Mula Omar odgovara mula Šermanu
U broju 182 Ekonomist magazina, gospodin Boris Begović (od sada BB) je podvrgao frenetičnoj kritici moj tekst o predlogu antimonopolskog zakona CLDS‑a, objavljen u prethodnim brojevima istog časopisa.
Njegov tekst je samo marginalno posvećen temi polemike, održivosti koncepta antimonopolskog zakonodavstva u kontekstu slobodne tržišne privrede i vladavine prava, a primarno je fokusiran na diskreditovanje oponenta, pokazivanjem njegovog navodnog neznanja, verske zagriženosti, arogancije i čitavog galimatijasa drugih poroka i falinki. Ceo tekst predstavlja jedno usiljeno čitanje lekcije iz patetične pozicije sveznajućeg profesora koji domaćim "Talibanima tržišta" otkriva najnovije svetske tokove u razvoju ekonomskih ideja, i p®okazuje njihovu palanačku i ekstremističku perspektivu.
Moj tekst je predstavljao prevashodno kritiku samog koncepta antimonopolskog zakonodavstva kao oblika "zaštite konkurencije". U čitavom BB-ovom odgovoru, ova bazična tema se ne razmatra; umesto toga akcenat je na ličnosti i "talibanskoj" psihologiji autora, uz diskretnu pedagošku packu i samom uredništvu Ekonomist magazina zbog objavljivanja tog talibanskog i "srednjovekovnog" štiva. Ovaj časopis se po njegovom shvatanju tako pretvorio u neki štampani ekvivalent Al Džazire koji prenosi talibanske fatve i "preuzimanja odgovornosti", a ja u nekog liberalnog Mula Omara ili Ajmana Al Zavahirija. Razmotriću sada po tačkama najvažnije BB-ove (Mula-Šermanove — da se i ja malo poigram ekonomskom talibanologijom) profesorske nalaze i ekspertize, i pokazati zašto se te ekspertize uglavnom svode na kombinaciju iskrivljenih interpretacija mojih tvrdnji, prećutkivanja glavnih teza ili pokušaja da se nekim sitnim trikovima i smicalicama diskredituje oponent i zadobiju simpatije čitalaca. Krenuću od poslednjeg.
Tačka 1: Na nekoliko mesta BB mi spočitava razne jezičke greške i nepreciznosti (izgleda da nije dovoljno ubeđen u snagu svojih profesorskih "nalaza" u ekonomskom domenu, pa mu je potrebna i izvesna dodatna jezičko-analitička ispomoć). Recimo, zemera mi prevod Serman Act sa Šermanov ukaz, a treba zakon. Ili tvrdi da se "ne kaže" dvostruki nego "dvojaki"(!) standardi ("dvojaki, rekli bi oni malo pismeniji" — BB.). Pa ima i dalje. Kad već ne znam srpski, logično je onda da ne znam ni engleski (ali zato znam jezik Paštuna, što mi je mnogo važnije); ne kaže se antitrustna, već antimonopolska politika, tvrdi naš stručnjak za anglistiku, a ja "smišljam nove reči srpskog jezika i pokazujem neznanje engleskog". Eto čime sve mora da se bavi Profesor (mikro)Ekonomije da bi isterao Talibane iz njihovih pećina.
Pošto je završio sa lingvističkim podukama, BB se okreće ekonomskim: ja tvrdim da je zloupotreba dominantnog položaja koncept američkog antimonopolskog zakonodavstva, a to nije slučaj, te ja stoga ne znam ništa o tom problemu. Ali, na žalost mog kritičara, iako u američkoj tradiciji ne postoji sama zakonska definicija dominantnog položaja i njegove zloupotrebe, postoji kažnjivost praktično svih onih praksi koje BB i njegovi saradnici navode kao oblike zloupotrebe dominantnog položaja u svom zakonu: predatorske cene, stvaranje barijera ulasku, ograničavanje tehničkog razvoja i sl. Recimo, Microsoft je gonjen, između ostalog, pod optužbom za stvaranje barijera ulasku "vezanom prodajom". Znači li to da Microsoft ne postoji, ili da nikad nije gonjen po antitrustnim zakonima? Sapienti sat.
Tačka 2: BB smatra da ja nisam specifikovao alternativno shvatanje konkurencije, pošto sam (bez osnova) odbacio teoriju savršene konkurencije. To nije tačno, budući da ja na više mesta u tekstu govorim o konkureciji kao rivalskom, dinamičkom procesu otkrivanja novog znanja o preferencijama potrošača i najkorisnijim putevima njihovog zadovoljavanja, a ne ravnotežnom stanju jednakosti cena i troškova. To je shvatanje koje bi se moglo opisati kao Austrijska teorija konkurencije, ili kako bi Hajek rekao "konkurencije kao procedure otkrivanja". Kog je kvaliteta BB-ovo samohvalisavo isticano znanje iz ove oblasti najbolje svedoči sledeća njegova ocena: "..,u poslednje vreme se pojavio određeni broj radova u kojima se naglašavaju različiti aspekti konkurencije, npr. rivalitet koji dovodi do obaranja troškova konkurenata". Ne znam kako naš Profesor stoji sa vremenskom orijentacijom, ali teorija o rivalskom i "predatorskom" karakteru procesa konkurencije u čijem središtu je preduzetnička funkcija javlja se još u XIX veku, a napisani su, od 40-ih godina XX-og veka naovamo, mnogi tomovi, posebno od strane ekonomista Austrijske škole, koji obrazlažu upravo ovakvo viđenje konkurencije. Mnogi od njih (da su živi) bi se verovatno slatko nasmejali kad čuju da rivalsko shvatanje konkurentskog procesa nije stvar njihovih brojnih knjiga, pisanih pre 60 ili 70 godina, već nekih "novijih radova" o kojima naš vrlo obavešteni autor piše u jesen 2003 godine.
BB me dalje poučava da je "teorija savršene konkurencije centralno mesto mikroekonomske teorije". Ovo je tačno, ali samo pod pretpostavkom da mikroekonomsku teoriju poistovetimo sa njenom vrlo spornom levičarskom neoklasičnom varijantom, i iz počasnog domena (mikro)ekonomske teorije a priori isključimo autore poput Šumpetera, Hajeka, Mizesa, Rotbarda, Kirznera i drugih koji u potpunosti odbacuju teoriju savršene konkurencije, a opet, mnogi ih smatraju prvoklasnim (pa čak i najvećim) ekonomistima, koji su dali nemerljiv doprinos razvoju teorije cena i konkurencije. Levičarska neoklasična teorija koju BB oberučke prihvata je izložena sve oštrijoj i sveobuhvatnijoj kritici, od strane mnogih vodećih ekonomskih škola, na čelu sa neo-institucionalnom i austrijskom, i ona (neoklasična teorija) je zapravo izvorište ideja centralnog planiranja i socijalizma (videti debatu Mizes-Lange, ili brojne Hajekove radove o tome). U sklopu toga, teorija savršene konkurencije se, iako je prisutna u udžbenicima, sve manje smatra "centralnim mestom" teorije cena, a ponajmanje centralnim mestom razumevanja stvarnog ponašanja tržišnih subjekata i delovanja konkurencije.
Osim lingvističkih i ekonomskih, Profesor je našao za potrebno da mi održi i jednu metodološku lekciju: "napuštanje neke od njenih elementarnih pretpostavki (sav. konkurencije — op.aut.) ne dovodi do rušenja teorije, već do obogaćivanja mikroekonomske teorije…". Eto — sad smo se obavestili o još jednoj originalnoj naučnoj teoriji; ako je iz određene doktrine opovrgnuta neka od njenih ključnih pretpostavki (kao što je to slučaj sa BB-om levičarskom teorijom savršene konkurencije u ovoj raspravi), onda pomenuta teorija nije time potkopana, dovedena u pitanje ili čak opovrgnuta, već "obogaćena". Ali, to već spada u agendu studenata prve godine filozofije.
Tačka 3: Ja sam kao podršku svom odbacivanju savršene konkurencije parafrazirao nalaz jednog istaknutog teoretičara (Štiglera) koji podržava moju tezu da je pretpostavka ostvarenja modela savršene konkurencije postojanje regulatornih akata kojima se ograničava slobodna konkurencija ( da Šermanov akt u konkretnom slučaju "predstavlja pretpostavku savršene konkurencije" — Štigler). Evo šta o tome misli naš uvaženi profesor: "…Štigler je jedan od najvećih ekonomista XX veka, pa teško da je mogao da odvali takvu glupost da je jedan zakon…pretpostavka jednog teorijskog modela." Tako free-market Talibani poput mene, po mišljenju ovog antimonopolskog Talibana "nobelovcima u usta stavljaju čiste gluposti". Dobro, da vidimo šta je čovek zaista rekao. Štigler dixit: "Jedna od pretpostavki savršene konkurencije jeste postojanje Šermanovog akta." (George Stigler, "Perfect Competition, Historicaly Contemplated," Journal of Political Economy (February 1957):1). U jednom drugom tekstu, Štigler čak protestuje zbog nesklonosti ekonomista druge polovine XIX veka prema Šermanovom aktu, pitajući se "nije li ekonomska profesija trebalo da pozdravi Kongres koji je pokušao da njene udžbeničke pretpostavke putem zakona pretvori u praksu?" (Stigler, "The Economists and the Problem of Monopoly," American Economic Review (May 1982)). Tako je eto, pored moje već notorne mulaomarovske malenkosti i sam nobelovac Štigler izgleda sasvim prolupao, pa "odvaljuje gluposti" o Šermanovom ukazu kao pretpostavci i sprovođenju u delo modela savršene konkurencije i još poziva, o užasa, ekonomiste da uklone svoje sumnje u tu činjenicu. Možda zato što nije imao BB‑a uz sebe da ga posavetuje i na vreme upozori na gluposti koje "odvaljuje". Po onoj Kantovoj, sačuvaj me Bože od prijatelja…
Tačka 4: Sledeća od optužbi jeste falsifikat koji BB umeće u svoju analizu, tvrdeći da je moja teza da karteli uopšte ne mogu da postoje: "Drugim rečima, prema nalazima iz samog priloga IJ, usled nedostatka podsticaja za njihovo formiranje — karteli ne postoje." Ali, ovo je čist falsifikat. Ono što ja tvrdim jeste da karteli mogu da postoje, ali da oni ne mogu na slobodnom tržištu da ostvaruju one ciljeve koje im pripisuju antimonpolski regulatori ("redukcije" proizvodnje, price-fixing, podela tržišta itd), ukoliko naravno nisu podržani vladinom regulacijom i privilegijama. Motivi za formiranje kartela postoje i oni su isti kao i za bilo koju drugu poslovnu aktivnost — maksimizacija profita, ali ono što ne postoji jeste neoklasično nerazmevanje njihove funkcije i uloge, po kome delovanjem kartela potrošači bivaju oštećeni, a što BB u svojim stereotipnim udžbeničkim dogmama bezuslovno prihvata.
Ono što je moja teza iz teksta jeste da mi nemamo način da unapred razlikujemo regularne poslovne prakse od raznih oblika navodne kartelske sabotaže. Recimo, mi ne možemo zabraniti "restrikciju proizvodnje", jer ne posedujemo unapred neki ne-restriktivni standard sa kojim bismo mogli da uporedimo tekuću proizvodnju, i onda utvrdimo da li ona predstavlja "restrikciju" ili ne. Ili, mi nikad ne znamo da li je pojava konvergencije cena price-fixing zavera, ili regularna konkurentska situacija, jer se "zaverenici" ponašaju potpuno isto kao i dobri momci: prodaju po sličnim cenama. Dakle, karteli postoje, ali ne postoje one ekonomske posledice njihovog delovanja u koje veruju antitrustni regulatori — te posledice se javljaju samo ako je kartelski položaj garantovan zakonskim privilegijama. I nema nikakve svrhe sve ono BB-ovo mahanje različitim pristupima politici ograničenja mogućnosti delovanja kartela, niti davanja institucionalnog podsticaja njihovom raspadu, jer ne valja osnovni "teorijski" argument — da su karteli nešto po sebi loše, što treba državnom politikom razbijati. Ako su neefikasni raspadaće se sami (što je najčešće slučaj), ako su efikasni (što je takođe moguće — ukoliko ispunjavaju neki specifični zahtev tržišta, recimo tražnju za homogenizovanom robom) opstajaće, i tu je kraj priče. O mnogim od ovih pitanja je dosta raspravljano u mom tekstu, ali BB to izgleda i nije čitao, već mu je bilo dovoljno da navede citat (koji čak i istrgnut iz konteksta ne govori ono što on, BB, tvrdi) i da mi onda pripiše potpuno besmisleno gledište, podmećući očigledan falsifikat kao podršku svom herojskom anti-talibanskom poduhvatu.
Tačka 5: BB kritikuje moje "verovanje" da su administrativna ograničenja konkurencije jedino relevantna, dodajući kako to nije tačno, i kako postoje i ekonomske barijere ulasku. On ironično parafrazira ono što mu se (pogrešno) čini kao moja teza: "da nije države, ulazak u sve privredne grane bi bio potpuno slobodan." (džihad, džihad) Da čovek uopšte nije pročitao moj tekst govori mi upravo činjenica da se on ne osvrće na pobijanje teze o ekonomskim barijerama kao relevantnim za procenu konkurentnosti tržišta iz tog teksta. Ja uopšte ne tvrdim da je u slučaju odsustva administrativnih barijera ulaz potpuno slobodan (slobodan — za koga?), već tvrdim nešto potpuno suprotno tome — da uopšte ne treba svako da ima slobodu ulaska, i da će efikasnost firme odrediti da li će ona ući ili neće ući na neko tržište, i da tu vlada ili neka druga agencija nemaju šta da traže. Kakvog uopšte smisla ima tvrditi da treba da postoji neograničena sloboda ulaska? Da li je konkurencija ugrožena ako neefikasniji proizvođači nemaju slobodu ulaska na tržište boljih konkurenata? Kakva je empirijska razlika između superiorne ekonomske efikasnosti neke firme i stvaranja nedozvoljenih "barijera ulasku"? Da bi nešto bilo sanksionisano zakonom mora se znati šta je to. A za barijere ulasku (kao i skoro sve druge "prekršaje" iz ovog zakona) sami autori ističu da se nikad unapred ne zna u čemu se tačno sastoje, i da o tome odlučuje Agencija na osnovu rule of reason.
BB takođe iznosi optužbu da ja s jedne strane tvrdim da barijere ulasku ne postoje, a sa druge strane, da postoje i da su aktivnosti firmi na njihovom podizanju legitimne. Ne znam kako je ovo izmozgao, osim možda pogrešnim poistovećivanjem moje teze da "monopolista" ne može drugačije da se zaštiti od konkurencije osim podizanjem kvaliteta i snižavanja cena, sa tezom da će na taj način sigurno doći do upada novih konkurenata, odnosno do uklanjanja svih "barijera". Ali, ovo je klasičan primer logičke greške non sequitur. To što se monopolista stalno nalazi pod pritiskom da snižava cene i poboljšava kvalitet proizvoda uopšte ne znači nužno odsustvo ekonomskih barijera ulasku ili čak podsticaj za njihovo ukidanje. Naprotiv, u mnogim slučajevima, razlika u produktivnosti i efikasnosti između monopoliste i potencijalnih konkurenata može biti vrlo velika (omogućavajući prvom velike i dugotrajne "ekstraprofite"), a u nekim slučajevima skoro nenadoknadiva, ako monopolista poseduje neku ekskluzivnu tehnologiju, a potrošači nisu spremni da se odreknu njegovih usluga. Ni u jednom od ovih slučajeva nema potrebe za intervencijom države, jer su te "barijere" zapravo drugo ime za superiornu ekonomsku efikasnost.
Sledeća optužba jeste moje navodno verovanje da može da postoji samo cenovna konkurencija. Ovaj put nisam u stanju čak ni da nagađam kakvim je sve logičkim kratkim spojevima skrpljen ovaj prigovor, budući da u tekstu koji je BB tako usrdno pregnuo da kritikuje ja na sijaset mesta govorim o raznim mehanizmima necenovne konkurencije, uključujući i one koje BB dve rečenice niže navodi kao nešto što sam ja tobože ispustio: diferenciranje proizvoda, reklamu, itd. Da komedija bude potpuna, ja se u svom tekstu naglašeno pozivam upravo na ove necenovne konkurentske prakse, kritikujući teoriju savršene konkurencije zbog toga što ih odbacuje, odnosno što shvata konkurente kao proizvođače homogenih dobara koji zatiču egzogeno definisane uslove konkurencije na tržištu, i u datim uslovima izjednačavaju cene sa graničnim troškovima. U skladu sa tim, pomenute necenovne rivalske prakse se pokazuju (u "savršeno-konkurentskom" svetu) kao antikompetitivne, jer ruše pretpostavku odustva tržišne moći, i omogućavaju konkurentima da "endogeno" definišu bar neke od uslova takmičenja. Čak i da nije pročitao te delove teksta, mogao je u odeljku koji je citirao (i koji je valjda pročitao) da vidi da ja tamo ne govorim samo o sniženju cena, već i poboljšanju kvaliteta kao konkurentskim procedurama. Dakle, još jedna BB-ova "profesorska" podmetačina i falsifikat.
Tačka 6: Kao deo opsenjivanja čitalaca svojom načitanošću BB je uzeo da nas prosvetljuje teorijom "kontestabilnog tržišta", kao još jednim dokazom da su ekonomske barijere ulasku od velikog značaja, jer po toj teoriji određeno tržište će biti podložno konkurenciji (kontestabilno) čak i u monopolističkoj tržišnoj strukturi, ako ne postoje troškovi ulaska i izlaska za potencijalne konkurente. Ali, osim što je čitaocima još jednom dokazao da je on profesor činjenica-znalac koji je eto čitao i Baumola, Pinzara i Williga (autore ove teorije), ne vidim šta je postigao time na opovrgavanju moje glavne teze da je sama kategorija ekonomskih barijera ulasku besmislena u kontekstu antimonopolske politike. Teorija kontestabilnog tržišta, iako predstavlja napredak u odnosu na stare analize tržišnih struktura i tržišnog udela kao ključnih kriterija monopolizacije, još uvek ostaje pri pretpostavci objektivnosti i ex ante merljivosti oportunitetnih troškova, kao i ekonometrijske procenjivosti funkcije troškova. A sve su to vrlo sporne pretpostavke, po kojima se teorija savršeno kontestabilnog tržišta ne razlikuje od svoje poznatije bliznakinje. Teorija kontestabilnog tržišta važi samo pod pretpostavkom da je potencijalnim konkurentima na raspolaganju strategija "udari i beži", odnosno ako mogu da lako uđu na tržište kad monopolista "prekardaši" i isto tako lako da izađu kad požele, nadoknađući troškove ulaska. Ali, i ovo zahteva, poput klasične teorije savršene konkurencije, da ne postoje ekonomske barijere ulasku, koje je opet nemoguće definisati, odnosno razlikovati od superiorne efikasnosti konkurenata. Dakle, kontestabilno ili ne, "tržište" teorije savršene konkurencije je nesposobno da pruži analitički jasnu razliku između ekonomske efikasnosti i "barijera ulasku".
Tačka 7: Kao i većina stvari u ovoj njegovoj paškvili, i BB-ovo "otkriće" da ja napadam de minimis kaluzulu i time pokazujem neznanje o vladavini prava je običan falsifikat. On bi zaista bio u pravu da mi ovim zakonom imamo precizno definisan prekršaj čije je značenje svakom jasno, i validan kriterijum izuzeća u skladu sa pomenutom klauzulom. Ali, kao što sam ja pokazao (a BB ni pokušao da opovrgne) mi u slučaju ovog zakona (pa ni u domenu koncentracija i integracija gde se radi o primeni pomenute odredbe) nemamo definisan prekršaj. Imamo definisano samo ovlašćenje Agencije da određuje šta je prekršaj od slučaja do slučaja bez ikakvih objektivnih kriterijuma. S druge strane, tržišni udeo firme je irelevantan za definisanje konkurentnosti dotičnog tržišta, pa time i za definisanje samog prekršaja protiv konkurencije. A irelevantan je zato što veličina firme nije zlo po sebi i zato što koncentracija ne vodi nužno neefikasnosti. Strah od koncentracije u poslednje vreme i nije dominantan među teoretičarima antitrusta upravo zato što su mnoge empirijske studije već pokazale njenu potencijalnu superiornu efikasnost. Ali, alternativni pristup koji predlaže BB, oslanjajući se na neke autore Čikaške škole, ne rešava osnovni problem nemoći da unapred specifikujemo vrste postupanja koje vode "štetnim" integracijama i koncentracijama (i time ideju njihove kontrole učinimo spojivom sa vladavinom prava). Taj pristup kaže da u nekim slučajevima integracije mogu voditi poboljšanju proizvodne efikasnosti na osnovu ekonomije obima, ali da još uvek ostaje problem alokativne neefikasnosti. Kako se ovaj problem rešava? Jednostavno: sprovodioci antimonopolskog zakona treba da preispitaju (na osnovu čuvenog rule of reason) da li je u svakom pojedinačnom slučaju veća korist od ekonomije obima ili šteta od degradiranja konkurentnosti tržišnih struktura. Ali, da bi to mogli, oni moraju imati oportunitetne troškove resursa kao unapred date i objektivno merljive. A da je to slučaj, tržište nam uopšte ne bi trebalo, jer bi birokrati mogli da efikasnije obavljaju njegovu osnovnu ulogu koordinisanja ekonomskih aktivnosti. Ništa nam ne znači BB-ova objekcija da je teret dokazivanja "nepoželjnih neto efekata" koncentracija i integracija na antimonopolskom telu, jer to telo mora da ima znanje Gospoda Boga da bi unapred predvidelo kakve će dugoročne neto efekte po blagostanje potrošača imati određene tržišne operacije. Stoga odredba o izuzeću malih firmi znači napad na vladavinu prava utoliko što podrazumeva koncepciju kontrole integracija koja ne specifikuje zabranjene prakse, već ovlašćuje birokrate da umesto tržišta odlučuju šta je korisno, a šta ne. Naprosto, ni na male ni na velike firme nema šta da se primeni, osim samovolje birokrata.
Tačka 8: Profesor me savetuje da se okanem svojih "mentalnih konstrukcija", pogledam kroz prozor napolje u stvarnost, i tamo vidim da se antimonopolski zakoni, slični (i čak restriktivniji) od CLDS-ovog, primenjuju i u Evropi i u Americi, a da privredna realnost tih zemalja ne odgovara mom opisu delatnosti robota sa serijske trake koji pripada modelu savršene konkurencije. Izgleda da BB hoće da kaže da antimonopolski zakoni poboljšavaju ukupnu ekonomsku efikasnost, za razliku od onog što ja kažem, i što kažu mnoge empirijske studije i procene, uključujući i neke od njemu dragih antitrustnih "reformista", poput Borka ili Štiglera. Da je recimo uspeh američke privrede proizvod mudrih odluka Antitrustnog odeljenja Ministarstva pravde? Ili da je recimo streloviti rast kvaliteta i strahovito obaranje cena računarske opreme i programa poslednje dve decenije posledica mudrih odluka Dženet Rino i sudije Džeksona, a ne delatnosti Microsofta, Intela ili IBM‑a? Ili da je krajem XIX veka cena nafte pala sa 30 centi po galonu 1869 na 5 centi 1897, kao posledica delatnosti Senatora Šermana i Edvardsa, a ne snažnog unapređenja proizvodnje od strane Standard Oil‑a, koji je u istom periodu smanjio svoje prosečne troškove sa 3 na 0,29 centi po galonu? BB je žrtva onoga što Henry Hazzlit zove "zabludom razbijenog prozora": ograničeno uništavanje ekonomske produktivnosti putem raznih oblika regulacije i intervencionizma (u ovom slučaju antitrusta) se ne vidi zato što se ne vidi svet koji bi postojao da nije intervencije ("razbijanja prozora"). BB se verovatno nikad nije zapitao kako bi izgledala ekonomija SAD i Evrope da nije ovih zakona, koliko je karijera ometeno i uništeno, koliko korisnih pronalazaka i poboljšanja onemogućeno da se pojavi ovim restriktivnim antikonkurentskim zakonodavstvom, koliko konkurentskih akcija koje bi vodile dramatičnom padu cena i rastu kvaliteta proizvoda, samo zato da bi lošiji konkurenti mogli da opstanu na tržištu, a šabloni matematičkih ekonomista održani u životu? On ne razume kako to antimonopolski zakoni mogu biti štetni kad se primenjuju u vrlo naprednim društvima, ali time samo pokazuje koliko nema osnovnih znanja o metodologiji nauke, i koliko je sam njegov pojam "stvarnosti" primitivno empiristički i sirov. Da bi definisali "stvarnost" na koju se odnose propozicije ekonomije i drugih moralnih nauka, dragi Profesore, nije dovoljno "pogledati kroz prozor", jer bi u tom slučaju i Niksonovu kontrolu cena i plata bilo vrlo lako, istim "pogledom kroz prozor", proglasiti liberalnom i pro-kompetitivnom, pošto je u istom periodu američka ekonomija takođe, sve u svemu, bila dosta napredna i liberalna (posebno u poređenju sa real-socijalističkim) . Reč je o tome da Profesor ne razlikuje dokaz kauzalne veze hipoteze i empirijskih činjenica od dokaza njihovog vremenskog sleda ili koincidencije, čime čini logičku grešku post hoc. Da bi se jedna politika proglasila odgovornom ili bar nekonfliktnom sa određenim stanjem stvari nije dovoljno pokazati samo njihovu vremensku, već pre svega, uzročno-posledičnu koincidenciju. A za to nije dovoljno "pogledati kroz prozor". Potrebno je naučiti one pominjane metodološke lekcije brucoša filozofije.
Na kraju, u povodu BB-ove ocene da je moj tekst samo iskazivanje ubeđenja bez ikakvih dokaza, i da za tu svrhu nisam morao da pišem onako dugačak tekst, već da je bila dovoljna i jedna rečenica, mogu reći samo jedno: svaka hipoteza jeste neko verovanje, i njena održivost se ne meri stepenom njene "slabosti" ili "jačine", već opravdanošću razloga koji se u prilog nje navode. U mom tekstu je, kao podrška "verovanju", dokazano (a BB to nije ni pomenuo, a kamoli opovrgnuo) da su sve ključne poslovne prakse koje se ovim zakonom zabranjuju (da ih ne ponavljam) nedefinisane i nedefinljive, drugim rečima ni na koji način podobne za razlikovanje od "regularnih" poslovnih praksi, i u skladu s tim ni za bilo kakvu zabranu. Niko ne zna unapred, uključujući i regulatora i poslovnog čoveka, kakvo je to postupanje po ovom zakonu zabranjeno, te je sprovođenje ovog koncepta moguće samo sistematskim kršenjem legitimnih vlasničkih prava, i promocijom birokratske samovolje kao regulatora tržišne efikasnosti. I tu je početak i kraj problema.
Ivan Janković
