Istina o Šermanu

Danas se regulacija generalno smatra mehanizmom putem koga posebne interesne grupe lobiraju vladu da stvara barijere ulasku za druge interesne grupe. Istraživanja su pokazala da je naprimer Civilni odbor aeronautike kartelizovao avionsku industriju, da je Međudržavna trgovinska komisija pomogla monopolizaciju železničkog i kamionskog saobraćaja, da je Federalna korporacija za osiguranje depozita oštro ograničila pristup u bankarske poslove, a da su dozvole za obavljanje posla stvorile barijere ulasku u hiljade zanimanja. Najveći deo istorije regulacije beleži da su monopolske privilegije nastajale pod pokroviteljstvom države, kao što je Adam Smit zaključio još pre 200 godina u Bogatstvu naroda.

Ono što je čudno, to je da se antitrustna regulacija još uvek široko doživljava kao vladin dobronamerni odgovor na “greške” i “nesavršenosti” tržišta. Čak i ekonomisti koji su inače skeptični prema regulaciji preduzetoj u ime javnog interesa kao da se sasvim izgube kad na red dođe pitanje antitrusta. Džordz Štigler, naprimer tvrdi: “Ono što mogu da kažem jeste da je Šermanov zakon zakon u javnom interesu…u istom smislu u kome mislim da su u javnom interesu privatno vlasništvo, izvršenje ugovora ili suzbijanje kriminala… Ja volim Šermanov zakon” (citirano prema Thomas Hazlett, “Intervju sa Georgom Stiegler-om).

Istraživanje među profesionalnim ekonomistima iz 1984 je pokazalo da 83% ispitanika veruje da “antitrustne zakone treba energično koristiti u cilju smanjenja moći monopola u odnosu na njen sadašnji nivo” (Bruno Frey i drugi,”Konsenzus i neslaganje među ekonomistima”, American economic review (maj 1984):984-86) Njegovo gledište je široko rasprostranjeno, bez obzira na opštu spoznaju među teoretičarima antitrusta da antitrustni zakoni u stvari ograničavaju proizvodnju i rast produktivnosti, doprinoseći slabljenju konkurentske pozicije američke ekonomije i služeći za podrivanje konkurencije.

Zašto onda antitrustni zakoni nastavljaju da uživaju tako snažnu podršku među ekonomistima i pravnim teoretičarima, kada su greške koje ovi zakoni sadrže tako dobro poznate? Ima nekoliko mogućih objašnjenja. Antitrustni konsultanti i eksperti često zarađuju dobre pare, tako da finansijski interes može preduprediti kritiku antitrusta. Mnogi ekonomisti su takođe nespremni da slušaju dobro upućena mišljenja o antitrustu. Ukoliko to nije njihova primarna oblast istraživanja, oni neće želeti da se bakću istraživanjima poslednjih 30 godina, ili ih s druge strane usredsređenost na matematičke modele može učiniti pomalo odvojenim od stvarnosti. Konačno, široko se veruje da je jednom postojalo “zlatno doba antitrusta” tokom koga je javnost bila zaštićena od pohlepnih monopola od strane dobronamernih javnih službenika. U skladu sa ovom perspektivom, mada su neke greške počinjene, regulatori koji bi bili bolje opremljeni znanjem i odani javnom interesu, mogli bi da uspešno reformišu antitrust. Kada se jednom reformiše, antitrustna politika bi mogla da ostvaruje svoju izvornu svrhu i štiti konkurenciju i privatno preduzetništvo.

Na nesreću, Šermanov zakon nikad nije imao za cilj zaštitu konkurencije. Bio je to bučan protekcionistički akt dizajniran tako da zaštiti manje efikasne proizvođače od većih konkurenata. Nikada nije postojalo zlatno doba antitrusta. Standardno opravdanje izvora antitrusta je mit.

Politika interesnih grupa i Šermanov zakon

Kasnih 80-ih godina XIX veka, sveopšta ekonomska promena dovela je do bezbrojnih zahteva relativno malih – ali politički aktivnih – farmera koji su tražili zaštitu od većih korporacijskih konkurenata. Istoričar Sanford Gordon nudi primer:”Možda najnasilnija reakcija (protiv industrijskih kartela) jedne interesne grupe došla je od strane farmera…Oni su se okomili na praksu pakovanja u jutane džakove i navodno povezani trust tekstilnih firmi, i poslali peticiju kako svojim državnim zakonodavcima, tako i Kongresu, tražeći pomoć. Kao zamena za jutu u skladištenju bala sa pamukom bio je sugerisan pamuk. U Džordžiji, Misisipiju i Tenesiju farmerska udruženja su progurala rezolucije koje osuđuju trustove koji proizvode džakove od jute, i preporučuju korišćenje pamučnog sukna. (Sanford Gordon, “Attitude Toward the trust Prior to the Sherman Act, “Southern Economic Journal (July 1963):158.

Južnjački farmeri su bili zabrinuti da će potrošači sve više preferirati jutu pamučnom suknu koje oni proizvode, i tražili su antitrustno zakonodavstvo koje bi uništilo njihovu konkurenciju. Takvo ponašanje kao interesne grupe, bilo je vrlo karakteristično za farmerski lobi. Tokom 51-og Kongresa, Gordon beleži da je “64 peticije zavedeno u Kongresnoj arhivi, i sve traže akciju protiv trustova. I sve su bile podnete skoro isključivo od strane farmerskih grupa…Najnasilniji su bili predstavnici sa Srednjeg Zapada.”(str.162)

Farmeri su se žalili svojim nacionalnim predstavnicima da su proizvodi koje kupuju od trustova rastuće skupi u poređenju sa cenama njihovih proizvoda, ali činjenice ne podržavaju ovu tvrdnju. Od 1865. do 1900. farmerske cene su padale, ali po nižoj stopi od opšteg nivoa cena. Ovo je proizvelo realne dobitke u dohotku za farmere. Osim toga, brzo rastući kvalitet fabričkih proizvoda dodatno je unapredio životni standard farmera. Nestabilnost farmerskih cena uzrokovala je da farmeri postanu politički aktivni.

Mnoge druge grupe su se pridružile antitrustnoj koaliciji; asocijacije malog biznisa, intekektualci (premda ne i ekonomisti), i novinari. Svi oni su tvrdili da “džinovski monopoli” stvaraju “opasnu koncentraciju bogatstva” među sadašnjim kapitalistima. Mada je upadljivo bogatstvo preduzetnika kao sto su Rokfeler, Vanderbilt, Melon ili Morgan tu optužbu činilo prividno uverljivom, ona zapravo nikad nije bila istinita. U stvari, ekonomski istoričari su zaključili da je između 1840. i 1900. raspodela dohotka izmedju radnika i vlasnika svojine (ponuđača kapitalnih i prirodnih dobara) ostala na odnosu 70:30.” (R. Grey, and J. Peterson, Economic Development in the United States. (New Yor: Irwin, 1965). Tokom istog vremenskog perioda, i kapitalni i razvijeni prirodni resursi su rasli brže od radne snage. To znači da je radni dohodak po jedinici rada rastao brže u poređenju sa profitom i kamatom po jedinici vlasničkog inputa.

Mada nije bilo značajne redistribucije bogatstva od rada ka vlasnicima kapitala u ukupnom zbiru, konkurentska tržišta uvek vrše distribuciju dohotka na način koji se nekima ne dopada. Nije bilo “opasne koncentracije bogatstva”, ali mnoge pristalice antitrustnog zakonodavstva su našle da je njihov dohodak opao (ili nije rastao dovoljno brzo). Lobiranje za antitrustne zakone je predstavljalo pokušaj da se vladine moći iskoriste za unapređenje njihovog sopstvenog ekonomskog statusa.

Ekonomski uslovi su se u poslednjem delu XIX veka brzo menjali. Ekspanzija železnice i kontinentalne špedicije u velikoj meri je smanjila troškove transporta. Tehnološki razvoj je vodio ekonomiji obima (i niskih troškova) u proizvodnji čelika, cementa i drugih dobara. Komunikacione tehnologije su se brzo širile, posebno korišćenje telegrafa. I tržišta kapitala su postala sofistikovanija. Sjedinjene Države su preduzele brzu tranziciju od dominantno agrarnog ka industrijskom društvu. 1810. godine odnos zaposlenih u poljoprivredi i u drugim delatnostima bio je 4:1. Ovaj odnos je pao na 1,6:1 1840. godine, a oko 1880. radna snaga je bila približno jednako raspodeljena izmedju farmerskih i ne-farmerskih zanimanja. U međuvremenu, pojedinci i grupe koji se nisu snašli u ovoj brzoj promeni postali su rastuće posvećeni korišćenju regulatornih moći države. U toj atmosferi nadirućeg merkantilizma, donet je Šermanov zakon 1890. godine.

Da li su trustovi bili monopolistički?

Prilikom uvođenja “antitrustnog” zakonodavstva Senator Šerman i njegovi saveznici u Kongresu tvrdili su kako trustovi smanjuju proizvodnju i tako podižu cene proizvoda. Ako su Šermanove tvrdnje bile tačne, onda bi trebalo da postoje dokazi da su te navodno monopolizovane industrije smanjivale proizvodnju. Obratno, ukoliko je pojava trustova bila deo evolutivnog procesa na konkurentskim tržištima koja je odgovarala na zahteve tehnološke promene, trebalo bi očekivati ekspanziju trgovine i proizvodnje. U stvari, ne postoje nikakvi dokazi da su trustovi tokom 1880-ih smanjivali proizvodnju ili veštački podizali cene.

Kongresna arhiva 51-og Kongresa donosi listu industrija koje su bile osumnjičene za monopolizovanje od strane trustova. Te industrije za koje su podaci dostupni su so, nafta, cink, čelik, bitumenska smola, železničke šine, šećer, olovo, alkohol, užad, gvozdene šipke i zaptivači, juta, ricinus, ulje od pamukovog semena, kožna galanterija, laneno ulje i šibice. Dostupni podaci nisu kompletni, ali u svim osim u dve od ovih 17 industrija, proizvodnja je rasla ne samo od 1880. do 1890., već takođe i na prelasku u XX vek. Šibice i ricinusovo ulje, jedini izuzeci od opšteg pravila, teško da mogu biti stavke koje ce izazvati nacionalnu histeriju, čak i da su bile monopolizovane.

Po pravilu, proizvod u svim ovim industrijama je rastao brže od GNP-a tokom 10 godina koje su prethodile Šermanovom zakonu. Od 9 industrija za koje su dostupni podaci o nominalnom proizvodu, proizvodnja je rasla po stopi od 62%; nominalni GNP je rastao po stopi od 16% tokom istog perioda. Neke od industrija su povećale proivodnju i po stopi 10 puta većoj od porasta nominalnog GNP. Među najbrže rastućim industrijama su pamukovo ulje (151%), laneni proizvodi (133%), uzad i konopci (166%), i juta (57%).

Realni GNP je porastao približno 24% od 1880 do 1890. U medjuvremenu, navodno monopolizovane industrije za koje su dostupni podaci o realnom porastu proizvodnje rasle su po prosečnoj stopi od 175%. Brže rastuće industrije u realnim terminima uključuju čelik (258%), cink (156%), ugalj (153%), gvozdene šine (142%), naftu (79%) i jutu (57%).

Ovi trendovi su se nastavili i u periodu 1890-1900 pošto je proizvodnja rasla u svim industrijama osim jedne, za koju nemamo podatke. (Ricinusovo ulje je izuzetak). U proseku, navodno monopolizovane industrije su nastavile da rastu brže od ostatka ekonomije. Industrije za koje imamo nominalne podatke povećale su proizvodnju za 99%, dok je nominalni GNP porastao 43%. U slučaju onih industrija za koje imamo podatke, realna proizvodnja je porasla 76%, uporedjeno sa 46% rasta realnog GNP od 1890 do 1900.

Kao i sa merenjem proizvodnje, nisu ni svi relevantni podaci o cenama dostupni, ali informacije koje imamo sugerišu da je pad cena bio sjedinjen sa rastom proizvodnje u “monopolizovanim” industrijama. Osim toga, mada je indeks potrošačkih cena pao za 7% od 1880 do 1890, cene u mnogim od “sumnjivih” industrija padale su još brže.

Prošečna čena gvozdenih sina naprimer, pala je za 53%, od 68$ po toni 1880, na 32$ po toni 1890 godine. Cena prerađenog šećera pala je sa 9 centi za funtu 1880 na 7 centi 1890, i 4,5 centi 1900 godine. Cena olova je pala za 12%, sa 5,04$ za funtu 1880, na 4,41$ 1890.. Cena cinka je pala 20%, sa 5,51$ na 4,40$ za funtu od 1880. do 1890. godine.

Šećer i nafta su bili među najviše napadanim trustovima, ali postoje dokazi da su ovi trustovi u stvari oborili cene ispod onog nivoa na kome bi inače bile. Kongres je ovo jasno priznao. Tokom debate o Šermanovom zakonu, Kongresmen William Mason je tvrdio da su “Trustovi učinili proizvode jeftinijim, smanjujući cene; ali, ako bi cena nafte naprimer bila smanjena na 1 centu za barel, to ne bi opravdalo zlo koje su ljudima ove zemlje učinili “trustovi” koji su uništili legitimnu konkurenciju i onemogućili časne ljude u bavljenju legitimnim preduzetništvom.” (Congressional Record, 51st Congress, House, 1st Session (June 20, 1890), p.4100). Senator Edvards, koji je igrao ključnu ulogu u ovoj debati, dodao je, “Mada je do sada sećerni trust mozda snizio cene sećera, i naftni trust svakako u ogromnoj meri snizio cenu nafte, to ne menja pogrešnost principa bilo kog trusta.” (ibid.,p.2558) Mozda bi bilo najtačnije opisati Šermanov zakon kao zakon protiv snižavanja cena.

Može se pružiti poslednji argument da su trustovi praktikovali predatorske cene, tj. da su određivali cene niže od svojih troškova da bi izbacili konkurente. Ali, za više od jednog veka traganja za dokazanim monopolom u realnom svetu, koji bi nastao predatorskim cenama, nijedan primer jos nije pronađen. Štaviše, cene određene od strane XIX-vekovnih trustova nastavile su da padaju duže od jedne decenije. Koji racionalni biznismen ce nastaviti da prodaje po cenama nižim od troškova vise od 10 godina?

Ukupno gledano, XIX-vekovni trustovi nisu bili krivi za optužbu koju je protiv njih lansirao Senator Šerman. Ne postoje dokazi da su oni smanjivali proizvodnju da bi podigli cene.

Vlada – pravi izvor monopola

Postaje jasno da je jedna od funkcija Šermanovog zakona bila da odvrati pažnju javnosti od mnogo jasnijeg izvora monopola – vlade. U kasnom XIX veku, carine su bile glavni izvor trgovinskih ograničenja, ali Šermanov zakon nije sadržavao odredbe o ukidanju carina, ili bilo kojih drugih, od vlade stvorenih, barijera slobodnom ulasku u konkurenciju. U stvari, postoje dokazi da je glavna politička funkcija Šermanovog zakona bila da posluži kao dimna zavesa iza koje će političari moći da dodele carinsku zaštitu svojim biračima iz krupnog biznisa, dok sa druge strane ubeđuju javnost kako se nešto mora učiniti u pogledu problema monopola. U posebno razotkrivajućoj izjavi tokom debate o antitrustnom zakonu, Senator Šerman je napao trustove na osnovu toga sto su “potkopali carinski sistem; oni su podrili politiku Vlade da zaštiti… američku industriju, tako što su stvorili zavisnost od uvoznih dobara.” (str.4100). Ovo je svakako čudna izjava od strane autora “Magna Carte slobodnog preduzetnistva” Ali, rastuća proizvodnja i smanjene cene u ovim sve efikasnijim industrijama očigledno su rasturili monopolske profite koji su prethodno bili stvoreni putem carina. Ovo sve govori protiv ciljeva zaštite industrije i njenih zakonodavnih predvodnika, uključujući i Senatora Šermana.

Od ovoga je još užasnija činjenica da je, samo tri meseca posto je Šermanov zakon donet, sam Senator Šerman, kao predsednik senatskog komiteta za finansije, sponzorisao zakon popularno nazvan “Kampanja zagovornika carinske povelje”, kojom su značajno podignute carinske stope. 1 oktobra 1890, New York Times je izvestio: “Kampanja prijatelja carinske povelje” sada ide Predsedniku na potpis, koji će biti brzo stavljen na taj zakon, i povlašćeni proizvođači, od kojih su mnogi predložili i kreirali carinske stope koje se tiču njihvih proizvoda, počeće da ubiru korist od ovog zakona.”

New York Times dalje izveštava kako “ne treba prevideti govor G. Šermana u ponedeljak (29 septembar 1890), jer je on bio ispovednog karaktera”. Kako se pokazalo, Sen. Šerman je povukao svoj govor iz Kongresne arhive na “reviziju”, ali je reporter došao do jedne necenzurisane kopije. New York Times izveštava: “Skrećemo pažnju na one delove Šermanovog govora koji se tiču kartela zaštićenih fabrika, stvorenih da u potpunosti iskoriste zavisnost od visokih carina, tako što bi izbegavali dogovorno fiksiranje potrošačkih cena pošto konkurencija bude potisnuta…G. Šerman je završio svoj govor rečima upozorenja i savetovanja onima koji ce se okoristiti novim carinama. On je, u svom maniru, bio dovoljno iskren da napomene da nije sasvim ubeđen u ishod ovog zakona. Velika prepreka koja se postavila na putu uspeha povelje, rekao je, jeste to da li će proizvođači u ovoj zemlji dozvoliti slobodnu konkurenciju na američkom trzistu. Opasnost je u tome da će korisnici ovih promena stvarati kartele i onemogućiti narod da se okoristi ovim zakonom. Njima je sada data razumna i dovoljna zaštita, i ako se budu oduprli iskušenju da se priljuče velikim agregacijama kapitala radi kartelizacije i podizanja cena, mogu očekivati sezonu velikog prosperiteta…On se nada, zaključio je Senator, da će fabrikanti otvoriti vrata poštenoj konkurenciji i podeliti korist sa narodom…On je izrazio nadu da ce se fabrikanti složiti da konkurišu jedni drugima i odbiti da podižu cene, što bi u postojećim uslovima lako mogli da ostvare.”

Bilo je naravno apsurdno od strane Senatora Šermana kada je rekao kako će protekcionističke carine u stvari pomoći potrošačima, samo ako proizvođači budu fini pa odustanu on podizanja cena. Čitava svrha carinske zaštite bila je u tome da domaćim proizvođačima omogući da podignu cene, ili barem da izbegnu njihovo smanjivanje. Takva hipokrizija je navela New York Times da povuče svoju podršku antitrustnom zakonodavstvu. Times zaključuje:”Taj takozvani antitrustni zakon bio je donet da bi obmanuo ljude, i da bi otvorio put za donošenje ovog zakona povezanog sa carinama. On je bio projektovan sa ciljem da partijski organi mogu reći oponentima carinske prinude i zaštićenih kartela, ‘Gledajte! Mi smo napali trustove. Republikanska stranka je neprijatelj svih tih kartela.’ I sada se njihov autor nada da će se karteli raspasti po sopstvenom sporazumu.” Tako je Šermanov zakon donet sa ciljem da pomogne u odvraćanju pažnje javnosti od procesa monopolizacije putem carinskog protekcionizma.

Šermanov zakon je dobio glasove zakonodavaca i doprinose za kampanju od farmera i malih biznismena koji su mislili da će ih antitrustna regulacija zaštititi of efikasnijih konkurenata, a carinski zakon je bio podržan od strane američkih proizvođača, kako malih tako i velikih. U političkom smislu, stoga, Šermanov zakon je bio vrlo efikasan. Sam Kongres je postao jedna od glavnih interesnih grupa koja se okoristila antitrustnim zakonodavstvom.

Ekonomisti i antitrust

Mada mnogi ekonomisti danas podržavaju striktnu antitrustnu regulaciju, od 1880-ih do 1920-ih ekonomska profesija je izražavala skoro jednoglasno protivljenje antitrustu. Istražujuci profesionalne žurnale u društvenim naukama, i članke i knjige koje su ekonomisti pisali pre 1890 godine, Sanford Gordon je našao da je :”Velika većina ekonomista smatrala da je pokret kartela bio očekivan, da visoki fiksni troškovi čine velika preduzeća ekonomičnim, da konkurencija pod ovim novim okolnostima često rezultira u “svilenom gajtanu” za neefikasne, da su sporazumi izmedju proizvođača prirodna posledica, i da je stabilnost cena obično donosila više koristi nego štete društvu. Oni odbijaju ideju da je konkurencija oslabila, ili ne pokazuju nikakav strah od slabljenja.” (Sanford Gordon, “Attitudes Toward the Trusts,” p.158)

George Stigler je takođe primetio početno neodobravanje antitrusta među ekonomistima:”Jos dugo vremena će proučavaoci istorije antitrustne politike biti bar malo zbunjeni hladnoćom sa kojom su američki ekonomisti dočekali Šermanov zakon. Nije li XIX vek bio period u kome su povoljni efekti konkurencije bili široko slavljeni? Nije li trebalo profesija da se osvrne na Kongres koji teži da pretoči udžbeničke pretpostavke putem zakona u praksu?” (George Stigler,”Ekonomisti i problem monopola,” American Economic Review (May 1982:,1) Stigler nudi tri moguća objašnjenja. Prvo, ekonomisti nisu uvažavali značaj prećutnih zavera. Drugo, imali su suviše poverenja u druge vrste regulacije kao načine borbe protiv monopola. Treće, potcenili su dohodak koji će ostvarivati kao antitrustni konsultanti.

Ova objasnjenja su verodostojna, ali postoji još važniji razlog za transformaciju stavova ekonomista prema antitrustu. U kasnom XIX veku mnogi ekonomisti shvatali su konkurenciju kao dinamični, rivalski proces, sličan teoriji konkurencije koju su oličavali radovi Adama Smita, ili današnjih ekonomista Austrijske škole. Shodno tome, oni su bili skloni da vide integracije kao prirodnu posledicu konkurentske borbe, a ne kao nešto što bi trebalo onemogućiti antitrustnim zakonodavstvom. Mada su mnoge industrije postajale više koncentrisane u poznom XIX-om veku, takmičenje je bilo jednako snažno kao i uvek do tada, kao što brži porast proizvodnje i opadanje cena dokazuju. Stoga, ekonomisti tog vremena nisu videli razlog da se neko meša u tržišni proces antitrustnom regulacijom.

Počevši od 1920-ih, matematički ekonomisti su počeli da razvijaju svoje modele takozvane savršene konkurencije, koji su zamenili stariju teoriju. Ekonomisti više nisu smatrali konkurenciju takmičarskom i preduzetničkom. Umesto toga, ona je počela da znači izjednačavanje cene i marginalnog tročka. Jos važnije, ona je značila da mora postojati “mnogo” firmi u “nekoncentrisanim” industrijama. Čim su ekonomisti počeli da definišu konkurenciju u terminima tržisnih struktura, postajali su sve više zaljubljeni u antitrustnu regulaciju kao način da se prisili poslovni svet da se prilagodi ovoj potpuno nerealističnoj teoriji konkurencije.

Ekonomista Paul McNulty je zabeležio:”Ova dva koncepta konkurencije su ne samo različita; oni su fundamentalno nespojivi. Konkurencija po matematičkim ekonomistima treba da znači hipotetički ostvarivu situaciju u kojoj je poslovno takmičenje…zabranjeno po definiciji.” (Paul McNulty,”A Note on the History of Perfect Competition,” Journal of Political Economy (August 1967):398). F.A.Hajek je izrekao čak i jače tvrđenje:”Ono što teorija savršene konkurencije razmatra ima malo razloga da se uopšte naziva konkurencijom i…njeni zaključci su od male koristi kao vodiči u politici.” (F.A.Hayek, “The Meaning of Competition”, in: F.A.Hayek, Individualism and Economic Order, Chicago 1948,p.92). Štaviše, po Hajeku “ako je stanje stvari koje pretpostavlja savršena konkurencija ikada postojalo, ono ne bi samo lišilo svakog smisla sve one aktivnosti koje se obično opisuju rečju “konkurisati”, već bi ih učinilo potpuno nemogućim.” Advertajzing, diferenciranje proizvoda, kresanje cena, sve bi to bilo po definiciji isključeno iz stanja “savršene” konkurencije koja, prema Hajeku, “znači odsustvo svih konkurentskih aktivnosti.”

Oni ekonomisti koji koriste tržišne strikture da bi merili konkurenciju verovatno će imati povoljan stav prema antitrustnoj regulaciji. Štigler je pre vise od 30 godina tvrdio:”Jedna od pretpostavki savršene konkurencije jeste postojanje Šermanovog zakona” (George Stigler, “Perfect Competition, Historically Contemplated,” Journal of Political Economy (February 1957):1). Za ekonomiste XIX veka, međutim, antitrustni zakon bi bio nespojiv sa konkurentskim i slobodnim preduzetništvom. Model savršene konkurencije i njegova kruna, paradigma teorije industrijske organizacije struktura-dejstvo-performanse, ozbiljno su zavele na krivi trag ekonomsku profesiju, bar kad je reč o antitrustnoj politici.

Zaključak

Dva glavna razloga za paradoks “antitrustnih ekonomista” tako su odsustvo znanja – osobito o stvarnim ekonomskim događanjima druge polovine XIX veka – i odsustvo respekta za činjenicu da je konkurenciju najbolje shvatiti kao dinamičku proceduru otkrivanja, kao što Hajek tvrdi. Ekonomisti koji veruju da je nekad postojalo “zlatno doba antitrusta” nikad nisu pružili nijedan dokaz o tom dobu. Kao što je ovaj tekst pokazao, Šermanov zakon je bio oruđe za regulaciju nekih od najkonkurentnijih industrija u Americi, koje su snažno povećavale proizvodnju i snižavale cene, u velikoj meri na štetu svojih manje efikasnih (ali politički uticajnih) konkurenata. Šermanov zakon je bio korišćen kao politički smokvin list koji je trebalo da sakrije pravi uzrok monopola u kasnim 80-im godinama XIX veka – protekcionizam. Glavni sponzor carinskog zakona iz 1890. godine, donesenih samo tri meseca posle Šermanovog zakona, bio je upravo Senator Šerman, glavom i bradom. Pred kraj XIX veka većina ekonomista su posmatrali konkurenciju kao dinamičan, takmičarski proces, na vrlo sličan način onome kako je vidi savremena Austrijska teorija. U skladu sa tim, oni su se skoro jednoglasno protivili antitrustu, zato što bi takav zakon bio suštinski inkompatibilan sa konkurencijom. Čim su ekonomisti prigrlili teoriju “savršene” konkurencije koja, kako Hajek kaže, znači “odsustvo svih konkurentskih aktivnosti”, oni su istovremeno prigrlili i antitrustnu regulaciju. Kad konkurencija počne da znači “mnogo” firmi, i izjednačavanje cene i marginalnih troškova, a ne dinamičko nadmetanje, većina ekonomista počinje da veruje da su antitrustni zakoni neophodni da bi prisilili tržište da se kreće u pravcu koji zahteva njihov idealizovani model “savršene” konkurencije. Shodno tome, antitrust je kroz čitav ovaj vek predstavljao ogroman kamen o vratu slobodne konkurencije, čineći američku industriju mnogo manje produktivnom i konkurentnom na svetskom tržištu. Robert Bork verovatno nije preterao kada je, pišući svoju knjigu “The Antitrust Paradox”, primetio je da ako vlada ikada uspe da prisilno ugura ekonomiju u “konkurentsku ravnotežu”, to će imati približno isti efekat na bogatstvo pojedinaca kao i nekoliko strateških nuklearnih eksplozija.

Tomas Dilorenco je profesor ekonomije na Loyola Colledge-u u Baltimoru, i jedan od vodećih teoretičara antitrusta Austrijske škole.Tekst je originalno objavljen u Austrian Economic Newsletter, Summer 1991. Prevod: Ivan Janković