Ka svetu radnika-kapitalista

Svet bi odi­sta bio bolje mesto kada bi sva­ki rad­nik isto­vre­me­no bio i vla­snik kapi­ta­la. Rad­ni­ci bi ima­li kori­sti od dugo­roč­nog pove­ća­nja vred­no­sti sred­sta­va i više bi ih se tica­la efi­ka­snost eko­no­mi­je. Nji­ho­vi bi se inte­re­si u većoj meri sla­ga­li sa inte­re­si­ma onih koji upra­vlja­ju ovim sred­stvi­ma i koji ih kon­tro­li­šu, bilo bi manje nejed­na­ko­sti u bogat­stvu, a više bi se vred­no­va­la sna­žna svo­jin­ska pra­va i vla­da­vi­na pra­va. Rad­ni­ci bi, iznad sve­ga, pro­na­šli novu dimen­zi­ju slo­bo­de i dosto­jan­stva u svom životu.

Karl Marks je bio u pra­vu kada je tvr­dio da bi se mno­gi rad­ni­ci ose­ća­li otu­đe­nim od dru­štva uko­li­ko bi jedi­na moguć­nost koju ima­ju bila da svoj rad pro­da­ju na trži­štu. On je, među­tim, uža­sno gre­šio kada je vero­vao da bi kolek­tiv­no vla­sni­štvo nad svo­ji­nom rad­ni­ci­ma pru­ži­lo ose­ćaj sigur­no­sti i kon­tro­le nad sop­stve­nim živo­ti­ma. Oslo­bo­di­ti rad­ni­ke ne zna­či ništa dru­go do dati im, u kon­tek­stu slo­bod­ne trži­šne eko­no­mi­je, veću moguć­nost indi­vi­du­al­nog vla­sni­štva nad kapitalom.

Kri­za pen­zi­o­nog siste­ma svet­skih raz­me­ra stvo­ri­la je zna­čaj­nu moguć­nost da se rad­ni­ci osna­že bez pri­be­ga­va­nja ekspro­pri­ja­ci­ja­ma i nasil­nim revo­lu­ci­ja­ma. U mno­gom su zemlja­ma rad­ni­ci već pri­mo­ra­ni da daju dopri­nos od 10 do 30 pro­ce­na­ta svo­jih pla­ta za pen­zi­o­ne siste­me tipa pay-as-you-go. Trans­for­ma­ci­ja ovih sla­bo ali­men­ti­ra­nih siste­ma u siste­me u koji­ma se bogat­stvo aku­mu­li­ra na indi­vi­du­al­nim raču­ni­ma mogla bi stvo­ri­ti novu para­dig­mu, svet radnika-kapitalista.

Upra­vo to je bilo naša ide­ja vodi­lja kada smo, pre 20 godi­na, u pot­pu­no­sti pri­va­ti­zo­va­li čile­an­ski pen­zi­o­ni fond. Sušti­nu ove refor­me obja­snio sam u pro­prat­nom radu, pod naslo­vom "Više moći rad­ni­ci­ma: Pri­va­ti­za­ci­ja soci­jal­nog osi­gu­ra­nja u Čileu" (Cato let­ter no.10. 1996; vidi pre­vod na Kata­lak­si­ji). Čile­an­ska refor­ma je u pot­pu­no­sti zame­ni­la držav­ni pay-as-you-go sistem, pen­zij­skim šted­nim raču­ni­ma koji se pose­du­ju indi­vi­du­al­no i koji­ma upra­vlja pri­vat­ni sektor.

Važno je uoči­ti da je pri­va­ti­za­ci­ja pen­zij­skog siste­ma u Čileu uve­de­na u okvi­ru uskla­đe­nog pake­ta radi­kal­nih trži­šnih refor­mi pošto se sma­tra­lo da je isto­vre­me­na imple­men­ta­ci­ja ovih pro­me­na pred­sta­vlja­la naj­bo­lji način da se pove­ća eko­nom­ski rast kao i da se izvu­če mak­si­mum kori­sti od sva­ke refor­me poje­di­nač­no. To je dove­lo do toga da se sto­pa rasta čile­an­ske eko­mo­ni­je, za nešto više od 10 godi­na, udvo­stru­či­la u odno­su na svoj pret­hod­ni nivo i dosti­gla 7% godi­šnje. ¹ Raču­na­ju­ći od vre­me­na kada su uve­de­ni 1981. godi­ne, sred­nja real­na sto­pa pri­no­sa na pen­zi­o­nim raču­ni­ma izno­si­la je u pro­se­ku više od 10%, dok su sred­stva koji­ma se ras­po­la­že pora­sla je na oko 50% BDP‑a.

U sva­kom slu­ča­ju, rezul­ta­ti pen­zij­ske refor­me u Čileu pre­va­zi­šli su čak i veli­ka eko­nom­ska pred­vi­đa­nja. Pri­va­ti­za­ci­ja pen­zi­o­nog siste­ma dove­la je do radi­kal­ne redi­stri­bu­ci­je moći od drža­ve ka civil­nom dru­štvu, a pre­o­bra­ća­njem rad­ni­ka u indi­vi­du­al­ne vla­sni­ke kapi­ta­la, stvo­re­na je poli­tič­ka i kul­tur­na atmo­sfe­ra sagla­sna sa slo­bod­nim trži­štem i slo­bod­nim društvom.

Čile­an­ski model pen­zi­o­nog siste­ma pred­sta­vlja sve­o­bu­hvat­nu alter­na­ti­vu dru­štve­nom kolek­ti­vi­zmu koji je prvi put uveo nemač­ki kan­ce­lar Oto fon Bizmark kra­jem 19. veka i koji je pred­sta­vljao model za drža­ve bla­go­sta­nja u 20. veku. Uki­da­ju­ći vezu izme­đu indi­vi­du­al­nih dopri­no­sa i dobi­ti — to jest, zala­ga­nja i nagra­de — i isto­vre­me­no pove­ra­va­ju­ći vla­da­ma ne samo odgo­vor­nost, već i upra­vu nad ovim kom­plek­snim pro­gra­mi­ma, bizmar­kov­ski pay-as-you-go pen­zi­o­ni sistem postao je cen­tral­ni stub drža­ve bla­go­sta­nja, u kojoj je moguć­nost dobi­ja­nja izbo­ra kupo­vi­nom gla­so­va tuđim nov­cem — čak i nov­cem dru­gih gene­ra­ci­ja — dove­la do infla­ci­je soci­ja­nih pra­va, a time i do gigant­skih, sla­bo ali­men­ti­ra­nih i skri­ve­nih držav­nih dugo­va­nja. U Čileu je ovaj isti prin­ci­pe na kome se zasni­va pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem već pro­ši­ren, iako nesa­vr­še­no, i na zdrav­stvo i na neza­po­sle­nost, uspo­sta­vlja­njem indi­vi­du­al­nog osi­gu­ra­nja (zdrav­stvo) i raču­na (neza­po­sle­nost) koji­ma upra­vlja pri­vat­ni sektor.

Deve­de­se­tih godi­na još sedam lati­no­a­me­rič­kih zema­lja kre­nu­lo je putem koji je otvo­rio Čile, pa danas nekih 40 mili­o­na lati­no­a­me­rič­kih rad­ni­ka pose­du­je finan­sij­sko bogat­stvo na pen­zi­o­nim šted­nim raču­ni­ma. ²   Kasnih deve­de­se­tih godi­na došlo je do još jed­ne pre­kret­ni­ce kada su se Mađar­ska, Polj­ska i Kazah­stan pri­klju­či­li refor­ma­tor­skom klu­bu, tako da sada oko 15 mili­o­na rad­ni­ka ovih biv­ših komu­ni­stič­kih drža­va pose­du­je indi­vi­du­al­ne pen­zi­o­ne račune.

Janu­a­ra 2001, godi­ne, Šved­ska, neka­da­šnji model drža­ve bla­go­sta­nja, dozvo­li­la je svo­jim rad­ni­ci­ma da na svoj indi­vi­du­al­ni račun sta­ve 2,5 % vred­no­sti dopri­no­sa od pore­za na pla­te koji izno­si 18,5 %. Novi pro­gram, poznat kao "Pre­mi­um Pen­si­on System", pri­hva­ćen je u šved­skoj skup­šti­ni sa 85% glasova.

U sedam zema­lja regi­o­na koje su pri­hva­ti­le pen­zi­o­ne siste­me zasno­va­ne na pri­vat­nim šted­nim raču­ni­ma, struk­tu­ra tih siste­ma veo­ma tesno pra­ti čile­an­sku she­mu, a u sva­koj od njih pri­vat­ni fon­do­vi pre­ži­vlja­va­ju teške počet­ne godi­ne i tek poči­nju sa dava­njem rele­vant­nih dopri­no­sa stva­ra­nju slo­bod­ne trži­šne eko­no­mi­je. Karak­te­ri­sti­ke tran­zi­ci­o­nog peri­o­da razli­ko­va­le su se, narav­no, od zemlje do zemlje zbog dru­ga­či­jih eko­nom­skih, dru­štve­nih i poli­tič­kih pola­zi­šnih tača­ka sa kojih je refor­ma spro­ve­de­na. ³ 

Mek­si­ko, Boli­vi­ja i Sal­va­dor pri­hva­ti­li su dve ključ­ne odli­ke čile­an­ske refor­me: (1) rad­ni­ci koji ispu­nja­va­ju uslo­ve za pri­vat­ne pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne ne mora­ju dava­ti dopri­no­se jav­nom pay-as-you-go pen­zi­o­nom siste­mu, i (2) nova rad­na sna­ga pri­hva­ta pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem. Ove dve oso­bi­ne zajed­nič­ki obez­be­đu­ju da će u tre­nut­ku kada tran­zi­ci­ja bude zavr­še­na jav­ni pen­zi­o­ni sistem nesta­ti, osta­vlja­ju­ći veli­koj veći­ni rad­ni­ka u zemlji isklju­či­vo pri­vat­ni sistem (pot­pu­na pri­va­ti­za­ci­ja). Peru je pri­hva­tio (1), ali ne i (2). U Kolum­bi­ji, Argen­ti­ni i Uru­gva­ju rad­ni­ci isto­vre­me­no pri­pa­da­ju držav­nom i pri­vat­nim pen­zi­o­nom siste­mi­ma (par­ci­jal­na privatizacija).

Mek­si­ko je — upr­kos dugoj tra­di­ci­ji pater­na­li­stič­ke drža­ve — 1997. godi­ne pre­du­zeo veli­ku refor­mu kojom se za rad­ni­ke u pri­vat­nom sek­to­ru jav­ni pen­zi­o­ni sistem pot­pu­no eli­mi­ni­še i biva zame­njen siste­mom pri­vat­nih pen­zi­o­nih šted­nih raču­na koji­ma upra­vlja­ju medju­sob­no uskla­dje­ne kom­pa­ni­je. Svi rad­ni­ci koji rade u pri­vat­nom sek­to­ru, a koji su rani­je uče­stvo­va­li u pay-as-you-go pro­gra­mu mora­li su da poč­nu sa upla­ći­va­njem 11.5 pro­ce­na­ta svo­jih pla­ta na pen­zi­o­ne raču­ne, koji­ma i vla­da daje doda­tan dopri­nos. Rad­ni­ci u jav­nom sek­to­ru, u koje spa­da­ju nastav­ni­ci, zdrav­stve­ni rad­ni­ci i rad­ni­ci u jav­nim slu­žba­ma bili su, naža­lost, pri­mo­ra­ni da osta­nu pri vla­di­nom pen­zi­o­nom siste­mu. Pri­vat­ni sistem sada ima 15 mili­o­na uče­sni­ka, što je naj­ve­ći broj u odno­su na dru­ge zemlje regi­o­na, a ras­po­la­že sa oko 13 mili­o­na dolara.

Boli­vi­ja — jed­na od naj­si­ro­ma­šni­jih zema­lja na hemi­sfe­ri — uki­nu­la je 1997. godi­ne svoj jav­ni pen­zi­o­ni sistem zame­niv­ši ga pri­vat­no orga­ni­zo­va­nim siste­mom pen­zi­o­nih šted­nih raču­na. Da bi obez­be­di­li povla­sti­ce u sta­ro­sti Boli­vi­jan­ci danas upla­ću­ju 10% svo­jih pla­ta na pen­zi­o­ne raču­ne. Kom­pa­ni­je koje se bave pen­zi­o­nim fon­do­vi­ma upra­vlja­ju sa 575 mili­o­na dola­ra, što pred­sta­vlja oko 10% BDP‑a, dok je broj kori­sni­ka pola miliona.

Sal­va­dor — zemlja koju je do nedav­no raz­di­rao gra­đan­ski rat — izgla­sao je pen­zi­o­nu refor­mu 1998. godi­ne, iako su se među gla­sa­či­ma našli i neki biv­ši geril­ski koman­dan­ti, koji su kasni­je posta­li čla­no­vi Kon­gre­sa. Oso­bi­ne ovog siste­ma čine ga veo­ma slič­nim čile­an­skom, pošto rad­ni­ci upla­ću­ju 10% svo­jih pla­ta na pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne. Sred­stva kojim se ras­po­la­že izno­se ukup­no 213 mili­o­na dola­ra, a u pri­vat­nom siste­mu uče­stvu­je pri­bli­žno jedan mili­on radnika.

Peru — prva zemlja koja je sle­di­la pri­mer čile­an­ske refor­me — uspo­sta­vi­la je pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem 1993. godi­ne. Peru rad­ni­ci­ma pru­ža moguć­nost pre­la­ska na pri­vat­ni sistem kojim upra­vlja­ju kom­pa­ni­je po nji­ho­vom izbo­ru, i u tom slu­ča­ju im daje poseb­ne obve­zni­ce. Peru­an­ski rad­ni­ci upla­ću­ju 10% pla­ta na pen­zi­o­ne raču­ne, a da pri­tom ništa ne daju drža­vi. Među­tim, pay-as-you-go pen­zi­o­ni sistem pri­me­nji­vao se samo na novu rad­nu sna­gu, osta­vlja­ju­ći moguć­nost za nea­li­men­ti­ra­ni sistem koji bi poli­ti­ča­ri mogli pono­vo da zlo­u­po­tre­be. Više od 2,5 mili­o­na Peru­a­na­ca već je pre­šlo u novi sistem u kome je do sada saku­plje­no 2,5 mili­jar­da dolara.

Kolum­bi­ja je pen­zi­o­nu refor­mu uve­la 1994. godi­ne, upr­kos činje­ni­ci da se nala­zi pod pret­njom mark­si­stič­kih geri­la pove­za­nih sa kar­te­li­ma dro­ge. Refor­ma je, i u ovom slu­ča­ju, pru­ži­la rad­ni­ci­ma moguć­nost da se odlu­če na inve­sti­ra­nje 10% svo­jih pla­ta na pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne. Jedin­stve­na i naj­pro­ble­ma­tič­ni­ja oso­bi­na ove refor­me se, među­tim, sasto­ji u tome što je rad­ni­ci­ma dozvo­lje­no da se pre­me­šta­ju kako iz jav­nih u pri­vat­ne siste­me, tako i u suprot­nom sme­ru. To je dove­lo do nepre­sta­ne surev­nji­vo­sti izme­đu držav­ne agen­ci­je i pri­vat­nog siste­ma čime se i dalje odr­ža­va pay-as-you-go sistem. Upr­kos sve­mu tome, pri­vat­ni sistem je pri­vu­kao goto­vo 4 mili­o­na uče­sni­ka, saku­piv­ši 3 mili­jar­de dola­ra u pen­zi­o­nom fondu.

Argen­ti­na je — pod vla­dom koja je uspe­la da ostva­ri deli­mi­čan ras­kid sa popu­li­zmom kata­stro­fal­ne epo­he Pero­na — uspo­sta­vi­la pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem 1994. Rad­ni­ci­ma je data moguć­nost da upla­ću­ju 11% svo­jih pla­ta na pen­zi­o­ne raču­ne. Pay-as-you-go sistem je ipak zadr­žan da bi svim rad­ni­ci­ma, uklju­ču­ju­ći rad­ni­ke u jav­nim i pri­vat­nim siste­mi­ma, obez­be­dio tzv. "osnov­nu pen­zi­ju". Zakon pred­vi­đa da svi rad­ni­ci ula­žu 16% pla­ta u jav­ni pen­zi­o­ni pro­gram. Oni rad­ni­ci, koji bi radi­je osta­li u jav­nom siste­mu pri­mo­ra­ni pla­ća­ju pen­zij­ski dopri­nos u visi­ni 27% pla­te, i pri­tom, pored osnov­ne pen­zi­je, dobi­ja­ju i odre­dje­ne bene­fi­ci­je. Dozvo­lja­va­ju­ći nasta­vak she­me jav­nih pen­zi­ja, argen­tin­ska je vla­da dopri­ne­la odr­ža­nju nea­li­men­ti­ra­nih pen­zi­o­nih dugo­va­nja. Sred­stva koji se nala­zi pod upra­vom pri­vat­nog pen­zi­o­nog siste­ma pove­ća­na su na 20 mili­jar­da dola­ra, a broj uče­sni­ka dosti­že 8 mili­o­na ljudi.

Uru­gvaj — lati­no­a­me­rič­ka zemlja na koju je naj­vi­še uti­cao evrop­ski soci­jal­ni model — uve­la je 1996. godi­ne veo­ma ogra­ni­če­nu refor­mu, slič­nu argen­tin­skoj refor­mi po tome što tako­đe zadr­ža­va pay-as-you-go sistem za sve rad­ni­ke, dozvo­lja­va­ju­ći, pri­tom, da deo pla­te bude pre­u­sme­ren na pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne. Kada je reč o ovoj godi­ni, kom­pa­ni­je-pen­zi­o­ni fon­do­vi upra­vlja­ju imo­vi­nom vred­nom 651 mili­o­na dola­ra, u ime pola mili­o­na učesnika.

Neop­hod­no je nagla­si­ti da mno­ge od ovih refor­mi ima­ju teške nedo­stat­ke koje bi tre­ba­lo eli­mi­ni­sa­ti da bi se ostva­rio nji­hov pun poten­ci­jal. Među­tim, osnov­na je struk­tu­ra indi­vi­du­al­nih pen­zi­o­nih raču­na već čvr­sto posta­vlje­na, a poja­vi­le su se i nove gru­pa­ci­je rad­ni­ka, pre­du­ze­ća (uklju­ču­ju­ći i zna­čaj­ne ino­stra­ne finan­sij­ske kom­pa­ni­je) i teh­nič­kih ekspe­ra­ta koje će ove refor­me bra­ni­ti u buduć­no­sti. Tako je, sa ovim novim zemlja­ma "G‑8", koje ima­ju pri­vat­ne pen­zi­o­ne siste­me, Latin­ska Ame­ri­ka posta­la svet­ski lider u struk­tu­ral­nim pen­zij­skim refor­ma­ma. Uko­li­ko Mek­si­ko i Sal­va­dor budu ima­li uspe­ha, pen­zij­ska refor­ma će se brzo pro­ši­ri­ti na osta­tak Cen­tral­ne Ame­ri­ke. Bra­zil naj­vi­še zao­sta­je od svih zema­lja ovog kon­ti­nen­ta. Iako neke kom­pa­ni­je nude pri­vat­ne pen­zi­je svo­jim rad­ni­ci­ma, ova po veli­či­ni i bro­ju sta­nov­ni­ka naj­ve­ća zemlja Latin­ske Ame­ri­ke, opte­re­će­na je nepra­ved­nim i nei­spla­ti­vim pay-as-you-go pen­zi­o­nim siste­mom, čiji je defi­cit u 1998. godi­ni izno­sio 4,6% BDP‑a. Bra­zil­ska vla­da za sada uspe­va da spre­či eksplo­zi­ju eko­nom­skih i dru­štve­nih pro­ble­ma, povre­me­nim krplje­njem rupa u siste­mu, ali će i ovaj način usko­ro biti iscrpljen.

Mađar­ska, Polj­ska i Kazah­stan su kasnih deve­de­se­tih godi­na, u okvi­ru tran­zi­ci­je od kolek­ti­vi­stič­kog ka trži­šnom siste­mu, refor­mi­sa­le svo­je pay-as-you-go pen­zi­o­ne she­me i dozvo­li­le rad­ni­ci­ma da isko­ri­ste porez na pla­te da bi izgra­di­li sistem sop­stve­nih pen­zi­o­nih šted­nih raču­na. ⁴ 1998. godi­ne Mađar­ska je posta­la prva biv­ša komu­ni­stič­ka zemlja u Evro­pi koja je dozvo­li­la da se deo rad­nič­kih pla­ta ulo­ži u pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne. Njen jav­ni pay-as-you-go sistem bele­žio je defi­cit još deve­de­se­tih godi­na, kada je dopri­nos izno­sio 30% pla­te. Uz već dosta broj­nu sta­ri­ju popu­la­ci­ju, Mađar­ska bi, da je na nje­mu osta­la, mora­la da podig­ne porez na pla­te na nedo­sti­žnih 55%, a to bi zna­či­lo da bi do 2035. godi­ne sva­kog pen­zi­o­ne­ra izdr­ža­vao po jedan rad­nik. Sada­šnjim je rad­ni­ci­ma data moguć­nost da osta­nu u jav­nom siste­mu ili da pre­đu u dru­gi. Od nove rad­ne sna­ge se zahte­va da uđe u novi sistem. Ipak, i dalje važi da svi rad­ni­ci daju dopri­nos jav­nom pen­zi­o­nom siste­mu. 24% pla­ta rad­ni­ka koji su pre­šli u pri­vat­ni sistem, i dalje odla­zi u pay-as-you-go sistem, a samo 6% na nji­hov sop­stve­ni pen­zi­o­ni šted­ni račun. Osnov­ni nedo­sta­ci mađar­skog siste­ma slič­ni su nedo­sta­ci­ma siste­ma Argen­ti­ne i Uru­gva­ja; da bi se odr­žao jav­ni sistem kori­ste se viso­ki pore­zi na pla­te, čime se desti­mu­li­še otva­ra­nje novih rad­nih mesta, a i sistem osta­je podlo­žan poli­tič­koj mani­pu­la­ci­ji. Mađar­ska she­ma pri­vat­ne pen­zi­je do sada je gene­ri­sa­la 1 mili­jar­du dola­ra u raspo­lo­ži­vim sred­stvi­ma, a pri­tom bro­ji 2 mili­o­na učesnika. 

Kazah­tan — biv­ša sovi­jet­ska repu­bli­ka boga­ta naf­tom — odlu­či­la se 1998. godi­ne na refor­mu svog pen­zi­o­nog siste­ma, dozvo­liv­ši rad­ni­ci­ma da upla­ću­ju 10% pla­ta na pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne koji­ma upra­vlja­ju medju­sob­no usa­gla­še­ne kom­pa­ni­je za pen­zi­o­ne fon­do­ve, sve dok pri­tom nasta­vlja­ju da upla­ću­ju 15% svo­jih pla­ta u držav­ni pay-as-you-go sistem. Među­tim, posta­vljen je i težak zahtev da mini­mum od 40% fon­do­va bude inve­sti­ran u vla­di­ne har­ti­je od vred­no­sti, a u stva­ri se 85% fon­do­va danas nala­zi u obli­ku vla­di­nih obve­zni­ca. Sve to uka­zu­je na nezre­lost doma­ćeg trži­šta kapi­ta­la u ovoj zemlji kao i na kon­fu­zi­ju koja je usle­di­la u regi­o­nu nakon ruskog neu­spe­ha iz 1998. godi­ne. Kao i u Argen­ti­ni i Mek­si­ku, i ovde posto­je držav­na kom­pa­ni­ja za pen­zi­o­ni fond koja se u nejed­na­kim uslo­vi­ma nad­me­će sa pri­vat­nim sek­to­rom. Iako je 1999. godi­ne ta kom­pa­ni­ja upra­vlja­la sa nekih 70% sred­sta­va u siste­mu, taj iznos je sada pao na 42%, a sistem bi mogao biti pri­va­ti­zo­van tek kada nje­gov deo na trži­štu bude sma­njen na 25%. Oko 3,2 mili­o­na rad­ni­ka pri­klju­či­lo se pri­vat­nom pen­zi­o­nom siste­mu, a pen­zi­o­na sred­stva pora­sla su na 700 mili­o­na dola­ra (4,2 pro­cen­ta BDP‑a).

Polj­ska — naj­u­spe­šni­ja od bivi­ših komu­ni­stič­kih zema­lja — spro­ve­la je pen­zij­sku refor­mu 1999. godi­ne. Rad­ni­ci­ma koji su u vre­me refor­me ima­li od 30 do 50 godi­na živo­ta data je moguć­nost da u pot­pu­no­sti osta­nu u sta­ro­mod­nom držav­nom pen­zi­o­nom siste­mu — u kome su mora­li da pla­ća­ju 19.52% pore­za na pla­te — ili da pre­u­sme­re 7,3% svo­jih pla­ta na sop­stve­ne pen­zi­o­ne šted­ne raču­ne, a drža­vi pla­ća­ju 12,2% za stva­ra­nje "vir­tu­el­nih" indi­vi­du­al­nih raču­na u držav­nom siste­mu. Mla­đi rad­ni­ci mora­ju se pri­klju­či­ti pri­vat­nom pen­zi­o­nom siste­mu, dok sta­ri­ji mora­ju osta­ti u sta­rom. Do sada je 11,5 mili­o­na rad­ni­ka (70% onih koji su ima­li moguć­nost da bira­ju, tj. lju­di izme­đu 30 i 50 godi­na) pri­hva­ti­lo sistem pen­zi­o­nih šted­nih raču­na, a fon­do­vi su pora­sli na 1,5 mili­jar­di dolara.

Kao i u slu­ča­ju Latin­ske Ame­ri­ke pri­mer koji su dali pio­ni­ri već stva­ra sled­be­ni­ke u regi­o­nu. Neko­li­ko zema­lja, uklju­ču­ju­ći i Rusi­ju, pla­ni­ra da uve­de pen­zij­sku refor­mu čile­an­skog tipa i to u sko­ri­joj buduć­no­sti. ⁵ Na dru­gom kon­ti­nent­nu, Kina, naj­broj­ni­ja svet­ska naci­ja, i nomi­nal­no još uvek komu­ni­stič­ka zemlja, raz­ma­tra nači­ne reša­va­nja kri­ze svog pen­zi­o­nog siste­ma kroz uvo­dje­nje siste­ma indi­vi­du­al­nih pen­zi­o­nih računa.

Glo­bal­ni demo­graf­ski mega­tren­do­vi, kao što su duži život­ni vek i sma­nje­ne sto­pe pri­ra­šta­ja, ubr­za­će kri­zu pay-as-you-go pen­zi­o­nih siste­ma, poseb­no u zemlja­ma sa zre­lim i razvi­je­nim eko­no­mi­ja­ma, npr. u Evro­pi, Sje­di­nje­nim Drža­va­ma i Japa­nu. Kao što je to pri­me­tio biv­ši ame­rič­ki sekre­tar za trgo­vi­nu Pit Piter­son (Pete Peter­son): "Uko­li­ko siste­mi pen­zi­o­nih pogod­no­sti ne budu radi­kal­no trans­for­mi­sa­ni, tro­ško­vi glo­bal­nog sta­re­nja dale­ko će pre­va­zi­ći sred­stva čak i naj­bo­ga­ti­jih svet­skih naci­ja. U slu­ča­ju da se u tome ne uspe, ako se to ne uči­ni dovolj­no rano i dovolj­no hra­bro, doći­će do eko­nom­skih kri­za koje će svo­jom veli­či­nom zase­ni­ti nedav­ne slo­mo­ve u Azi­ji i Rusi­ji… Iz ovog i dru­gih razlo­ga, glo­bal­no sta­re­nje neće posta­ti samo eko­nom­ski već i poli­tič­ki naj­zna­čaj­ni­ja tema 21. veka." ⁶ U oči­gled­nom kon­tra­stu u odno­su na svo­je suse­de na isto­ku i u Latin­skoj Ame­ri­ci, poli­tič­ke eli­te kon­ti­nen­tal­ne Zapad­ne Evro­pe do sada nisu bile volj­ne da pre­du­zmu struk­tur­nu pen­zij­sku refor­mu. Nasta­vak ove poli­tič­ke para­li­ze biće kata­stro­fa­lan za Evro­plja­ne, s obzi­rom na činje­ni­cu da je kri­za pen­zi­o­nog siste­ma u toj regi­ji jed­na od naj­te­žih u razvi­je­nom svetu. 

Pre­ma Orga­ni­za­ci­ji za eko­nom­sku sarad­nju i razvoj, u Evro­pi posto­je ogrom­na nea­li­men­ti­ra­na dugo­va­nja — na pri­mer, više od 200% BDP‑a u Fran­cu­skoj i Ita­li­ji, a više od 150% BDP‑a u Nemač­koj. ⁷ Do 2025. godi­ne goto­vo jed­na tre­ći­na evrop­ske popu­la­ci­je ispu­nja­va­će sve potreb­ne uslo­ve za jav­nu pen­zi­ju. U Nemač­koj i Ita­li­ji će za tri­de­set godi­na sva­ki pen­zi­o­ner biti izdr­ža­van od stra­ne jed­nog rad­ni­ka. S obzi­rom na to da su u tim zemlja­ma dostup­ne veli­ke bene­fi­ci­je, a da su pri­vat­ne ušte­đe­vi­ne za sta­rost nepo­sto­je­će ili veo­ma male, jasno je da će radi samog funk­ci­o­ni­sa­nja pen­zi­o­ne she­me biti neop­ho­dan ili dra­sti­čan porast pore­za ili sma­nje­nje pogod­no­sti. Iako, na pri­mer, u Ita­li­ji čak 33% pore­za na pla­te odla­zi za pen­zi­je, Ita­li­ja­ni bi mogli oče­ki­va­ti porast te cifre na 48%. U regi­ji koja se suo­ča­va sa hro­nič­no viso­kim sto­pa­ma neza­po­sle­no­sti, ova­kav potez bi samo dodat­no ote­žao otva­ra­nje rad­nih mesta. Iako kon­ti­nen­tal­ne evrop­ske zemlje tro­še više od 15 % BDP‑a ( cifra koja bi za 40 godi­na u nekim zemlja­ma mogla da pora­ste na 18%) na izdat­ke za jav­ne pen­zi­je, one su do sada pre­du­ze­le samo krat­ko­roč­ne mere. Nemač­ka je, na pri­mer, nedav­no pre­dlo­ži­la pove­ća­nje pore­za na pla­te i kori­šće­nje držav­nih fon­do­va s ciljem da pod­stak­ne rad­ni­ke na dodat­na ula­ga­nja nov­ca na pri­vat­ne raču­ne. Jasno je da će takav potez teško reši­ti nai­la­ze­ću kri­zu u zemlji čiji pen­zi­o­ni sistem košta 11,5% BDP‑a, što je dvo­stru­ko veća cifra od američke.

U Špa­ni­ji pay-as-you-go pen­zi­ni sistem koji pred­sta­vlja naj­sku­plji pro­gram finan­si­ran iz fede­ral­nog budže­ta, rad­ni­ci­ma daje mini­mal­ne sto­pe pri­no­sa. Na kra­ju je, upr­kos činje­ni­ci da je eko­nom­ski ispla­ti­va tran­zi­ci­ja ka pri­vat­nom siste­mu već pre­po­zna­ta kao nužna i da se špan­ska vla­da već oba­ve­za­la na eko­nom­sku libe­ra­li­za­ci­ju u dru­gim obla­sti­ma, ipak pre­vla­da­la poli­tič­ka iner­ci­ja. ⁸

U Ita­li­ji — zemlji sa naj­ni­žim nata­li­te­tom u sve­tu — godi­šnji izda­ci za jav­ne pen­zi­je izno­se otpri­li­ke 14,5 % BDP‑a. U siste­mu, među­tim, posto­ji otvo­re­na korup­ci­ja. Stu­di­ja Mini­star­stva za finan­si­je iz 1997. godi­ne pok­za­la je da je vla­da ispla­ći­va­la indva­lid­ske pen­zi­je za 30.000 mrtvih lju­di. Pro­ve­re koje su na licu mesta izvr­še­ne kod 15.000 pri­ma­la­ca indva­lid­skih pen­zi­ja poka­za­le su da se 5000 pri­ma­la­ca pre­tva­ra­lo da je hen­di­ke­pi­ra­no (uklju­ču­ju­ći i mla­du ženu koja je pri­ma­la pen­zi­ju kao sle­pa, dok je isto­vre­me­no radi­la kao šofer).

Fran­cu­ski pay-as you-go sistem, tako­đe je zapao u veli­ke nevo­lje. Veli­ko­du­šni sistem jav­nih pen­zi­ja poče­će da bele­ži defi­cit nakon 2010. godi­ne. Poku­ša­ji koje su mno­ge vla­de pre­du­zi­ma­le da pot­po­mog­nu sistem pro­pa­da­li su zbog opšteg pro­ti­vlje­nja. Goto­vo pot­pu­ni nedo­sta­tak para­lel­nog pri­vat­nog pen­zi­o­nog siste­ma još više će pogor­ša­ti situ­a­ci­ju za budu­će penzionere.

Ko što je 1997. godi­ne uočio bri­tan­ski eko­no­mi­sta Tim Kong­don (Tim Congdon):

"Pred­vi­đa­nja evrop­skog rasta poka­zu­ju da je situ­a­ci­ja danas gora nego u bilo koje dru­go vre­me nakon indu­strij­ske revo­lu­ci­je. Uko­li­ko evrop­ske vla­de ne budu mogle da reše pro­blem nea­li­men­ti­ra­nih pen­zi­ja, neće uspe­ti ni da kon­tro­li­šu svo­je veće fiskal­ne teško­će ni da pre­du­pre­de pove­ća­nje opo­re­zi­va­nja koje će uni­šti­ti nji­ho­ve eko­no­mi­je". ⁹

Neko­li­ko razvi­je­nih zema­lja ima sna­žne pri­vat­ne pen­zi­o­ne siste­me. To je poseb­no slu­čaj sa Sje­di­nje­nin Drža­va­ma, Japa­nom, Uje­di­nje­nim Kra­ljev­stvom, Holan­di­jom, Švaj­car­skom i Kana­dom. Među­tim, svi ti siste­mi koeg­zi­sti­ra­ju sa veli­kim i defekt­nim jav­nim pen­zi­o­nim sistemima. 

Do sada su jedi­no dve boga­te naci­je — Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo i Austra­li­ja — pre­du­ze­le struk­tu­ral­ne refor­me svo­jih jav­nih pen­zi­o­nih siste­ma. Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo je 1986. godi­ne svo­jim rad­ni­ci­ma dalo moguć­nost da iza­đu iz dru­gog slo­ja jav­nog pen­zi­o­nog siste­ma i da sa 4,6 % svo­jih pla­ta u pri­vat­nom sek­to­ru kupe pla­no­ve sa odre­đe­nim dopri­no­si­ma ili bene­fi­ci­ja­ma. Dve tre­ći­ne bri­tan­skih rad­ni­ka odlu­či­lo se na izla­zak i ulo­ži­lo novac u pri­vat­ne fon­do­ve. Danas svi rad­ni­ci daju pro­ce­nat svo­jih pla­ta prvom, to jest, pay-as-you-go slo­ju, a vla­da im po odla­sku u pen­zi­ju daje osnov­nu držav­nu pen­zi­ju. Jav­ni pen­zi­o­ni sistem Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva još uvek ima nea­li­men­ti­ra­na dugo­va­nja od oko 40% BNP‑a. Pret­hod­ni austra­lij­ski sistem bio je držav­ni i zasno­van na pore­zi­ma na doho­dak. Od poslo­da­va­ca je 1992. godi­ne zatra­že­no da za sve rad­ni­ke uspo­sta­ve pen­zi­o­ne raču­ne (do 2002 će biti ulo­že­no 9% pla­ta) koji bi pred­sta­vlja­li pri­mar­ni izvor pen­zi­o­nog pri­ho­da za veći­nu rad­ni­ka. Slo­bo­de rad­ni­ka bile su, ipak, bile bez­ra­zlo­žno sma­nje­ne nekim restrik­ci­ja­ma, pre sve­ga oba­ve­zom da se ula­že u pen­zi­o­ni fond sop­stve­nog sek­to­ra. U Sje­di­nje­nim Drža­va­ma u koji­ma posto­ji držav­ni pen­zi­o­ni sistem sa 400 mili­jar­da dola­ra, koji pred­sta­vlja naj­ve­ći vla­din pro­gram u sve­tu, posto­ji moguć­nost radi­kal­nog napret­ka. Ma kakve da su pred­no­sti prve gene­ra­ci­je koja je dobi­la bene­fi­ci­je, način na koji je pro­gram struk­tu­ri­san one­mo­gu­ćio je obič­nim rad­ni­ci­ma da pose­du­ju sop­stve­nu pen­zij­sku šted­nju, i ispo­li­ti­zo­vao odlu­ke koje bi, u stva­ri, tre­ba­lo da dono­se poje­din­ci, a ne poli­ti­ča­ri. Iako 40% Ame­ri­ka­na­ca ima neku vrstu pri­vat­nog pen­zi­o­nog fon­da (IRA, 401k, etc.), osta­je još 60% lju­di koji ih nema­ju. Ipak se od svih rad­ni­ka još uvek zahte­va da ulo­že jed­nu osmi­nu (12,4%) pokri­ve­ne zara­de u sistem koji im ne obez­be­đu­je ni svo­ji­nu, ni trži­šni pri­nos ni sigurnost.

Posto­ji šest ključ­nih argu­me­na­ta za pri­va­ti­za­ci­ju soci­jal­nog osi­gu­ra­nja u Sje­di­nje­nim Državama.

1. Moral­ni argu­ment. Pay-as-you-go jav­ni pen­zi­o­ni sistem pred­sta­vlja kolek­ti­vi­stič­ku she­mu koja liša­va poje­din­ce slo­bo­de da orga­ni­zu­ju svo­je živo­te i pla­ni­ra­ju buduć­nost. Man­dat­ni pri­vat­ni sistem pen­zi­o­nih raču­na odr­ža­va mini­mum oba­ve­za (man­dat­ne ušte­đe­vi­ne) tako da dola­zi do mak­si­mi­ra­nja slo­bo­de izbo­ra u okvi­ru naci­o­nal­ne pen­zi­o­ne sheme.

2.Argument iz sto­pe pri­no­sa. Po samoj svo­joj pri­ro­di pay-as-you-go siste­mi pred­sta­vlja­ju dobro reše­nje za rani­je pri­ma­o­ce, ali vre­me­nom, ono što u sušti­ni pred­sta­vlja tek she­mu finan­sij­ske pira­mi­de poči­nje ekspro­pri­ja­ci­ju nad mla­đim rad­ni­ci­ma. Danas je impli­cit­na sto­pa pri­no­sa za rad­ni­ke manja od 2%, a vero­vat­no je da će oni koji su danas rođe­ni ima­ti nega­ti­van povra­ćaj. Meha­ni­zmi za odla­ga­nje nesol­vent­no­sti jav­nog pen­zi­o­nog siste­ma, kao što je pove­ća­nje pore­za na doho­dak ili sta­ro­sne gra­ni­ce za odla­zak u pen­zi­ju, sma­nju­ju sto­pe pri­no­sa koje su iona­ko već mini­mal­ne. U Sje­di­nje­nim Drža­va­ma je, nasu­prot tome, od 1802. do 1997. godi­ne, godi­šnja sto­pa povra­ća­ja izno­si­la 7% za sred­stva i 3,5 % za dugo­roč­ne vla­di­ne obve­zni­ce. Od 1802. do 1995. godi­ne, pro­se­ča­na real­na sto­pa povra­ća­ja za akci­o­nar­ske obve­zni­ce bila je 4,97%. [9] Zahva­lju­ći tome pri­vat­ni pen­zi­o­ni sistem može obez­be­di­ti višu sto­pu pri­no­sa, čak i kada su svi fon­do­vi inve­sti­ra­ni u vla­di­ne obve­zni­ce nul­tog rizika.

3. Argu­ment iz pra­ved­no­sti. Pošto je za siro­ma­šne lju­de obič­no karak­te­ri­stič­no da rani­je poči­nju da rade i da ima­ju kra­ći život­ni vek od onih bolje sto­je­ćih, sta­ro­mod­ni pay-as-you-go pen­zi­o­ni sistem posta­je, u stva­ri, šte­tan za odre­đe­ne kate­go­ri­je rad­ni­ka. ¹⁰) Pod siste­mom pen­zi­o­nih šted­nih raču­na, siro­ma­šni rad­ni­ci mogli bi da aku­mu­li­ra­ju ušte­đe­vi­nu na svo­jim raču­ni­ma i tako isko­ri­ste pred­no­sti koje trži­šte pru­ža vla­sni­ci­ma, ubla­ža­va­ju­ći nedav­ni porast tako­zva­nog "jaza izme­đu boga­tih i siro­ma­šnih" koji i ne čudi s obzi­rom na to da su rad­ni­ci pri­mo­ra­ni da ula­žu svo­je ušte­đe­vi­ne u pro­gram koji im daje sto­pu pori­no­sa manju od 2%.

4. Argu­ment iz svo­jin­skih pra­va. Sistem pri­vat­nih raču­na pen­zi­o­ne­ri­ma daje jasno defi­ni­sa­na svo­jin­ska pra­va. Sta­ri­ji vla­snik može na plan­ski način povla­či­ti novac sa svog raču­na, osta­vlja­ju­ći ga nasled­ni­ci­ma u slu­ča­ju da rano umre ili kupu­ju­ći odre­đen broj godi­na kod neke kom­pa­ni­je za osi­gu­ra­nje. Nasu­prot tome, sistem Soci­jal­nog osi­gu­ra­nja ne obez­be­đu­je nika­kva pra­va na novac koji rad­ni­ci pla­ća­ju radi pen­zi­je, kao što je usta­no­vlje­no 1960. godi­ne na Vrhov­nom sudu u slu­ča­ju Nestor pro­tiv Fleminga.

5. Makro­e­ko­nom­ski argu­ment. Sistem jav­nih pen­zi­ja nega­tiv­no uti­če na trži­šta rada i šted­nje pošto se fon­do­vi odmah tro­še i ne inve­sti­ra­ju, dok iznos plat­nih dopri­no­sa dosti­že visi­nu tak­se na unaj­mlji­va­nje rad­ne sna­ge. Har­vard­ski eko­no­mi­sta Mar­tin Feld­štajn (Mar­tin Feld­ste­in) pro­ce­nju­je da bi pri­va­ti­za­ci­ja soci­jal­nog osi­gu­ra­nja mogla uve­ća­ti vred­nost ame­rič­ke eko­no­mi­je od posto­je­ćih 20 za dodat­nih 10 tri­li­o­na dola­ra neto. To bi zai­sta jasno poka­za­lo nea­li­men­ti­ra­na dugo­va­nja i pri­mo­ra­lo kre­a­to­re poli­ti­ke da nađu nov način da ispu­ne obe­ća­nja koja su dali, pri čemu bi se isto­vre­me­no stva­rao već pome­nu­ti dobi­tak za ekonomiju.

6. Argu­met iz dru­štve­ne har­mo­ni­je. Pri­va­ti­za­ci­ja soci­ja­nog osi­gu­ra­nja uči­ni­la bi kraj pode­li na kapi­ta­li­ste i rad­ni­ke pre­tva­ra­ju­ći Ame­ri­ku u zemlju rad­ni­ka-kapi­ta­li­sta, sa svim posle­dič­nim pro­me­na­ma u poli­tič­koj dina­mi­ci zemlje. To bi mogao biti težak uda­rac pro­tiv poli­tič­ke mani­pu­la­ci­je "drža­ve tran­sfe­ra". Kao što je zapa­zio pred­se­dink Cato insti­tu­ta Edvard Krejn (Edward H. Cra­ne): "Pri­va­ti­za­ci­ja soci­jal­nog osi­gu­ra­nja pod­ra­zu­me­va fun­da­men­tal­nu pro­me­nu poli­tič­ke dina­mi­ke u Ame­ri­ci. Onog tre­nut­ka kada čla­no­vi rad­nič­kih sin­di­ka­ta, pro­seč­ni fabrič­ki rad­ni­ci, crn­ci i dru­ge gru­pe koje tra­di­ci­o­nal­no pri­pa­da­ju Demo­krat­skoj par­ti­ji poč­nu samo­stal­no da inve­sti­ra­ju u sred­stva i obve­zni­ce, ume­sto da raču­na­ju na vla­du kao na mre­žu za spa­sa­va­nje, pro­me­ni­će se i nji­hov stav pre­ma siste­mu slo­bod­nog pre­du­zet­ni­štva, kor­po­ra­cij­skim pro­fi­ti­ma, a narav­no, i pre­ma veli­koj vla­di. Ova se dina­mi­ka, u stva­ri, već dogo­di­la u Čileu. ¹¹

Ohra­bru­ju­je činje­ni­ca da se i pred­sed­nik Sje­di­nje­nih Drža­va Džordž V. Buš (Geor­ge W. Bush) zala­že za pen­zij­sku refor­mu: "Po mom pla­nu bi soci­jal­no osi­gu­ra­nje bilo refor­mi­sa­no na taj način što bi se sva­kom rad­ni­ku omo­gu­ći­lo da bude šte­di­ša i vla­snik. Nema većeg ljud­skog sna od želje da pose­du­je­mo nešto što bismo mogli nazva­ti našim sop­stve­nim. Upra­vo to je ono što je Ame­ri­ka obe­ća­la. To je obe­ća­nje neza­vi­sno­sti i dosto­jan­stva". ¹² Uko­li­ko Sje­di­nje­ne Drža­ve spro­ve­du ovu refor­mu, to ne bi zna­či­lo samo da će se sva­ki ame­rič­ki rad­nik pre­tvo­ri­ti u vla­sni­ka kapi­ta­la, već bi ohra­bri­lo i osta­tak sve­ta, poseb­no kon­ti­nen­tal­nu Evro­pu i Japan na refor­mi­sa­nje nji­ho­vih sop­stve­nih siste­ma. Pogod­no­sti za rad­ni­ke i eko­no­mi­je bile bi zai­sta ogrom­ne. To bi bio veli­ki korak u oslo­ba­đa­nju rad­ni­ka širom sveta.

---

Hoze Pinje­ra — Revi­di­ra­nu ver­zi­ju ovog ese­ja obja­vio je Cato Insti­tu­te u Cato Let­ter no.15, pod naslo­vom "Oslo­ba­đa­nje rad­ni­ka: Svet­ska pen­zi­o­na revo­lu­ci­ja". Pre­vod: Boja­na Kovačević

---

 

1. Čile­an­ska eko­no­mi­ja je, po mišlje­nju eko­no­mi­ste Kla­u­sa Šmit-Hebe­la (Kla­us Sch­midt-Heb­bel) doži­ve­la pove­ća­nje sto­pe rasta sa 3,7 % godi­šnje, koli­ko je izno­si­la u peri­o­du od 1961. do 1974. godi­ne, na 7,1 % godi­šnje u peri­o­du od 1990. do 1997.godine. 9% tog dodat­nog pora­sta od 3,4 % godi­šnje ili četvr­ti­na total­nog dopri­no­sa nasta­la je zahva­lju­ju­ći refor­mi pen­zi­je. Od ukup­nog pove­ća­nja sto­pe šted­nje od 12,2 % koja deli ova dva peri­o­da, refor­ma pen­zi­je dopri­ne­la je 3,8 %, a to zna­či 31% ukup­nog pove­ća­nja. Vidi Kla­us Sch­midt-Heb­bel, "Does Pen­si­on Reform Real­ly Spur Pro­duc­ti­vi­ty, Saving and Gro­wth?", Docu­men­tos de Tra­ba­jo del Ban­co Cen­tral (Chi­le) no.33, April 1998, str25,29.[↩]
2. Radi pri­ka­za refor­mi pen­zi­je ovih zema­lja, vidi Luis Lar­ra­in, "Pri­va­ti­zing Soci­al Secu­ri­ty in latin Ame­ri­ca", Poli­cy Report no.221, Nati­o­nal Cen­ter for Poli­cy Ana­lysis, Dal­las, Janu­ar 1999. Radi pri­ka­za refor­mi u sva­koj od zema­lja poje­di­nač­no, vidi Ian Vasqu­ez, "Two Che­ers for Mexico's Pen­si­on Reform", Wall­stre­et Jour­nal, June 27, 1997; L.Jacopo Rodri­gu­ez, "in Pra­i­ze and Cri­ti­cism of Mexico's Pen­si­on Reform", Cato Insti­tu­te Poli­cy Ana­lysis no.340, April 14, 1999; Her­man von Gers­dorff, "The Boli­vi­an Pen­si­on Reform: Inno­va­ti­ve Solu­ti­ons to Com­mon Pro­blems", World Bank, Finan­ci­al Sec­tor Deve­lop­ment Depart­ment, Was­hing­ton, Juli 1997; i Juan Manu­el San­tos, " Testi­mo­nio: La refor­ma de las Pen­si­o­nes en Colombia",www.pensionreform.org.[↩]
3. Jere­my Sie­gel, Stocks for Long Run /New York: McGraw Hill,1998) and " Stocks, Bonds, Bills and Infla­ti­on", Year­bo­ok (Chi­ca­go: Ibbott­son Asso­ci­a­tes), str.266–75.[↩]
4. Vidi Krzysz­tof Ostas­ze­wski, " Testi­mo­ny: Poland's Pen­si­on Reform", www.pensionreform.org[↩]
5. Vidi José Pine­ra, "A Chi­le­an Model for Rus­sia", Fore­ign Affa­irs, Sep­tem­bar-Okto­bar 2000."A Chi­le­an Model for Rus­sia[↩]
6. Peter G. Peter­son "Gray Dawn: The Glo­bal Aging Cri­sis", Fore­ign Affa­irs, Janu­ar-Febru­ar 1999, str.43[↩]
7. Paul Van der Noord and Ric­hard Herd, "Pen­si­on Lia­bi­li­ti­es in Seven Major Eco­no­mi­es", OECD Wor­king Paper, 1993, citi­ra­no u knji­zi Svet­ske Ban­ke, Aver­ting the Old Age Cri­sis (Mew Zorj: Oxford Uni­ver­si­ty Press, 1994), str.139.[↩]
8. Vidi José Pine­ra, "Una Pro­pu­e­sta de Refor­ma del Siste­ma de Pen­si­o­nes en Espa­na", (Madrid:Círculo de Empresarios,1996) [↩]
9. Tim Cong­don, "Europe's Pen­si­on Time Bomb", The Times, March 1, 1997.[↩]
10. Vidi Peter Fer­ra­ra and Mic­ha­el Tan­ner, A new Deal for Soci­al Secu­ri­ty (Was­hing­ton: Cato Institute,1998[↩]
11. Edward H. Cra­ne, "The Case for Pri­va­ti­ying America's Soci­al Secu­ri­ty System", S.O.S. Retra­i­te-San­te con­fe­ren­ce, Paris, Decem­bar 1997, www.pensionreform.com [↩]
12. Geor­ge W. Bush, Govor odr­žan na Western Mic­hi­gan Uni­ver­si­ty, Kala­ma­zoo, Mic­hi­gan, March 27, 2001.Luis Lar­ra­in, "Pri­va­ti­zing Soci­al Secu­ri­ty in Latin Ame­ri­ca," Poli­cy Report no. 221, Nati­o­nal Cen­ter for Poli­cy Ana­lysis, Dal­las, Janu­a­ry 1999. For revi­e­ws of reforms in indi­vi­du­al coun­tri­es, see Ian Vásqu­ez, "Two Che­ers for Mexico's Pen­si­on Reform," Wall Stre­et Jour­nal, June 27, 1997; L. Jaco­bo Rodrígu­ez, "In Pra­i­se and Cri­ti­cism of Mexico's Pen­si­on Reform," Cato Insti­tu­te Poli­cy Ana­lysis no. 340, April 14, 1999; Her­man von Gers­dorff, "The Boli­vi­an Pen­si­on Reform: Inno­va­ti­ve Solu­ti­ons to Com­mon Pro­blems," World Bank, Finan­ci­al Sec­tor Deve­lop­ment Depart­ment, Was­hing­ton, July 1997; and Juan Manu­el San­tos, "Testi­mo­nio: La Refor­ma de las 'Pen­si­o­nes en Colom­bia'"[↩]