Tiranija zaštite rada
Francuski radnici u javnom sektoru stalno izmišljaju nove načine da nam poremete svakodnevni život, dok sindikati u Britaniji, Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, takođe zahtevaju bolje pogodbe i suprotstavljaju se ekonomskim reformama. Najveća bitka između vladinih reformatora i sindikata koji se trude da sačuvaju visoki nivo zaštite na tržištu rada odvija se upravo u Italiji, u kojoj će u nedelju glasači izaći na najvažniji referendum u skorijoj istoriji ove zemlje.
Tajno glasanje ticaće se pitanja da li bi trebalo proširiti domen ozloglašenog “člana 18” italijanskog zakona o radu, čime bi se omogućilo da radnik koji je otpušten iz kompanije koja broji 15 ili više zaposlenih, podnese krivičnu tužbu zbog otkaza. Ako dobije spor, što je često slučaj zbog pogodnosti koje Ustav daje radnicima, poslodavac je dužan da ponovo zaposli radnika, da mu isplati sva prethodna primanja, novac od socijalnog osiguranja, kao i pozamašnu odštetu. To bi, u praksi, značilo da je poslodavcu gotovo onemogućeno da otpušta radnike. Nedeljnim referendumom predlaže se dalje proširenje ovog zakona na mala kućna preduzeća od 15 ili manje radnika. Otpuštanje radnika će u Italiji postati naizgled nelegalno. Verovatno je da će, ako referendum uspe, to ohrabriti sindikalne pokrete širom Evrope da zatraže slične krajnosti u domenu zaštite.
Nema sumnje da postojeće restrikcije pogađaju otvaranje radnih mesta u Italiji. Studija koju je sproveo Stefano Skarpeta pri Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj pokazuje da novonastale američke firme koje prežive dve godine za to vreme u proseku povaćaju zaposlenost za oko 160%, dok prosečna italijanska firma u istom perioda svoj platni spisak poveća za samo 20%. Iako su za ovu situaciju odgovorni brojni faktori jasno je da i krute restrikcije doprinose niskom rastu broja radnih mesta u Italiji. Nije slučajno što najproduktivija područja u Italiji (posebno Lombardija i Veneto, na severu) predstavlaju mozaik sitnih poslovnih organizacija koje nisu podložne rastu. Kada bi malim preduzećima bilo omogućeno da se prošire na preko 15 zaposlenih, a da pritom ne potpadnu pod član 18. preduzetnici bi, najverovatnije, bili ohrabreni da zapošljavaju više radnika, pošto ne bi morali da rizikuju da će jednom zaposleni radnik ostati kod njih do kraja života. Međutim, referendum – na koji je pozvala “Rifondazione Comunista” (neokomunistička partija), a koji je podržao “CGIL” (najsnažniji italijanksi sindikat) – ne predstavlja ništa drugo do tvrdoglavo stremljenje u suprotnom pravcu. Italijanska vlada desnog centra premijera Silvija Berluskonija, predložila je, prošle godine, veoma skromnu reformu člana 18. Po tom planu bi ovih strogih restrikcija bile oslobođene male kompanije koje premašuju broj od 15. zaposlenih.
Marka Bijađia, socijalistu i pravnika, koji je radio kao savetnik italijanskog ministra rada, ubile su, marta 2002. godine “Crvene brigade”, levo orijentisana teroristička grupa koja nije mogla da mu oprosti što je podržao veću fleksibilnost u oblasti rada. U aprilu 2002, sindikati su započeli najveći generalni štrajk u poslednjih 20 godina koji se i do danas sastoji u isključivoj osudi reformi.
Veliki uticaj italijanskih sindikata delimično je zasnovan i na javnoj podršci. Italijanski zastupnici slobodnog tržišta dopustili su sindikatima i partijama koje ih podržavaju da zauzmu visoko-moralno stanovište, monopolizujući magične reči kao što su “pravda” i “moralnost”. A kada oni odrede uslove same igre, obično se desi i da pobede.
U Italiji se, reformatori nisu pokazali sposobnim za promovisanje moralnosti tržišnog sistema i važnosti individualne slobode. Oni radije pribegavaju činjenjički ispravnom, ali i dosadno tehničkom ekonomskom argumentu o ceni aktuelnih restrikcija. Za prosečnog italijanskog glasača, izbor između “marginalno povećanih stopa zaposlenosti” i “socijalne pravde” nije nimalo težak zadatak. G. Berluskoni, koji je u drugim poljima majstor političke komunikacije, već je izgubio povoljne šanse za ostvarenje reformi, koje će više nego bilo šta drugo odrediti njegov uspeh u ulozi premijera.
Čak i kada bi član 18. bio ukinut – o čemu ovde uopšte nema govora – to ne bi dovelo do velikih promena u pogledu poremećaja na italijanskim tržištima rada. Pet članova Ustava eksplicitno je posvećeno zaštiti radničkih prava. Člano 36, posebno predvidja garantovanje “pravedne nadnice” za svakog zaposlenog, a i državi daje pravo da određuje dužinu radne nedelje i perioda odmora. Čitav ovaj skup pravila zasniva se na predrasudi da je odnos između poslodavca i zaposlenog intrinsično asimetričan i prinudan. Radnici se smatraju inherentno slabijima i čini se kao da zaslužuju snažno i zaštitnički nastrojeno zakonodavstvo.
Bruno Leoni, istaknuti naučnik i autor knjige “Sloboda i Zakon” (iz 1961, knjige koja je promenila Hajekovo mišljenje o toj stvari) objasnio je, šezdesetih godina, nedostatke takvog pristupa regulaciji rada. Nema razloga, rekao je Leoni, da se veruje da su poslodavci uvek “jači”, a zaposleni uvek “slabiji” igrači. Preduzetnik je slabiji kada su mu potrebni radnici, a nije u mogućnosti da ih nađe: oni su njemu potrebniji nego on njima. Sloboda da se štrajkuje, tvrdio je Leoni, ne može biti shvaćena kao “pravo”, osim ako se ne napravi izuzetak od opšteg pravila da ugovore treba poštovati. Snaga sindikata i dalje se zasniva na ovom izuzetku. Nije reč o tome da se radnicinma ukradu njihova prava: već da se omogući ispunjenje ugovora. To je istinska socijalna pravda.
Alberto Mingardi
Prevod: Ivan Janković
