Samoubilački instinkt poslovne zajednice

Kao neko ko veru­je u sle­đe­nje indi­vi­du­al­nog inte­re­sa u okvi­ru siste­ma kon­ku­rent­skog kapi­ta­li­zma, ja ne mogu da kri­vim poslov­ne lju­de koji dola­ze u Vašing­ton i poku­ša­va­ju da dobi­ju poseb­ne pri­vi­le­gi­je za svo­je kom­pa­ni­je. Oni su unaj­mlje­ni od stra­ne svo­jih akci­o­na­ra da zara­de što više nov­ca za njih, unu­tar datih pra­vi­la igre. I ako su pra­vi­la igre takva da vi ide­te u Vašing­ton da dobi­je­te spe­ci­jal­ne pri­vi­le­gi­je, ja ne mogu njih da kri­vim zbog toga. Kri­vim nas osta­le koji smo toli­ko glu­pi da im dozvo­lja­va­mo da to čine.

Ja kri­vim poslov­ne lju­de kada, u svo­jim poli­tič­kim aktiv­no­sti­ma, zau­zi­ma­ju pozi­ci­ju koja nije u nji­ho­vom sop­stve­nom inte­re­su i koja uti­če na podri­va­nje podr­ške za slo­bod­no pri­vat­no pre­du­zet­ni­štvo. U tom pogle­du, poslov­ni lju­di teže da budu šizo­fre­nič­ni. Kad je reč o nji­ho­vom sop­stve­nom bizni­su, oni gle­da­ju dugo vre­me­na una­pred, raz­mi­šlja­ju­ci kako će posao izgle­da­ti kroz 5 ili 10 godi­na. Ali kad uđu u jav­nu sfe­ru i poč­nu da se bave poli­tič­kim pro­ble­mi­ma, posta­ju neve­ro­vat­no kratkovidi.

Naj­o­či­gled­ni­ji pri­mer je pro­tek­ci­o­ni­zam. Može­te li nave­sti i jed­nu vode­ću ame­rič­ku indu­stri­ju koja je zai­sta ima­la kori­sti od cari­na i pro­tek­ci­o­ni­zma? Alek­san­dar Hamil­ton, u svom čuve­nom izve­šta­ju o manu­fak­tu­ra­ma, uzno­sio je Ada­ma Smi­ta u nebe­sa, dok je sa dru­ge stra­ne tvr­dio da Sje­di­nje­ne Drža­ve pred­sta­vlja­ju spe­ci­jal­ni slu­čaj zato što ima­ju "indu­stri­je u povo­ju" koji­ma je potreb­na zašti­ta, medju koji­ma je bio i čelik. Čelik je jos uvek zašti­cen, 200 godi­na kasnije.

Dru­gi pri­mer je komer­ci­jal­no ban­kar­stvo. Pri kra­ju II svet­skog rata komer­ci­jal­no ban­kar­stvo je zau­zi­ma­lo otpri­li­ke polo­vi­nu finan­sij­skog trzi­sta. Danas zau­zi­ma oko jed­ne peti­ne. Zasto je ono poti­snu­to? Zasto su medju­na­rod­na finan­sij­ska trži­šta u Lon­do­nu, a ne u New Yorku?

Odgo­vor se nala­zi u dugo­roč­nim efek­ti­ma upor­nog tra­že­nja poseb­nih uslu­ga od vla­de, koje je pri­me­nji­va­la ban­kar­ska indu­stri­ja. U ranim dani­ma, pod onim sto je pozna­to kao regu­la­ci­ja Q, vla­da je posta­vi­la gra­ni­cu na kamat­ne sto­pe koje ban­ke mogu da pla­ća­ju, uklju­ču­ju­ći i nul­tu kama­tu na neo­ro­če­ni depo­zit. Od vla­de uve­de­na nul­ta kamat­na sto­pa na neo­ro­če­ni depo­zit pod­sta­kla je razvoj trži­šnih nov­ča­nih fon­do­va i rast sup­sti­tu­ta i alter­na­ti­va ban­ka­ma. Ban­kar­ska indu­stri­ja je upor­no podr­ža­va­la fik­sne devi­zne kur­se­ve. Kada je dolar upao u nevo­lje, Pred­sed­nik John­son je uveo ogra­ni­če­nje spolj­nih zaj­mo­va i porez za izjed­na­ča­va­nje kamat­nih sto­pa. Rezul­tat je bio selid­ba ban­kar­ske indu­stri­je u Lon­don. Obe ove mere, una­za­di­le su komer­ci­jal­no ban­kar­stvo od domi­nant­nog ponu­đa­ča kre­di­ta, do minor­nog igra­ča. Opet, poli­ti­ka koja je bila vrlo kratkovida.

Nabo­lji pri­mer od svih je način na koji kor­po­ra­ci­je dode­lju­ju pomoć. Naft­na indu­stri­ja poma­že oču­va­nje orga­ni­za­ci­ja koje poku­ša­va­ju da oštro ogra­ni­če kori­šće­nje naf­te. Nukle­ar­na indu­stri­ja poma­že orga­ni­za­ci­je koje podr­ža­va­ju ne-nukle­ar­nu ener­gi­ju. Pre krat­kog vre­me­na, Cen­tar za istra­ži­va­nje kapi­ta­la je ana­li­zi­rao poklo­ne glav­nih kor­po­ra­ci­ja jav­nim orga­na­zi­ci­ja­ma, i našao da su naj­ve­ce kor­po­ra­ci­je dale 3$ poklo­na nepro­fit­nim levi­čar­skim, na sva­ki dolar pomo­ci nepro­fit­nim desni­čar­skim grupacijama.

Zašto poslov­ni svet ne sle­di sja­jan pri­mer koji pru­za War­ren Buf­fet? Od samih poce­ta­ka, on šalje divi­dend­ni ček svo­jim akci­o­na­ri­ma, na kome otpri­li­ke piše:"spremni smo da distri­bu­i­ra­mo X dola­ra po akci­ji u vaše ime u dobro­tvor­ne svr­he, nekim orga­ni­za­ci­ja­ma. Kaži­te nam kojim orga­ni­za­ci­ja­ma želi­te da ih poša­lje­mo, i mi ćemo ih posla­ti u Vaše ime".

Zašto kor­po­ra­ci­je tre­ba da odlu­ču­ju o dobro­tvor­nim svr­ha­ma u koje tre­ba tro­ši­ti novac nji­ho­vih akci­o­na­ra? Zasto ne bi sva­ki akci­o­nar to odlu­čio? I zašto je poslov­na zajed­ni­ca gene­ral­no tako posve­će­na poma­ga­nju sop­stve­nih neprijatelja?

Pogle­daj­mo sada obra­zo­va­nje. Kao sto zna­te, ja se već dugo zala­zem za pri­va­ti­za­ci­ju škol­stva kroz sistem vau­če­ra. Jedan jak argu­ment u korist pri­va­ti­za­ci­je mora da se izbo­ri sa vred­no­sti­ma koje su dubo­ko usa­dje­ne u nas jav­ni obra­zov­ni sistem.

Sva­ka insti­tu­ci­ja teži da izra­zi svo­je sop­stve­ne vred­no­sti i ide­je. Naš jav­ni obra­zov­ni sistem je soci­ja­li­stič­ka insti­tu­ci­ja. Soci­ja­li­stič­ka insti­tu­ci­ja ce podu­ča­va­ti soci­ja­li­stič­kim vred­no­sti­ma, a ne prin­ci­pi­ma pri­vat­nog pre­du­zet­ni­štva. To i nije bilo tako stra­šno dok je osnov­no i sred­nje obra­zo­va­nje bilo ras­pr­še­ni­je, tako da je bilo više lokal­ne kon­tro­le. Kad sam ja zavr­ša­vao sred­nju ško­lu bilo je 150 000 škol­skih obla­sti u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma. Danas ih ima manje od 15 000 na duplo veću populaciju.

Kakav je bio stav poslov­ne zajed­ni­ce pre­ma obra­zo­va­nju? Čla­no­vi poslov­ne zajed­ni­ce su jako sve­sni da jav­ne ško­le usa­đu­ju vred­no­sti koje su nepri­ja­telj­ske pre­ma pri­vat­no-pre­du­zet­nič­kom siste­mu. Oni su tako­đe sve­sni da je sve teže naći zapo­sle­ne sa odgo­va­ra­ju­ćim spo­sob­no­sti­ma. Ali, da li su oni poku­ša­li da pro­mo­vi­šu pri­vat­no-pre­du­zet­nič­ku obra­zov­nu indu­stri­ju? Ni naj­ma­nje. Nji­ho­va glav­na aktiv­nost je bila da upu­te neke od svo­jih zapo­sle­nih da pre­da­ju u jav­nim ško­la­ma, ili da tim ško­la­ma pokla­nja­ju kom­pju­te­re i dru­ge stva­ri. Ja ne mogu da kri­vim poje­din­ca za ono što čini, ali mislim da je tra­gič­no sto je Wal­ter Annen­berg poklo­nio sto­ti­ne mili­o­na dola­ra za jav­ne ško­le, za vla­di­ne sko­le, a ništa za pri­vat­ne. Sve do sko­ro, uop­šte nije posto­jao nika­kav pokret unu­tar poslov­ne zajed­ni­ce koji bi poku­ša­vao da pro­mo­vi­še obra­zov­ni sitem u kome bi potro­ša­či, rodi­te­lji i deca, ima­li stva­ran izbor ško­lo­va­nja koje će dete dobiti.

Sada dola­zi­mo do Sili­kon­ske doli­ne i Micro­sof­ta. Ja se neću bavi­ti teh­nič­kim aspek­ti­ma toga da li je Micro­soft kriv po anti­trust­nim zako­ni­ma, ili ne. Moja sop­stve­na gle­di­šta o anti­tru­stu su se u ogrom­noj meri tokom vre­me­na pro­me­ni­la. Kada sam zapo­či­njao sa poslom, kao zago­vor­nik kon­ku­ren­ci­je, ja sam sna­žno podr­ža­vao anti­trust­ne zako­ne; vero­vao sam da je nji­ho­va pri­me­na jed­na od malo poželj­nih stva­ri koje vla­da moze uči­ni­ti da bi pro­mo­vi­sa­la vise kon­ku­ren­ci­je. Medju­tim, gle­da­ju­ci sta se stvar­no desa­va, ja sam video da, ume­sto pro­mo­vi­sa­nja kon­ku­ren­ci­je, anti­trust­ni zako­ni cine pot­pu­no suprot­no, zato sto ih, poput mno­gih dru­gih vla­di­nih aktiv­no­sti, pre­u­zi­ma­ju lju­di koji zele da upra­vlja­ju i regu­li­šu. I tako sam sa pro­to­kom vre­me­na poste­pe­no izvo­dio zaklju­cak da anti­trust­ni zako­ni čine mno­go više šte­te nego kori­sti, i da bi nam sigur­no bilo bolje da ih uop­šte nismo ima­li, ili kad bismo mogli da ih se ota­ra­si­mo. Ali, oni su tu.

Pod datim okol­no­sti­ma posto­ja­nja anti­trust­nih zako­na, da li je zai­sta inte­res Sili­kon­ske doli­ne da anga­žu­je vla­du pro­tiv Micro­sof­ta? Vaša indu­stri­ja, vaša kom­pju­ter­ska indu­stri­ja, kre­će se toli­ko brže od prav­nog pro­ce­sa da niko ne zna kakav će oblik ta indu­stri­ja ima­ti u vre­me kad ova tužba bude zatvo­re­na. Na stra­nu činje­ni­ca da bi ljud­ska ener­gi­ja i novac koji će biti potro­še­ni na unaj­mlji­va­nje mojih kole­ga eko­no­mi­sta, kao i za dru­ge svr­he, bili mno­go pro­duk­tiv­ni­je isko­ri­šće­ni u una­pre­đi­va­nju vaših pro­i­zvo­da. To je šte­ta! Ali, mimo toga, vi cete pro­kle­ti dan kad ste pozva­li vla­du u pomoć. Od sada će kom­pju­ter­ska indu­stri­ja, koja je do sada bila sreć­na jer je bila rela­tiv­no pošte­đe­na vla­di­nih upa­da, isku­si­ti kon­ti­nu­i­ra­ni rast vla­di­ne regu­la­ci­je. Ovo je još jedan slu­čaj koji ilu­stru­je samo­u­bi­lac­ki poriv poslov­ne zajednice.

Sada sti­žem do tre­ćeg dela: zašto posto­ji ovaj samo­u­bi­lač­ki poriv? Zašto se poslov­ni lju­di pona­ša­ju na takav nacin? Ja se nadam da ce mno­gi od vas u ovoj sobi raz­mi­sli­ti o tome, i sami doći do nekih odgo­vo­ra. Ja ću vam dati neko­li­ko suge­sti­ja, ali nijed­na od njih mi se ne čini zado­vo­lja­va­ju­ćim obja­snje­njem. Jedan od razlo­ga je ista­kao pre oko jed­nog sto­le­ća veli­ki covek, Fran­cis A. Wal­ker, pro­fe­sor na Yale‑u i poča­sni pred­sed­nik M.I.T.. On je napi­sao: "Dovolj­no je samo neko­li­ko neo­sno­va­nih pret­po­stav­ki pa da se bude oštro kri­ti­ko­va­no od stra­ne hemi­ča­ra ili inze­nje­ra u vezi stva­ri koje su pove­za­ne sa nji­ho­vim radom. Ali sko­ro sva­ki covek koji ume da čita i piše ose­ća se slo­bod­nim da obli­ku­je i odr­ža­va svo­ja sop­stve­na ori­gi­nal­na mislje­nja o trgo­vi­ni i nov­cu… Eko­nom­ska lite­ra­tu­ra sva­ke godi­ne izba­cu­je rado­ve pisa­ne u nauč­nom duhu, koji pra­ve egzi­bi­ci­je naj­vul­gar­ni­jeg nezna­nja o eko­nom­skoj isto­ri­ji i naj­fla­grant­ni­jeg pre­zi­ra pre­ma uslo­vi­ma eko­nom­skog istra­ži­va­nja. To je kao kad bi astro­lo­gi­ja korak po korak poti­ski­va­la astro­no­mi­ju, ili alhe­mi­ja hemiju".

Kad se dođe do eko­no­mi­je, sva­ko je ekspert koji nema poj­ma — i poslov­ni funk­ci­o­ne­ri nisu tu nika­kav izuzetak.

Šum­pe­ter je dao sasvim razli­či­to obja­snje­nje istog feno­me­na. On je tvr­dio da su unu­tar veli­kih kor­po­ra­ci­ja lju­di pri­nu­đe­ni da razvi­ju suštin­ski biro­krat­sko-soci­ja­li­stič­ke sta­vo­ve i usta­no­ve. Vera u pre­du­zet­ni­štvo i pri­vat­ni biznis teži da bude zame­nje­na biro­krat­skim pri­stu­pom, vode­ći poja­vi soci­ja­li­stič­kog siste­ma. Ja ne veru­jem da je to isti­na. U kon­ku­rent­skom dru­štvu posto­ji dovo­ljan pri­ti­sak koji ce spre­či­ti da se to desi. Ali, to može biti jed­no od objašnjenja.

Opšta kli­ma mislje­nja, koja tre­ti­ra vla­di­nu akci­ju kao sve­mo­gu­ći lek za sva­ku bolest, je možda naj­va­žni­ji fak­tor. Ipak, u posled­njih 40 godi­na, ta kli­ma mišlje­nja se menja. Nije više uze­to zdra­vo za goto­vo, da ako posto­ji neki pro­blem, naj­bo­lji način da ga reši­te jeste da pozo­ve­te vla­du da se ume­ša. Mi dobi­ja­mo rat ide­ja, čak iako gubi­mo rat u prak­si. Drža­va je danas dale­ko veća i nasil­ni­ja nego sto je bila pre 40 ili 50 godi­na, u isto vre­me dok je — deli­mič­no kao posle­di­ca toga — kli­ma mislje­nja mno­go manje pogod­na za vla­di­nu kon­tro­lu nego što je bila. No, ja još uvek ne mislim da je to ade­kvat­no obja­šnje­nje, tako da pri­zna­jem da ga nemam. Ipak, veru­jem da ova poja­va zahte­va obja­šnje­nje, i da je u vašem naj­bo­ljem inte­re­su da ga nađe­te i pro­me­ni­te obra­zac poslov­nog pona­ša­nja u cilju da se ota­ra­si­te onog sto je jasan samo­u­bi­lač­ki impuls.

Mil­ton Fri­ed­man je dugo­go­di­šnji pro­fe­sor eko­no­mi­je na Uni­ver­zi­te­tu u Čika­gu, dobit­nik Nobe­lo­ve nagra­de za eko­no­mi­ju i za mno­ge jedan od vode­ćih eko­no­mi­sta dana­šnji­ce. Pro­fe­sor Fri­ed­man sma­tra se osni­va­čem, lide­rom i pra­vim spi­ri­tus movens-om tzv. Čika­ške ško­le, jed­nog od danas naj­u­ti­caj­ni­jih pra­va­ca svet­ske eko­nom­ske misli, čija su osnov­na nače­la: slo­bo­da poje­din­ca, pri­vat­no pre­du­zet­ni­štvo, ogra­ni­če­na vla­da i stro­ga kon­tro­la ponu­de nov­ca u cilju suzbi­ja­nja infla­ci­je. Kod nas su pre­ve­de­ne knji­ge Teo­ri­ja nov­ca i mone­tar­na poli­ti­ka (Beo­grad, 1974), Kapi­ta­li­zam i slo­bo­da (Glo­bal book, Novi Sad,1997) i Slo­bo­da izbo­ra (Novi Sad, Glo­bal book, 1996). Pre­vod iz Cato Poli­cy Report, vol.XXI no 2, 1999. Pre­vod: Ivan Jan­ko­vić