Da se ne zaboravi

Dok je još postojao Sovjetski Savez, u Sjedinjenim Državama su se čuli glasovi koji su se zalagali za miroljubivu koegzistenciju sa socijalističkim blokom, vršeći pritisak u pravcu jednostranog smanjenja izdataka za nacionalnu odbranu. Neki od tih glasova bili su dobronamerni i naivni, dok su drugi bili u službi “viših“ ciljeva. Težeći da individualnu slobodu kolektivnom akcijom, svo oni su bili slepi za gulage, ubistva, pljačke, bezakonje, odsustvo slobode, i ekonomska lišavanja koja su karakterisala socijalistički svet najveći deo prethodnog stoleća.

Ranih 80-ih, televizijski šou o nuklearnom holokaustu u SAD, Dan posle, iskazao je suštinu ovog antiratnog i pro-socijalističkog pokreta koji je verovao u dobre namere socijalističkih vođa, jedankost dohotka, ekonomsko planiranje i unilateralno razoružanje. U odgovoru na taj šou, mi smo objavili kratku priču u Pathfainder-u, dvomesečnom magazinu koji su objavljivali Centar za slobodno preduzetništvo i Texas A&M Univerzitet. Članak koji smo napisali bio je preštampan u desetinama novina, studentskih publikacija, biltena, pamfleta i magazina. Priča je bila dočekana na nož zato što je istakla razliku između individualne slobode i totalitarne vladavine.

Danas su posledice socijalističke vladavine, nesumnjivo najskupljeg eksperimenta u ljudskoj istoriji, izbledele iz našeg sećanja. Za studente na Zapadu, socijalistička vladavina u Istočnoj Evropi je brzo postala daleka istorija, nešto što se ne može ponovo dogoditi. Kratko pamćenje je takođe na delu i na Istoku. U Srbiji slušamo ljude koji govori o starim dobrim vremenima pod Titom. Oni zaboravljaju da su Milošević i post-Miloševićevski lideri bili izabrani, dok je Tito svoju vlast nametnuo silom. Oni zaboravljaju da je Titov “oslobodilački rat“, koji je bio vrlo skup u smislu broja ubijenih ljudi i u uništene imovine, oslobodio Jugoslaviju od nemačke okupacije ni dan pre nego što bi se to ionako desilo. Da bi učvrstio svoju pobedu nad protivnicima komunizma, Tito je 1945. pobio preko 30. 000 Hrvata, Srba i Slovenaca. Milan Grol je 1946. rekao da je Titova Jugoslavija polje smrti, i izgubio je svoj posao potpredsednika prve posleratne vlade. Bora Pekić je želeo slobodu izbora i proveo je najbolje godine svog života po Titovim zatvorima. Titovi koncentracioni logori su bili jednako loši, a možda i gori, od Staljinovih gulaga. Bar do 70-ih godina, Tito je sprovodio veliku čistku koja je podrazumevala otpuštanje i zatvaranje hiljadda ljudi.

Ignorišuči prošlost, apologeti socijalizma traže šansu da upotrebe još jednu generaciju ljudi kao svoje pokusne kuniće. Predsednik Klinton je skoro uspeo u podržavljenju zdravstvene zaštite (oko 10% našeg BDP) u Sjedinjenim Državama. U stvari, republikanski Kongres je zaustavio sve njegove inicijative u vezi javnih programa; rezultat je bio osam godina prosperiteta. Danas, rat u Iraku je ponovo gurnuo prst u oko antiratnom pokretu u Sjedinjenim Državama i antiamerikanizmu u zapadnoj Evropi. Još jednom, ideologija i emocije su zamenili epirijske činjenice. Hans Bliks je naprimer podrugljivo izjavio da je izbor sa kojim se suočavala američka politika bio da li da plati oko 300 inspektora, ili da plati ekstravagantne sume potrebne za vođenje rata i izgradnju i rekonstrukciju Iraka. Ipak, ekonomska analiza od strane tri profesora sa čikaškog univerziteta pokazala je da je za Sjedinjene Države bilo jeftinije da uklone Sadama, nego da nastave politiku održavanja posstojećeg stanja.

To je razlog zašto priča koja je pisana 1984 zavređuje da bude reaktualizovana u sadašnjem vremenu. Danas bi ova priča trebalo da podigne našu svest o opasnosti prihvatanja politike appeasment-a. Dan posle “Dana posle“ je zasnovan na činjenicama. Svako ko je živeo u istočnoevropskim zemljama tokom socijalističke vladavine, kao što je to slučaj sa jednim od nas, mogao bi da ispriča mnogo priča o posledicama socijalističkih institucija. Evo naše priče.

Dan posle “dana posle”

Bio je to čudan dan u Lorensu, u Kanzasu. Bio je mir u svežem jesenjem vazduhu. Ljudi su osećali da će se nešto desiti, ali nisu znali šta. Radio-stanice su puštale samo muziku a televizije prikazivale stare filmove, dok su i na jednim i na drugim čitana česta saopštenja da će predsednik Sjedinjenih Država te večeri održati važan govor. Ljudi su nagađali, brinuli i iščekivali.

Gradonačelnik Lorensa je bio kući za ručak, igrajući se sa svojom novom bebom. Žena ga je pitala da li zna šta nije u redu, a on je odgovorio da ne zna. Pričali su o bebi tokom ručka.

U 7 popodne, tv-prijemnici cele nacije su bili uključeni kada se pojavio predsednik. Bio je u pratnji sekretara Komunističke partije Sjedinjenih Država i dobro poznatog sovjetskog ambasadora. Predsednik je govorio sumorno: “Dragi moji Amerikanci. Sa velikim žaljenjem moram da vas obavestim da je Sovjetski savez zatražio promenu vlade u SAD. Nismo imali izbora osim da prihvatimo. Nemamo ni oružje da se odupremo, niti snage odvraćanja da predupredimo pretnju.“

Nakon što su ga dva vojnika pomerila sa njegove stolice, nastavio je da govori: “Nemamo izbora. Nemamo izbora. Nemamo izbora…“ Partijski sekretar je seo i počeo da govori. “Drugovi, ovo je najveći dan u istoriji našeg naroda. Čast mi je da vam saopštim da od danas, umesto u Sjedinjenim Američkim Državama, živimo u državi koju sa ponosom možemo zvati Narodnom Republikom Amerike. Bivši predsednik će se sada pridružiti članovima svog kabineta, zajedno sa dojučerašnjim vojnim i poslovnim vrhom, u sabirnom centru, gde će u ime naroda biti ispitani njihovi zločini. Narodni sudovi će biti uspostavljeni da bi istražili njihove zločine prema narodu. Ovo je početak novog doba.“

U Lorensu, gradonačelnikova žena se okrenula svom mužu s pitanjem “Šta se ovo dešava?“ “Ne znam“, odgovorio je, “Hteli smo mir. Želeli smo da svet sačuvamo od nuklearnog holokausta. Naš predsednik je obećao nuklearno razoružanje, i mi smo izabrali njega i njegov Kongres. Dobili smo ono što smo tražili…ali mi se čini da smo pogrešili. Sada ne preostaje ništa da se uradi, osim da čekamo i da se nadamo najboljem. Ništa drugo ne možemo da učinimo.“

Zazvonio je telefon. Kada se gradonačelnik javio, čovek koji ga je pozvao rekao mu je: “Gradonačelniče, ja predstavljam Centralni komitet Komunističke Partije. Sutra u 9 ujutru očekujemo da sve građane okupite u logoru na fudbalskom stadionu.“ Spustio je slušalicu. Gradonačelnik i njegovo osoblje počeli su da pozivaju ljude, koji su pozivali ostale. Glas se proširio i do devet su se građani okupili na stadionu.

U 9.15 h, auto u kojem su se nalazili vozač i još tri čoveka stigao je na stadion u pratnji dva kamiona Ruskih vojnika. Vasja Stronovič, oficir KGB-a, obratio se preko na brzinu postavljenog ozvučenja, govoreći im da je došao kraj njihovim eksploatatorima. Pozvao je gradonačelnika, koji je prišao, i koga je odmah streljao jedan vojnik. Stronovič se tada obratio građanima Lorensa: “Kaznićemo svakog kapitalistu i osvetićemo im se za sve godine eksploatacije koju ste trpeli pod njihovom vladavinom. Naređujem da svi oni koji poseduju svojinu odu do parkirališta. Neće biti izuzetaka. Svi ostali, radnici, neka ostanu ovde.“

Posle jednog sata sveopšte konfuzije, formirane se dve podjednake grupe, jedna izvan stadiona, druga unutar njega. Sem Kaningem se tada obratio ljudima na stadionu: “Večeras ćemo imati paradu. Svaki čovek, žena i dete će marširati. Pokazaćemo koliko smo srećni zbog ove promene na vlasti. Pokazaćemo svetu da je ova promena bila tražena – ne, zahtevana – od strane naroda, da bi se oslobodili od kapitalističkog jarma.“

U međuvremenu, oficir KGB-a se obraćao ljudima na parkiralištu. “Ja i članovi mog osoblja ćemo vas ispitati i istražiti. Kancelarija će privremeno biti smeštena u prostoriji odmah do kancelarije studentskog sindikata. Stanite u red i čekajte.“ Kapitalisti su se postrojili i čekali. Ispitivanje je trajalo čitav dan. Kako bi koja osoba ili porodica prišla stolu, oficir bi postavio isto pitanje: “Kakvo vlasništvo posedujete?“

Kada je bio ispitivan jedan stariji par, čovek je odgovorio: “Ja sam učitelj u penziji. Uštedeli smo nešto novca dok sam radio i otvorili smo malu prodavnicu.“ Kada su ga pitali da li je ikad radio za profit, odgovorio je, “Pa, ako tako zovete ono što ostane kada platimo sve naše troškove, jesam.“ “Onda ste vi eksploatisali ljude. Vi ste član klase kapitalističkih krvopija. Svojina koju ste ukrali od naroda, sada će biti vraćena narodu. Vi ćete biti poslati u koncentracioni logor na prevaspitavanje.“ Žena je rekla, »Mi nismo ništa uradili. Zbog čega nas jednostavno ne pustite kući?“ “Vi nemate kuću. Vaša kuća je izgrađena profitom koji ste ukrali od drugih. Ona sada pripada narodu. Vi i svi drugi kapitalisti ćete raditi svakog dana osam sati teškog rada da biste državi otplatili sve što ste ukrali. Četiri sata dnevno imaćete političko obrazovanje, a ostatak vremena imaćete slobodno.“ Žena se zaplaka, “Šta će biti sa našim unucima? Oni žive sa nama.“ Rečeno joj je, “Ukoliko vas se javno odreknu, narodna vlast će preuzeti brigu o njima. Ako to ne učine, idu sa vama.“ Par je bio odveden.

Glas iz mase je protestovao da više od polovine Amerikanaca poseduju nešto – investicije, realna dobra, akcije, radnje, i slično. KGB-ovac je odgovorio, “Do juče. Danas to pripada narodu.“ Na kraju dana, svi ljudi koji su bili okupljeni na parkiralištu odvedeni su do teretnih vagona, koji su ih prevezli do sabirnih centara. Neki od njih nisu nikad više viđeni. Tokom popodneva Vasja Stronovič je završavao govor ljudima okupljenim na stadionu. “Važno je da se svi večeras pridruže paradi. Svi morate biti radosni, smejati se i pokazivati koliko ste srećni što je okončano više od 200 godina kapitalističke eksploatacije u Americi, što imate svoju sopstvenu zemlju, sopstvenu vladu. Vi ste vlast. I žene i deca će marširati. Moramo svetu da pokažemo da smo jedinstveni; da svi uživamo u blagodetima novog režima.“

Glas iz mase je pitao: “Šta ako ne želimo da marširamo? Hoćete li nas odvesti na sud?“ Stronovič je mirno odgovorio: “Ukoliko želite da budete neprijatelj naroda, to je vaš izbor, ali bićete priključeni eksploatatorima u sabirnim centrima. Narod odlučuje o svemu, a mi predstavljamo narod.“ Student je pitao: “Ali, ko je vas izabrao?“ Brzo je bio odveden. Više nije bilo pitanja.

Počinjući od sedam sati te večeri, građani Lorensa u Kanzasu marširali su ulicama pokazujući koliko mnogo vole svoju novu vladu. Uzvikivali su i pokazivali velike table na kojima je pisalo: “Živela Narodna Republika“ i “Dole eksploatatori naroda“. Polovina građana Lorensa nikada nije dobilo priliku da maršira. Odvezli su ih teretni vagoni.

Ljudi širom sveta gledali su na TV-u kako građani Lorensa i drugih američkih gradova marširaju i kako građani Sjedinjenih Država kliču novoj vladi. Oni nisu znali da je polovina stanovništva bila uhapšena i nisu videli naoružane ruske vojnike kako stoje u bočnim ulicama. Onda ljudi kažu: “Da su komunisti toliko loši, ne bi im se toliko ljudi radovalo. Amerikanci su postupili mudro. Prestali su da troše novac na odbranu. Sada su se ujedinili sa ruskim narodom pod novom vladom. Svet je konačno bezbedan.“

Naravno, socijalistički lideri u Sovjetskom Savezu, Kini i drugim socijalističkim zemljama zbijali su šale na račun glupih, naivnih kapitalista koji su bili toliko zabrinuti zbog mogućnosti nuklearnog razaranja da se uopšte nisu branili. Nadajmo se da današnji teroristi nikada neće imati šansu da se smeju našoj deci. Pre više od 200 godina, Edmund Berk je to dobro rekao: Jedina stvar koja je potrebna za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne urade ništa.

Pokojni Čarls Moris (Charles Maurice) je bio profesor u penziji na Texas A&M Univerzitetu.
Svetozar Stiv Pejović je profesor u penziji Texas A&M Univerziteta i viši saradnik Međunarodnog centra za ekonomska istraživanja (ICER) iz Torina.