Da se ne zaboravi

Dok je još posto­jao Sovjet­ski Savez, u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma su se čuli gla­so­vi koji su se zala­ga­li za miro­lju­bi­vu koeg­zi­sten­ci­ju sa soci­ja­li­stič­kim blo­kom, vrše­ći pri­ti­sak u prav­cu jed­no­stra­nog sma­nje­nja izda­ta­ka za naci­o­nal­nu odbra­nu. Neki od tih gla­so­va bili su dobro­na­mer­ni i naiv­ni, dok su dru­gi bili u slu­žbi “viših“ cilje­va. Teže­ći da indi­vi­du­al­nu slo­bo­du kolek­tiv­nom akci­jom, svo oni su bili sle­pi za gula­ge, ubi­stva, pljač­ke, beza­ko­nje, odsu­stvo slo­bo­de, i eko­nom­ska liša­va­nja koja su karak­te­ri­sa­la soci­ja­li­stič­ki svet naj­ve­ći deo pret­hod­nog stoleća.

Ranih 80-ih, tele­vi­zij­ski šou o nukle­ar­nom holo­ka­u­stu u SAD, Dan posle, iska­zao je sušti­nu ovog anti­rat­nog i pro-soci­ja­li­stič­kog pokre­ta koji je vero­vao u dobre name­re soci­ja­li­stič­kih vođa, jedan­kost dohot­ka, eko­nom­sko pla­ni­ra­nje i uni­la­te­ral­no raz­o­ru­ža­nje. U odgo­vo­ru na taj šou, mi smo obja­vi­li krat­ku pri­ču u Path­fa­in­der-u, dvo­me­seč­nom maga­zi­nu koji su obja­vlji­va­li Cen­tar za slo­bod­no pre­du­zet­ni­štvo i Texas A&M Uni­ver­zi­tet. Čla­nak koji smo napi­sa­li bio je pre­štam­pan u dese­ti­na­ma novi­na, stu­dent­skih publi­ka­ci­ja, bil­te­na, pam­fle­ta i maga­zi­na. Pri­ča je bila doče­ka­na na nož zato što je ista­kla razli­ku izme­đu indi­vi­du­al­ne slo­bo­de i tota­li­tar­ne vladavine.

Danas su posle­di­ce soci­ja­li­stič­ke vla­da­vi­ne, nesum­nji­vo naj­sku­pljeg ekspe­ri­men­ta u ljud­skoj isto­ri­ji, izble­de­le iz našeg seća­nja. Za stu­den­te na Zapa­du, soci­ja­li­stič­ka vla­da­vi­na u Istoč­noj Evro­pi je brzo posta­la dale­ka isto­ri­ja, nešto što se ne može pono­vo dogo­di­ti. Krat­ko pam­će­nje je tako­đe na delu i na Isto­ku. U Srbi­ji slu­ša­mo lju­de koji govo­ri o sta­rim dobrim vre­me­ni­ma pod Titom. Oni zabo­ra­vlja­ju da su Milo­še­vić i post-Milo­še­vi­ćev­ski lide­ri bili iza­bra­ni, dok je Tito svo­ju vlast namet­nuo silom. Oni zabo­ra­vlja­ju da je Titov “oslo­bo­di­lač­ki rat“, koji je bio vrlo skup u smi­slu bro­ja ubi­je­nih lju­di i u uni­šte­ne imo­vi­ne, oslo­bo­dio Jugo­sla­vi­ju od nemač­ke oku­pa­ci­je ni dan pre nego što bi se to iona­ko desi­lo. Da bi učvr­stio svo­ju pobe­du nad pro­tiv­ni­ci­ma komu­ni­zma, Tito je 1945. pobio pre­ko 30. 000 Hrva­ta, Srba i Slo­ve­na­ca. Milan Grol je 1946. rekao da je Tito­va Jugo­sla­vi­ja polje smr­ti, i izgu­bio je svoj posao pot­pred­sed­ni­ka prve posle­rat­ne vla­de. Bora Pekić je želeo slo­bo­du izbo­ra i pro­veo je naj­bo­lje godi­ne svog živo­ta po Tito­vim zatvo­ri­ma. Tito­vi kon­cen­tra­ci­o­ni logo­ri su bili jed­na­ko loši, a možda i gori, od Sta­lji­no­vih gula­ga. Bar do 70-ih godi­na, Tito je spro­vo­dio veli­ku čist­ku koja je pod­ra­zu­me­va­la otpu­šta­nje i zatva­ra­nje hiljad­da ljudi.

Igno­ri­šu­či pro­šlost, apo­lo­ge­ti soci­ja­li­zma tra­že šan­su da upo­tre­be još jed­nu gene­ra­ci­ju lju­di kao svo­je poku­sne kuni­će. Pred­sed­nik Klin­ton je sko­ro uspeo u podr­ža­vlje­nju zdrav­stve­ne zašti­te (oko 10% našeg BDP) u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma. U stva­ri, repu­bli­kan­ski Kon­gres je zau­sta­vio sve nje­go­ve ini­ci­ja­ti­ve u vezi jav­nih pro­gra­ma; rezul­tat je bio osam godi­na pro­spe­ri­te­ta. Danas, rat u Ira­ku je pono­vo gur­nuo prst u oko anti­rat­nom pokre­tu u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma i anti­a­me­ri­ka­ni­zmu u zapad­noj Evro­pi. Još jed­nom, ide­o­lo­gi­ja i emo­ci­je su zame­ni­li epi­rij­ske činje­ni­ce. Hans Bliks je napri­mer podru­glji­vo izja­vio da je izbor sa kojim se suo­ča­va­la ame­rič­ka poli­ti­ka bio da li da pla­ti oko 300 inspek­to­ra, ili da pla­ti ekstra­va­gant­ne sume potreb­ne za vođe­nje rata i izgrad­nju i rekon­struk­ci­ju Ira­ka. Ipak, eko­nom­ska ana­li­za od stra­ne tri pro­fe­so­ra sa čika­škog uni­ver­zi­te­ta poka­za­la je da je za Sje­di­nje­ne Drža­ve bilo jef­ti­ni­je da uklo­ne Sada­ma, nego da nasta­ve poli­ti­ku odr­ža­va­nja pos­sto­je­ćeg stanja.

To je razlog zašto pri­ča koja je pisa­na 1984 zavre­đu­je da bude reak­tu­a­li­zo­va­na u sada­šnjem vre­me­nu. Danas bi ova pri­ča tre­ba­lo da podig­ne našu svest o opa­sno­sti pri­hva­ta­nja poli­ti­ke appeasment‑a. Dan posle “Dana posle“ je zasno­van na činje­ni­ca­ma. Sva­ko ko je živeo u istoč­no­e­vrop­skim zemlja­ma tokom soci­ja­li­stič­ke vla­da­vi­ne, kao što je to slu­čaj sa jed­nim od nas, mogao bi da ispri­ča mno­go pri­ča o posle­di­ca­ma soci­ja­li­stič­kih insti­tu­ci­ja. Evo naše priče.

Dan posle "dana posle"

Bio je to čudan dan u Loren­su, u Kan­za­su. Bio je mir u sve­žem jese­njem vazdu­hu. Lju­di su ose­ća­li da će se nešto desi­ti, ali nisu zna­li šta. Radio-sta­ni­ce su pušta­le samo muzi­ku a tele­vi­zi­je pri­ka­zi­va­le sta­re fil­mo­ve, dok su i na jed­nim i na dru­gim čita­na česta saop­šte­nja da će pred­sed­nik Sje­di­nje­nih Drža­va te veče­ri odr­ža­ti važan govor. Lju­di su naga­đa­li, bri­nu­li i iščekivali. 

Gra­do­na­čel­nik Loren­sa je bio kući za ručak, igra­ju­ći se sa svo­jom novom bebom. Žena ga je pita­la da li zna šta nije u redu, a on je odgo­vo­rio da ne zna. Pri­ča­li su o bebi tokom ručka.

U 7 popod­ne, tv-pri­jem­ni­ci cele naci­je su bili uklju­če­ni kada se poja­vio pred­sed­nik. Bio je u prat­nji sekre­ta­ra Komu­ni­stič­ke par­ti­je Sje­di­nje­nih Drža­va i dobro pozna­tog sovjet­skog amba­sa­do­ra. Pred­sed­nik je govo­rio sumor­no: “Dra­gi moji Ame­ri­kan­ci. Sa veli­kim žalje­njem moram da vas oba­ve­stim da je Sovjet­ski savez zatra­žio pro­me­nu vla­de u SAD. Nismo ima­li izbo­ra osim da pri­hva­ti­mo. Nema­mo ni oruž­je da se odu­pre­mo, niti sna­ge odvra­ća­nja da pre­du­pre­di­mo pretnju.“

Nakon što su ga dva voj­ni­ka pome­ri­la sa nje­go­ve sto­li­ce, nasta­vio je da govo­ri: “Nema­mo izbo­ra. Nema­mo izbo­ra. Nema­mo izbo­ra…“ Par­tij­ski sekre­tar je seo i počeo da govo­ri. “Dru­go­vi, ovo je naj­ve­ći dan u isto­ri­ji našeg naro­da. Čast mi je da vam saop­štim da od danas, ume­sto u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­va­ma, živi­mo u drža­vi koju sa pono­som može­mo zva­ti Narod­nom Repu­bli­kom Ame­ri­ke. Biv­ši pred­sed­nik će se sada pri­dru­ži­ti čla­no­vi­ma svog kabi­ne­ta, zajed­no sa doju­če­ra­šnjim voj­nim i poslov­nim vrhom, u sabir­nom cen­tru, gde će u ime naro­da biti ispi­ta­ni nji­ho­vi zlo­či­ni. Narod­ni sudo­vi će biti uspo­sta­vlje­ni da bi istra­ži­li nji­ho­ve zlo­či­ne pre­ma naro­du. Ovo je poče­tak novog doba.“

U Loren­su, gra­do­na­čel­ni­ko­va žena se okre­nu­la svom mužu s pita­njem “Šta se ovo deša­va?“ “Ne znam“, odgo­vo­rio je, “Hte­li smo mir. Žele­li smo da svet saču­va­mo od nukle­ar­nog holo­ka­u­sta. Naš pred­sed­nik je obe­ćao nukle­ar­no raz­o­ru­ža­nje, i mi smo iza­bra­li nje­ga i nje­gov Kon­gres. Dobi­li smo ono što smo tražili…ali mi se čini da smo pogre­ši­li. Sada ne pre­o­sta­je ništa da se ura­di, osim da čeka­mo i da se nada­mo naj­bo­ljem. Ništa dru­go ne može­mo da učinimo.“

Zazvo­nio je tele­fon. Kada se gra­do­na­čel­nik javio, čovek koji ga je pozvao rekao mu je: “Gra­do­na­čel­ni­če, ja pred­sta­vljam Cen­tral­ni komi­tet Komu­ni­stič­ke Par­ti­je. Sutra u 9 uju­tru oče­ku­je­mo da sve gra­đa­ne oku­pi­te u logo­ru na fud­bal­skom sta­di­o­nu.“ Spu­stio je slu­ša­li­cu. Gra­do­na­čel­nik i nje­go­vo oso­blje poče­li su da pozi­va­ju lju­de, koji su pozi­va­li osta­le. Glas se pro­ši­rio i do devet su se gra­đa­ni oku­pi­li na stadionu.

U 9.15 h, auto u kojem su se nala­zi­li vozač i još tri čove­ka sti­gao je na sta­di­on u prat­nji dva kami­o­na Ruskih voj­ni­ka. Vasja Stro­no­vič, ofi­cir KGB‑a, obra­tio se pre­ko na brzi­nu posta­vlje­nog ozvu­če­nja, govo­re­ći im da je došao kraj nji­ho­vim eksplo­a­ta­to­ri­ma. Pozvao je gra­do­na­čel­ni­ka, koji je pri­šao, i koga je odmah stre­ljao jedan voj­nik. Stro­no­vič se tada obra­tio gra­đa­ni­ma Loren­sa: “Kazni­će­mo sva­kog kapi­ta­li­stu i osve­ti­će­mo im se za sve godi­ne eksplo­a­ta­ci­je koju ste trpe­li pod nji­ho­vom vla­da­vi­nom. Nare­đu­jem da svi oni koji pose­du­ju svo­ji­nu odu do par­ki­ra­li­šta. Neće biti izu­ze­ta­ka. Svi osta­li, rad­ni­ci, neka osta­nu ovde.“

Posle jed­nog sata sve­op­šte kon­fu­zi­je, for­mi­ra­ne se dve pod­jed­na­ke gru­pe, jed­na izvan sta­di­o­na, dru­ga unu­tar nje­ga. Sem Kanin­gem se tada obra­tio lju­di­ma na sta­di­o­nu: “Veče­ras ćemo ima­ti para­du. Sva­ki čovek, žena i dete će mar­ši­ra­ti. Poka­za­će­mo koli­ko smo sreć­ni zbog ove pro­me­ne na vla­sti. Poka­za­će­mo sve­tu da je ova pro­me­na bila tra­že­na – ne, zahte­va­na – od stra­ne naro­da, da bi se oslo­bo­di­li od kapi­ta­li­stič­kog jarma.“

U među­vre­me­nu, ofi­cir KGB‑a se obra­ćao lju­di­ma na par­ki­ra­li­štu. “Ja i čla­no­vi mog oso­blja ćemo vas ispi­ta­ti i istra­ži­ti. Kan­ce­la­ri­ja će pri­vre­me­no biti sme­šte­na u pro­sto­ri­ji odmah do kan­ce­la­ri­je stu­dent­skog sin­di­ka­ta. Sta­ni­te u red i čekaj­te.“ Kapi­ta­li­sti su se postro­ji­li i čeka­li. Ispi­ti­va­nje je tra­ja­lo čitav dan. Kako bi koja oso­ba ili poro­di­ca pri­šla sto­lu, ofi­cir bi posta­vio isto pita­nje: “Kakvo vla­sni­štvo posedujete?“

Kada je bio ispi­ti­van jedan sta­ri­ji par, čovek je odgo­vo­rio: “Ja sam uči­te­lj u pen­zi­ji. Ušte­de­li smo nešto nov­ca dok sam radio i otvo­ri­li smo malu pro­dav­ni­cu.“ Kada su ga pita­li da li je ikad radio za pro­fit, odgo­vo­rio je, “Pa, ako tako zove­te ono što osta­ne kada pla­ti­mo sve naše tro­ško­ve, jesam.“ “Onda ste vi eksplo­a­ti­sa­li lju­de. Vi ste član kla­se kapi­ta­li­stič­kih krvo­pi­ja. Svo­ji­na koju ste ukra­li od naro­da, sada će biti vra­će­na naro­du. Vi ćete biti posla­ti u kon­cen­tra­ci­o­ni logor na pre­va­spi­ta­va­nje.“ Žena je rekla, »Mi nismo ništa ura­di­li. Zbog čega nas jed­no­stav­no ne pusti­te kući?“ “Vi nema­te kuću. Vaša kuća je izgra­đe­na pro­fi­tom koji ste ukra­li od dru­gih. Ona sada pri­pa­da naro­du. Vi i svi dru­gi kapi­ta­li­sti ćete radi­ti sva­kog dana osam sati teškog rada da biste drža­vi otpla­ti­li sve što ste ukra­li. Četi­ri sata dnev­no ima­će­te poli­tič­ko obra­zo­va­nje, a osta­tak vre­me­na ima­će­te slo­bod­no.“ Žena se zapla­ka, “Šta će biti sa našim unu­ci­ma? Oni žive sa nama.“ Reče­no joj je, “Uko­li­ko vas se jav­no odrek­nu, narod­na vlast će pre­u­ze­ti bri­gu o nji­ma. Ako to ne uči­ne, idu sa vama.“ Par je bio odveden.

Glas iz mase je pro­te­sto­vao da više od polo­vi­ne Ame­ri­ka­na­ca pose­du­ju nešto – inve­sti­ci­je, real­na dobra, akci­je, rad­nje, i slič­no. KGB-ovac je odgo­vo­rio, “Do juče. Danas to pri­pa­da naro­du.“ Na kra­ju dana, svi lju­di koji su bili oku­plje­ni na par­ki­ra­li­štu odve­de­ni su do teret­nih vago­na, koji su ih pre­ve­zli do sabir­nih cen­ta­ra. Neki od njih nisu nikad više viđe­ni. Tokom popod­ne­va Vasja Stro­no­vič je zavr­ša­vao govor lju­di­ma oku­plje­nim na sta­di­o­nu. “Važno je da se svi veče­ras pri­dru­že para­di. Svi mora­te biti rado­sni, sme­ja­ti se i poka­zi­va­ti koli­ko ste sreć­ni što je okon­ča­no više od 200 godi­na kapi­ta­li­stič­ke eksplo­a­ta­ci­je u Ame­ri­ci, što ima­te svo­ju sop­stve­nu zemlju, sop­stve­nu vla­du. Vi ste vlast. I žene i deca će mar­ši­ra­ti. Mora­mo sve­tu da poka­že­mo da smo jedin­stve­ni; da svi uži­va­mo u bla­go­de­ti­ma novog režima.“

Glas iz mase je pitao: “Šta ako ne želi­mo da mar­ši­ra­mo? Hoće­te li nas odve­sti na sud?“ Stro­no­vič je mir­no odgo­vo­rio: “Uko­li­ko želi­te da bude­te nepri­ja­te­lj naro­da, to je vaš izbor, ali biće­te pri­klju­če­ni eksplo­a­ta­to­ri­ma u sabir­nim cen­tri­ma. Narod odlu­ču­je o sve­mu, a mi pred­sta­vlja­mo narod.“ Stu­dent je pitao: “Ali, ko je vas iza­brao?“ Brzo je bio odve­den. Više nije bilo pitanja.

Poči­nju­ći od sedam sati te veče­ri, gra­đa­ni Loren­sa u Kan­za­su mar­ši­ra­li su uli­ca­ma poka­zu­ju­ći koli­ko mno­go vole svo­ju novu vla­du. Uzvi­ki­va­li su i poka­zi­va­li veli­ke table na koji­ma je pisa­lo: “Žive­la Narod­na Repu­bli­ka“ i “Dole eksplo­a­ta­to­ri naro­da“. Polo­vi­na gra­đa­na Loren­sa nika­da nije dobi­lo pri­li­ku da mar­ši­ra. Odve­zli su ih teret­ni vagoni.

Lju­di širom sve­ta gle­da­li su na TV‑u kako gra­đa­ni Loren­sa i dru­gih ame­rič­kih gra­do­va mar­ši­ra­ju i kako gra­đa­ni Sje­di­nje­nih Drža­va kli­ču novoj vla­di. Oni nisu zna­li da je polo­vi­na sta­nov­ni­štva bila uhap­še­na i nisu vide­li nao­ru­ža­ne ruske voj­ni­ke kako sto­je u boč­nim uli­ca­ma. Onda lju­di kažu: “Da su komu­ni­sti toli­ko loši, ne bi im se toli­ko lju­di rado­va­lo. Ame­ri­kan­ci su postu­pi­li mudro. Pre­sta­li su da tro­še novac na odbra­nu. Sada su se uje­di­ni­li sa ruskim naro­dom pod novom vla­dom. Svet je konač­no bezbedan.“

Narav­no, soci­ja­li­stič­ki lide­ri u Sovjet­skom Save­zu, Kini i dru­gim soci­ja­li­stič­kim zemlja­ma zbi­ja­li su šale na račun glu­pih, naiv­nih kapi­ta­li­sta koji su bili toli­ko zabri­nu­ti zbog moguć­no­sti nukle­ar­nog raza­ra­nja da se uop­šte nisu bra­ni­li. Nadaj­mo se da dana­šnji tero­ri­sti nika­da neće ima­ti šan­su da se sme­ju našoj deci. Pre više od 200 godi­na, Edmund Berk je to dobro rekao: Jedi­na stvar koja je potreb­na za tri­jumf zla jeste da dobri lju­di ne ura­de ništa.

Pokoj­ni Čarls Moris (Char­les Mau­ri­ce) je bio pro­fe­sor u pen­zi­ji na Texas A&M Univerzitetu.
Sve­to­zar Stiv Pejo­vić je pro­fe­sor u pen­zi­ji Texas A&M Uni­ver­zi­te­ta i viši sarad­nik Među­na­rod­nog cen­tra za eko­nom­ska istra­ži­va­nja (ICER) iz Torina.