Kandahar i nije tako daleko: odgovor na prilog ”Zablude o zaštiti konkurencije”
Sunovrat
Prilog IJ-a pod naslovom “Zablude o zaštiti konkurencije” predstavlja tipičan srednjevekovni tekst: veoma čvrsta verovanja, religiozna netolerancija, zapanjujuće neznanje i neobaziranje na stvarnost. Iskreno mi je žao što je Ekonomist magazin počeo da objavljuje ovakve tekstove
U Ekonomist magazinu (brojevi 180. i 181.) objavljen je prilog gospodina Ivana Jankovića (u daljem tekstu prilog IJ-a) pod naslovom “Zablude o zaštiti konkurencije”. Prilog IJ-a predstavlja, između ostalog, i komentar predloga Antimonopolskog zakona koji je sačinio CLDS.
Cilj ovog teksta je da pokaže da je prilog IJ-a irelevantan sa stanovišta prave polemike. Prema tome, ovaj tekst nije polemika, budući da elementarni preduslovi (potrebni uslovi) za pravu polemiku nisu ispunjeni. Prvi potreban uslov za to je da obe strane raspolažu približno jednakim znanjem. Drugi potreban uslov da se obe strane bave činjenicama. Treći preduslov je da obe strane znaju šta hoće da postignu polemikom. Razmotrimo šta nam analiza priloga IJ-a kazuje o ispunjenosti navedenih uslova. Što se prvog potrebnog uslova (znanja) tiče, već i površno čitanje priloga IJ-a pokazuje da od prave polemike
Na primer, “..zabrana sporazuma kojima se ograničava konkurencija, zabrana zloupotrebe dominantnog položaja i kontrola integracija. Ovo su sve primene tradicionalnih koncepata američkog antitrustnog zakonodavstva, čiji su destimulišući efekti po američku ekonomiju dobro poznati.”. Ovim povodom, nekoliko stvari. Prvo, američko antimonopolsko zakonodavstvo ne poznaje, niti je ikada poznavalo, koncepciju dominantnog položaja, pa time ne poznaje ni zloupotrebu dominantnog položaja. A to je činjenica koju znaju i površni poznavaoci oblasti antimonopolske politike. Takvim poznavaocima bi, pored toga, odmah bilo jasno da je Zakon rađen prema prepoznatljivom evropskom modelu, odnosno zakonodavstvu Evropske zajednice, a ne prema američkim standardima. Pored evropske strukture, i način implementacije ovog zakona je evropski, budući da je američki način sprovođenja antimonopolskog zakonodavstva direktno vezan za sudove.
A znanje o Americi pokazano u prilogu IJ-a je takvo da Šermanov zakon (Sherman Act) neobjašnjivo postaje Šermanov ukaz. Ovo je ipak previše, čak i za studente druge godine Pravnog fakulteta – i oni znaju više o antimonopolskoj politici. “Antitrustnoj”, kako je to napisao autor priloga, ambiciozno smišljajući novu reč srpskog jezika, a pokazujući svoje neznanje engleskog.
Idemo dalje: “Recimo, jedan čuveni antitrustni slučaj iz 1961. gde je 28 kompanija iz elektronske industrije…. U ovom slučaju, Dženeral elektrik, Vestinghaus i druge vodeće kompanije su održavale zajednički dogovorene visoke cene struje…”. Ovo pokazuje nekoliko stvari. Prvo svaki, antimonopolski slučaj, bio on čuven ili ne, označava se imenima njegovih učesnika, budući da je svake, pa i 1961. godine, bilo mnogo antimonopolskih slučajeva. Drugo, Dženeral elektrik i Vestinghaus nisu poslovale u oblasti elektronske industrije, već industrije električnih mašina, a još manje su proizvodili struju, pa nisu mogle da održavaju zajednički dogovorene visoke cene struje. Radi se, očigledno, o nečemu sasvim drugom, ali ovo demonstrira stepen neznanja na kome je zasnovan prilog IJ-a i koliko su pouzdane informacije koje on nudi.
Da vidimo kako stvari stoje sa znanjem prava. “Ali, sve ovo je ništa prema odredbi koju donosi 3 stav istog člana 6. Tu se kaže: “Sporazumi iz prethodnog stava neće biti ništavni ako su zaključeni između učesnika na tržištu čiji ukupni udeo na tržištu relevantnih roba i usluga ne prelazi 5%”. Kako da objasnimo ovaj dvostruki standard za male i velike firme? Koliko neki zakon zaista zadovoljava načelo vladavine prava najbolje se vidi po tome koliko se on jednako primenjuje na sve pojedince.” Ovaj napad na de minimis klauzulu navedenog člana zakona pokazuje elementarno neznanje prava. Naime, de minimis standard poreklo vodi još iz davnih vremena (De minimis non curat lex ili zakon se ne bavi sitnicama) i svi savremeni pravni sistemi primenjuju taj standard. Razlog njegove primene je jasan – u suprotnom bi za sprovođenje pravnog poretka bili potrebni izuzetno veliki resursi, čije bi angažovanje u toj aktivnosti generisalo velike oportunitetne troškove. I to nema nikakve veze sa “dvostrukim” (valjda dvojakim, napisali bi oni malo pismeniji) standardima. De minimis standard može da se eksplicira u samom zakonu, a može da se formira u praksi sudova i organa uprave. Predlagači zakona su se opredelili (kako bi umanjili neizvesnost sa kojom se suočavaju privredni subjekti) da ga ekspliciraju u samom zakonu, tako što su pretpostavili da učesnici na tržištu sa malim (5%) učešćem nikako ne mogu da naruše konkurenciju. Ukratko, opisivati de minimis standard kao dvojaki standard, diskriminaciju i narušavanje vladavine prava pokazuje nepoznavanje svih ovih stvari.
Da vidimo sada kako stvari stoje sa ekonomskom teorijom. “Odgovor je mislim sadržan u pogrešnoj teoriji konkurencije kojom se nadahnjuju pisci ovog zakona.” Pogrešna teorija konkurencije “je teorija tzv “savršene konkurencije” po kojoj se konkurentnost tržišta meri brojem učesnika i lakoćom sa kojom novi konkurenti ulaze, a ne odsustvom vladinih zakonskih restrikcija. Pošto konkurencija nije shvaćena kao dinamički proces u okviru koga bivaju otkrivene preferencije potrošača i najefikasniji način njihovog zadovoljavanja, već kao jedno pretpostavljeno ravnotežno stanje….” Sada postaje očigledno da u prilogu IJ-a nema ni tragova elementarnog znanja o teoriji savršene konkurencije, njenim pretpostavkama i nalazima, kao ni o njenoj svrsi. Ta teorija objašnjava ponašanje privrednih subjekata pri postojanju određenih uslova, odnosno podsticaja, i predviđa ishode do kojih dolazi usled takvog njihovog ponašanja. Elementarna pretpostavka savršene konkurencije je da ne postoji bila kakva državna intervencija i da ne postoje bilo kakve barijere ulasku u posmatranu granu. Prema tome, potpuno je besmisleno tvrditi da se ova teorija ne bavi “odsustvom vladinih zakonskih restrikcija” (na stranu prepev sa engleskog jezika), budući da je elementarna pretpostavka te teorije nepostojanje bilo kakve državne intervencije na tržištu, odnosno nepostojanje bilo kakvih barijera ulasku.
Teorija savršene konkurencije je centralno mesto mikroekonomske teorije. A napuštanje neke od njenih elementarnih pretpostavki ne dovodi do rušenja teorije, već do obogaćivanja mikroekonomske teorije i stvaranja novih teorijskih disciplina, poput teorijske industrijske organizacije, čiji su nam nalazi omogućili da razumemo ponašanje privrednih subjekata u uslovima koji su drugojačiji od onih opisanih pretpostavkama teorije savršene konkurencije.
Dve stvari su pomešane u prilogu IJ-a. Prvo, pobrkani su pojmovi teorije savršene konkurencije i ravnoteže na savršenom tržištu, koja predstavlja ishod unutar ovog teorijskog modela – otuda se modelska ravnoteža poistovećuje sa celom teorijom. Drugo, pobrkani su pojmovi teorije konkurencije i koncepcije konkurencije: teorija se poistovećuje sa koncepcijom. Što se koncepcije konkurencije tiče, u poslednje vreme se pojavio određeni broj radova u kojima se u prvi plan stavljaju različiti aspekti konkurencije, na primer, rivalitet koji dovodi do obaranja troškova konkurenata, tj. do proizvodne efikasnosti. Ali to je rasprava za poznavaoce oblasti, ne za one koji ne raspolažu ni elemetranim znanjima.
Štaviše, u prilogu IJ-a se nudi pravi put, prema kome konkurencija treba da se shvati “kao dinamički proces u okviru koga bivaju otkrivene preferencije potrošača i najefikasniji način njihovog zadovoljavanja”. Ovde se, očigledno, radi o nekoj alternativnoj koncepciji konkurencije, ali iz navedenog opšteg mesta ne saznajemo ništa o sadržaju te koncepcije, niti kojoj koncepciji ova nova treba da bude alternativna. Štaviše, jedino preciziranje IJ-a o tome šta bi mogao da bude sadržaj njegove superiorne koncepcije konkurencije – “otkrivanje preferencija potrošača i najefikasniji način njihovog zadovoljavanja” – baš je odlika teorijskog modela savršene konkurencije, koji IJ olako odbacuje.
Činjenice i(li) verovanja
Idemo dalje, budući da smo već spoznali da nije ispunjen prvi potreban uslov za pravu polemiku, znanje oba polemičara, pa da od prave polemike nema ništa, da vidimo kako stoje stvari sa drugim potrebnim uslovom – da se raspravlja o činjenicama, a ne o verovanjima.
Problem je u tome što u prilogu IJ-a teško možete da pronađete činjenice, a kada ih pronađete, obično se radi o grešci (videti početak ovog teksta). Ali zato možete da pronađete dugačke rečenice koje se sastoje iz opštih mesta i verovanja tipa “još jedna besmislica američkog antitrustnog zakonodavstva.” U pitanju su veoma duboka verovanja, poput onoga šta je ko imao na umu kada je nešto uradio. Takvo verovanje može da stvori aroganciju. Aroganciju da neko sebi može da dozvoli da veruje šta su bili motivi ili duševno stanje nekog koga uopšte ne poznaje. Otuda za Stiglera IJ tvrdi “Teško da je mogao zamisliti, a kamoli izreći goru optužbu protiv tog modela”. Dakle, autor priloga dopušta sebi da objašnjava šta je to Stigler sve mogao da zna ili zamisli.
Što se činjenica tiče, u prilogu IJ-a se tvrdi da je Stigler “iskreno priznao da je postojanje Šermanovog ukaza (to je onaj Šermanov zakon sa početka teksta, usled elementarnog neznanja preimenovan u ukaz – BB) pretpostavka modela savršene konkurencije”. Prvo, nešto malo sam čitao Stiglera, pa pročitah podosta njegovih radova i nigde ne pronađoh takvu njegovu misao. Drugo, Stigler je jedan od najvećih ekonomista XX veka, pa teško da je mogao da odvali takvu glupost da je jedan zakon (uredba, što bi rekao IJ) pretpostavka jednog teorijskog modela.
Pretpostavke teorijskih modela određuju sami teoretičari i ne obaziru se na to koji zakoni postoje. Treće, ovo pokazuje do čega dovodi zapaljiva kombinacija neznanja i arogancije – do toga da se nobelovcima u usta stavljaju čiste gluposti. Četvrto, hajdemo nazad na činjenice – šta je Stigler stvarno rekao. U intervjuu datom 1984. godine (Reason Interview: George Stigler, Reason, Januray 1984, str. 44-48) Stigler kaže: “Meni se dopada Šermanov zakon. Kako se meni čini, taj zakon štiti javni interes – na onaj isti način na koji ja mislim da su zaštita privatne svojine, sprovođenje ugovora i umanjenje kriminala pojave koje štite javni interes”. Naravno da se, na primer, može postaviti pitanje da li teorija javnog interesa može zadovoljavajuće da objasni donošenje Šermanovog zakona, ali to je rasprava za ozbiljne ljude, za one koji bar znaju šta je Stigler rekao o tome.
Kad smo već kod nepokolebljivog verovanja kao osnovnog sastojka priloga IJ-a, evo još jednog primera: “Dopuštanja malim konkurentima stvari koje se uskraćuju velikima je posledica njihovog straha (CLDS-ovog – BB) od najčuvenijeg bauka intervencionističke ekonomske misli – “koncentracije”. Na stranu rečnik iz Komunističkog manifesta, ne znam šta je to intervencionistička ekonomska misao, budući da tako nešto ne postoji – postoje ekonomisti koji se ne slažu po pitanju poželjnog stepena (nulti je uključen), oblasti i metoda državne intervencije. Budući da se u normalnom svetu rade ankete ekonomista (pogledati, s vremena na vreme, American Economic Review), ni za koga od njih koncentracija ne predstavlja osnovni razlog za državnu intervenciju.
Zanimljivo je i verovanje da karteli praktično ne postoje. Naime, u prilogu se tvrdi: “Pretpostavka autora zakona je da karteli imaju moć da ostvare ove (svoje – BB) ciljeve, kao i da vlast ima moć da ih u tome spreči. Obe pretpostavke su pogrešne.” Ukoliko je prva pretpostavka pogrešna, ne postoji niti jedan podsticaj privrednim subjektima (preduzećima) da formiraju kartele – zbog čega bi ih formirali ukoliko oni ne mogu da postignu svoje ciljeve. Drugim rečima, prema nalazima iz samog priloga IJ-a, usled nedostatka podsticaja za njihovo formiranje – karteli ne postoje.
Najniži mogući nivo spoznaje nekog fenomena sadržan je u dilemi postoji – ne postoji. Znanje o nekom fenomenu nešto je daleko više od odgovora na ovo pitanje. Međutim, ukoliko bi IJ bio u pravu u svom verovanju da karteli ne postoje, onda bi svi oni koji su pred sudom, uz pretnju krivičnim sankcijama i pod zakletvom, priznali da su zaista formirali kartel u stvari i ne znaju šta su radili, a svi oni veliki ekonomisti (i nekoliko nobelovaca među njima) bezrazložno su se bavili onim čega zapravo nema. A nema ga zato što IJ veruje da ga nema.
Naravno da karteli postoje, ali to nije dovoljna informacija. Ozbiljna rasprava o pojavi kartela sadrži barem sledeće elemente: koji su to faktori koji pospešuju, a koji ograničavaju formiranje uspešnog kartela, koji faktori i kako utiču na efikasnost sprovođenja kartela, odnosno na njegovo trajanje, odnosno šta uvećava verovatnoću raspada kartela.
Drugim rečima, koje situacije i koja institucionalna rešenja generišu podsticaje za održanje, odnosno za raspad kartela. Na osnovu tih saznanja mogu se definisati one antimonopolske politike koje će umanjiti verovatnoću nastanka, odnosno uvećati verovatnoću raspada kartela. Na primer, teorijski je veoma lako objasniti (transakcionim troškovima kartela) zbog čega postoji veća verovatnoća formiranja, odnosno sprovođenja kartela u onim granama u kojima je veća koncentracija ponude, pa time i manji broj učesnika (punog) kartela. Taj nalaz je teorijska osnova za moguće sprečavanje povećane koncentracije ponude, recimo putem kontrole horizontalnih integracija. Konačno, u ovu raspravu spadaju i pitanja kako i koliko kazne za kartel utiču na generalnu i specijalnu prevenciju kartela. Ovo su pitanja kojima se bave ozbiljni ljudi u oblasti industrijske organizacije i antimonopolske politike, koji su odavno prevazišli dilemu tipa ima-nema.
Na nekim mestima u prilogu IJ-a možete pronaći i seriju međusobno povezanih verovanja. Na primer: “Ukoliko nema pravnih ograničenja konkurenciji (koja jedino vlada može uvesti) tržište kapitala je konačni regulator ekonomske aktivnosti. Čim cene dominantne firme skoče preko nivoa koji potencijalnim konkurentima omogućava da svojim nivoom troškova konkurišu, oni će ući u igru i potisnuti “monopolistu”. On nema načina da se od toga zaštiti nikako drugačije osim poboljšavanjem kvaliteta proizvoda i sužavanjem svoje profitne margine (to znači obaranjem cena) ispod nivoa koji konkurentima može obezbediti opstanak u poslu. A to je najbolja alternativa za potrošače. U tom slučaju nema nikakvog gubitka blagostanja, a samim tim ni potrebe za antimonopolskom intervencijom.”
Prvo verovanje: jedna ograničenja konkurenciji su administrativna. Drugim rečima, ne postoje ekonomske barijere ulasku. Da nije države, ulazak u sve privredne grane bi bio potpuno slobodan. Ozbiljni ekonomisti su odavno identifikovali administrativna ograničenja konkurenciji kao velika, u nekim slučajevima i dominantna. Ali ih to ne sprečava da uz ove barijere ulasku izučavaju i sve ostale i da saznaju više o načinima na koje one sa umišljajem ili bez njega nastaju.
Ekonomske barijere ulasku, tj. one koje nisu administrativne, razmatraju i sva preduzeća i tako definišu svoje poslovne strategije. Tomovi knjiga iz industrijske organizacije posvećeni su upravo načinu na koji se to čini, različitim strategijama i mogućim odgovorima na njih.
Nadalje, ozbiljni ekonomisti su formulisali i teoriju savršeno kontestibilnog tržišta, kao specijalni slučaj teorije savršene konkurencije (mada sami autori tvrde obrnuto, da je teorija savršene konkurencije samo specijalni slučaj). Teorija pokazuje kako će se ponašati monopolista ukoliko ne postoje barijere ulasku. Nikom od autora teorije kontestibilnog tržišta ne pada na pamet da tvrdi ili da veruje da ne postoje barijere ulasku. Pokazalo se da je i tržište u slučaju avio-saobraćaja, za koje se očekivalo da bi moglo da bude blisko kontestibilnom tržištu, veoma daleko od savršeno kontestibilnog tržišta – postoje brojne barijere ulasku. Pouka: nauka nije sistem zasnovan na bezuslovnim sudovima – to se prepušta verovanju.
Problem je, isto tako, što se u prilogu IJ-a na jednom mestu tvrdu da barijere ulasku ne postoje, a na drugom se tvrdi da one postoje, da ih preduzeća sama podižu, ali da je to potpuno legitimno. A sada: ili postoje, ili ne postoje – ne može ono što ne postoji da bude legitimno, jednostavno zbog toga što ne postoji.
Drugo verovanje: preduzeća jedna drugima konkurišu isključivo cenama. Ozbiljna ekonomska razmatranja poznaju necenovnu konkurenciju, reklamu, diferencirane proizvode i slične stvarčice. Prema tome, preduzeću ne stoji na raspolaganju samo da obori cene, već u stvarnosti njegova reakcija na pretnju ulasku daleko je složenija i zavisi od čitavog niza faktora, poput karaktera funkcije troškova, a značajne su i asimetrije informacija između postojećih (incumbent) preduzeća i konkurenata koji žele da uđu u granu.
Treće verovanje: ulazak novih proizvođača neminovno stvara novu ravnotežu u kojoj se maksimizuje ekonomska efikasnost i maksimizuje blagostanje. To je zaista tako ukoliko ne postoje barijere ulasku i pri ispunjenim drugim pretpostavkama teorije savršene konkurencije (da ih sada ne nabrajam), upravo na način koji opisuje teorija savršene konkurencije. Ceo mehanizam kojim IJ objašnjava uspostavljanje ravnoteže upravo je iz teorije savršene konkurencije – iste one teorije kojoj se tokom celog teksta podsmeva i suprotstavlja joj neku drugu, superiornu teoriju. Za njega nije problem da veruje u tu istu teoriju sa kojom se sprda. Izgleda da je problem u tome što mu niko dosad nije objasnio u šta on to zapravo veruje.
U nekim slučajevima beleži se verovanje koje je toliko snažno da prosto zaslepljuje autora priloga, pa on ne vidi šta zaista piše u zakonu. Otuda, na primer: “Još gora stvar od ovoga data je u stavu 2 člana 6. Tamo se definišu izuzetci od zabrane horizontalnih sporazuma (onih koji ne spadaju u grupu po sebi zabranjenih), i kaže se: “Ostali horizontalni sporazumi…biće ništavni samo ako nadležni organ utvrdi da se njima narušava konkurencija u meri koja prevazilazi doprinos poboljšavanju proizvodnje..”. Onaj ko dobro pročita zakon jasno vidi da se ovde radi o uvođenju diskrecione razumne procene (the rule of reson) i da na antimonopolskom telu leži teret dokazivanja da je šteta od sporazuma veća od koristi koju oni donose. Drugim rečima, preduzetnička sloboda je uvećana u odnosu na per se zabranu na taj način što je svaki horizontalni sporazum ove vrste dozvoljen sve dok odgovarajuće telo ne dokaže da su njegovi neto efekti društveno nepoželjni. A autor priloga to jednostavno ne vidi.
Idemo dalje: “Što je najgore, ovaj zakon se po definiciji uopšte ne odnosi na zakonske barijere ulasku koje stvara vlada, a na koje otpada lavovski deo svih barijera, već samo na ekonomske “barijere” koje lošijim konkurentima stvaraju superiorne firme.” Šta bi bila prava stvar – pretpostavljam zakon koji ima samo jedan član koji kaže “Sve zakonske barijere zabranjene su i pravno su ništavne”. E sada, nekoliko pitanja za novopridošle u stvarnost. Prvo, da li će i jedan parlament (zakonodavno telo) da donese zakon kojim se ograničava, odnosno obesmišljava njegova buduća zakonodavna delatnost? Na prvi pogled, odgovor bi bio: nema teorije – niko racionalan neće bezrazložno da potkopava svoju poziciju. Međutim, vrlo verovatno da se zakonodavci već tresu od smeha, budući da znaju da će svaki novi zakon da stavi van snage (derogira) ovakav već doneti zakon o zaštiti konkurencije po načelu lex posteriori derogat legi priori, odnosno da će svaki novi zakon kojim se definišu neke specifične (specijalne) administrativne barijere da derogira isti taj zakon po načelu lex specialis derogat legi generali. Drugo, jedini način da se spreči usvajanje zakona kojima se ograničava konkurencija je ubeđivanje poslanika i javnosti u vrednosti konkurencije, tj. posao koji se naziva zastupanje (advocacy). A to je posao predsednika antimonopolskog tela, onaj deo zakona koji, na sreću, nije bio predmet priloga IJ-a.
Neznanje i verovanje
U prilogu IJ-a javlja se i kombinacija neznanja i verovanja. Na primer: “Prvi problem je dakle što je sam koncept zabrane horizontalnih sporazuma kao tržišno štetnih neopravdan i siromašan”. Naravno da je siromašan, budući da su pojedini precizno navedeni (numerus clausus) sporazumi zakonom proglašeni kao vrsta kršenja zakona kao takvi (per se). “Zabranjeno je ubiti čoveka” prilično je siromašna odrednica. Ali to nema nikakve veze sa birokratskom samovoljom – najlakše se sprovodi zakon u slučaju ovakvih vrsta njegovog kršenja, budući da organ nadležan za sprovođenje zakona treba samo da utvrdi da li je do određenog dela došlo ili ne, odnosno ko ga je počinio.
Što se verovanja tiče, zanimljivo je i sledeće opšte mesto: “Obično se pretpostavlja da jedino tržište u okviru slobodne konkurencije može da nam odgovori na takva pitanja.” Ukoliko se ne bavimo božanskim karakterom tržišta, onda treba ukazati na to da u stvarnosti odluke donose ljudi, a ne tržište – tržište samo pruža informacije i omogućava donosiocima odluka da sami sagledaju posledice neke poslovne odluke. Tržište ne zamenjuje ljude – na osnovu tržišnih informacija i na osnovu svog znanja i sposobnosti podnošenja rizika, ljudi donose odluke. Koje sve tehnike pri tome koriste, to je druga priča. Uzgred, za odgovore na brojna retorička pitanja tipa kako se radi ovo ili ono, savetujem da se pročitaju uvodni udžbenici industrijske organizacije i pogledaju detaljno razrađena uputstva za donošenje odluka u antimonopolskim telima u svetu.
Približavamo se kraju. “Sve što je njihovom (CLDS-ovom) “preduzetniku” dozvoljeno jeste da poput robota štancuje neku jednoobraznu robu na serijskoj traci, vođen parametarskim cenama, odnosno da se pita samo za produkcionu efikasnost u zadatim okvirima, bez bavljenja ikakvim tehnikama reklame ili diferenciranja proizvoda, kojima bi menjao uslove konkurencije i nametao “neopravdane troškove” konkurentima.” Budući da je nacrt zakona, u onim delovima u kojima se bavi ponašanjem preduzeća, daleko blaži (za preduzetnike) nego što su odredbe evropskih zakona (kako zemalja članica, tako i same EZ), i blaži od primene američke “zabrane monopolizacije”, a zakoni se u tim zemljama dosledno primenjuju, postavlja se ključno pitanje: da li privredni život u tim zemljama u kojima se slični zakoni primenjuju već decenijama zaista liči na prethodno navedeni opis IJ-a? Da li zaista ponuđena vizija ima bilo kakve veze sa realnošću? Naravno da nema, kao što sa realnošću nema nikakve veze ceo prilog IJ-a.
Pouka za one koji uživaju u svojim mentalnim konstrukcijama: ponekad nije loše voditi računa o stvarnosti, ponekad nije loše pročitati zakon o kome se piše (da se ne bi komentarisale stvari koje u zakonu uopšte ne pišu), ponekad nije loše pogledati kroz prozor.
Na samom kraju, autor priloga patetično zaključuje: “Ukoliko nam takav svet (onaj koji je opisao i koji postoji samo u njegovoj uobrazilji) nije ideal, svaka antitrustna regulativa mora biti odbačena u potpunosti kao intervencionistička besmislica koja potkopava konkurenciju, i promoviše rent-seeking i loš biznis. I tu ovaj zakon nije nikakav izuzetak.”
Ovim potpuno prelazimo na teren religije. Pogledom kroz prozor može se zaključiti da antimonopolska regulativa nije dovela do sveta koji postoji samo u mašti autora priloga. Ali ništa zato. Kada neko u nešto čvrsto veruje, ne postoji nikakav empirijski dokaz koji ga može skrenuti sa njegovog pravog puta. Sve što nije predmet njegovog verovanja postaje besmislica, a sve što je u stvarnosti suprotno tom verovanju jednostavno prestaje da postoji.
Ovim dolazimo do poslednjeg potrebnog uslova za pravu polemiku – šta je zapravo cilj polemičara? Po završnoj rečenici priloga IJ-a, cilj je ovog puta bio da se iskaže sopstveno čvrsto verovanje. To je, samo po sebi, u redu, ali to nije dovoljno za pravu polemiku. Međutim, kakve to ima veze sa nacrtom zakona koji je priredio CLDS? Autor priloga je poslednju rečenicu, koja iskazuje njegovo verovanje, mogao da napiše i bez pominjanja bilo kog zakona. Nije morao da napiše tekst od 28.000 slovnih znakova da bi iskazao svoje verovanje. A mene i normalnu čitalačku publiku ne interesuje nečije verovanje: to je njegova privatna stvar. Interesuju me znanje i argumenti, interesuje me rasprava u kojoj ću tuđe argumente prihvatiti ukoliko su jači od mojih sopstvenih. Sa neobrazovanim religioznim fanaticima nema rasprave.
Da naglasim, CLDS je pripremio nacrt zakona koji se kreće u okviru savremenog antimonopolskog zakonodavstva u svetu, s tim da je liberalniji od takvih zakona u drugim zemljama, a što je potpuno u skladu sa nazivom i orijentacijom našeg centra. Sapienti sat. Da zaključim, prilog IJ-a pod naslovom “Zablude o zaštiti konkurencije” predstavlja tipičan srednjevekovni tekst: veoma čvrsta verovanja, religiozna netolerancija, zapanjujuće neznanje i neobaziranje na stvarnost. Iskreno mi je žao što je Ekonomist magazin počeo da objavljuje ovakve tekstove. Ali, to je bio njihov slobodan izbor. Što se mene tiče, nemam nameru da učestvujem u sunovratu njihove rubrike “Tribina” i da na njihovim stranicama lovim kojekakve talibane tržišta (“Bazar-u-akbar!”) po nekakvim pećinama u koje su se zavukli i odakle propovedaju svoju veru. Već sam isuviše vremena izgubio pišući ovaj odgovor. Kraj!
Boris Begović je podpredsednik CLDS-a i rukovodilac autorske grupe za izradu nacrta antimonopolskog zakona. Tekst je prvobitno objavljen u časopisu: Magazin ekonomist br. 183, tekst prenesen uz dozvolu i saglasnost navedene redakcije.
