Samoubilački instinkt poslovne zajednice

Kao neko ko veruje u sleđenje individualnog interesa u okviru sistema konkurentskog kapitalizma, ja ne mogu da krivim poslovne ljude koji dolaze u Vašington i pokušavaju da dobiju posebne privilegije za svoje kompanije. Oni su unajmljeni od strane svojih akcionara da zarade što više novca za njih, unutar datih pravila igre. I ako su pravila igre takva da vi idete u Vašington da dobijete specijalne privilegije, ja ne mogu njih da krivim zbog toga. Krivim nas ostale koji smo toliko glupi da im dozvoljavamo da to čine.

Ja krivim poslovne ljude kada, u svojim političkim aktivnostima, zauzimaju poziciju koja nije u njihovom sopstvenom interesu i koja utiče na podrivanje podrške za slobodno privatno preduzetništvo. U tom pogledu, poslovni ljudi teže da budu šizofrenični. Kad je reč o njihovom sopstvenom biznisu, oni gledaju dugo vremena unapred, razmišljajuci kako će posao izgledati kroz 5 ili 10 godina. Ali kad uđu u javnu sferu i počnu da se bave političkim problemima, postaju neverovatno kratkovidi.

Najočigledniji primer je protekcionizam. Možete li navesti i jednu vodeću američku industriju koja je zaista imala koristi od carina i protekcionizma? Aleksandar Hamilton, u svom čuvenom izveštaju o manufakturama, uznosio je Adama Smita u nebesa, dok je sa druge strane tvrdio da Sjedinjene Države predstavljaju specijalni slučaj zato što imaju “industrije u povoju” kojima je potrebna zaštita, medju kojima je bio i čelik. Čelik je jos uvek zašticen, 200 godina kasnije.

Drugi primer je komercijalno bankarstvo. Pri kraju II svetskog rata komercijalno bankarstvo je zauzimalo otprilike polovinu finansijskog trzista. Danas zauzima oko jedne petine. Zasto je ono potisnuto? Zasto su medjunarodna finansijska tržišta u Londonu, a ne u New Yorku?

Odgovor se nalazi u dugoročnim efektima upornog traženja posebnih usluga od vlade, koje je primenjivala bankarska industrija. U ranim danima, pod onim sto je poznato kao regulacija Q, vlada je postavila granicu na kamatne stope koje banke mogu da plaćaju, uključujući i nultu kamatu na neoročeni depozit. Od vlade uvedena nulta kamatna stopa na neoročeni depozit podstakla je razvoj tržišnih novčanih fondova i rast supstituta i alternativa bankama. Bankarska industrija je uporno podržavala fiksne devizne kurseve. Kada je dolar upao u nevolje, Predsednik Johnson je uveo ograničenje spoljnih zajmova i porez za izjednačavanje kamatnih stopa. Rezultat je bio selidba bankarske industrije u London. Obe ove mere, unazadile su komercijalno bankarstvo od dominantnog ponuđača kredita, do minornog igrača. Opet, politika koja je bila vrlo kratkovida.

Nabolji primer od svih je način na koji korporacije dodeljuju pomoć. Naftna industrija pomaže očuvanje organizacija koje pokušavaju da oštro ograniče korišćenje nafte. Nuklearna industrija pomaže organizacije koje podržavaju ne-nuklearnu energiju. Pre kratkog vremena, Centar za istraživanje kapitala je analizirao poklone glavnih korporacija javnim organazicijama, i našao da su najvece korporacije dale 3$ poklona neprofitnim levičarskim, na svaki dolar pomoci neprofitnim desničarskim grupacijama.

Zašto poslovni svet ne sledi sjajan primer koji pruza Warren Buffet? Od samih pocetaka, on šalje dividendni ček svojim akcionarima, na kome otprilike piše:”spremni smo da distribuiramo X dolara po akciji u vaše ime u dobrotvorne svrhe, nekim organizacijama. Kažite nam kojim organizacijama želite da ih pošaljemo, i mi ćemo ih poslati u Vaše ime”.

Zašto korporacije treba da odlučuju o dobrotvornim svrhama u koje treba trošiti novac njihovih akcionara? Zasto ne bi svaki akcionar to odlučio? I zašto je poslovna zajednica generalno tako posvećena pomaganju sopstvenih neprijatelja?

Pogledajmo sada obrazovanje. Kao sto znate, ja se već dugo zalazem za privatizaciju školstva kroz sistem vaučera. Jedan jak argument u korist privatizacije mora da se izbori sa vrednostima koje su duboko usadjene u nas javni obrazovni sistem.

Svaka institucija teži da izrazi svoje sopstvene vrednosti i ideje. Naš javni obrazovni sistem je socijalistička institucija. Socijalistička institucija ce podučavati socijalističkim vrednostima, a ne principima privatnog preduzetništva. To i nije bilo tako strašno dok je osnovno i srednje obrazovanje bilo raspršenije, tako da je bilo više lokalne kontrole. Kad sam ja završavao srednju školu bilo je 150 000 školskih oblasti u Sjedinjenim Državama. Danas ih ima manje od 15 000 na duplo veću populaciju.

Kakav je bio stav poslovne zajednice prema obrazovanju? Članovi poslovne zajednice su jako svesni da javne škole usađuju vrednosti koje su neprijateljske prema privatno-preduzetničkom sistemu. Oni su takođe svesni da je sve teže naći zaposlene sa odgovarajućim sposobnostima. Ali, da li su oni pokušali da promovišu privatno-preduzetničku obrazovnu industriju? Ni najmanje. Njihova glavna aktivnost je bila da upute neke od svojih zaposlenih da predaju u javnim školama, ili da tim školama poklanjaju kompjutere i druge stvari. Ja ne mogu da krivim pojedinca za ono što čini, ali mislim da je tragično sto je Walter Annenberg poklonio stotine miliona dolara za javne škole, za vladine skole, a ništa za privatne. Sve do skoro, uopšte nije postojao nikakav pokret unutar poslovne zajednice koji bi pokušavao da promoviše obrazovni sitem u kome bi potrošači, roditelji i deca, imali stvaran izbor školovanja koje će dete dobiti.

Sada dolazimo do Silikonske doline i Microsofta. Ja se neću baviti tehničkim aspektima toga da li je Microsoft kriv po antitrustnim zakonima, ili ne. Moja sopstvena gledišta o antitrustu su se u ogromnoj meri tokom vremena promenila. Kada sam započinjao sa poslom, kao zagovornik konkurencije, ja sam snažno podržavao antitrustne zakone; verovao sam da je njihova primena jedna od malo poželjnih stvari koje vlada moze učiniti da bi promovisala vise konkurencije. Medjutim, gledajuci sta se stvarno desava, ja sam video da, umesto promovisanja konkurencije, antitrustni zakoni cine potpuno suprotno, zato sto ih, poput mnogih drugih vladinih aktivnosti, preuzimaju ljudi koji zele da upravljaju i regulišu. I tako sam sa protokom vremena postepeno izvodio zakljucak da antitrustni zakoni čine mnogo više štete nego koristi, i da bi nam sigurno bilo bolje da ih uopšte nismo imali, ili kad bismo mogli da ih se otarasimo. Ali, oni su tu.

Pod datim okolnostima postojanja antitrustnih zakona, da li je zaista interes Silikonske doline da angažuje vladu protiv Microsofta? Vaša industrija, vaša kompjuterska industrija, kreće se toliko brže od pravnog procesa da niko ne zna kakav će oblik ta industrija imati u vreme kad ova tužba bude zatvorena. Na stranu činjenica da bi ljudska energija i novac koji će biti potrošeni na unajmljivanje mojih kolega ekonomista, kao i za druge svrhe, bili mnogo produktivnije iskorišćeni u unapređivanju vaših proizvoda. To je šteta! Ali, mimo toga, vi cete prokleti dan kad ste pozvali vladu u pomoć. Od sada će kompjuterska industrija, koja je do sada bila srećna jer je bila relativno pošteđena vladinih upada, iskusiti kontinuirani rast vladine regulacije. Ovo je još jedan slučaj koji ilustruje samoubilacki poriv poslovne zajednice.

Sada stižem do trećeg dela: zašto postoji ovaj samoubilački poriv? Zašto se poslovni ljudi ponašaju na takav nacin? Ja se nadam da ce mnogi od vas u ovoj sobi razmisliti o tome, i sami doći do nekih odgovora. Ja ću vam dati nekoliko sugestija, ali nijedna od njih mi se ne čini zadovoljavajućim objasnjenjem. Jedan od razloga je istakao pre oko jednog stoleća veliki covek, Francis A. Walker, profesor na Yale-u i počasni predsednik M.I.T.. On je napisao: “Dovoljno je samo nekoliko neosnovanih pretpostavki pa da se bude oštro kritikovano od strane hemičara ili inzenjera u vezi stvari koje su povezane sa njihovim radom. Ali skoro svaki covek koji ume da čita i piše oseća se slobodnim da oblikuje i održava svoja sopstvena originalna misljenja o trgovini i novcu… Ekonomska literatura svake godine izbacuje radove pisane u naučnom duhu, koji prave egzibicije najvulgarnijeg neznanja o ekonomskoj istoriji i najflagrantnijeg prezira prema uslovima ekonomskog istraživanja. To je kao kad bi astrologija korak po korak potiskivala astronomiju, ili alhemija hemiju”.

Kad se dođe do ekonomije, svako je ekspert koji nema pojma – i poslovni funkcioneri nisu tu nikakav izuzetak.

Šumpeter je dao sasvim različito objasnjenje istog fenomena. On je tvrdio da su unutar velikih korporacija ljudi prinuđeni da razviju suštinski birokratsko-socijalističke stavove i ustanove. Vera u preduzetništvo i privatni biznis teži da bude zamenjena birokratskim pristupom, vodeći pojavi socijalističkog sistema. Ja ne verujem da je to istina. U konkurentskom društvu postoji dovoljan pritisak koji ce sprečiti da se to desi. Ali, to može biti jedno od objašnjenja.

Opšta klima misljenja, koja tretira vladinu akciju kao svemogući lek za svaku bolest, je možda najvažniji faktor. Ipak, u poslednjih 40 godina, ta klima mišljenja se menja. Nije više uzeto zdravo za gotovo, da ako postoji neki problem, najbolji način da ga rešite jeste da pozovete vladu da se umeša. Mi dobijamo rat ideja, čak iako gubimo rat u praksi. Država je danas daleko veća i nasilnija nego sto je bila pre 40 ili 50 godina, u isto vreme dok je – delimično kao posledica toga – klima misljenja mnogo manje pogodna za vladinu kontrolu nego što je bila. No, ja još uvek ne mislim da je to adekvatno objašnjenje, tako da priznajem da ga nemam. Ipak, verujem da ova pojava zahteva objašnjenje, i da je u vašem najboljem interesu da ga nađete i promenite obrazac poslovnog ponašanja u cilju da se otarasite onog sto je jasan samoubilački impuls.

Milton Friedman je dugogodišnji profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i za mnoge jedan od vodećih ekonomista današnjice. Profesor Friedman smatra se osnivačem, liderom i pravim spiritus movens-om tzv. Čikaške škole, jednog od danas najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čija su osnovna načela: sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije. Kod nas su prevedene knjige Teorija novca i monetarna politika (Beograd, 1974), Kapitalizam i sloboda (Global book, Novi Sad,1997) i Sloboda izbora (Novi Sad, Global book, 1996). Prevod iz Cato Policy Report, vol.XXI no 2, 1999. Prevod: Ivan Janković