Nekrolog socijalizmu

Bilo je mno­go raspra­ve o tome šta je zapra­vo pro­pa­lo sa padom Ber­lin­skog zida: da li je to samo jedan odre­đe­ni isto­rij­ski oblik soci­ja­li­zma, uz to još i nele­gi­ti­man i nastao zlo­u­po­tre­bom i pogre­šnim tuma­če­njem nje­go­vih osnov­nih nače­la, ili sama ide­ja soci­ja­li­zma kao takvog. Žesti­na i upor­nost ove raspra­ve koja se i danas često obna­vlja sve­do­či nam o jed­nom važnom feno­me­nu moder­nog dru­štva, o veli­koj emo­tiv­noj inve­sti­ci­ji u taj sistem koji su uči­ni­li mno­gi inte­lek­tu­al­ci i poli­ti­ča­ri, i o nesprem­no­sti da se od nje­ga rasta­ve čak i u tre­nut­ku kad se nje­go­va nee­fi­ka­snost i suštin­ska pogre­šnost kao kon­cep­ta name­ću u hilja­du znakova.

Argu­men­ti za eko­nom­sku destruk­tiv­nost tog siste­ma, i za nje­go­vu kon­sti­tu­ci­o­nal­nu pred­o­dre­đe­nost za ugro­ža­va­nje slo­bo­de poje­din­ca već su dovolj­no doka­za­ni i teo­rij­ski i prak­tič­no. Već sre­di­nom pro­šlog veka posta­lo je jasno da neu­speh soci­ja­li­stič­kih dru­šta­va da ponu­de svo­jim gra­đa­ni­ma eko­nom­ski pri­vlač­ni­ji život i mini­mum gra­đan­skih slo­bo­da koje im pru­ža dru­štvo slo­bod­ne kon­ku­ren­ci­je, nije posle­di­ca nika­kvih zlo­u­po­tre­ba, "biro­kra­ti­za­ci­je", ili bilo kog slič­nog defek­ta u pri­me­ni osnov­nih soci­ja­li­stič­kih nače­la, već stvar izvor­ne pri­ro­de samih tih nače­la. Odkad su sre­di­nom pro­šlog veka izve­šta­ji o žalo­snom tret­ma­nu lju­di u zemlja­ma biv­šeg Istoč­nog blo­ka posta­li šire dostup­ni, i od kad je nesta­lo sva­ke sum­nje da se sistem držav­nog soci­jal­zma u bilo kom pogle­du može eko­nom­ski tak­mi­či­ti sa kapi­ta­li­zmom, nesta­lo je bilo koje raci­o­nal­ne osno­ve za istra­ja­va­nje na podr­šci samom soci­ja­li­zmu. Ako je upr­kos tome, u dru­goj polo­vi­ni XX veka ta podr­ška u izve­snom smi­slu pre jača­la nego sla­bi­la, i ako su prin­ci­pi i opšte shva­ta­nje dru­štva koji su leža­li u osno­vi soci­ja­li­stič­ke vizi­je sve­ta posta­ja­li još pri­hva­će­ni­ji nego pre, posta­ja­lo je uto­li­ko jasni­je da izvo­re ove podr­ške ne može­mo tra­ži­ti u sfe­ri inte­lek­tu­al­nih kon­ce­pa­ta niti razum­ne poli­ti­ke, već pre­vas­hod­no u ira­ci­o­nal­noj veza­no­sti za jedan odre­đe­ni moral­ni kod koji soci­ja­li­zmu daje oprav­da­nje i koji sve nje­go­ve zlo­či­ne i neu­spe­he amne­sti­ra i čini čak nevažnim.

Taj moral­ni kod koji leži u osno­vi soci­ja­li­zma jeste vrlo sta­ri kult ple­men­skog žrtvo­va­nja. On pola­zi od shva­ta­nja čove­ka kao žrtve­ne živo­ti­nje mora­la jed­na­ko­sti, koji je izru­čen volji kolek­ti­va u sva­koj tač­ki svo­je egzi­sten­ci­je. Taj čovek nema (ili ima vrlo ogra­ni­če­no) pra­vo na svoj indi­vi­du­al­ni život, na tra­že­nje vla­sti­tog puta, i posta­vlja­nje vla­sti­te auto­nom­ne lestvi­ce vred­no­sti koju može ostva­ri­va­ti kako želi, pod uslo­vom da u tome miro­lju­bi­vo sara­đu­je sa dru­gi­ma. Odble­ske tog ide­a­la može­mo danas još vide­ti u vapa­ji­ma za sma­nje­nje razli­ka izme­đu boga­tih i siro­ma­šnih, ali i za pre­ra­spo­de­lu dohot­ka unu­tar jed­nog istog dru­štva. I posle slo­ma soci­ja­li­zma, taj ega­li­ta­ri­stič­ki moral­ni kod živi u ose­ća­nji­ma i prak­sa­ma koje su nje­go­va inte­lek­tu­al­no-etič­ka izlu­če­vi­na: mržnja pre­ma bizni­su, zavist pre­ma uspe­šnim poje­din­ci­ma, instinkt "sta­da" koji iz nje pro­i­sti­če, težnja da se direkt­nom kon­tro­lom svi­ma obez­be­de jed­na­ke pogod­no­sti bez obzi­ra na trži­šnu vred­nost nji­ho­vih zaslu­ga itd. Moral­nom atmo­sfe­rom iz koje se rađa­ju ova­kve težnje domi­ni­ra­ju ose­ća­nja zajed­ni­štva, sigur­no­sti i pred­vi­di­vo­sti, koja isklju­ču­ju kon­cept čove­ka kao slo­bod­nog bića koje pre­du­zi­ma na svo­ju odgo­vor­nost ekspe­ri­men­te u pro­i­zvod­nji i trgo­vi­ni, i sno­si samo tro­ško­ve svo­jih ekspe­ri­me­na­ta. To je jedan mno­go sta­ri­ji i instink­tiv­ni­ji moral­ni svet od onog koji će se razvi­ti u kri­lu civi­li­za­ci­je, i biti zasno­van na kul­tur­nim tabu­i­ma i apstrakt­nim pra­vi­li­ma čije pošto­va­nje će se sma­tra­ti uzo­rom prav­de, a ne bilo kakvi rezul­ta­ti indi­vi­du­al­nih aktiv­no­sti, poput jed­na­ko­sti ili "rav­no­mer­ne ras­po­de­le". To je svet suro­vog divlja­štva pre­o­bu­čen u šlja­šte­ću i cmi­zdra­vu odo­ru "soci­jal­ne prav­de". Taj moral­ni svet ima smi­sla samo u okvi­ru pale­o­lit­ske hor­de, pri­nu­đe­ne da zarad opstan­ka sle­di kolek­tiv­ni duh i apso­lut­nu oda­nost gru­pi. Samo u okvi­ru takve gru­pe bogat­stvo ne posto­ji kao pro­i­zvod rada i trgo­vi­ne koji je uvek "nerav­no­me­ran", već kao oskud­ni dar lova i saku­plja­nja, ili plen pre­o­tet od nepri­ja­te­lja, koji u skla­du sa ega­li­tar­nim prin­ci­pi­ma hor­de mora biti rav­no­mer­no pode­ljen da bi gru­pa opsta­la. Kao što je u lite­ra­tu­ri već poka­za­no, moder­ni soci­ja­li­stič­ki ide­al "dru­štve­ne prav­de" je samo jed­na nemo­gu­ća evo­ka­ci­ja tog sta­rog pred­ci­vi­li­za­cij­skog ple­men­skog mora­la, regra­da­ci­ja sa onog sta­di­ju­ma moral­nog živo­ta koji je bio poste­pe­no izgra­đi­van u toku uspo­na civi­li­za­ci­je, i koji je poste­pe­no isti­ski­vao instink­tiv­nu oda­nost gru­pi, i zame­nji­vao je pošto­va­njem apstrakt­nih pra­vi­la, poput trgo­vi­ne, zašti­te vla­sni­štva ili drža­nja obe­ća­nja, koja su i omo­gu­ći­la uspon bogat­stva i raz­no­vr­sno­sti života.

Tač­ka u kojoj dola­zi do bli­ske kon­ver­gen­ci­je izme­đu tri­bal­nog kul­ta žrtvo­va­nja za hor­du i moder­nog ide­a­la "dru­štve­ne prav­de" jeste nji­hov per­so­nal­ni karak­ter i vera u nepo­sred­no nami­ri­va­nje pra­vič­no­sti putem kolek­tiv­ne akci­je. Onaj čuve­ni tri­bal iz Pope­ro­ve pri­če koji je sušti­nu svog moral­nog ide­a­la iska­zao kroz devi­zu "moral­no je kad mi opljač­ka­mo sused­no ple­me, a nemo­ral­no kad oni to isto ura­de nama", u sušti­ni je samo rezi­mi­rao moral­ni ide­al moder­nih soci­ja­li­stič­kih (i svih "wel­fa­re") vođa koji pra­ved­nim sma­tra­ju kad oni pre­ko drža­ve opljač­ka­ju bizni­sme­ne, a nemo­ral­nim kada kar­tel-bizni­sme­ni putem rent-see­kin­ga opljač­ka­ju njih. Duh nasi­lja i kon­flik­ta je ono što izvi­re iz ovog tri­ba­li­stič­kog mora­la, i po čemu se on uvek može pre­po­zna­ti: kse­no­fo­bi­ja pale­o­lit­ske hor­de, koja sva­kog stran­ca sma­tra nepri­ja­te­ljem, u osno­vi uvi­re u duh "kla­sne bor­be" moder­nog soci­ja­li­zma, i nje­go­vu težnju da pre­ot­me putem nasi­lja deo ple­na bolje sto­je­ćim kla­sa­ma, koje sma­tra svo­jim nepo­mir­lji­vim nepri­ja­te­lji­ma. Moral­no oprav­da­nje redi­stri­bu­tiv­ne drža­ve bla­go­sta­nja je samo savre­me­ni i pri­la­go­đe­ni oblik ovog moral­nog lju­do­žder­stva pale­o­lit­skog divlja­ka. Ono pola­zi od pret­po­stav­ke da neki čla­no­vi dru­štva ima­ju pra­vo na neči­je tuđe bogat­stvo, i da je ulo­ga drža­ve da pri­me­nom nasi­lja tu novu ari­sto­kra­ti­ju snab­de onim dobri­ma koja su joj potreb­na, tako što će ih ote­ti od nepri­ja­telj­skih "hor­di", odno­sno pro­i­zvod­nih kla­sa. Jed­na gru­pa je žrtve­no jag­nje za ostva­re­nje inte­re­sa dru­ge. Pro­šli vek je počeo tre­ti­ra­njem pri­vat­ne svo­ji­ne kao kra­đe, dok ovaj star­tu­je jasnim uvi­dom da je pre­ra­spo­de­la te svo­ji­ne u skla­du sa "dru­štve­nom prav­dom" zapra­vo krađa.

Vrlo je važno za razu­me­va­nje čak i post­mor­tal­ne pri­vlač­no­sti soci­ja­li­stič­kih nače­la, to što su ona zasno­va­na na moral­nim postu­la­ti­ma koji obe­ća­va­ju ras­te­re­će­nje od odgo­vor­no­sti koja je nužni pra­ti­lac živo­ta u indi­vi­du­a­li­stič­koj civi­li­za­ci­ji (ako to već nije ple­o­na­zam). Postu­la­ti pre­ra­spo­de­le i ega­li­ta­ri­zma čine zapra­vo svo­je­vr­snu ide­o­lo­gi­ju udob­no­sti i bez­bri­žno­sti, oni skri­va­ju infan­til­ni impuls po kome je neko dru­gi odgo­vo­ran za dobro­bit odra­slih lju­di. Zato su tri­bal­na mili­tant­nost i legi­ti­mi­zo­va­no nasi­lje nad pro­duk­tiv­ni­jim manji­na­ma mogli da na moral­nom pija­de­sta­lu poti­snu miro­lju­bi­vu sarad­nju među poje­din­ci­ma. Duh zajed­ni­štva i per­so­nal­ne upu­će­no­sti koji sači­nja­va unu­tra­šnji osnov ple­men­skog mora­la ovde je u pot­pu­no­sti na delu. Soci­ja­li­zmu je uvek bilo sve opro­šte­no zato što je nudio vizi­ju oslo­ba­đa­nja od civi­li­za­ci­je, što je razvi­jao tu nemo­gu­ću ple­men­sku egzi­sten­ci­ju u obli­ku jed­ne moder­ne ide­o­lo­gi­je, izra­ža­va­ju­ći se isto­vre­me­no jezi­kom nau­ke koji će ga pri­bli­ži­ti kako inte­lek­tu­al­ci­ma, tako i uči­ni­ti uver­lji­vim za obi­čan svet. On je pru­žao instink­ti­ma altru­i­zma i kse­no­fo­bi­je šan­su da se izra­ze na onaj način na koji je to bilo mogu­će u sve­tu civi­li­za­ci­je, da pro­na­đu nepri­ja­te­lja ili "žrtve­nog jar­ca" koji će biti ogla­šen kriv­cem za bedu i poni­že­nje "potla­če­nih", i čijim žrtvo­va­njem i legi­tim­nim uni­šte­njem na širo­koj ska­li od fizič­ke likvi­da­ci­je, pre­ko oti­ma­nja imo­vi­ne, do indi­rekt­ne kon­fi­ska­ci­je putem pro­gre­siv­nog opo­re­zi­va­nja, mora biti nami­re­na "dru­štve­na prav­da" i ostva­re­na jed­na­kost. Jasno da je bur­žuj, tj. "kapi­ta­li­sta" bio i ostao to žrtve­no jag­nje, rđa­va sup­sti­tu­ci­ja za pri­pad­ni­ka nepri­ja­telj­ske hor­de koji nam je "oteo" kožu muflo­na ili teri­to­ri­ju za lov.

Nera­zu­me­va­nje onog što je Hajek nazvao "pro­ši­re­nim poret­kom", odno­sno dru­štvom koje se više nije ogra­ni­ča­va­lo na izo­lo­va­nu hor­du kojom vla­da per­so­nal­na zavi­snost i sle­po zajed­ni­štvo, već dobro­volj­na inper­so­nal­na sarad­nja putem trgo­vi­ne, uve­li­ko je dopri­ne­lo popu­lar­no­sti ovog "soci­jal­nog" neo­tri­ba­li­zma. Nes­hva­ta­nje nužno­sti da u moder­nom dru­štvu stan­dar­di pra­ved­no­sti ne mogu biti for­mu­li­sa­ni u ter­mi­ni­ma nepo­sred­nog slu­že­nja kolek­tiv­nom dobru neke gru­pe, već pošto­va­njem apstrakt­nih pra­vi­la koja su omo­gu­ći­la da se koor­di­na­ci­ja aktiv­no­sti pro­ši­ri na neslu­će­no mno­go poje­di­na­ca, pred­sta­vlja­la je okru­že­nje u kome je neo­tri­ba­li­zam mogao da se namet­ne kao vla­da­ju­ća moral­na para­dig­ma, što je pred­sta­vlja­lo osnov i uslov pro­do­ra soci­ja­li­zma i komu­ni­zma. Negi­ra­nje posto­ja­nja plu­ra­li­zma indi­vi­du­al­nih cilje­va, odno­sno pret­po­stav­ka da u moder­nom dru­štvu posto­ji neko ko može legi­tim­no namet­nu­ti sve­o­bu­hvat­nu lestvi­cu vred­no­sti svim poje­din­ci­ma, pred­sta­vlja­la je jedi­ni osnov za nadu u "huma­ni­zo­va­nje" civi­li­za­ci­je. Tre­ba li pod­se­ća­ti da takva zajed­nič­ka lestvi­ca vred­no­sti i cilje­va posto­ji samo među divlja­ci­ma? Kada ovoj moral­noj kon­tra­re­vo­lu­ci­ji pri­do­da­mo i nje­no fuzi­o­ni­sa­nje sa pri­vid­no pro­gre­siv­nim reč­ni­kom raci­o­na­li­stič­ke kva­zi­na­u­ke, sa aro­gant­nim Pro­sve­ti­telj­stvom koje je poput inte­lek­tu­al­nog opi­ja­ta pri­vu­klo mno­ge naj­bo­lje umo­ve da posta­nu nepri­ja­te­lji sva­ke postup­no­sti i razbo­ri­to­sti, dobi­ja­mo mno­go jasni­ju sli­ku razlo­ga zbog kojih reak­ci­o­nar­na pri­ro­da soci­ja­li­zma često nije biva­la pre­po­zna­ta. Ona je bila maski­ra­na zavo­dlji­vim spo­jem kva­zi­na­u­ke i tobo­žnje moral­ne zabri­nu­to­sti za žrtve civilizacije.

Ta veštič­ja čor­ba altru­i­zma i hiper­ra­ci­o­na­li­zma, u svoj svo­joj para­dok­sal­no­sti, jeste ono što i danas zbu­nju­je mno­ge, ne dozvo­lja­va­ju­ći im da pro­zru moral­ne osno­ve na koji­ma poči­va soci­ja­li­zam; da zahte­vi za jed­na­ko­šću, dru­štve­nom prav­dom i oti­ma­njem bogat­stva, uop­šte nisu manje ple­men­ski i pri­mi­tiv­ni zbog toga što su ukr­šte­ni sa naj­vi­šim obli­kom pse­u­do­na­uč­ne revo­lu­ci­o­nar­ne reto­ri­ke, koja pro­po­ve­da ne o povrat­ku u divlja­štvo, već o pro­jek­to­va­nju u novu i još nei­sku­ša­nu budućnost.

Ako bismo poku­ša­li da tra­ga­mo za naj­i­zvor­ni­jim ele­men­tom moral­ne para­dig­me koja je vla­da­la kroz XX vek, i koja u veli­koj meri vla­da i danas, to bi ponaj­pre bilo pru­ža­nje ilu­zi­je lju­di­ma da su kori­sni svom bli­žnjem, samo uko­li­ko se anga­žu­ju na direkt­nom "ispra­vlja­nju neprav­di" putem poli­tič­ke akci­je. Ide­ja da se dru­gi­ma može kori­sti­ti samo redi­stri­bu­ci­jom bogat­stva i moći, i pre­du­zi­ma­njem neke nasil­ne akci­je u naj­ši­rem smi­slu reči, uka­zu­je na činje­ni­cu da u okvi­ru ovog mode­la nije mogu­će pri­zna­ti i upra­žnja­va­ti nad­per­so­nal­na pra­vi­la koja omo­gu­ću­ju miro­lju­bi­vu koo­pe­ra­ci­ju. Slom soci­ja­li­zma kao svet­skog pokre­ta pove­ćao je fru­stra­ci­ju među veći­nom lju­di, jer je osta­vio bez insti­tu­ci­o­nal­nog, sim­bo­lič­kog i vred­no­snog oslon­ca instink­te ple­men­skog žrtvo­va­nja u nji­ma. Pre­sta­lo je da bude jasno u šta čovek tre­ba da veru­je da bi bio "human" i "soli­da­ran" sa ugro­že­ni­ma i potla­če­ni­ma. Pri­hva­ti­ti kapi­ta­li­zam kao moral­nu osno­vu ove ori­jen­ta­ci­je nije bilo mogu­će iz više razlo­ga. Naj­pre, zbog sata­ni­za­ci­je koju je on pro­ži­veo u XX veku, a onda i zbog nemo­guć­no­sti da se kapi­ta­li­zam prav­da na altru­i­stič­kim osno­va­ma. Sistem čije je naj­su­štin­ski­je oprav­da­nje zasno­va­no na ide­ji indi­vi­du­al­nih pra­va i slo­bo­de poje­din­ca nika­ko ne može tvo­ri­ti neki posve­će­ni ega­li­ta­ri­stič­ki jezik za iska­zi­va­nje zabri­nu­to­sti huma­ni­stič­kih neo­tri­ba­la za "čove­ka", u okvi­ru neke jedin­stve­ne hije­rar­hi­je vred­no­sti o koju se ovaj pro­fa­ni svet ogre­šu­je. Jezik indi­vi­du­al­ne slo­bo­de i pri­vat­nih pra­va nije pogo­dan da se kroz nje­ga for­mu­li­še sli­ka čove­ka kao žrtve­ne živo­ti­nje ili kuć­nog lju­bim­ca pre­ma kome ose­ća­mo lju­bav ili bri­gu, a to je upra­vo sli­ka koju nas je soci­ja­li­stič­ka tra­di­ci­ja čitav jedan vek uči­la da gaji­mo u odno­su na čove­ka. Na kra­ju, uči­ni­ti od osla­nja­nja na apstrakt­ne prin­ci­pe koji su svo­ju delo­tvor­nost doka­za­li u prak­si teme­lj oprav­da­nja naših napo­ra da svet uči­ni­mo boljim, zna­či obe­smi­sli­ti pre­mi­su o neo­tri­bal­nom žrtvo­va­nju i pater­na­li­zmu kao vodi­či­ma kroz pro­ces napret­ka čove­čan­stva, i ube­di­ti "huma­ni­stič­ke" inte­lek­tu­al­ce da su beskorisni.

Upra­vo ova zad­nja okol­nost čini od kapi­ta­li­zma tako fra­gil­nu osno­vu napret­ka civi­li­za­ci­je. On nije pod stal­nom pret­njom zbog svo­jih mana, već napro­tiv, zbog svo­jih vrli­na. To je jedi­ni sistem koji je od pra­va poje­din­ca nači­nio svoj cen­tral­ni prin­cip, i koji je stvo­rio meha­ni­zam miro­lju­bi­ve sarad­nje koji je omo­gu­ćio poje­din­ci­ma da pro­fi­ti­ra­ju iz te sarad­nje bez potre­be da se usa­gla­ša­va­ju o svo­jim moral­nim shva­ta­nji­ma ili život­nim cilje­vi­ma. To je prvi i jedi­ni sistem koji je opsta­nak uči­nio kom­pa­ti­bil­nim sa slo­bo­dom, a nasi­lje kao osnov bor­be za pre­ži­vlja­va­nje uči­nio pot­pu­no suvi­šnim. On je doka­zao da je mogu­će da poje­di­nac uspe­šno živi bez tuto­ra koji bi mu pro­pi­si­vao šta da radi, misli ili veru­je. Među­tim, nalič­je ove slo­bo­de je odgo­vor­nost sva­kog poje­din­ca i nemo­guć­nost da se bilo kome pomog­ne uko­li­ko on sam nije u sta­nju da sebi pomog­ne, ili da mu se una­pred garan­tu­je neki zada­ti stan­dard živo­ta. Sve što može­mo oče­ki­va­ti u kapi­ta­li­zmu jeste poste­pe­ni napre­dak koji pola­ko zahva­ta sve više lju­di i evo­lu­tiv­no eli­mi­ni­še jedan za dru­gim izvo­re bede i pat­nje. On nema nika­kav čarob­ni šta­pić, niti nudi neki način da orga­ni­zo­va­na gru­pa lju­di pri­me­nom nekih poli­tič­kih mera ad hoc reši pro­ble­me sa koji­ma su lju­di zbog pri­rod­ne osku­di­ce i ogra­ni­če­ne pro­duk­tiv­no­sti osu­đe­ni da žive.

Ovde se kapi­ta­li­zam suda­ra ne samo sa neo­tri­bal­nim instink­ti­ma koji nala­žu per­so­nal­nu bri­gu za poje­din­ca, već još i više sa revo­lu­ci­o­nar­nim duhom poli­tič­ke filo­zo­fi­je novog doba koja nala­že sve­o­bu­hvat­nu rekon­struk­ci­ju usta­no­va u skla­du sa "umnim prin­ci­pi­ma". Vero­va­ti u tra­di­ci­ju i isku­stvom osve­šta­na pra­vi­la kao u naj­bli­ži put do bla­go­sta­nja i eli­mi­ni­sa­nja ljud­skih nesre­ća naj­ve­ća je uvre­da za mega­lo­man­ski razum evrop­skog pro­sve­ti­telj­stva. Vek koji je za nama, doka­zao nam je jed­nu od naj­čud­ni­jih činje­ni­ca, da isto­rij­skim zbi­va­nji­ma u neu­po­re­di­vo manjoj meri upra­vlja­ju teh­no­lo­gi­ja, nauč­no zna­nje i objek­tiv­ne eko­nom­ske nužno­sti, a mno­go više pogre­šne ide­je o nači­nu na koji tre­ba orga­ni­zo­va­ti ljud­ske poslo­ve. Soci­ja­li­zam koji je u razli­či­tim svo­jim vido­vi­ma ispu­nio XX vek svo­jim razor­nim dej­stvom pred­sta­vljao je u kog­ni­tiv­nom smi­slu jedva nešto više od puke inte­lek­tu­al­ne gre­ške. On je pret­po­sta­vljao stva­ri za koje danas ima­mo pou­zda­ne nauč­ne doka­ze da su pogre­šne, i pru­žao je od samog počet­ka infe­ri­or­ne rezul­ta­te u odno­su na dru­štvo slo­bod­ne kon­ku­ren­ci­je. On je vero­vao u cen­tral­no diri­go­va­nje, "pro­mi­šlje­nu kon­tro­lu" pri­vre­de, pla­ni­ra­nje, regu­la­ci­ju, jed­nom reč­ju u mini­mi­zi­ra­nje pro­sto­ra indi­vi­du­al­ne ini­ci­ja­ti­ve kao na uslov "eman­ci­pa­ci­je" čove­ka i pre­va­zi­la­že­nje svih onih zala koja kapi­ta­li­zam nije mogao čarob­nim šta­pi­ćem da raz­re­ši. Jasno je da je čitav taj pro­je­kat, u svo­jim raz­nim vido­vi­ma i moda­li­te­ti­ma, pred­sta­vljao naj­či­sti­ju inte­lek­tu­al­nu zablu­du, i da je vodio samo podri­va­nju teme­lja napret­ka i izo­pa­ča­va­nju struk­tu­re moti­va­ci­je lju­di da dela­ju na popra­vlja­nju svog polo­ža­ja u sve­tu, infan­ti­li­zu­ju­ći ih i uče­ći da oče­ku­ju uvek pomoć od drža­ve, i da nju kri­ve za sve svo­je pro­ble­me. Time je zatro­vao naj­vred­ni­ji izvor civi­li­za­cij­skog napret­ka, a to je samo­lju­blje lju­di, i nji­ho­va sprem­nost da pre­u­zmu odgo­vor­nost za istra­ži­va­nje novih i nei­spi­ta­nih moguć­no­sti, i za suo­ča­va­nje sa posle­di­ca­ma svog izbo­ra. Svu­da oko sebe nai­la­zi­mo na mno­štvo zna­ko­va ove inte­lek­tu­al­no-moral­ne degra­da­ci­je: neza­po­sle­ni koji kri­ve vla­du za svoj pro­blem i od nje oče­ku­ju da ga reši; pri­pad­ni­ci sin­di­ka­ta koji od vla­de oče­ku­ju da garan­tu­je nji­ho­ve sta­tu­sne pri­vi­le­gi­je bez obzi­ra na trži­šnu vred­nost nji­ho­vog rada; inte­lek­tu­al­ci koji oče­ku­ju od vla­sti da dela u skla­du sa želja­ma lju­di koji ne razu­me­ju prin­ci­pe na koji­ma poči­va trži­šni pore­dak, jer je jedi­no to "demo­krat­ski"; far­me­ri koji oče­ku­ju od vla­de da im una­pred garan­tu­je takvu i takvu cenu nekog pro­i­zvo­da, bez obzi­ra na sta­nje trži­šta, rod, ili želje kupa­ca – sve su to posle­di­ce naj­o­bič­ni­je inte­lek­tu­al­ne gre­ške koja je poro­di­la hilja­de pod­sti­ca­ja da se pri­me­nju­je nasi­lje za ostva­re­nje svo­jih cilje­va, i što je još gore, da se za tu pri­me­nu nasi­lja nala­zi moral­no oprav­da­nje. A maj­ka svih gre­ša­ka je bila ide­ja da se aktiv­no­sti sarad­nje među lju­di­ma koje regu­li­šu spon­tra­ni meha­ni­zmi trži­šne kope­ra­ci­je, mogu uspe­šno pod­vrg­nu­ti nekoj razum­noj "dru­štve­noj kontroli".

Među­tim, i to je ključ­na stvar, svoj uti­caj kojim je pro­žeo i kon­ta­mi­ni­rao sko­ro celo­kup­nu nauč­nu i filo­zof­sku kul­tu­ru savre­me­nog doba soci­ja­li­zam ne dugu­je svom saznaj­nom siro­ma­štvu, već napro­tiv, svom afek­tiv­nom i emo­ci­o­nal­nom bogat­stvu, svom mesi­jan­skom obe­ća­nju izba­vlje­nja iz kan­dži civi­li­za­ci­je i pre­va­zi­la­že­nja robo­va­nja nasle­đe­nim kul­tur­nim i prav­nim obi­čaj­no­sti­ma. On je pred­sta­vljao pozni, krva­vi blje­sak neo­tri­ba­li­stič­ke nostal­gi­je na hori­zon­tu jed­ne umor­ne civi­li­za­ci­je koja je žele­la da se pod­mla­di na pogre­šan način.

Isto­rij­ska je sre­ća da naj­ve­ći deo ludo­ri­ja u koje su vero­va­li naši inte­lek­tu­al­ci i poli­ti­ča­ri kroz XX vek danas pred­sta­vlja muzej inte­lek­tu­al­nih sta­ru­di­ja na sme­tli­štu isto­ri­je. Ipak moral­ni teme­lji tih gre­ša­ka su i dalje živi, i ako je to mogu­će, još manje shva­će­ni nego pre. Vek koji je počeo obe­le­ža­va­ju mno­ge opa­sno­sti sa koji­ma je svet suo­čen i koji­ma se sva­kod­nev­no pri­ča: neke su sasvim real­ne, a neke pre­na­du­ve­ne pro­pa­gan­dom i potre­bom lju­di da razvi­ja­ju apo­ka­lip­tič­ke sce­na­ri­je raz­nih vrsta: od pre­na­se­lje­no­sti, pre­ko eko­lo­škog zaga­đe­nja do siro­ma­štva ili zara­znih bole­sti. Dru­gi pro­ble­mi, poput tero­ri­zma i bezbed­no­sti su sasvim real­ni i mora­ju biti reša­va­ni svim odgo­va­ra­ju­ćim sred­stvi­ma. Ali, naš osnov­ni pro­blem i dalje osta­je moral­ne i inte­lek­tu­al­ne pri­ro­de – u nela­god­no­sti koju ose­ća­mo pred prin­ci­pi­ma koji su omo­gu­ći­li rast naše civi­li­za­ci­je, i u našoj ilu­zi­ji da zadi­ra­njem u te prin­ci­pe može­mo una­pre­di­ti sta­nje naših poslo­va. To je ilu­zi­ja, koju novi "anti­glo­ba­li­stič­ki" pokret tako dobro repre­zen­tu­je, da beda i nesre­ća koji su pre­o­sta­li nisu posle­di­ca pri­rod­ne osku­di­ce i loših poli­ti­ka koje spu­ta­va­ju slo­bo­du poje­din­ca, već zave­re loših lju­di koji liša­va­ju svo­je bli­žnje onog što im ina­če pri­pa­da. Niko­me ništa ne pri­pa­da, i sve što od doba­ra želi­mo mora biti stvo­re­no, otkri­ve­no, u koo­pe­ra­ci­ji sa dru­gi­ma, a ne nađe­no ili dode­lje­no neko­me od neko­ga. Da bi sigu­ran put u "kraj isto­ri­je" bio tra­si­ran potreb­no je da shva­ti­mo da napre­dak nije stvar boljeg ili "huma­ni­jeg" kori­šće­nja kolek­tiv­ne moći za odre­đe­ne svr­he, već ogra­ni­ča­va­nja takve moći i ukla­nja­nja veštač­kih pre­pre­ka koje je nje­no neo­gra­ni­če­no upra­žnja­va­nje posta­vi­lo pred indi­vi­du­al­nu ini­ci­ja­ti­vu lju­di. Sami lju­di će se, kad vlast pre­sta­ne da im glu­mi tuto­ra i dadi­lju, naj­bo­lje pobri­nu­ti za svo­ju dobro­bit. Kako je Hajek 1944 godi­ne rekao, "Vode­će nače­lo, da poli­ti­ka slo­bo­de za poje­din­ca jeste jedi­na istin­ski pro­gre­siv­na poli­ti­ka, osta­je tač­no danas kao i u XIX veku". Uči­ni­ti da podr­ška takvoj poli­ti­ci posta­ne sino­ni­mom huma­nog anga­žo­va­nja sva­kog česti­tog poje­din­ca, osta­je naj­ve­ći moral­ni zada­tak čove­čan­stva u XXI veku.

Ivan Jan­ko­vić