nije pogodan da se kroz njega formuliše slika čoveka kao žrtvene životinje ili kućnog ljubimca prema kome osećamo ljubav ili brigu, a to je upravo slika koju nas je socijalistička tradicija čitav jedan vek učila da gajimo u odnosu na čoveka. Na kraju, učiniti od oslanjanja na apstraktne principe koji su svoju delotvornost dokazali u praksi temelj opravdanja naših napora da svet učinimo boljim, znači obesmisliti premisu o neotribalnom žrtvovanju i paternalizmu kao vodičima kroz proces napretka čovečanstva, i ubediti “humanističke” intelektualce da su beskorisni.

Upravo ova zadnja okolnost čini od kapitalizma tako fragilnu osnovu napretka civilizacije. On nije pod stalnom pretnjom zbog svojih mana, već naprotiv, zbog svojih vrlina. To je jedini sistem koji je od prava pojedinca načinio svoj centralni princip, i koji je stvorio mehanizam miroljubive saradnje koji je omogućio pojedincima da profitiraju iz te saradnje bez potrebe da se usaglašavaju o svojim moralnim shvatanjima ili životnim ciljevima. To je prvi i jedini sistem koji je opstanak učinio kompatibilnim sa slobodom, a nasilje kao osnov borbe za preživljavanje učinio potpuno suvišnim. On je dokazao da je moguće da pojedinac uspešno živi bez tutora koji bi mu propisivao šta da radi, misli ili veruje. Međutim, naličje ove slobode je odgovornost svakog pojedinca i nemogućnost da se bilo kome pomogne ukoliko on sam nije u stanju da sebi pomogne, ili da mu se unapred garantuje neki zadati standard života. Sve što možemo očekivati u kapitalizmu jeste postepeni napredak koji polako zahvata sve više ljudi i evolutivno eliminiše jedan za drugim izvore bede i patnje. On nema nikakav čarobni štapić, niti nudi neki način da organizovana grupa ljudi primenom nekih političkih mera ad hoc reši probleme sa kojima su ljudi zbog prirodne oskudice i ograničene produktivnosti osuđeni da žive.

Ovde se kapitalizam sudara ne samo sa neotribalnim instinktima koji nalažu personalnu brigu za pojedinca, već još i više sa revolucionarnim duhom političke filozofije novog doba koja nalaže sveobuhvatnu rekonstrukciju ustanova u skladu sa “umnim principima”. Verovati u tradiciju i iskustvom osveštana pravila kao u najbliži put do blagostanja i eliminisanja ljudskih nesreća najveća je uvreda za megalomanski razum evropskog prosvetiteljstva. Vek koji je za nama, dokazao nam je jednu od najčudnijih činjenica, da istorijskim zbivanjima u neuporedivo manjoj meri upravljaju tehnologija, naučno znanje i objektivne ekonomske nužnosti, a mnogo više pogrešne ideje o načinu na koji treba organizovati ljudske poslove. Socijalizam koji je u različitim svojim vidovima ispunio XX vek svojim razornim dejstvom predstavljao je u kognitivnom smislu jedva nešto više od puke intelektualne greške. On je pretpostavljao stvari za koje danas imamo pouzdane naučne dokaze da su pogrešne, i pružao je od samog početka inferiorne rezultate u odnosu na društvo slobodne konkurencije. On je verovao u centralno dirigovanje, “promišljenu kontrolu” privrede, planiranje, regulaciju, jednom rečju u minimiziranje prostora individualne inicijative kao na uslov “emancipacije” čoveka i prevazilaženje svih onih zala koja kapitalizam nije mogao čarobnim štapićem da razreši. Jasno je da je čitav taj projekat, u svojim raznim vidovima i modalitetima, predstavljao najčistiju intelektualnu zabludu, i da je vodio samo podrivanju temelja napretka i izopačavanju strukture motivacije ljudi da delaju na popravljanju svog položaja u svetu, infantilizujući ih i učeći da očekuju uvek pomoć od države, i da nju krive za sve svoje probleme. Time je zatrovao najvredniji izvor civilizacijskog napretka, a to je samoljublje ljudi, i njihova spremnost da preuzmu odgovornost za istraživanje novih i neispitanih mogućnosti, i za suočavanje sa posledicama svog izbora. Svuda oko sebe nailazimo na mnoštvo znakova ove intelektualno-moralne degradacije: nezaposleni koji krive vladu za svoj problem i od nje očekuju da ga reši; pripadnici sindikata koji od vlade očekuju da garantuje njihove statusne privilegije bez obzira na tržišnu vrednost njihovog rada; intelektualci koji očekuju od vlasti da dela u skladu sa željama ljudi koji ne razumeju principe na kojima počiva tržišni poredak, jer je jedino to “demokratski”; farmeri koji očekuju od vlade da im unapred garantuje takvu i takvu cenu nekog proizvoda, bez obzira na stanje tržišta, rod, ili želje kupaca – sve su to posledice najobičnije intelektualne greške koja je porodila hiljade podsticaja da se primenjuje nasilje za ostvarenje svojih ciljeva, i što je još gore, da se za tu primenu nasilja nalazi moralno opravdanje. A majka svih grešaka je bila ideja da se aktivnosti saradnje među ljudima koje regulišu spontrani mehanizmi tržišne koperacije, mogu uspešno podvrgnuti nekoj razumnoj “društvenoj kontroli”.

Međutim, i to je ključna stvar, svoj uticaj kojim je prožeo i kontaminirao skoro celokupnu naučnu i filozofsku kulturu savremenog doba socijalizam ne duguje svom saznajnom siromaštvu, već naprotiv, svom afektivnom i emocionalnom bogatstvu, svom mesijanskom obećanju izbavljenja iz kandži civilizacije i prevazilaženja robovanja nasleđenim kulturnim i pravnim običajnostima. On je predstavljao pozni, krvavi bljesak neotribalističke nostalgije na horizontu jedne umorne civilizacije koja je želela da se podmladi na pogrešan način.

Istorijska je sreća da najveći deo ludorija u koje su verovali naši intelektualci i političari kroz XX vek danas predstavlja muzej intelektualnih starudija na smetlištu istorije. Ipak moralni temelji tih grešaka su i dalje živi, i ako je to moguće, još manje shvaćeni nego pre. Vek koji je počeo obeležavaju mnoge opasnosti sa kojima je svet suočen i kojima se svakodnevno priča: neke su sasvim realne, a neke prenaduvene propagandom i potrebom ljudi da razvijaju apokaliptičke scenarije raznih vrsta: od prenaseljenosti, preko ekološkog zagađenja do siromaštva ili zaraznih bolesti. Drugi problemi, poput terorizma i bezbednosti su sasvim realni i moraju biti rešavani svim odgovarajućim sredstvima. Ali, naš osnovni problem i dalje ostaje moralne i intelektualne prirode – u nelagodnosti koju osećamo pred principima koji su omogućili rast naše civilizacije, i u našoj iluziji da zadiranjem u te principe možemo unaprediti stanje naših poslova. To je iluzija, koju novi “antiglobalistički” pokret tako dobro reprezentuje, da beda i nesreća koji su preostali nisu posledica prirodne oskudice i loših politika koje sputavaju slobodu pojedinca, već zavere loših ljudi koji lišavaju svoje bližnje onog što im inače pripada. Nikome ništa ne pripada, i sve što od dobara želimo mora biti stvoreno, otkriveno, u kooperaciji sa drugima, a ne nađeno ili dodeljeno nekome od nekoga. Da bi siguran put u “kraj istorije” bio trasiran potrebno je da shvatimo da napredak nije stvar boljeg ili “humanijeg” korišćenja kolektivne moći za određene svrhe, već ograničavanja takve moći i uklanjanja veštačkih prepreka koje je njeno neograničeno upražnjavanje postavilo pred individualnu inicijativu ljudi. Sami ljudi će se, kad vlast prestane da im glumi tutora i dadilju, najbolje pobrinuti za svoju dobrobit. Kako je Hajek 1944 godine rekao, “Vodeće načelo, da politika slobode za pojedinca jeste jedina istinski progresivna politika, ostaje tačno danas kao i u XIX veku”. Učiniti da podrška takvoj politici postane sinonimom humanog angažovanja svakog čestitog pojedinca, ostaje najveći moralni zadatak čovečanstva u XXI veku.

Ivan Janković