Levičarske zablude o SAD

U tek­stu gospo­di­na Milu­ti­na Mitro­vi­ća "Armi­ju siro­ma­šnih stvo­ri­la poli­ti­ka" izne­se­no je neko­li­ko karak­te­ri­stič­nih i vrlo odo­ma­će­nih, a pogre­šnih tvr­đe­nja o ame­rič­koj eko­no­mi­ji i društvu.

Naj­pre, g. Mitro­vić tvr­di da se u Ame­ri­ci, poseb­no za repu­bli­kan­skih pred­sed­ni­ka Rega­na i Buša, znat­no pove­ća­lo siro­ma­štvo. Među­tim, po poda­ci­ma ame­rič­kog Popi­snog zavo­da, broj siro­ma­šnih u Ame­ri­ci je opao sa 40 mili­o­na 1960. na 34 mili­o­na 1990, i 31 mili­on 2000, što daje duplo sma­nje­nje sto­pe siro­ma­štva kad uzme­mo u obzir činje­ni­cu da je sta­nov­ni­štvo Ame­ri­ke u među­vre­me­nu znat­no pora­slo. S dru­ge stra­ne je činje­ni­ca da držav­ne sta­ti­sti­ke ne tre­ba baš ozbilj­no uzi­ma­ti u sva­kom kon­tek­stu, poseb­no kad posto­ji "kon­flikt inte­re­sa". Eko­no­mi­sti Di Loren­zo i Benet su u jed­nom svom radu, reci­mo, poka­za­li da je ame­rič­ka sta­ti­sti­ka godi­na­ma siste­mat­ski i direkt­no laga­la o sto­pi siro­ma­štva, odbi­ja­ju­ći iz dohot­ka "siro­ma­šnih" keš sub­ven­ci­je i dru­ga dava­nja, a doda­ju­ći "boga­ti­ma" u doho­dak pla­će­ne pore­ze, da bi pove­ća­la soci­jal­ne razli­ke i siro­ma­štvo, te time oprav­da­la potre­bu daljih soci­jal­nih pro­gra­ma i inter­ven­ci­ja. Tako­đe, tre­ba ima­ti u vidu da je prag siro­ma­štva u Ame­ri­ci na tač­ki koju bi sred­nje kla­se veći­ne dru­gih dru­šta­va samo pože­le­le, kao i da se taj prag siro­ma­štva stal­no pove­ća­va, tako da je "biti siro­ma­šan" po ame­rič­kim stan­dar­di­ma nešto dra­stič­no razli­či­to od "biti siro­ma­šan" negde drug­de. Sve ovo g. Mitro­vić pre­ne­bre­ga­va, nude­ći na taj način čita­o­ci­ma Dana­sa sta­ru, jed­no­stra­nu i mark­si­stič­ku sli­ku Ame­ri­ke kao dru­štva gde beli kolo­ni­ja­li­sti "eksplo­a­ti­šu" jad­ne crn­ce, pošto su pret­hod­no pobi­li Indi­jan­ce, odno­sno sakri­va isti­nu da je reč o jed­noj od naj­bo­ga­ti­jih zema­lja na sve­tu sa naj­ma­njim bro­jem siromašnih.

Navod gospo­di­na Mitro­vi­ća da je sma­nje­njem mar­gi­nal­nih pore­skih sto­pa u Rega­no­vo vre­me i pro­me­nom struk­tu­re ras­po­de­le u korist "boga­tih" došlo do toga da su boga­ti u 1996. godi­ni "dobi­li 195 mili­jar­di dola­ra više, a siro­ma­šni 163 mili­jar­de manje", pred­sta­vlja već svo­je­vr­snu ide­o­lo­šku mani­pu­la­ci­ju. Niko nije "dobio" (valj­da zara­dio!?) manje, već je sma­nje­njem mar­gi­nal­nih sto­pa viša doho­dov­na kla­sa pro­cen­tu­al­no naj­vi­še podi­gla doho­dak, ali je to sasvim logič­no i oče­ki­va­no, jer je pret­hod­nim viso­ko pro­gre­siv­nim sto­pa­ma njen doho­dak bio naj­vi­še i sma­njen. I svi dru­gi su sko­či­li na istoj lestvi­ci, samo su oni koji su rani­je naj­vi­še glo­blje­ni sada pro­cen­tu­al­no pora­sli najviše.

Mimo ovo­ga, posto­ji još važni­ji pro­blem. Ja sam dosad ter­mi­ne "boga­ti" i "siro­ma­šni" pisao pod zna­ci­ma navo­da. To je barem u ame­rič­kom slu­ča­ju sasvim oprav­da­no. Naj­pre, poj­mo­vi i stan­dar­di su, kao što smo vide­li, rela­tiv­ni. A osim toga, reč je o jed­nom od naj­di­na­mič­ni­jih i ver­ti­kal­no naj­po­kre­tlji­vi­jih dru­šta­va u ljud­skoj isto­ri­ji, gde se bogat­stvo sti­če ali i gubi. Jed­na od naj­be­smi­sle­ni­jih stva­ri koje levi­ča­ri poku­ša­va­ju da pri­me­ne na Ame­ri­ku jeste da je pode­le na kla­se, sta­le­že, "povla­šće­ne" i "potla­če­ne", odno­sno pri­me­ne ide­o­lo­šku apa­ra­tu­ru evrop­ske levi­ce da bi ame­rič­ko dru­štvo pri­ka­za­li kao "kla­sno" i "soci­jal­no nepra­ved­no". Zašto ovo ne radi? Pa, reci­mo zato što su 95 odsto ame­rič­kih mili­o­ne­ra mili­o­ne­ri prve gene­ra­ci­je, dakle, lju­di koji su star­to­va­li od nule i zara­di­li svoj prvi mili­on. Biti bogat ili siro­ma­šan nije nika­kav usud, već tre­nut­no sta­nje koje se može izbe­ći pre­vas­hod­no osla­nja­njem na sebe, a ne na drža­vu. Tako to i veći­na Ame­ri­ka­na­ca shvata.

G. Mitro­vić navo­di pri­me­re Nju Orle­an­sa, Nju­jor­ka, Čika­ga i dru­gih gra­do­va kao mesta gde je siro­ma­štvo u Ame­ri­ci naj­ve­će. Tač­no! Samo, on pro­pu­šta da obja­sni zašto je tako. E, pa pome­nu­ti gra­do­vi su poli­gon veli­kog ekspe­ri­men­ta drža­ve bla­go­sta­nja, dare­žlji­vih soci­jal­nih pro­gra­ma za siro­ma­šne, soci­jal­ne izgrad­nje sta­no­va koji se naj­če­šće pre­tva­ra­ju u rui­ne i geta, jav­nih ško­la koje su rasad­ni­ci kri­mi­na­la i dro­ge, veli­ke biro­kra­ti­je, kon­tro­le raz­nih vido­va ljud­skog živo­ta. Reč je, kako to Mil­ton Frid­man sli­ko­vi­to kaže, o ostr­vi­ma soci­ja­li­zma u kapi­ta­li­stič­kom moru Ame­ri­ke. Ima li ika­kvog čuda što je tamo naj­vi­še siro­ma­šnih? Dakle, poda­tak o siro­ma­štvu u Big Easy, i drug­de, tačan je, samo ga tre­ba pre­a­dre­si­ra­ti, sa trži­šta na drža­vu, odno­sno sa neo­kon­zer­va­ti­va­ca koji vode liber­ta­ri­jan­ske eko­nom­ske poli­ti­ke na repu­bli­kan­sko-demo­krat­ski esta­bli­šment drža­ve bla­go­sta­nja čiji je inte­res soci­ja­li­zam i kon­tro­li­sa­no dru­štvo, ostva­re­no kroz dalje podi­za­nje svih vrsta pore­za, držav­ne potro­šnje, pljač­ke pore­skih obve­zni­ka i stva­ra­nje zavi­sne gla­sač­ke kli­jen­te­le abo­ne­na­ta soci­jal­ne pomoći.

U tom smi­slu je teza g. Mitro­vi­ća o drža­vi kao kre­a­to­ru siro­ma­štva u Ame­ri­ci (i drug­de) done­kle isprav­na, ali u smi­slu tač­no suprot­nom od onog koji on tvr­di: drža­va ne podi­že siro­ma­štvo kad sma­nju­je pore­ze, regu­la­ci­ju i dru­ge name­te i omo­gu­ća­va lju­di­ma da lak­še aku­mu­li­ra­ju i inve­sti­ra­ju kapi­tal i zara­đu­ju više, već upra­vo kad ih name­ti­ma i regu­la­ci­ja­ma drži u sti­sci i zapra­vo ove­ko­ve­ču­je nji­ho­vu bedu.

Na kra­ju, optu­žba "neo­li­be­ra­li­zmu" da je kriv za podri­va­nje vla­da­vi­ne pra­va u Ame­ri­ci uop­šte ne sto­ji jer su glav­ni iza­zov vla­da­vi­ni zako­na kroz XX vek upra­vo bili "libe­ra­li", odno­sno levi­ča­ri koji su teži­li da suzbi­ju kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam i indi­vi­du­al­na pra­va da bi napra­vi­li pro­sto­ra za svo­je soci­jal­ne ekspe­ri­men­te (regu­la­ci­ja sve­ga i sva­če­ga, afir­ma­tiv­na akci­ja, držav­ni pen­zi­o­ni sistem — sve direkt­no pro­tiv­u­stav­ne stva­ri). Ame­rič­ki levi­ča­ri ima­ju shva­ta­nje ljud­skih pra­va i gra­ni­ca vla­sti koje se sa sta­no­vi­šta orto­dok­snog tuma­če­nja Usta­va sma­tra pot­pu­no revo­lu­ci­o­nar­nim i pre­vrat­nič­kim. Nepo­što­va­nje kon­sti­tu­i­ci­o­nal­no­sti je sto­ga odli­ka pre demo­krat­skih nego repu­bli­kan­skih pred­sed­ni­ka u XX veku. Nije Regan (ni mla­đi Buš) ugro­zio vla­da­vi­nu pra­va u Ame­ri­ci, već su to uči­ni­li Ruzvelt i nje­go­vi savre­me­ni sledbenici.

Ivan Jan­ko­vić — Autor je jedan od osni­va­ča Hajek insti­tu­ta (sada: Libe­ral­ni cen­tar Kata­lak­si­ja, op. ur.) u Beo­gra­du i ured­nik u časo­pi­su Katalaksija

Odbra­na siste­ma na umoru

Vla­di­mir Vuletić

Sva­ko ko drži do razu­ma i razbo­ri­to­sti, a pri tom ima mrvu inte­lek­tu­al­nog pošte­nja i ele­men­tar­no zna­nje iz bilo koje obla­sti dru­štve­nih nau­ka morao je doži­ve­ti stra­ho­vit dušev­ni bol čita­ju­ći tekst pod naslo­vom "Levi­čar­ske zablu­de o SAD" obja­vljen u listu Danas 27. sep­tem­bra. (Tek da se ne shva­ti pogre­šno, pomi­nja­nje dušev­nog bola ne zna­či da bi tre­ba­lo tuži­ti auto­ra i redak­ci­ju koja obja­vlju­je ničim pot­kre­plje­ne tvrd­nje. U kraj­njoj lini­ji i u veći­ni slu­ča­je­va pisci pam­fle­ta glo­bu ne mogu pla­ti­ti, jer su goli ko crkve­ni miše­vi čerez čega pam­fle­te mahom i pišu, potaj­no se nada­ju­ći kakvom grantu.)

No, vra­ti­mo se našem tek­stu, po pri­li­ci, gre­škom obja­vlje­nom u rubri­ci Dija­log mada mu je, s obzi­rom na kri­mi­na­lan stil i sadr­žaj, više pri­li­či­la Dežur­na stra­na. Da ne bismo poput auto­ra inkri­mi­ni­sa­nog tek­sta izno­si­li pau­šal­ne oce­ne, reče­no tre­ba dokazati.

Pre sve­ga, autor siste­mat­ski ne navo­di izvo­re poda­ta­ka koje kori­sti. Kada bi to činio onda bi sva­ko mogao da vidi da je sto­pa siro­ma­štva 2004. u SAD izno­si­la 12.7 odsto, što je nesum­nji­vo više od 12.5 odsto koli­ko je izno­si­la godi­nu dana rani­je, ili real­nim bro­je­vi­ma izra­že­no, broj siro­ma­šnih se sa 37 mili­o­na, koli­ko ih je bilo 2003. uve­ćao za još mili­on i sto hilja­da u toku 2004. Pored toga, od 2000. uku­pan broj i sto­pa siro­ma­štva u SAD su ten­den­cij­ski rasli, pa je u eri Džor­dža Vilje­ma Buša broj siro­ma­šnih pora­stao sa 31.6 mili­o­na 2000. na 37.0 mili­o­na 2004, ili sa 11.3 odsto na 12.7 odsto popu­la­ci­je ¹

Ume­sto toga, pozi­va­ju­ći se na, teško je reći zašto, peri­od od 1960. do 2000, u tek­stu se zaklju­ču­je: "…što daje duplo sma­nje­nje sto­pe siro­ma­štva kad uzme­mo u obzir činje­ni­cu da je sta­nov­ni­štvo Ame­ri­ke u među­vre­me­nu znat­no pora­slo". Već i ova nesu­vi­sla reče­ni­ca poka­zu­je ele­men­tar­no nepo­zna­va­nje ter­mi­na koji se kori­ste, jer udeo siro­ma­šnih u ukup­noj popu­la­ci­ji nema ama baš nika­kve veze sa, makar i nepre­ci­zno izra­že­nim pora­stom bro­ja sta­nov­ni­ka. No, naža­lost, tome nije kraj. Osim nezna­nja ekspli­ci­ra­na je i ten­den­ci­o­znost u kori­šće­nju poj­mo­va, odno­sno nji­ho­vo fal­si­fi­ko­va­nje. Tako se pojam rela­tiv­no siro­ma­štvo kori­sti kako bi se doka­za­lo da siro­ma­šni Ame­ri­kan­ci žive bolje od sred­nje­sto­je­ćih pre­ko­mo­ra­ca. Pojam rela­tiv­no siro­ma­štvo je, među­tim, uve­den da bi se poka­za­lo kako je ose­ćaj siro­ma­štva pri­su­tan čak i kod onih lju­di koji ima­ju više od nužnih sred­sta­va za život uko­li­ko žive u boga­tom okru­že­nju. Dakle, ako bi se pri­me­nio taj kri­te­ri­jum onda bi, suprot­no ono­me što je poru­ka tek­sta, siro­ma­štvo u SAD bilo još veće s obzi­rom na posto­je­će soci­jal­ne razli­ke. Ali, šta reći. U tek­stu se pori­če posto­ja­nje soci­jal­nih razli­ka, pa čak i kla­sa u Ame­ri­ci. Ti poj­mo­vi su, tvr­di vese­li autor, pro­dukt "ide­o­lo­ške apa­ra­tu­re evrop­ske levi­ce". Pret­po­sta­vlja­mo da je uče­ni osni­vač Insti­tu­ta (koji, uzgred reče­no uz naj­na­pred­ni­je guglo­va­nje nismo uspe­li da nađe­mo na Inter­ne­tu) ovde mislio i na Mak­sa Vebera.

I tako redom, od reče­ni­ce do reče­ni­ce, od reči do reči, nižu se neo­bič­ne izja­ve i glu­po­sti: tvr­di se kako su u Ame­ri­ci boga­ti bili "naj­vi­še glo­blje­ni"; kako su jav­ne ško­le rasad­ni­ci nar­ko­ma­ni­je i kri­mi­na­la; kako je izgrad­nja soci­jal­nih sta­no­va uzrok poja­ve geta i kon­tro­le raz­nih vido­va ljud­skog živo­ta itd. Posled­nji put sam tako nešto čitao u sce­na­ma iz "Ala­na For­da" u koji­ma se poja­vlji­va­la ona odvrat­na, a ipak tužna nju­ška — Super­hik. U sreć­nim dani­ma mog detinj­stva mislio sam da takvi liko­vi posto­je samo u stripovima.

Dnev­ni listo­vi, poseb­no ako drže do dosto­jan­stva i čita­la­ca ipak nisu stri­po­vi. Stvar je ele­men­tar­ne civi­li­za­cij­ske odgo­vor­no­sti da se o ozbilj­nim tema­ma ne obja­vlju­ju hoh­šta­pler­ski napi­si. Zar bi leka­ri dozvo­li­li da o bole­sti­ma pišu nadri­le­ka­ri i tome slič­no. Uosta­lom, zain­te­re­so­va­ni za para­nor­mal­ne nazo­re ima­ju na ras­po­la­ga­nju širok spek­tar listo­va, koji je izgle­da obo­ga­ćen još jed­nim — Kata­lak­si­ja ili Kata­lep­si­ja (koji, tako­đe, uz napred­no guglo­va­nje nisam uspeo da nađem na Internetu).

I da zaklju­čim, fal­si­fi­ko­va­nje činje­ni­ca, nekon­zi­stent­no kori­šće­nje poj­mo­va, bez­oč­no izvr­ta­nje sušti­ne pro­ble­ma, osla­nja­nje na inte­lek­tu­al­ni lum­pen­pro­le­ta­ri­jat odu­vek su pred­sta­vlja­li posled­nja sred­stva odbra­ne ide­o­lo­ških siste­ma na umoru.

Pakao u Skandinaviji

Milu­tin Mitrović

U pone­de­ljak 27. sep­tem­bra Danas je obja­vio "Levi­čar­ske zablu­de", osvrt gospo­di­na Iva­na Jan­ko­vi­ća na moj rani­je obja­vlje­ni tekst čiji je ori­gi­nal­ni naslov bio "Samo­za­va­ra­va­nje". Autor mi sta­vlja do zna­nja da sam u zablu­di, mada ni posle više uza­stop­nih čita­nja nisam raza­znao šta je ključ­no u tome, sum­nja u argu­men­te koje sam naveo ili u pra­vo na dru­ga­či­je mišlje­nje. Slu­tim da je glav­na pri­med­ba to što sam se usu­dio da tvr­dim kako pod pred­sed­ni­kom Bušem i "neo­kon" ide­o­lo­gi­jom Ame­ri­ka vodi poli­ti­ku koja ima loših stra­na. Ako je tre­ba­lo odmah da se dekla­ri­šem, kao pred par­tij­skim sekre­ta­rom, jesam li za levi­cu ili desni­cu, poku­ša­ću da se ispra­vim pri­znav­ši pokor­no da naj­vi­še sim­pa­ti­ja imam pre­ma eko­no­mi­ji bla­go­sta­nja, defi­ni­sa­noj ona­ko kako je Vil­fre­do Pare­to defi­ni­sao: "U stva­ra­nju i ras­po­de­li bogat­stva može se sma­tra­ti napret­kom uko­li­ko jed­ni sti­ču sve više, a da pri tom dru­ge ne sta­vlja­ju u loši­ji položaj."

Prva izra­že­na sum­nja se odno­si na ste­pen siro­ma­štva, nave­den u mom tek­stu, u "jed­noj od naj­bo­ga­ti­jih zema­lja u sve­tu sa naj­ma­njim bro­jem siro­ma­šnih". Na stra­nu tvrd­nja o naj­ma­njem bro­ju siro­ma­šnih, što pobi­ja­ju sve skan­di­nav­ske, a delom i osta­le razvi­je­ne zemlje. Među­tim, dokaz da "držav­ne sta­ti­sti­ke ne tre­ba ozbilj­no uzi­ma­ti u sva­kom kon­tek­stu… jer je ame­rič­ka sta­ti­sti­ka godi­na­ma siste­mat­ski laga­la o sto­pi siro­ma­štva…" apso­lut­no bi me dezo­ri­jen­ti­sa­la da na tu teh­ni­ku nisam navik­nut. Uzgred, ne shva­tam zašto bi posle toga tre­ba­lo vero­va­ti sta­ti­sti­ci, kad govo­ri o sma­nje­nju siro­ma­štva, ako već apri­o­ri zna­mo da laže. Nave­den je poda­tak o sma­je­nju bro­ja siro­ma­šnih od 1960. do 2000. i to za devet mili­o­na. Ključ­no je da gospo­din Jan­ko­vić u tom kon­tek­stu ipak pri­zna­je da je na kra­ju bilo 31 mili­on siro­ma­šnih, što je u pro­cen­ti­ma bli­sko izno­su koji sam ja naveo. Za nak­nad­ni porast siro­ti­nje od 16 odsto, jasno sam sta­vio do zna­nja da ga je izre­kao bri­tan­ski isto­ri­čar Timo­ti Gar­ton Eš, koji repu­ta­ci­ju nije ste­kao na laži­ma. Dodao bih samo da je Was­hing­ton Post, od 5. okto­bra 1993, za zlat­no doba po gospo­di­nu Jan­ko­vi­ću, obja­vio čla­nak pod naslo­vom "Broj siro­ma­šnih Ame­ri­ka­na­ca raste već tri godi­ne", u kojem doka­zu­je da je broj siro­ma­šnih samo 1992. pora­stao za dva mili­o­na. Kome verovati?

Ono­me koga inte­re­su­je više pro­blem siro­ma­še­nja u razvi­je­nom sve­tu pre­po­ru­čio bih knji­gu "Od komu­ni­stič­kog pakla do divljeg kapi­ta­li­zma" Josi­pa Župa­no­va, u kojoj se doku­men­tu­je teza da Valer­štaj­no­va teo­ri­ja "jezgra" i "peri­fe­ri­je" važi i dalje, ali u izme­nje­nom obli­ku. "Ta diho­to­mi­ja posta­je sve više dru­štve­na, a ne samo geo­graf­ska pod­je­la, to jest ‘peri­fe­ri­ja’ (Tre­ći, čak i Četvr­ti svi­jet) sve se više poja­vlju­je u zemlja­ma Prvog svi­je­ta, uklju­čiv i SAD. Tu se vidi ona crta glo­bal­nog kapi­ta­li­zma dana­šnji­ce: pri­je­laz veli­kog dije­la sta­nov­ni­štva iz ‘struk­tu­ral­ne eksplo­a­ta­ci­je u struk­tu­ral­nu ire­le­vant­nost". I još nešto: ame­rič­ka siro­ti­nja je ame­rič­ka, kao što je srp­ska — srp­ska, a zemlje same odre­đu­ju prag siromaštva.

Moja tvrd­nja o pre­ra­spo­de­li bogat­stva u Ame­ri­ci u korist naj­bo­ga­ti­jih, efi­ka­sno je bače­na u zase­nak tač­nom kon­sta­ta­ci­jom da sam naveo kako su Rega­no­vom pore­skom refor­mom jed­ni "dobi­li" a dru­gi "izgu­bi­li" mili­jar­de dola­ra. Daka­ko, pare su pore­zi­ma pret­hod­no uze­te svi­ma, pa je jed­ni­ma vra­će­no više a dru­gi­ma ništa. No, bar mene, ta gre­ška neće blo­ki­ra­ti da posta­vim pita­nje zašto nije pobi­je­na tvrd­nja o pre­ra­spo­de­li bogat­stva koja je uči­nje­na. Libe­ra­li­stič­ku tezu o sma­nji­va­nju ulo­ge drža­ve, neo­li­be­ra­li su pre­tvo­ri­li goto­vo u kari­ka­tu­ru tvrd­njom da se kre­sa­njem pore­za raz­vla­šću­je drža­va i ostva­ru­ju pre­di­spo­zi­ci­je za opšti pro­spe­ri­tet. Poda­ci Euro­sta­ta (lažu li i oni?) poka­zu­ju da je naj­ve­će pore­sko opte­re­će­nje 2003. bilo u Šved­skoj (59,3 odsto), Nor­ve­škoj (58,2) i Dan­skoj (57,4) a naj­ma­nje u SAD (32,1) i Japa­nu (30,9 odsto). Po neo­li­be­ra­li­ma tre­ba­lo bi da je u Japa­nu i SAD raj, a u Skan­di­na­vi­ji pakao? Ja lič­no, a veru­jem i mno­gi dru­gi, radi­je bi žive­li u skan­di­nav­skom paklu.

Niko razu­man ne pobi­ja da je Ame­ri­ka boga­ta i uspe­šna zemlja, da ima naj­ve­ći broj mili­o­ne­ra na sve­tu, među­tim, ja sam bar aler­gi­čan na tvrd­nje da je ame­rič­ki sistem naj­bo­lji na sve­tu i da zato i mi tre­ba da ide­mo tim putem. Živeo sam u jed­nom tota­li­ta­ri­zmu, kri­ti­ko­vao ga u meri koja je bila mogu­ća (posto­je moji član­ci iz tih vre­me­na kojih se ne sti­dim), vese­lio se nje­go­vom ras­pa­du, ali ni u snu mi ne pada na pamet da jedan tota­li­ta­ri­zam zame­nim dru­gim. U sve­tu ima dovolj­no pri­me­ra uspe­ha, koje vre­di uze­ti za uzor i nije isti­na da posle pada komu­ni­zma osta­je svet bez alter­na­ti­ve neo­li­be­ra­li­zmu. To je tipič­na agit­pro­pov­sa­ka smi­ca­li­ca. Možda bi gospo­din Jan­ko­vić bio zado­vo­ljan da sam napi­sao: "Ame­ri­ka je veli­ka i bla­go­so­ve­na zemlja, čiji su oče­vi, vođe­ni Boži­jom rukom, stvo­ri­li novi poče­tak za čove­čan­stvo." Među­tim ta je reče­ni­ca već napi­sa­na kao pri­mer za "Bulls­hit" u isto­i­me­nom filo­zof­skom trak­ta­tu Hari­ja G. Frank­fur­ta, pro­fe­so­ra Prin­ston uni­ver­zi­te­ta, koja danas pred­sta­vlja best­se­ler među best­se­le­ri­ma u Ame­ri­ci i sve­tu. Ame­ri­ka je ogrom­na zemlja i po tome što u njoj ne vla­da fili­star­sko jednoumlje.

Pri­rod­ne pojave

Zagor­ka Golubović

Pogle­daj­mo ko je ovde u zablu­di. I kako se Ivan Jan­ko­vić bori pro­tiv "levi­čar­ske zablu­de", odno­sno, tvrd­nje da se poli­ti­kom drža­ve pove­ća­va siro­ma­štvo u SAD?

Može li se oka­rak­te­ri­sa­ti druk­či­je nego kao fehe­ment­na ide­o­lo­gi­ja (za koju su Mil­ton Fri­ed­man i Hayek jedi­ni pažnje dostoj­ni auto­ri) takva apo­lo­gi­ja jed­nog siste­ma (ovde je u pita­nju SAD i to ne iz peri­o­da Dže­fer­so­na ili Ruzvel­ta, već Rega­na i Buša) koja u pot­pu­no­sti igno­ri­še mno­go­broj­ne kri­tič­ke ana­li­ze koje doka­zu­ju da se siro­ma­štvo pove­ća­va i u naj­ra­zvi­je­ni­jim zemlja­ma sve­ta, uklju­ču­ju­ći i Ame­ri­ku; i kada se u tek­stu autor tobož buni pro­tiv "ide­o­lo­ških zablu­da" (levi­ce) slu­že­ći se desd­ni­čar­skom ide­o­lo­gi­jom, koja tako­đe nudi zablu­de, pro­mo­vi­šu­ći i dalje uve­re­nje o pro­pa­gi­ra­nom "ame­rič­kom snu" kao jedi­nom uzo­ru koji valja sle­di­ti, upr­kos sve argu­men­to­va­ni­jim doka­zi­ma o karak­te­ru ame­rič­kog "gru­bog kapi­ta­li­zma", ili ekstre­mnog eko­no­mi­zma koji se, naro­či­to pod Bušo­vom pali­com, oglu­šu­je o "soci­jal­nu logi­ku" demo­krat­skog siste­ma i sve više pri­bli­ža­va auto­ri­tar­nim meto­da­ma vla­da­nja, u koja spa­da i poli­ti­ka oprav­da­va­nja siro­ma­štva (u smi­slu sva­ki poje­di­nac je odgovoran/kriv za svo­ju nesreću).

Pri tom autor tek­sta navo­di kao pri­mer gra­do­ve u koji­ma je pove­ća­nje siro­ma­štva "rezul­tat delo­va­nja drža­ve bla­go­sta­nja", a ne aktu­al­ne neo­li­be­ral­ne drža­ve, koja rigo­ro­zno uki­da sve mere soci­jal­ne zašti­te, i izme­đu osta­lih i Nju Orle­ans, čija je tra­ge­di­ja u nedav­nom nale­tu taj­fu­na "Katri­na" otkri­la kako se ta drža­va bri­nu­la o nat­pro­seč­no siro­ma­šnom većin­skom crnač­kom sta­nov­ni­štvu, budu­ći da su zbog nedo­stat­ka dovolj­ne zašti­te pro­u­zro­ko­va­ne mno­go veće žrtve; a to govo­ri o besmi­sle­no­sti tvrd­nje da su nave­de­ne drža­ve kao "poli­gon veli­kog ekspe­ri­men­ta drža­ve bla­go­sta­nja" i kao "ostr­va soci­ja­li­zma" kri­ve za nji­ho­vo siro­ma­štvo, što bi se teško moglo reći i za Čika­go, kao kolev­ku naj­kon­zer­va­tiv­ni­je eko­nom­ske škole.

Gospo­din Jan­ko­vić može da bude obo­ža­va­lac desni­čar­ske kon­zer­va­tiv­ne neo­li­be­ral­ne ame­rič­ke poli­ti­ke ali to je nje­go­va pri­vat­na stvar. Ali ako hoće da pole­mi­še sa struč­nim, a možda i nauč­nim, pre­ten­zi­ja­ma o libe­ra­li­zmu (koji poi­sto­ve­ću­je sa soci­ja­li­zmom, naj­ve­ro­vat­ni­je onim tota­li­tar­ne pro­vi­ni­jen­ci­je) i neo­li­be­ra­li­zmu, on mora da pozna­je ana­li­ze mno­štva dru­gih auto­ra i da bar ima u vidu nji­ho­ve argu­men­te, da im ne bi pri­pi­si­vao nezna­nje šta je siro­ma­štvo, jer mno­gi zastu­pa­ju slič­no mišlje­nje kao i Milu­tin Mitro­vić, koga napa­da (kažem "napa­da" jer tekst I.Jankovića teško da bi se mogao tre­ti­ra­ti kao ozbilj­na i argu­men­to­va­na pole­mi­ka). Zar nje­go­vu pažnju nije pri­vu­kao nije­dan nobe­lo­vac, J. Sti­glitz, da bi ga moti­vi­sao da pro­ve­ri svo­je sta­vo­ve? A nje­mu se mogu pri­dru­ži­ti više dese­ti­na auto­ra koji se samo ide­o­lo­ški mogu odba­ci­ti kao pro­pa­ga­to­ri "levi­čar­skih zablu­da". (Nave­di­mo samo naj­po­zna­ti­je kao: P. Bour­di­er, M. Walt­zer, Z. Bau­man, U. Beck, N. Chom­sky, J. Haber­mas, Ch. Taylor, R. Dahren­dorf i mno­gi dru­gi, koji doku­men­to­va­no kri­tič­ki ana­li­zi­ra­ju ame­rič­ki sistem.) O potre­bi ili uki­da­nju držav­ne regu­la­ci­je napi­sa­ni su broj­ni tek­sto­vi u koji­ma se argu­men­to­va­no potvr­đu­je da bez neop­hod­ne mere držav­ne inter­ven­ci­je u nesa­vr­še­ne meha­ni­zme samo­re­gu­li­šu­ćeg trži­šta, dola­zi do takve soci­jal­ne dife­ren­ci­ja­ci­je koja stva­ra zabri­nja­va­ju­ću dis­pro­por­ci­ju izme­đu malog bro­ja posed­ni­ka naj­ve­ćeg dela dru­štve­nog bogat­stva i sve većeg ude­la siro­ti­nje u pode­li naci­o­nal­nog pro­i­zvo­da (što na pri­mer, u SAD poka­zu­ju poda­ci da je u 1994. kod naj­bo­ga­ti­jeg sta­nov­ni­štva došlo do pora­sta u ras­po­de­li GDP na 21 odsto, dok je kod naj­si­ro­ma­šni­jih on opao na 3,6 odsto) — a to je rezul­tat držav­ne inter­ven­ci­je u korist dobro­sto­je­ćih poje­di­na­ca, što bi J. Rawls nazvao "neo­prav­da­nom nejed­na­ko­šću", za razli­ku od neo­li­be­ra­la koji oprav­da­va­ju nejed­na­kost kao "pri­rod­nu poja­vu" (namer­no meša­ju­ći "pri­rod­nu nejed­na­kost" među indi­vi­du­a­ma i "soci­jal­nu nejed­na­kost" kao posle­di­cu nepra­ved­ne distri­bu­ci­je dru­štve­nih doba­ra i na toj osno­vi odbi­ja­ju sva­ku moguć­nost "distri­bu­tiv­ne pravde").

Tvr­di­ti da repu­bli­kan­ci u SAD (daka­ko i Buš) vode "liber­te­ri­jan­sku eko­nom­sku poli­ti­ku", dok "soci­jal­na drža­va" pro­mo­vi­še "pljač­ku držav­nih oba­ve­zni­ka", poka­zu­je ne samo nepo­zna­va­nje moder­ne lite­ra­tu­re iz obla­sti dru­štve­nih nau­ka, već raz­ot­kri­va i upo­tre­bu pro­pa­gand­nog govo­ra, koji ne mari za činje­ni­ce i ide­o­lo­ški instru­men­ta­li­zu­je jedan model dru­štva, tj. desni­čar­sku kon­zer­va­tiv­nu poli­ti­ku. Jer autor impli­ci­ra dobro pozna­tu tezu ove pro­vi­ni­jen­ci­je, da je prin­cip pro­gre­siv­nog opo­re­zi­va­nja "pljač­ka" onih poje­di­na­ca koji su pre­du­zet­nič­kim spo­sob­no­sti­ma i radom aku­mu­li­ra­li bogat­stvo, koje im pri­pa­da po "pri­rod­nom pra­vu" zašti­te pri­vat­ne svo­ji­ne, te da je, sto­ga, sva­ka redi­stri­bu­ci­ja bogat­stva nelegitimna.

Pri tom, za nje­ga ne zna­či ništa činje­ni­ca da Ame­ri­ka ima 50 mili­o­na siro­ti­nje, što čini porast od 13 odsto i mno­go­broj­ne bes­kuć­ni­ke koje može vide­ti sva­ki turist kako spa­va­ju po tro­to­a­ri­ma Nju­ro­ka, San Fran­ci­ska, Los Anđe­le­sa i dru­gih "ble­šte­ćih u sja­ju" gra­do­va Ame­ri­ke. I to je stvar­nost koja se mora uze­ti u obzir, nasu­prot neu­pit­noj apo­lo­gi­ji siste­ma sa ide­o­lo­škog stanovišta.

Lako do Katalaksije

Slo­bo­dan Žunić

Pošto­va­ni,

Gospo­din Vla­di­mir Vule­tić u tek­stu "Odbra­na siste­ma na umo­ru" u Dana­su od 5. okto­bra pomi­nje: "Uosta­lom, zain­te­re­so­va­ni za para­nor­mal­ne nazo­re ima­ju na ras­po­la­ga­nju širok spek­tar listo­va, koji je izgle­da obo­ga­ćen još jed­nim — Kata­lak­si­ja ili Kata­lep­si­ja (koji, tako­đe, uz napred­no guglo­va­nje nisam uspeo da nađem na internetu).

Uko­li­ko na www.google.com otku­ca­te kata­lak­si­ja prvi rezul­tat je: Kata­lak­si­ja — Inter­net maga­zin za libe­ral­nu Srbi­ju. To dovolj­no govo­ri o pome­nu­tom gospo­di­nu i nje­go­vom celo­kup­nom tekstu.

Kad kolač pad­ne s kruške

Ivan Jan­ko­vić

Gospo­din Milu­tin Mitro­vić je izra­zio dile­mu u pogle­du moje osnov­ne teze, nai­me šta su to zablu­de o Ame­ri­ci koje mu pri­pi­su­jem. Evo odmah odgo­vo­ra, koji je veru­jem oči­gle­dan i iz čita­nja mog prvog komen­ta­ra: reč nije o ide­o­lo­škom svr­sta­va­nju već o pre­u­zi­ma­nju ste­re­o­tip­nih i pogre­šnih ide­o­lo­ških pred­sta­va o Ame­ri­ci, gde je na prvom mestu nje­go­va teza da sma­nje­nje pore­za vodi rastu siro­ma­štva. Činje­ni­ca je reci­mo da je u peri­o­du Rega­no­ve vla­da­vi­ne opšta sto­pa siro­ma­štva pada­la, iako je pome­nu­ti pred­sed­nik zna­čaj­no sni­zio mar­gi­nal­ne sto­pe pore­za. Kako se ovo ukla­pa u "libe­ral­nu" teoriju?

Sta­ti­sti­ke kre­ta­nja sto­pe siro­ma­štva u Ame­ri­ci poka­zu­ju tako­đe da je ono bla­go pora­slo u godi­na­ma vla­da­vi­ne "libe­ra­la" Dži­mi­ja Kar­te­ra, iako tad nije bilo sma­nje­nja pore­za, tako da nije jasno na osno­vu čega g. Mitro­vić izvo­di zaklju­čak o kri­vi­ci pore­ske poli­ti­ke Buša Mla­đeg za ana­lo­gan manji rast siro­ma­štva posled­njih godina.

Što se teze o pre­va­ra­ma ame­rič­kih držav­nih sta­ti­sti­ka tiče, nju nisam izmi­slio ja nego su je eko­nom­si­ti Di Loren­zo i Ben­net doku­men­to­va­nu i argu­men­to­va­nu obja­vi­li u knji­zi "Zva­nič­ne laži; kako nas Vašing­ton vara ", tako da su oni part­ne­ri za pole­mi­ku o ovoj stva­ri. Pona­vljam samo da ja teško mogu smi­sli­ti bolju reč od "pre­va­ra" kad iz dohot­ka siro­ma­šnih koji se "meri" izba­ci­te bono­ve za hra­nu, zdrav­stve­nu zašti­tu ili sub­ven­ci­je za sta­no­va­nje, a iz dohot­ka boga­tih ne izu­zme­te porez na dohodak!

Kakvi su dakle ti siro­ma­šni u Ame­ri­ci? Lini­ja siro­ma­štva (bez non-cash bene­fits) je u Ame­ri­ci 19 000 dola­ra za poro­di­ce i 9 500 dola­ra za poje­din­ce. Još 1999. po nala­zi­ma Cox‑a i Alm‑a 72 odsto "siro­ma­šnih" u Ame­ri­ci je ima­lo jedan ili više auto­mo­bi­la (!), 50 odsto kli­ma ure­đa­je, 72 odsto maši­nu za veš, a čak 41 odsto kuću u pri­vat­nom vla­sni­štvu! Šta bi srp­ski siro­ma­šni dali za delić toga!

Ver­ti­kal­na pokre­tlji­vost, odno­sno koli­ko su siro­ma­šni osu­đe­ni na siro­ma­štvo a boga­ti "drže" bogat­stvo? Po poda­ci­ma Ban­ke fede­ral­nih rezer­vi iz Dala­sa samo 5,1 odsto onih koji su bili među 20 odsto naj­si­ro­ma­šni­jih 1975. osta­lo je tamo 1991. dok je samo 63 odsto od 20 odsto naj­bo­ga­ti­jih osta­lo tu 1991. Dakle, 95 odsto biv­ših siro­ma­šnih iza­šli su oda­tle za 15 godi­na, a više od tre­ći­ne naj­bo­ga­ti­jih to više nisu. Da je trži­šte manje slo­bod­no mno­gi od prvih bi osta­li iza lini­je siro­ma­štva, a mno­gi od dru­gih među najbogatijima!

Po mom sudu naj­va­žni­ja razli­ka izme­đu mene i g. Mitro­vi­ća koja gene­ri­še i sve dru­ge, sekun­dar­ne kom­pli­ka­ci­je i nesla­ga­nja nije ide­o­lo­ške, već teo­rij­ske pri­ro­de — ona je u samom shva­ta­nju eko­no­mi­je. Ja veru­jem da je bogat­stvo nešto što se stva­ra radom i pre­du­zet­ni­štvom a što dru­gi poje­din­ci valo­ri­zu­ju na trži­štu. I što je viša vred­nost neči­jeg rada za dru­ge lju­de, on će više mone­tar­no "teži­ti". Bogat­stvo je na taj način pro­men­lji­va i rastu­ća veli­či­na, i besmi­sle­no je žali­ti se na to da neki pro­la­ze loši­je, jer pro­la­ze loši­je zato što dru­gi niže vred­nu­ju nji­hov rad i zaslu­ge. Pore­zi i pre­ra­spo­de­le samo sma­nju­ju ukup­ni kolač, a ne poma­žu niko­me. G. Mitro­vić je nasu­prot tome okre­nut distri­bu­tiv­nom shva­ta­nju eko­no­mi­je: bogat­stvo je za nje­ga poput nekog nepro­men­lji­vog kola­ča koji se samo ova­ko ili ona­ko može pode­li­ti, a nasta­je tako što pada s kru­ške; trži­šte nije kre­a­tiv­ni pro­ces već suro­va igra sa "nul­tom sumom" u kojoj da bi neko dobio, neko mora da izgu­bi. Zato on izvor pro­spe­ri­te­ta i vidi u držav­noj inter­ven­ci­ji, a pre­va­zi­la­že­nje siro­ma­štva u pri­sil­noj redi­stri­bu­ci­ji dohot­ka, dok ja pro­spe­ri­tet vidim u oslo­ba­đa­nju trži­šnih sila, a kraj siro­ma­štvu u pre­stan­ku bri­ge biro­kra­ta o nje­mu. Tra­de not aid, devi­za biv­šeg eston­skog pre­mi­je­ra Mar­ta Lara, poka­za­la se po mom sudu kao jedi­ni lek za siro­ma­štvo svu­da u sve­tu. Da je druk­či­je soci­ja­li­zam bi uspeo.

Gospo­đa Zagor­ka Golu­bo­vić je moj tekst nazva­la pri­me­rom "fehe­ment­ne ide­o­lo­gi­je" čiji su "jedi­ni dostoj­ni pred­stav­ni­ci Frid­man i Hajek". Već ova reče­ni­ca poka­zu­je nje­no nepo­zna­va­nje libe­ral­ne filo­zof­ske i eko­nom­ske misli XX veka. Osim dvo­ji­ce pome­nu­tih bar­do­va, posto­ji mno­štvo dru­gih ne manje zna­čaj­nih auto­ra, poput nobe­lo­va­ca Bju­ke­ne­na, Beke­ra, Šti­gle­ra, Kou­za, zatim Ludvi­ga fon Mize­sa koji je Haje­kov uči­te­lj i glav­ni uti­caj, do filo­zo­fa Rober­ta Nozi­ka koji je ponu­dio naj­in­ge­ni­o­zni­ju filo­zof­sku odbra­nu prin­ci­pa mini­mal­ne drža­ve u XX veku, ili eko­no­mi­ste Mare­ja Rot­bar­da koji je glav­ni autor moder­nog i sve uti­caj­ni­jeg liber­ta­ri­jan­skog anarhizma.

Nje­na tvrd­nja da ja podr­ža­vam kon­cept drža­ve Rega­na i Buša, a ne Dže­fer­so­na i Ruzvel­ta je besmi­sli­ca, budu­ći da je Dže­fer­son zastup­nik tzv. kon­sti­tu­i­ci­o­nal­ne repu­bli­ke Ota­ca ute­me­lji­va­ča iz XVII i prve polo­vi­ne XIX veka, koja je pod­ra­zu­me­va­la lais­sez-fai­re eko­no­mi­ju, rela­tiv­no bli­sku Rega­nu i Bušu (Dže­fer­son je sma­trao pro­tiv­u­stav­nim čak i pove­ra­va­nje fede­ral­noj vla­di bri­ge o nasi­pi­ma i kana­li­ma, o čemu bi tre­ba­lo da raz­mi­sli gospo­đa Golu­bo­vić kad kri­ti­ku­je malu "bri­gu" vla­de za Nju Orle­ans, a pozi­va se na Dže­fer­so­na), dok je Ruzvelt bio šam­pi­on eko­nom­skog inter­ven­ci­o­ni­zma i podri­va­nja vla­da­vi­ne pra­va, u stal­nom suko­bu sa Vrhov­nim sudom koji nije pošto­vao, a koji je poni­štio na dese­ti­ne nje­go­vih "soci­jal­nih" zakon­skih pro­je­ka­ta. Kakve veze ima­ju njih dvojica?

Sle­de­ća tač­ka: siro­ma­štvo. Ja ne znam na koji se poda­tak ili izvor gđa Golu­bo­vić pozi­va kad tvr­di da je posled­njih dece­ni­ja siro­ma­štvo u Ame­ri­ci pora­slo i da je sad 50 mili­o­na! Po zva­nič­nim poda­ci­ma koje sam ja naveo ono je opa­lo i to sko­ro duplo, čak i po ona­ko ras­te­glji­vim i sve "libe­ral­ni­jim" kri­te­ri­ji­ma, a sad je oko 37 miliona.

Gospo­đa Golu­bo­vić upor­no kori­sti flo­sku­lu "dru­štve­na ili soci­jal­na prav­da" kao neka­kav po sebi jasan pojam, iako ga nigde ne defi­ni­še. Ja molim, pre nego što se slo­žim ili ne slo­žim sa nje­nom oce­nom da sma­nje­nje držav­nih inter­ve­ni­ci­ja vodi "dru­štve­noj neprav­di" da mi ona defi­ni­še ovaj pojam. Da li je to kad posto­ji neka­kva eko­nom­ska nejed­na­kost među lju­di­ma? Ili kad je ista suvi­še veli­ka? Ako ovo dru­go, koli­ko tre­ba da je veli­ka da bi posta­la "nepra­ved­na"? Da li je "dru­štve­no nepra­ved­no" kad naj­bo­ga­ti­ji napre­du­ju pro­cen­tu­al­no više od najsiromašnijih?

U celu ovu raspra­vu se "ničim iza­zva­no" uklju­čio i Vla­di­mir Vule­tić. Kako sam zaklju­čio iz nje­go­vog dopi­sa, ovaj gospo­din ima izve­sni psi­ho­so­mat­ski pro­blem, jer je, po sop­stve­nom pri­zna­nju, pre­tr­peo "sna­žne dušev­ne bolo­ve" čita­ju­ći moj tekst. Pa je onda, valj­da, u tom sta­nju psi­hič­ke istra­u­ma­ti­zo­va­no­sti, tako­re­ći u men­tal­noj vru­ći­ci, uzeo da leči taj svoj pro­blem pisa­njem paškvi­le u Dana­su. I nije nika­kvo čudo što smo onda dobi­li "pro­i­zvod" koji manje liči na neku jav­nu pole­mi­ku koju bih mogao komen­ta­ri­sa­ti, a više na tužno sve­do­čan­stvo pro­ble­ma za koji ja, u struč­nom smi­slu, nisam nadle­žan. Tu sam u jed­nom histe­rič­nom i isfru­stri­ra­nom tonu okva­li­fi­ko­van kao "pam­fle­ti­sta", "lum­pen-inte­lek­tu­a­lac", "hoh­šta­pler", "go kao crkve­ni miš", pisac "kri­mi­nal­nih sadr­ža­ja" i slič­nim bise­ri­ma aka­dem­ske sofisticiranosti.

Pošto bilo kakvo jav­no pole­mi­sa­nje sa ova­kvim oso­ba­ma sma­tram lošim uku­som i odsu­stvom samo­po­što­va­nja, mogu radi čita­la­ca Dana­sa samo da potvr­dim da je Hajek insti­tut u for­mi­ra­nju i da će u dogled­no vre­me ima­ti i inter­net pre­zen­ta­ci­ju, a da časo­pis Kata­lak­si­ja posto­ji i da se vrlo lako, čak i ne-napred­nim guglo­va­njem, može naći, što pome­nu­ti vero­vat­no usled viso­ke tem­pe­ra­tu­re nije uspeo. Direkt­na adre­sa saj­ta je www.katalaksija.com

Klat­no na desni­ci ²

Zoran M. Cvijić

Sla­žu­ći se sa odgo­vo­ri­ma Milu­ti­na Mitro­vi­ća, Zagor­ke Golu­bo­vić i Vla­di­mi­ra Vule­ti­ća, neću pona­vlja­ti nji­ho­ve argu­men­te u pole­mi­ci sa Iva­nom Jan­ko­vi­ćem povo­dom nje­go­vog tek­sta "Levi­čar­ske zablu­de o SAD". Među­tim, moram da pri­me­tim da Vla­di­mir Vule­tić, soci­o­log iz Pan­če­va, naža­lost nije u pra­vu tvr­de­ći da je neo­li­be­ra­li­zam "na umoru".

Posle pada Ber­lin­skog zida nestao je strah od Sovjet­skog Save­za, od izvo­za komu­ni­zma, nema više tele­fon­ske veze kojom se iz Moskve mogao naru­či­ti sin­di­ka­ti­ma gene­ral­ni štrajk u Zapad­noj Evro­pi. Poli­tič­ko klat­no je sa levi­ce pre­le­te­lo na desni­cu koja je dobi­la kri­la, naro­či­to u neka­da­šnjim drža­va­ma Istoč­ne Evro­pe, u koji­ma je dece­ni­ja­ma care­vao tota­li­ta­ri­zam a ne levi­ca. Naša zemlja pri tome nije nika­kav izu­ze­tak, pogo­to­vu ne jer su u njoj od 1990. pod ime­nom levi­ce vla­da­li kri­mi­nal i suro­va pra­vi­la prvo­bit­ne aku­mu­la­ci­je kapi­ta­la. Levi­ca je gene­ral­no pro­gla­še­na za izvor svih zala! Zabo­ra­vlje­no je pre­ko noći da su pro­gre­siv­ni porez i tak­sa pri nasle­đi­va­nju, oba­ve­zno zdrav­stve­no i pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje, bes­plat­no obra­zo­va­nje,… osnov­ne demo­krat­ske teko­vi­ne. U neka­da­šnjoj Istoč­noj Evro­pi se zabo­ra­vlja isku­stvo i prak­sa u sused­stvu, u Zapad­noj Evro­pi, pre sve­ga u skan­di­nav­skim drža­va­ma, u Fran­cu­skoj, Austri­ji, već se pogled upi­re pre­ko oke­a­na na dale­ke SAD. Kao da mi teži­mo da posta­ne­mo neka nova drža­va SAD, a ne čla­ni­ca EU. Ljud­sko dru­štvo je od pam­ti­ve­ka raza­pe­to izme­đu živo­tinj­ske pri­ro­de čove­ka — pre­da­tor­stva i sa dru­ge stra­ne razu­ma i živo­ta u zajed­ni­ci — te sto­ga želje za huma­nim postu­pa­njem. Ema­nu­el Tod (Emma­nu­el Todd), isto­ri­čar, istra­ži­vač u Fran­cu­skom naci­o­nal­nom insti­tu­tu za demo­graf­ske stu­di­je i pisac pre dve godi­ne obja­vlje­ne knji­ge "Posle car­stva" o ame­rič­kom dru­štve­nom siste­mu, povo­dom kata­stro­fe u Nju Orle­an­su obja­vio je čla­nak u kome za ame­rič­ko dru­štvo piše: "…tra­že­nje naj­ve­će dobi­ti za naj­ma­nje ulo­že­ni napor. Novac brzo zara­đen zahva­lju­ju­ći špe­ku­la­ci­ja­ma i zašto ne i kra­đom. Hor­de neza­po­sle­nih crna­ca koje pljač­ka­ju samo­po­slu­ge i gru­pa oli­gar­ha koja orga­ni­zu­je pljač­ku veka, oti­ma­či­nu rezer­vi naf­te u Ira­ku, ima­ju za zajed­nič­ki prin­cip delo­va­nja: predatorstvo."

Dok pesak pro­pa­da u more ³

Mio­drag Krstić, Niš

Dece­ni­ja­ma una­zad, pri­pad­ni­ci srp­ske levi­čar­ske eli­te — uži­va­o­ci Ful­braj­to­vih sti­pen­di­ja i osta­lih šar­ga­re pa za pri­pi­to­mlja­va­nje komu­ni­sta — svo­ja gosto­va­nja po SAD okon­ča­va­li su refe­ri­šu­ći kako tamo sve pro­pa­da (a naj­vi­še — pesak u more), valj­da zato da bi otklo­ni­li sum­nju da ih je pose­ta Ame­ri­ci dove­la pame­ti. Zele­ni od lju­bo­mo­re na nji­ho­ve devi­zne dnev­ni­ce, dru­štve­no-poli­tič­ki rad­ni­ci nižeg ran­ga, oni čiji poli­tič­ki zna­čaj tre­nut­no nije bio vre­dan dolar­skog odo­bro­vo­lja­va­nja, ove teze su širi­li za dinar­ske hono­ra­re, zalu­đu­ju­ći svoj nepi­sme­ni narod i sti­ču­ći na tome poe­ne koji će im done­ti viši kva­zi­na­uč­ni rang, što opet može na njih skre­nu­ti pažnju Ful­braj­to­vog ili nekog slič­nog činov­ni­štva, te obez­be­di­ti i nji­ma pri­li­ku da "i oni vide tu Ame­ri­ku". Kako bi se posle još obil­ni­je poka­ki­li po njoj.

Nisam oče­ki­vao da će tekst Iva­na Jan­ko­vi­ća "Levi­čar­ske zablu­de o SAD" iza­zva­ti toli­ku lavi­nu nego­do­va­nja. Ali, kada se to dogo­di­lo, uop­šte nisam izne­na­đen time što su napa­de na auto­ra pove­li — doma­ći soci­o­lo­zi, kole­ge i uče­ni­ci Mire i Dače. Ko bi dru­gi, nego ovi sve­zna­ju­ći bašti­ni­ci sve­zna­ju­ćeg Mark­sa, onog koji bi, da je još malo poži­veo, nemi­nov­no zare­dao po seli­ma da uči selja­ke kako se sadi kupus, toli­ko su rene­san­sno sve­o­bu­hvat­na bila nje­go­va znanja.

Jedan od pro­te­sta­na­ta, auto­ra je bez­ma­lo "napu­šio", k’o Šeše­lj haške sudi­je — "glu­po­sti", "liko­vi koji posto­je samo u stri­po­vi­ma", "hoh­šta­pler­ski napi­si", "inte­lek­tu­al­ni lum­pen­pro­le­ta­ri­jat" — eto, ne može se bez Mark­sa, Engels ga odneo. A sve to pod naslo­vom "Odbra­na siste­ma na umo­ru", izvu­če­nim iz zaključ­ka ovog napi­sa. Evo jed­nog koji se i dalje nada crka­va­nju (kom­šij­ske) kapi­ta­li­stič­ke krave.

Ne sum­nja­ju­ći u tač­nost navo­da o pora­stu siro­ma­štva pod "desni­čar­skom" vla­šću (a — božem su demo­kra­te: "levi­ča­ri"), uka­zao bih na bit­no dru­ga­či­je zna­če­nje poj­ma "siro­ma­štva" u ame­rič­kom shva­ta­nju, a u odno­su na ono što pod tim pod­ra­zu­me­va osta­tak sve­ta, na čelu sa Srbi­jom i nje­nim sociolozima.

Siro­ma­štvo u uobi­ča­je­nom zna­če­nju poj­ma, u SAD posto­ji samo ako broj­ke (12,7 odsto, porast od 1,4 odsto tuma­či­te "hoh­šta­pler­ski", jer dok "biti siro­ma­šan" u SAD obič­no zna­či: nema­ti tre­ći auto­mo­bil, u naj­ve­ćem delu sve­ta siro­ma­štvo zna­či: nema­ti tre­ći obrok. (Ter­mi­no­lo­ška neu­skla­đe­nost slič­na onoj kad "fud­ba­lom" nazi­va­ju igru u kojoj bi, po svet­ski pozna­tim fud­bal­skim pra­vi­li­ma, do iste­ka prve četvr­ti­ne, crve­ne kar­to­ne i doži­vot­ne suspen­zi­je zara­di­le i sudije.)

Srbin bi da Ame­ri­ku pre­me­ri arši­nom ne bi li ispa­la manja nego u jardima.

Naj­zad, zašto u ovim raz­ma­tra­nji­ma ići čak pre­ko oke­a­na — u neda­le­koj Austri­ji siro­ma­šnim se pro­gla­ša­va onaj ko ima meseč­ni pri­hod manji od 1000 evra. Daj Bože i nama takvog siromaštva.

"Bili Ame­ri­ka­nac, Nemac i Srbin …i ja, deco, ne mogu da se setim kako ide dalje, ali znam da su na kra­ju ona dvo­ji­ca ispa­li siromašni…"

Tako — g. Jan­ko­vić svo­jim navo­di­ma nije pre­va­rio nikog, pa ni one levi­ča­re čiji dušev­ni bol izgle­da nije baš od juče i nije samo od jed­nog novin­skog teksta.

Put za Afri­ku ⁴

Milan Petro­vić

Pažlji­vo sam čitao pole­mi­ku koja se raz­vi­la izme­đu Milu­ti­na Mitro­vi­ća i Iva­na Jan­ko­vi­ća, u koju su se kasni­je uklju­či­li i Zagor­ka Golu­bo­vić i Vla­di­mir Vule­tić. Iako je Ivan Jan­ko­vić opo­vr­gao teze nje­go­vih nei­sto­mi­šlje­ni­ka, sma­tram da odre­đe­ne stva­ri koje je izneo Milu­tin Mitro­vić zaslu­žu­ju veću pažnju, te ću se nji­ma bli­že poza­ba­vi­ti. Prva je upo­tre­ba razli­či­tih sta­ti­stič­kih poda­ta­ka kako bi se doka­za­lo posto­ja­nje ekstrem­ne nejed­na­ko­sti u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma, bez ika­kvog osvr­ta na uzro­ke nejed­na­ko­sti. Dru­ga tvrd­nja gospo­di­na Mitro­vi­ća, za koju sma­tram da je dale­ko opa­sni­ja ako se pri­hva­ti, jeste da viso­ko pore­sko opte­re­će­nje dopri­no­si pro­spe­ri­te­tu, a u pri­log ovoj tezi Mitro­vić navo­di pri­mer Nor­ve­ške, Šved­ske i Dan­ske, suge­ri­šu­ći da bi i za Srbi­ju bilo bolje ako kre­ne ovim putem.

U svo­jim tek­sto­vi­ma Mitro­vić, žele­ći da nas ube­di u “neprav­du”, izno­si podat­ke o pove­ća­nju ude­la siro­ma­šnih u ukup­noj popu­la­ci­ji, kao i podat­ke o sma­nje­nju uče­šća siro­ma­šne popu­la­ci­je u ukup­nom dohot­ku. Ali kako čita­o­ci ne bi osta­li zave­de­ni infor­ma­ci­ja­ma koje je gospo­din Mitro­vić izneo, želeo bih da odem korak dalje iza sim­pli­fi­ko­va­ne sli­ke o “boga­ti­ma” i “siro­ma­šni­ma” i izne­sem neko­li­ko zapa­ža­nja o uzro­ci­ma nejed­na­ko­sti u pri­ma­nji­ma. Ovde ću nave­sti samo neko­li­ko poda­ta­ka koje Alan Reynolds izno­si u Wall Stre­et Jour­nal od 18. maja 2005. godine.

Doma­ćin­stva sa dvo­je zapo­sle­nih zara­đu­ju, u pro­se­ku, pet puta više od doma­ćin­sta­va u koji­ma niko ne radi. Pro­se­čan pri­hod doma­ćin­stva sa dvo­je zapo­sle­nih je 85 517 $ u odno­su na 15 661 $ koli­ko izno­si pro­se­čan pri­hod doma­ćin­stva u kome niko ne radi. Naj­bo­ga­ti­ja peti­na Ame­ri­ka­na­ca pro­vo­di na rad­nom mestu 4 puta više vre­me­na u odno­su na 20% naj­si­ro­ma­šni­jih, a Reynolds dalje navo­di kako je pro­se­čan pri­hod onih koji ima­ju zavr­šen fakul­tet tri puta veći u odno­su na pro­se­čan pri­hod poje­di­na­ca bez zavr­še­nog fakul­te­ta, 68 728 $ u pore­đe­nju sa 22 718 $. Kada se ima­ju u vidu ove, i mno­ge dru­ge činje­ni­ce koje gospo­din Mitro­vić zane­ma­ru­je, poput rad­nog isku­stva, onda se ne može govo­ri­ti o veli­kom ste­pe­nu nejed­na­ko­sti u Sje­di­nje­nim Državama.

Kada se pore­di ste­pen nejed­na­ko­sti u SAD sa nejed­na­ko­šću u Evro­pi, obič­no se po stra­ni osta­vlja veo­ma važna činje­ni­ca, što i Mitro­vić čini, a to je da Sje­di­nje­ne Drža­ve sva­ke godi­ne pri­ma­ju ogro­man broj siro­ma­šnih, nekva­li­fi­ko­va­nih i neo­bra­zo­va­nih emi­gra­na­ta iz celog sve­ta, a poseb­no Latin­ske Ame­ri­ke. Mili­o­ni lju­di su u pro­te­klim godi­na­ma došli u SAD, od kojih 52% nije zavr­ši­lo ni sred­nju ško­lu. Evrop­ske zemlje su mno­go restrik­tiv­ni­je kada je u pita­nju pri­jem neo­bra­zo­va­nih emi­gra­na­ta. Dakle, jedan od razlo­ga zbog koga možda u SAD posto­ji veći ste­pen nejed­na­ko­sti u odno­su na skan­di­nav­ske i dru­ge evrop­ske zemlje je i huma­nost koju vla­da Sje­di­nje­nih Drža­va poka­zu­je, dozvo­lja­va­ju­ći siro­ma­šni­ma i nedo­volj­no obra­zo­va­ni­ma iz celog sve­ta da slo­bod­no potra­že sre­ću u toj veli­koj zemlji. Na dru­goj stra­ni sto­je drža­ve Evrop­ske Uni­je. Nai­me sta­re čla­ni­ce EU, ne samo da ote­ža­va­ju i prak­tič­no ne dozvo­lja­va­ju dola­zak neo­bra­zo­va­nim emi­gran­ti­ma iz dru­gih zema­lja, već ne dozvo­lja­va­ju ni gra­đa­ni­ma novih 10 čla­ni­ca da slo­bod­no tra­že posao na teri­to­ri­ji sta­rih čla­ni­ca. Ovo se ne odno­si jedi­no na Veli­ku Bri­ta­ni­ju i Irsku čije pri­vre­de su mno­go bli­že mode­lu libe­ral­nog kapi­ta­li­zma koji je toli­ko mrzak g. Mitroviću.

Iako ekspli­cit­no to nigde ne kaže, gospo­din Mitro­vić pre­dla­že da se Srbi­ja ugle­da na zemlje sa viso­kom držav­nom potro­šnjom i da na sva­ki mogu­ći način izbeg­ne libe­ral­ni model kapi­ta­li­zma. Ovo je veo­ma opa­sna teza i zaslu­žu­je da bude temelj­no raz­mo­tre­na, ali ovde želim da budem što jasni­ji, te ću nave­sti samo neke argu­men­te koji poka­zu­ju da ugle­da­nje na Šved­sku, Dan­sku, Fran­cu­sku ili Nemač­ku ne samo da ne može pomo­ći Srbi­ji, već jedi­no može pro­du­ži­ti siro­ma­štvo u kome se nala­zi­mo i zadr­ža­ti sta­nje poli­tič­ke radi­ka­li­za­ci­je unedogled.

Naj­pre želim da uka­žem na to da sve zemlje koje g. Mitro­vić uzi­ma za pri­mer ima­ju sto­pu pri­vred­nog rasta koja se kre­će od 0,4% (Nor­ve­ška, Nemač­ka, Dan­ska) do 1,6% (Šved­ska, Fran­cu­ska) za 2003. godi­nu, pre­ma poda­ci­ma Heri­ta­ge fon­da­ci­je. Tre­ba ima­ti u vidu da ova pri­vred­na stag­na­ci­ja tra­je neko­li­ko dese­ti­na godi­na, a sce­na­rio koji se dogo­dio je bio manje-više sli­čan u svim ovim drža­va­ma. Viso­ki pore­zi, restrik­tiv­no rad­no zako­no­dav­stvo i razni obli­ci regu­la­ci­je su vodi­li ka uspo­ra­va­nju rasta BDP‑a. Niske sto­pe rasta su vodi­le ka viso­koj neza­po­sle­no­sti, koja je uzro­ko­va­la poli­tič­ku nesta­bil­nost i jača­nje ekstrem­ne desni­ce ili komu­ni­sta, što je pot­pu­no one­mo­gu­ći­lo bilo kakve refor­me. Šved­ska je odlo­ži­la ovaj sce­na­rio spro­vo­de­ći obim­nu dere­gu­la­ci­ju i sma­nje­nje jav­ne potro­šnje sre­di­nom 90-ih, kada je vla­da­la dubo­ka rece­si­ja, a neza­po­sle­nost dosti­gla 13 %. Samo od 1991. do 1993. godi­ne šved­ski bru­to doma­ći pro­i­zvod je opao za 6 % (Izvor: Sta­ti­stics Swe­den and Nati­o­nal Labo­ur Mar­ket Board).

Možda je za nas poseb­no inte­re­san­tan slu­čaj save­znih pokra­ji­na u istoč­noj Nemač­koj. Nakon uje­di­nje­nja, biv­ša Istoč­na Nemač­ka je u pot­pu­no­sti pri­hva­ti­la sistem kakav je dece­ni­ja­ma una­zad posto­jao u Zapad­noj Nemač­koj. Svi zako­ni su pre­pi­sa­ni, sva reše­nja u eko­no­mi­ji su pre­sli­ka­na, i izvr­šen je tran­sfer od 1000 mili­jar­di evra od zapa­da pre­ma isto­ku u peri­o­du 1990–2000. Ali kakav je rezul­tat 15 godi­na kasni­je? Neza­po­sle­nost u istoč­noj Nemač­koj je danas oko 20%, a u pokra­jin­skim par­la­men­ti­ma sede zajed­no naci­sti i komu­ni­sti. Čak su na posled­njim save­znim izbo­ri­ma komu­ni­sti ušli i u save­zni per­la­ment, što je za posle­di­cu ima­lo nemo­guć­nost for­mi­ra­nja sta­bil­ne vla­de, te su dve naj­ve­će stran­ke u Nemač­koj mora­le da for­mi­ra­ju nepri­rod­nu “veli­ku” koa­li­ci­ju koja neće biti spo­sob­na da izve­de bilo kakve refor­me u zemlji u kojoj je BDP pro­šle godi­ne opao za 0,1%.

Šta nam, sa dru­ge stra­ne poka­zu­ju isku­stva zema­lja koje su pri­hva­ti­le “divlji kapi­ta­li­zam”? Pre­ma poda­ci­ma Svet­ske Ban­ke (World Bank, Coun­try Sta­ti­stics), koje izno­si Mari­an L. Tupy, Irska je u peri­o­du od 1992–2001 ima­la pro­seč­nu godi­šnju sto­pu rasta BDP‑a od 7,65%, a Sje­di­nje­ne Drža­ve 3,46% u pore­đe­nju sa 1,45 % u Nemač­koj za isti peri­od i 1,4 % u Šved­skoj za peri­od 1975–2000. Ako osta­vi­mo po stra­ni razvi­je­ne i poku­ša­mo da utvr­di­mo kako su siro­ma­šne zemlje iza­šle iz siro­ma­štva, vide­će­mo da ne posto­ji drža­va koja je uspe­šno pri­me­ni­la recept pove­ća­nja jav­ne potro­šnje radi pod­sti­ca­nja pri­vred­nog rasta i izla­ska iz bede. Sva­ki takav poku­šaj se zavr­šio uspe­šno samo u pogle­du jed­na­ko­sti, svi sta­nov­ni­ci su osta­li jed­na­ki u pot­pu­noj nema­šti­ni i siro­ma­štvu. Nasu­prot tome, pored već nave­de­ne Irske, koja ima naj­ni­žu jav­nu potro­šnju u Evro­pi, posto­je i mno­gi dru­gi pri­me­ri širom sve­ta. Azij­ski tigro­vi (Hong-Kong, Sin­ga­pur, Taj­van i Južna Kore­ja) su ima­li i još uvek ima­ju izu­zet­no nisku jav­nu potro­šnju, čak nižu u odno­su na SAD. Jedi­na sta­bil­na i pro­spe­ri­tet­na zemlja Latin­ske Ame­ri­ke, Čile, tako­đe ima rela­tiv­no nisku jav­nu potrošnju.

Pou­ka je da kopi­ra­nje i pri­hva­ta­nje mode­la “soci­jal­no-trži­šne pri­vre­de” i drža­ve bla­go­sta­nja vodi u stag­na­ci­ju, neza­po­sle­nost i poli­tič­ku nesta­bil­nost. Ali jed­na stvar je stag­na­ci­ja na nivou Nemač­ke ili Šved­ske iz 70-ih godi­na pro­šlog veka, a pot­pu­no dru­ga stvar je stag­na­ci­ja na nivou Milo­še­vi­će­ve Srbi­je iz 2000. godine.

1. http://www.census.gov/hhes/www/poverty/poverty04/pov04hi.html [↩]
2. Prvo­bit­no obja­vlje­no u dnev­nom listu Danas, 26. okto­bra 2005 [↩]
3. Prvo­bit­no obja­vlje­no u dnev­nom listu Danas, 26. okto­bra 2005 [↩]
4. Prvo­bit­no obja­vlje­no u dnev­nom listu Danas, 26. okto­bra 2005 [↩]