Uhvatiti bika za rogove: Borba za reformu čileanskog sistema socijalnog osiguranja

Čile je 1925. postao prva drža­va zapad­ne hemi­sfe­re koja je sle­di­la pri­mer Bizmar­ko­ve Pru­si­je u stva­ra­nju pay-as-you-go siste­ma soci­jal­nog osi­gu­ra­nja. Deset godi­na kasni­je je u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma odo­bren zakon o soci­jal­nom osi­gu­ra­nju bazi­ran na istom kon­cep­tu. Pay-as-you-go sistem funk­ci­o­ni­še u suprot­no­sti sa zako­ni­ma ljud­ske pri­ro­de i ljud­skog delo­va­nja. Pre­ki­da­njem veze izme­đu ulo­že­nog i zaslu­že­nog, izme­đu rada i zara­de, izme­đu pra­va i oba­ve­za, pay-as-you-go sistem nosi seme svog vla­sti­tog uništenja. 

Posle neko­li­ko dece­ni­ja oči­gled­nog uspe­ha, u mojoj zemlji su poče­le da se mani­fe­stu­ju broj­ne neže­lje­ne ali pred­vi­dlji­ve posle­di­ce pay-as-you-go siste­ma. Uz dobro pozna­te demo­graf­ske pro­ble­me koji su se javlja­li u pay-as-you-go siste­mi­ma, čile­an­ski sistem je bio žrtva i zlo­u­po­tre­ba spe­ci­fič­nih zakon­skih olak­ši­ca. Naj­ve­će zlo­u­po­tre­be su bile omo­gu­će­ne zako­ni­ma koji su dozvo­lja­va­li poli­tič­ki pove­za­nim gru­pa­ma zapo­sle­nih da ostva­re pre­vre­me­nu pen­zi­ju, često sa svim beneficijama. 

Kada sam u decem­bru 1978. posta­vljen za mini­stra za rad i soci­jal­nu zašti­tu, bio sam pro­fe­sor na Kato­lič­kom uni­ver­zi­te­tu u Čileu, pošto sam se tri godi­ne rani­je vra­tio iz Sje­di­nje­nih Drža­va sa dok­to­ra­tom iz eko­no­mi­je Har­vard­skog uni­ver­zi­te­ta. Još od svo­jih stu­dent­skih dana, koje sam uglav­nom pro­vo­dio čita­ju­ći dela Ada­ma Smi­ta (Adam Smith), Toma­sa Dže­fer­so­na ( Tho­mas Jef­fer­son), F. A. Haje­ka (F.A. Hayek), Ludvi­ga fon Mize­sa (Ludwig von Mises), Mil­to­na Frid­ma­na ( Mil­ton Fri­ed­man) i dru­gih hero­ja slo­bo­de, bio sam ube­đen da samo fun­da­men­tal­ne eko­nom­ske refor­me bazi­ra­ne na indi­vi­du­al­noj slo­bo­di moju zemlju mogu izvu­ći iz siro­ma­štva i nera­zvi­je­no­sti i da mogu stvo­ri­ti uslo­ve za povra­tak u demo­krat­ski poredak. 

Sto­ga, kad mi je ponu­đen kabi­net, imao sam moral­nu oba­ve­zu da, upr­kos veo­ma teškim isto­rij­skim okol­no­sti­ma. slu­žim svo­joj zemlji i da se borim za bolji svet. 

Moje ide­je za refor­mu siste­ma soci­jal­ne zašti­te su bile deo jed­ne celo­vi­te vizi­je slo­bod­nog trži­šta i slo­bod­nog dru­štva u Čileu. Jasan ras­kid sa sta­rim siste­mom soci­jal­ne zašti­te je morao da poč­ne iskre­no­šću. Ne bi smo obe­ća­va­li ništa što ne može­mo da ispu­ni­mo. U prak­si bi novi sistem bio zasno­van na defi­ni­sa­nju indi­vi­du­al­nih ula­ga­nja, a ne na utvr­đi­va­nju zaslu­ga. Na kra­ju kra­je­va, sam život nije sta­nje 'odre­đe­no zaslu­ga­ma', već napor čiji ishod uglav­nom odre­đu­ju vaši vla­sti­ti doprinosi. 

U mom obra­ća­nju naci­ji 1. maja 1979 (Pra­znik rada u Čileu), naja­vio sam da će osno­vu kon­struk­ci­je novog siste­ma čini­ti tri stu­ba, koja će leža­ti na čvr­stim osno­va­ma indi­vi­du­al­ne slo­bo­de: pri­vat­nim raču­ni­ma, admi­ni­stri­ra­nju pen­zi­o­nih fon­do­va od stra­ne pri­vat­nih fir­mi, i mre­ži soci­jal­ne zašti­te. Slo­bo­da i moguć­nost izbo­ra su bili kamen teme­ljac celog plana. 

Pri­vat­ni pen­zi­o­ni raču­ni na koje rad­ni­ci upla­ću­ju ono što je rani­je bio porez na nji­hov doho­dak su ključ­na ino­va­ci­ja ove revo­lu­ci­o­nar­ne refor­me. Oni pred­sta­vlja­ju istin­sku pro­me­nu para­dig­me u siste­mu soci­jal­ne zašti­te. Ovo je trans­for­mi­sa­lo pay-as-you-go sistem, kao neak­ci­o­nar­ski, zasno­van na dobi­ti, držav­ni pen­zi­o­ni sistem, u pri­vat­no finan­si­ran, u celi­ni akci­o­nar­ski sistem zasno­van na ulo­zi­ma. Pru­ža­njem moguć­no­sti rad­ni­ci­ma da neka­da­šnji porez na doho­dak putem ovih raču­na ula­žu na slo­bod­no trži­šte (osi­gu­ra­va­ju­ći mini­mal­nim i trži­šno ori­jen­ti­sa­nim vla­di­nim regu­la­ti­va­ma da mena­džer­ske kom­pa­ni­je to rade na prak­ti­čan način u obli­ku akci­ja i obve­zni­ca), celo­kup­na rad­nič­ka popu­la­ci­ja je mogla da aku­mu­li­ra bogat­stvo, rad­ni­ci su mogli da posta­nu kapi­ta­li­sti-deo­ni­ča­ri, da pono­sno kon­tro­li­šu svoj kapi­tal, da ima­ju vla­snič­ka pra­va nad tim nov­cem, da ima­ju slo­bo­du pla­ni­ra­nja pen­zi­je pre­ma vla­sti­tim indi­vi­du­al­nim potre­ba­ma, i konač­no, da ima­ju dobit od ono­ga što je Albert Ajn­štajn (Albert Ein­ste­in) navod­no nazvao naj­ja­čom silom u sve­mu­ru: kama­te na kamatu. 

U izve­snom smi­slu naš naj­ve­ći iza­zov je bio filo­zof­ski. Mora­li smo zemlju da oslo­bo­di­mo tere­ta kolek­ti­vi­stič­kih ide­ja koje su, po opštem pri­zna­nju, bile pri­hva­će­ne kao valja­na osno­va. U Čileu je već dugo bilo ras­pro­stra­nje­no nepo­ve­re­nje pre­ma pri­vat­nom pre­du­zet­ni­štvu. Zatim, vla­da­lo je jako ube­đe­nje da soci­jal­na zašti­ta može i tre­ba da bude uspe­šno sred­stvo za dru­štve­nu ras­po­de­lu doba­ra. U prak­si je, narav­no, pay-as-you-go sistem bez sum­nje bio naza­dan sistem, koji je naj­si­ro­ma­šni­je rad­ni­ke gurao na dno soci­jal­ne pira­mi­dal­ne, dok je veće pri­vi­le­gi­je davao poli­tič­ki moć­ni­jim, boga­ti­jim rad­ni­ci­ma. Naj­lo­ši­je su pro­la­zi­li naj­si­ro­ma­šni­ji rad­ni­ci, koji su radi­li i dopri­no­si­li naj­du­že, jer su u rad­ni odnos ula­zi­li kao ado­le­scen­ti, a dobi­ja­li su naj­ma­nje, jer se oče­ki­va­lo da će žive­ti kraće. 

U novom siste­mu bi indi­vi­du­al­no delo­va­nje kao što su rad i šted­nja više dopri­ne­li celom dru­štvu, pove­ća­nim isko­ri­šće­njem posto­je­ćih ljud­skih resur­sa i većom sto­pom šted­nje. A isprav­ni moti­vi inhe­rant­ni siste­mu ima­li bi i kori­sne spo­red­ne posle­di­ce, kao što su porast pro­duk­tiv­no­sti kapi­ta­la i rada. 

Pored toga, sistem bi usvo­jio novu eti­ku lič­ne odgo­vor­no­sti i gra­đan­skog mora­la. Poje­di­nac bi se zapi­tao: Zašto da na dru­ge pre­ba­cu­jem svo­ju odgo­vor­nost? Zašto da posta­nem teret drža­vi ili budu­ćim gene­ra­ci­ja­ma? Ume­sto da razvi­jam zavi­snič­ki men­ta­li­tet, zašto ne bih pobolj­šao svo­ju život­nu situ­a­ci­ju putem rada i šted­nje, što će zau­zvrat kori­sti­ti društvu? 

Pri­vat­na admi­ni­stra­ci­ja. Sta­ri sistem je poka­zao sve naj­go­re oso­bi­ne mono­po­li­stič­ke biro­kra­ti­je. Bio je neja­san i težak za razu­me­va­nje sva­ko­me ko nije bio advo­kat ili struč­njak. Uslu­ga je bila sve samo ne "user-fri­en­dly". Biro­kra­te nisu gle­da­le na pen­zi­o­ne­re kao na mušte­ri­je. Ume­sto toga, viđe­ni su i tre­ti­ra­ni kao dosa­dan sta­ti­stič­ki pro­blem, ili čak pre­pre­ka ( što su na izve­stan način i bili). Među­tim, u novom siste­mu bi direk­to­ri pen­zi­o­nih fon­do­va stva­ra­li kon­ku­rent­ska pro­fi­ta­bil­na pre­du­ze­ća, sa željom da zado­bi­ju nove i zado­vo­lje sta­re kli­jen­te. Iako bi sistem bio pri­va­tan, vla­da bi i dalje igra­la ključ­nu ulo­gu u posta­vlja­nu razum­nih inve­sti­ci­o­nih ogra­ni­če­nja, ispi­ti­va­nju pro­ne­ve­ra i regu­li­sa­nju kon­ku­rent­no­sti poslov­nih odnosa.

Mre­ža soci­jal­ne zašti­te. Iako bi motor koji pokre­će refor­me bila pri­vat­na pro­i­zvod­nja i indu­stri­ja, vla­da bi garan­to­va­la osnov­ne mini­mal­ne pen­zi­je, omo­gu­ća­va­ju­ći da sva­ki rad­nik svo­ju sta­rost pro­ži­vi dosto­jan­stve­no. Ako poje­di­nac tokom svog rad­nog veka ne bi saku­pio dovolj­no kapi­ta­la, uko­li­ko je radio mini­mum 20 godi­na vla­da bi do potreb­ne tač­ke dopu­ni­la račun kori­šće­njem držav­nih fon­do­va, tako da pen­zi­o­ner može da ostva­ri mini­mal­nu kvo­tu. (Neza­vi­sno od siste­ma soci­jal­ne zašti­te, već su posto­ja­le soci­jal­ne pen­zi­je, neu­slo­vlje­ne godi­na­ma rad­nog sta­ža, za sta­ri­je lju­de koji su žive­li u uslo­vi­ma ekstre­mnog siromaštva). 

U Mini­star­stvu za rad i soci­jal­nu zašti­tu uspeo sam da za kre­i­ra­nje novog siste­ma oku­pim izu­ze­tan tim mla­dih lju­di, ima­ju­ći stal­no na umu 'da je đavo u deta­lji­ma'. Svi smo bili sve­sni teži­ne našeg zadat­ka. Dece­ni­ja­ma je u Čileu refor­ma siste­ma soci­jal­ne zašti­te bila sma­tra­na sko­ro nemo­gu­ćim zadat­kom, koji bi zna­čio 'hva­ta­nje bika za rogo­ve'. Ipak, ima­li smo zajed­nič­ku veru u sna­gu ide­je i vred­nost slo­bo­de. Ova vera je bila naj­va­žni­ja. Posto­ji vre­me za stu­di­ra­nje i pažlji­vo pre­i­spi­ti­va­nje raz­nih kri­ti­ka i mišlje­nja, ali dola­zi tre­nu­tak kada čovek mora da done­se teške odlu­ke i odluč­no zako­ra­či u budućnost. 

Kada je moj tim zavr­šio prvi nacrt pla­na refor­me siste­ma soci­jal­ne zašti­te, već je bila 1980-ta godi­na. Nova dece­ni­ja nam je išla u susret. Na bez­broj­nim sastan­ci­ma širom zemlje sam naja­vio refor­mu, pri­hva­ta­ju­ći raz­go­vor o pokre­nu­tim pita­nji­ma, ne samo sa eli­tom već i sa obič­nim ljudima. 

Odmah su se anti­re­form­ske sna­ge spre­mi­le za odbra­nu sta­tus quo‑a, i bili smo napad­nu­ti na neko­li­ko fron­to­va. Napa­da­či su pri­pa­da­li raz­nim grupama:zastupnici držav­nih poslo­va, koji bi u novom siste­mu izgu­bi­li pri­vi­le­gi­je; levi­čar­ski ide­o­lo­zi, inte­lek­tu­al­ci u slu­žbi jake vla­de; biro­kra­te u soci­jal­noj admi­ni­stra­ci­ji, koji nisu žele­li da zara­đu­ju za život u pri­vat­nom sek­to­ru; vođe držav­nih sin­di­ka­ta koji su kroz pay-as-you-go sistem zado­bi­ja­li nele­gi­tim­nu poli­tič­ku i eko­nom­sku moć; i naj­vi­še poli­ti­ča­ri kari­je­ri­sti, koji su se pla­ši­li eko­nom­ske libe­ra­li­za­ci­je i gene­ral­no se pro­ti­vi­li sma­nje­nju veli­či­ne i moći Drža­ve. Izgle­da­lo je kao da su anti­re­form­ske sna­ge usvo­ji­le slo­gan koji je u šali sko­vao čile­an­ski anti-pesnik Nika­nor Para (Nica­nor Par­ra): '' Ako se levi­ca i desni­ca udru­že, ne može­mo da izgubimo!'' 

Vla­da je 11. avgu­sta 1980. obja­vi­la da će odr­ža­ti ustav­ni refe­ren­dum. Novi doku­ment će sadr­ža­ti Pove­lju o pra­vi­ma i zna­či­ti jasan pre­laz na gra­đan­sko pra­vo. Glav­ni cilj Usta­va iz 1980. je bio stva­ra­nje slo­bod­nog dru­štva u Čileu, uspo­sta­vlja­njem meha­ni­zma repre­zen­ta­tiv­ne demo­kra­ti­je sa ogra­ni­če­nom vladom. 

Moram da pri­znam da sam se pla­šio zlo­u­po­tre­be rezul­ta­ta refe­ren­du­ma. Mno­gi lju­di u vla­di i izvan nje su ovaj refe­ren­dum u osno­vi vide­li kao izja­šnja­va­nje o refor­ma­ma slo­bod­nog trži­šta iz pro­te­klih sedam godi­na. Iako su ove refor­me poste­pe­no zaži­ve­le, i kao što je danas opšte pri­zna­to, oni koji su bra­ni­li ugro­že­ne poslov­ne inte­re­se drža­ve su nasto­ja­li da refe­ren­dum isko­ri­ste za zau­sta­vlja­nje reform­skog pro­ce­sa pre nego što je korist od nje­ga posta­la vidlji­va za sve gra­đa­ne. Dakle, da je Ustav odba­čen, eko­no­mi­sti zago­vor­ni­ci slo­bod­nog trži­šta bi bili žrtve­ni jar­ci tog neu­spe­ha. To bi bez sum­nje zna­či­lo kraj refor­mi soci­jal­nog osi­gu­ra­nja. Refe­ren­dum je odr­žan 11. sep­tem­bra 1980. Kada su gla­so­vi pri­sti­gli, novi Ustav je pri­hva­ćen veći­nom od 65. 71%. 

Posle refe­ren­du­ma, anti­re­form­ske sna­ge su sma­nji­le napo­re da obez­vre­de naš plan. Ja sam pro­re­dio svo­ja nedelj­na tro­mi­nut­na obra­zla­ga­nja refor­mi, koja sam zapo­čeo rani­je u toku godi­ne, na jed­no poja­vlji­va­nje u udar­nim ter­mi­ni­ma TV infor­ma­tiv­nih pro­gra­ma. Ovi TV nastu­pi su ima­li ključ­ni zna­čaj u popu­la­ri­sa­nju pen­zi­o­nih refor­mi među radnicima. 

"Sre­br­ni metak" refor­mi je bila opci­ja koja je sva­kom rad­ni­ku dala pra­vo da iza­be­re da li želi da osta­ne u pay-as-you-go siste­mu ili želi da slo­bod­no inve­sti­ra svoj porez na doho­dak u indi­vi­du­al­ni pen­zi­o­ni račun. 

Mesec okto­bar je brzo došao, i bili smo sve­ga neko­li­ko sed­mi­ca od final­nog sastan­ka zako­no­dav­nog tela koje je mora­lo da usvo­ji ili odba­ci refor­me. Izgle­da­lo je vrlo vero­vat­no da će refor­me pro­ći, s obzi­rom da su svu­da zado­bi­ja­le podr­šku. Neke inte­re­sne gru­pa­ci­je su misli­le da mogu da iznu­de kom­pro­mis u posled­njem trenutku. 

Počet­kom mese­ca sam bio zamo­ljen da pri­su­stvu­jem sastan­ku iza zatvo­re­nih vra­ta sa sko­ro 30 sin­di­kal­nih lide­ra. Posle dužeg for­mal­nog pozdra­vlja­nja, pre­šli smo na posao. Pred­se­da­va­ju­ći je obja­snio da iako se ide­o­lo­ški pro­ti­ve refor­mi, zna­ju da će ona naj­ve­ro­vat­ni­je pro­ći. Pono­vo sam ponu­dio da im detalj­no obja­snim refor­me, da bi ubla­žio nji­ho­ve sum­nje i zabri­nu­tost. Čak sam izja­vio da u ovom sve­tu nisu mogu­će savr­še­ne refor­me, i da ima mesta za pobolj­ša­nja pla­na, bez ugro­ža­va­nja kohe­rent­no­sti i osnov­nih prin­ci­pa koji su od vital­nog zna­ča­ja za nje­gov uspeh. ''Ne poku­ša­vaj­te to da radi­te'', rekao je pred­se­da­va­ju­ći. ''Nismo ovde došli za dodat­na obja­šnje­nja, niti radi teh­nič­kih pobolj­ša­nja. Došli smo da vam suge­ri­še­mo da bi vam naša podr­ška dobro došla ubu­du­će. Na kra­ju kra­je­va, vi ste mlad čovek od nekih 30 godi­na sa, možda, sve­tlom kari­je­rom ispred sebe. Mi smo sprem­ni da vam pru­ži­mo jav­nu podr­šku, gospo­di­ne Mini­stre, uko­li­ko ste vi sprem­ni da izme­ni­te jed­nu jedi­nu sit­ni­cu u pred­sto­je­ćoj reformi''. 

Ostao sam zapa­njen pred ova­kvim pre­dlo­gom. U tom tre­nut­ku, setio sam se Dže­fer­so­no­vog (Jef­fer­son) izvan­red­nog dik­tu­ma, koji se ure­zao u moju dušu još u mla­do­sti:'' Kad čovek pože­li da se bavi jav­nim poslom, poči­nje da se kvari". 

Ali sam iz rado­zna­lo­sti pitao o kojoj se 'sit­ni­ci' radi. ''Vrlo jed­no­stav­no'', odgo­vo­rio je. ''Ume­sto da rad­ni­ci­ma date pra­vo da bira­ju ko će upra­vlja­ti nji­ho­vim pri­vat­nim raču­ni­ma, to tre­ba da bude isklju­či­va odlu­ka pred­sed­ni­ka sin­di­ka­ta čiji su rad­ni­ci čla­no­vi''. Nasta­vio je :''Rad­ni­ci, gospo­di­ne Mini­stre, neće ume­ti da done­su tu vrstu odlu­ke. Veći­nu njih to pita­nje vero­vat­no i ne zani­ma. S dru­ge stra­ne, mi smo u mno­go boljoj pozi­ci­ji da pro­su­di­mo koje će insti­tu­ci­je rad­ni­ci­ma biti naj­ko­ri­sni­je. Ako oko ovo­ga može­mo da se dogo­vo­ri­mo, biće nam dra­go da vam u buduć­no­sti bude­mo od koristi''. 

Moram da pri­znam da sam bio izne­na­đen, ne samo beskru­pu­lo­zno­šću ponu­de, već i ogrom­nim pre­zi­rom koji su poka­za­li za rad­nič­ku slo­bo­du i čast. U odgo­vo­ru sam poku­šao da ubla­žim svoj bes. Na kra­ju sam se odlu­čio za humor. ''Pri­ja­te­lji'', rekao sam, ''veo­ma bih voleo da mogu da raču­nam na podr­šku direk­to­ra poput vas. Ali naža­lost, ne mogu da pri­hva­tim vašu ponu­du. A ne mogu da je pri­hva­tim jer … želim da spa­sem vaše duše''. ''Kako to misli­te, pobo­gu?'', uzvik­nu­lo je neko­li­ko njih isto­vre­me­no. ''Upra­vo ste čuli, gospo­do. Kao što svi zna­mo, sin­di­kal­no vođ­stvo je ispo­li­ti­zo­va­no, ali nikad nisam vero­vao da je korum­pi­ra­no. Nadam se da ne zame­ra­te … ali neću da otva­ram vra­ta nepo­šte­nju i korup­ci­ji. Uop­šte ne sum­njam da bi pre­pu­šta­nje izbo­ra upra­ve vođa­ma sin­di­ka­ta — a ne rad­ni­ci­ma i nji­ho­vim poje­di­nač­nim odlu­ka­ma — vas direk­to­re izlo­ži­lo broj­nim pri­ti­sci­ma pod koji­ma ne bi bilo lako da odr­ži­te svoj inte­gri­tet. Uprav­ni­ci pen­zi­o­nih fon­do­va koji bi vole­li da upra­vlja­ju šted­nim ulo­zi­ma veli­kih gru­pa kori­sni­ka, shva­ti­će da je mno­go jef­ti­ni­je pot­ku­pi­ti sin­di­kal­nog zva­nič­ni­ka nego da se tak­mi­če na slo­bod­nom trži­štu, ponu­dom boljih uslo­va povrat­ka nov­ca ili nižih pro­vi­zi­ja. Ja to neću pri­hva­ti­ti, jer bi to dove­lo do isku­še­nja sa koji­ma niko od vas ne bi želeo da se susret­ne." Posle ovo­ga niko više nije podi­gao glas. Sasta­nak je tiho pri­ve­den kraju. 

Sle­de­ći su me pose­ti­li direk­to­ri svih moć­nih bana­ka u Čileu. Oni su podr­ža­li kon­cept pri­vat­nih indi­vi­du­al­nih pen­zi­o­nih raču­na, ali su žele­li da siste­mom upra­vlja­ju samo ban­ke, a jedan od njih je izneo nepri­stra­san argu­ment pro­tiv toga da se "ino­stra­nim" finan­sij­skim insti­tu­ci­ja­ma dozvo­li da upra­vlja­ju rad­nič­kim pen­zi­o­nim šted­nja­ma. Kao i u slu­ča­ju pred­sed­ni­ka sin­di­ka­ta trgo­vi­ne, raz­mo­trio sam nji­ho­ve argu­men­te i u pot­pu­no­sti odba­cio nijo­ve sta­vo­ve. Kon­ku­ren­ci­ja je bila od kru­ci­jal­nog zna­ča­ja da bi se obez­be­di­la dobra uslu­ga. Nije dola­zi­lo u obzir da ogra­ni­čim rad­nič­ku slo­bo­du izbo­ra da bi čile­an­skim finan­sij­skim bizni­sme­ni­ma omo­gu­ćio mono­pol u upra­vlja­nju sistemom. 

4. novem­bra 1980. refor­ma je konač­no odo­bre­na. Osta­lo je da se odre­di još samo dan star­to­va­nja novog pen­zi­o­nog siste­ma. Plan je kom­pa­ni­ja­ma za pen­zi­o­ne fon­do­ve davao šest mese­ci da se pri­pre­me, što bi odre­di­lo 4.maj kao datum počet­ka. Dok sam čitao zakon koji je upra­vo usvo­jen na tom isto­rij­skom sastan­ku, izne­na­da mi je sinu­lo: pome­ri­ti datum počet­ka na 1.maj, (među­na­rod­ni pra­znik rada). Taj datum je, isto­rij­ski gle­da­no, za rad­ni­ke imao naro­či­to zna­če­nje, ali je u nekim zemlja­ma bio, naža­lost, pri­li­ka za pro­te­ste pre­pu­ne reto­ri­ke kla­snih suko­ba. Ali u buduć­no­sti sam ja taj dan u Čileu video kao dan sla­vlje­nja refor­me koja je done­la slo­bo­du i dosto­jan­stvo čile­an­skim radnicima. 

Kad je ova posled­nja izme­na usvo­je­na, požu­rio sam u svo­ju kan­ce­la­ri­ju da pode­lim dobre vesti sa ostat­kom tima. Iz buč­nog navi­ja­nja se pro­bio jedan glas: "Uspe­li smo! Uhva­ti­li smo bika za rogo­ve! Živeo Čile!" 

Te veče­ri sam kući sti­gao veo­ma kasno. Bio sam izu­zet­no sre­ćan ali pot­pu­no iscr­pljen. Uklju­čio sam TV da bih se opu­stio. U van­red­nim vesti­ma su javlja­li da je Ronald Regan (Ronald Rea­gan) upra­vo iza­bran za pred­sed­ni­ka Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Država.