Ekonomija poreske konkurencije: Harmonizacija ili liberalizacija

Uvid u privatne okolnosti svakoga čoveka i uvid koji nadgleda kretanje njegovog bogatstva da bi se na njih primenio porez, bio bi izvor takvog stalnog i neprestanog uznemiravanja koje niko nije u stanju izdržati… Vlasnik kapitala (stock) je svakako građanin sveta, i ne može se trajno vezati za neku zemlju. On bi težio da napusti zemlju u kojoj je izložen uznemiravajućem ispitivanju u cilju da mu se nametne preveliki porez, i sklonio bi svoj kapital u neku drugu zemlju gde bi ili mogao nastaviti sa svojim poslom, ili mirno uživati u svom bogatstvu. Uklanjajući svoj kapital, okončao bi svu delatnost koju je obavljao u zemlji koju je napustio. Kapital kultiviše zemlju, kapital zapošljava rad. Porez koji bi imao za posledicu bežanje kapitala iz neke zemlje bi tako isušivao svaki izvor prihoda i suverenu i društvu. Ne samo profiti od kapitala, već i zemljišna renta i radničke nadnice bi nužno bile umanjene njegovim uklanjanjem. (Adam Smit, Bogatstvo naroda, 1776.)

Poreska konkurencija postoji kada ljudi mogu sniziti poresko opterećenje premeštanjem kapitala i/ili rada iz jurisdikcija sa visokim poreskim opterećenjem u jurisdikcije sa niskim. Ova migracija disciplinuje rasipničke države a nagrađuje države koje spuštaju poreske stope i sprovode reforme koje stimulišu privredni rast.

Kao i drugi oblici konkurencije, fiskalni rivalitet stvara pozitivne rezultate. Ljudi mogu da zadrže više zarađenog novca, a ekonomske performanse poboljšavaju niže poreske stope na rad, štednju i investicije. Mobilnost kapitala koja definiše poresku konkurenciju je takođe zaštita od zloupotreba koje čine vlasti. Ljudi se mogu čuvati od korupcije i štititi svoja prava mnogo efikasnije kada znaju da oni i/ili njihov kapital mogu pobeći preko državnih granica.

Pomisao na gubitak poreskih izvora plaši vlasti u državama sa visokim porezima, koje besno osuđuju poresku konkurenciju i koje bi želele da ona bude svedena ili elimisana. Radeći u internacionalnim birokratijama kao što su Evropka Unija (EU), Ujedinjene Nacije (UN), i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), primetio sam da zemlje sa visokim poreskim opterećenjem promovišu razne planove poreske harmonizacije da bi omele oticanje radnih mesta i kapitala iz jurisdikcija sa visokim porezima u one sa niskim.

Ovi predlozi su fundamentalno u suprotnosti sa dobrom poreskom politikom. Harmonizacija podrazumeva više poreske stope, ali podrazumeva i diskriminatorno i destruktivno dvostruko oporezovanje prihoda koji je ušteđen i investiran. Ona takođe podrazumeva ekstrateritorijalno oporezovanje budući da veći deo planova poreske harmonizacije ima namenu da pomognu vladama da oporezuju ekonomsku aktivnost van svojih granica.

Poresku konkurenciju treba slaviti, a ne proganjati. Ona je snažan podsticaj ekonomskoj liberalizaciji koja je pomogla uvođenju dobre poreske politike u zemljama širom sveta. Čak i su i ekonomisti iz OECD priznali da “mogućnost izbora lokacije ekonomske aktivnosti otklanja nedostatke u budžetskim procesima vlasti, čime se ograničava mogućnost preterane potrošnje i oporezovanja.” ((Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Economic Outlook, br. 63 (June 1998). ))

Fiskalni rivalitet između vlasti je stvorio izuzetno poželjne efekte poslednjih 25 godina. Naprimer:

• Države širom sveta su se osetile primoranim da smanje stopu oporezovanja prihoda nakon smanjenja koje su sproveli Tačerka i Regan.
• Poreska konkurencija je pomogla da se spuste stope poreza na dobit preduzeća (corporate tax rates) u zemljama blagostanja Zapadne Evrope.
• Brojne nacije unutar bivšeg Sovjetskog bloka su ukinule progresivnost poreskih stopa, proces koji je bio snažno potpomognut poreskom konkurencijom.

Zaštita i očuvanje prava da se upuštaju u poresku konkurenciju treba biti ključni cilj ljudi koji sprovode ekonomsku politiku, posebno onima koji su zainteresovani da pomognu ekonomski razvoj siromašnijih zemalja. Ako međunarodne birokratije uspeju da unište ili ograniče poresku konkurenciju, vlasti bi imale daleko manje podsticaja da se ponašaju odgovorno. Odsustvo konkurencije bi podrilo šanse zemalja za kreativne ekonomske reforme i smanjilo individualnu slobodu.Ljudima širom sveta treba dati mogućnost da imaju korist od nižih poreskih stopa. OECD, EU i UN ne treba da ograničavaju mogućnost investitora i radnika stvaranjem kartela od kojega imaju korist samo države sa viskim poreskim stopama. “OPEK za političare” bi ukinuo konkurenciju političarima, i pogoršanje ekonomske politike koje bi usledilo bi usporilo globalni ekonomski rast.

Šta je poreska konkurencija?

Kada neki grad ima samo jednu benzinsku pumpu, želje potrošača imaju malo uticaja. U otsustvu konkurencije, ta pumpa će mnogo verovatnije da naplaćuje visoke cene, ima nezgodno radno vreme, i pruža slabu uslugu. Ali kada postoji nekoliko pumpi, njihovi vlasnici moraju obratiti pažnju na potrebe potrošača da bi ostali u poslu. To znači da će cene biti tržišne, radno vreme prilagođeno i usluga poboljšana.

Što je još važnije, konkurencija poboljšava ekonomske performanse. Biznisi svih vrsta – ako su suočeni sa pritiskom konkurencije – su konstantno primoravani da poboljšaju kvalitet i ponude nove prozvode da bi zadržali interes potrošača. Konkurentski pritisak podstiče bolju alokaciju resursa i poboljšava ekonomsku efikasnost. Ovo je razlog zašto tržišne ekonomije brže rastu i omogućavaju viši životni standard.

Konkurencija između vlasti takođe ima poželjne ekonomske efekte. Države koje imaju manje ometajuće politike će imati viši rast zaposlenosti i investicija, kao što će benzinske pumpe koje imaju bolju uslugu i niže cene privući više motorista. Ali jurisdikciona konkurencija nije samo oko poreske politike. Regulativna politika, monetarna politika, spoljnotrgovinska politika, i zakonska politika mogu takođe stvoriti prepreke koje imaju posledice na tok radnih mesta i kapitala preko nacionalnih granica.

Poreska konkurencija je samo mali deo konkurencije između zemalja, ali je sve važnija zato što raste pokretljivost kapitala i rada. Radnici i ljudi koji imaju novac za investiranje žele da ostvare najveću korist nakon što im se odbije porez (najvišu stopu povraćaja), i njihova potraga za mogućnostima za profit nije ograničena državnim granicama. Nije iznenađujuće da investitori i radnici teže da napuste (ili izbegnu) države sa teškim poreskim teretom i strogim poreskim zakonima. Umesto toga, ovi resursi idu ka državama koja nagrađuju stvaranje bogatstva u privatnom sektoru – kao što motoristi gravitiraju pumpama koje pružaju dobre usluge.

Nije ni čudo što političari iz teško oporezovanih država zaziru od poreske konkurencije. Fiskalni rivalitet ograničava njihovu moć preteranog oporezivanja (i time preteranog trošenja). Kao što je vlasnik jedine pumpe u gradu nestrećan kada se pojavi konkurencija, političari zaziru od konkurentnih suseda koji ih teraju da se ponašaju odgovorno da bi privukli ekonomsku aktivnost – da ekonomska aktivnost ne bi pobegla u manje oporezovanu sredinu. Bitka oko poreske konkurencije se vodi uglavnom oko poreskog tretmana kapitala. Investicioni fondovi mogu preći državne granice jednim pritiskom na miša, i ova pokretljivost čini veoma teškim održavanje visokih poreskih stopa ili nametanje diskrimatornih poreza na prihod koji je ušteđen i investiran. Tabele desno ukazuju na dramatično povećanje prekograničnih tokova kapitala zadnjih godina. Ovo takođe pomaže objašnjavanju zašto vlasti iz visoko oporezovanih država tako željno pokušavaju da dobiju mogućnost da prate – i oporezuju – bežeći kapital.

Tamo gde su granice relativno otvorene za imigraciju, oporezovanje radnika i preduzetničkog talenta počinje da privlači pažnju pohlepnih vlada. Mnogi Francuzi se sele u manje oporezovano Ujedinjeno Kraljevstvo. Ljudi iz Kanade se sele u Sjedinjene Države, kao i mnogi talentovani profesionalci iz zemalja trećeg sveta. Takođe, slične migracije motivisane porezom se dešavaju u drugim delovima sveta. Fenomen radnika koji “glasaju nogama” je prouzrokovao veliku količinu straha među visoko oporezovanim državama i čak je doveo do predloga koji bi davali vlastima trajnu mogućnost da oporezuju građane bez obzira gde ovi žive.

Šta je poreska harmonizacija?

Poreska harmonizacija postoji kada su poreske platiše suočene sa sličnim ili identičnim poreskim stopama bez obzira gde oni živeli, štedeli, kupovali ili ulagali. Harmonizovane poreske stope eliminišu fiskalnu konkurenciju, kao što dogovor o cenama među benzinskim pumpama uništava konkurenciju za benzin.

Poreska harmonizacija se može postići na dva načina:

• Eksplicitna poreska harmonizacija se dešava kada se države dogovore da odrede minimalne poreske stope ili odluče da koriste istu poresku stopu. Evropska Unija, naprimer, zahteva da zemlje članice uspostave porez na dodatu vrednost u visini od minimum 15 posto. (( Evropski parlament, “Value Added Tax -VAT”,Fact Sheet, No. 3.4.5, October 19, 2000 )) EU je takođe harmonizovala poreske stope za gorivo, alkohol i duvan, i na delu su pokušaji da se harmonizuje oporezivanje poreza na dohodak lica i preduzeća.

Kod ovakvog oblika direktne poreske harmonizacije, platiše nemaju korist od bolje poreske politike u drugim državama, i vlasti su zaštićene od tržišne discipline.

• Implicitna harmonizacija se događa kada vlasti oporezuju dohodak koji njihovi građani zarade u drugim jurisdikcijama. Ova politika “svetskog oporezovanja” zahteva da vlast skuplja finansijske informacije o investitorima koji nemaju prebivalište u toj zemlji i da podele te informacije sa poreskim službama iz drugih zemalja. Ovaj sistem “razmene informacija” ima tendenciju da bude ćorsokak budući da radna mesta i kapital generalno otiču iz država sa visokim porezima u one sa niskim.

U ovom indirektnom obliku poreske harmonizacije, kao i u direktnom obliku koji je opisan gore, poreski obveznici nisu u stanju da imaju koristi od bolje poreske politike u drugim državama, i vlasti su zaštićene od tržišne discipline. ((Za više informacija o informacionoj razmeni i njenim štetnim efektima po ekonomski rast, vidi Daniel J. Mitchell, “An OECD Proposal to Eliminate Tax Competition Would Mean Higher Taxes and Less Privacy,” Heritage Foundation Backgrounder No. 1395, September 18, 2000. ))

Oba oblika poreske harmonizacije imaju slične kontraproduktivne ekonomske posledice. U oba slučaja, poreska konkurencija je razvodnjena, što podstiče visoke poreske stope. Ovo ometa efikasnu alokaciju kapitala i rada, čime se umanjuje ukupan ekonomski učinak.

Trenutno, međunarodne birokratije guraju tri velike inicijative za poresku harmonizaciju:

• Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, sa sedištem u Parizu, započela je inicijativu protiv “štetne poreske konkurencije” u 1990-tim, ukazijući na preko 40 takozvanih “poreskih utočišta”. ((OECD (OEBS) je birokratska organizacija koja predstavlja 30 industrijskih zemalja, čije se sedište nalazi u Parizu. Većina njenih članica su evropske zemlje sa visokim porezima. Za tekst o OEBS-ovom izveštaju, Štetna poreska konkurencija, vidi: An Emerging Global Issue. mnogi ljudi smatraju da su takozvana poreska utočišta u stvari centri za pranje novca. Nekoliko nacionalnih službi i jedan internacionalni ured su, međutim, analizirali problem pranja novca i nedvosmisleno su zaključili da jurisdikcije sa niskim porezima ne predstavljaju ni izvor ni destinaciju disproporcionalne podele svetskog “prljavog” novca. Vidi Daniel J. Mitchell, “U.S. Government Agencies Confirm that Low-Tax Jurisdictions Are Not Money Laundering Havens,” Journal of Financial Crime, Vol. 11, No. 2 (Fall 2003). )) (Kod nas se odomaćio potpuno pogrešan prevod: poreski raj. Prim prev.) OECD preti ovim jurisdikcijama finansijskim protekcionizmom ako se ne slože da oslabe svoje zakone o porezu i privatnosti ne bi li države sa visokim porezima mogle lakše pratiti – i oporezovati – bežeći kapital. Ironijom sudbine, OECD nije stavila na crnu listu bilo koju od svojih država članica iako se makar četiri od njih – Švajcarska, Luksemburg, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo – kvalifikuju kao poreska utočišta po definiciji same OECD-a.
• Evropska Unija je veliki zastupnik poreske harmonizacije, i birokratija iz Brisela je imala određenog uspeha. Porez na dodatu vrednost, energetski porezi, i akcize su u određenoj meri bili predmet direktne harmonizacije među državama u EU. Trenutna inicijativa EU je “direktiva o porezu na štednju,” indirektan oblik poreske harmonizacije koji zahteva od država članica – kao i od šest zemalja nečlanica – da ili uvedu poseban porez na investitore koji nisu njihovi državljani (i prepuste lavovski deo prihoda investitorovoj vladi) ili da skupljaju informacije o prihodima investitora nedržavljana i proslede ih njihovim vladama (koje će potom oporezovati dohodak) ((Evropska unija je birokratska organizacija koja predstavlja 15 evropskih zemalja, sa sedištem u Parizu. Za opis “Savings Tax Directive” EU-a, pogledaj adresu www.europa.eu.int. ))
• Ujedinjene Nacije imaju predlog o “Finansiranju za razvoj” koji zahteva formiranje Međunarodne poreske organizacije. Ova nova birokratija bi trebala imati moć da nadjača poresku politiku suverenih nacija i bila bi posebno nadležna za sprečavanje poreske konkurencije. Jednako zabrinjavajuće, UN predlažu da se da pravo državama da oporezuju prihod emigranata, što bi imalo naročito teške posledice po SAD zbog velikog broja obrazovanih imigranata. ((Centrala Ujedinjenih nacija se nalazi u Njujorku i pretenduje na to da predstavlja ceo svet. Vidi tekst o predlogu UN. ))

U trenutku pisanja ovih redova, svi ovi planovi za poresku harmonizaciju su bili blokirani. OECD je uspela da ubedi mnoge jurisdikcije na crnoj listi da potpišu takozvane dokumente o namerama, koji navodno obavezuju vlasti niskooporezovanih država da slušaju diktate OECD-a, ali većina ovih dokumenata uključuju “izjednačujuće” klauzule u kojima piše da države sa crne liste nemaju nameru da razvodne svoje zakone o porezima i privatnosti ukoliko se sve OECD nacije ne slože da same sprovode takvu suludu politiku.

Kao što je u početku zamišljeno, uz svoje automatsko skupljanje i prosleđivanje informacija o stranim investitorima, direktiva EU o porezu na štednju bi stvorila “izjednačene” uslove. EU je, pak, bila primorana da povuče taj predlog, i predlog koji ga je zamenio očigledno rezultira u nejednakom tretmanu.

Ali ovo je možda nebitno, jer rezervna direktiva i dalje ima puno prepreka. Nekoliko država – o koji su najznačajnije Sjedinjene Države – je odbilo da se priključi kartelu koji je predložila EU. Ovo je verovatno posmrtno zvono za tu direktivu jer ona zavisi od jednoglasnog usvajanja od svih 15 država u EU i još šest država koje nisu članovi.

Na kraju, Međunarodna Poreska Organizacija koju predlažu Ujedinjene Nacije sigurno neće ugledati svetlost dana. Pravo da oporezuju – i pravo da kontrolišu oporezivanje ekonomske aktivnosti unutar državnih granica – je suština državne suverenosti, i prilično je neverovatno da će se moćne države ikad odreći tog prava. ((Za više informacija o shemi UN-a, vidi: Daniel J. Mitchell, “United Nations Seeks Global Tax Authority,” Prosperitas, Vol. I, No. II (August 2001). ))

Predlog da se vlastima omogući trajna poreska nadležnost nad emigrantima takođe se suočava sa priličnim preprekama. Kreatori poreske politike možda ne razumeju u potpunosti zašto je suludo oporezovati bežeći kapital, ali izgleda shvataju da je pogrešno da oporezuju bežeću radnu snagu.

Korist od poreske konkurencije

Poreska konkurencija je poželjna iz više razloga. Najvažnije, ona pomaže ekonomski rast ohrabrivanjem političara da usvoje razumnu poresku politiku. Poreska harmonizacija je, naprotiv, obično povezana sa višim poreskim teretima. ((Moguće je da harmonizacija može da se upotrebi za ograničenje poreskih stopa. U Evropskoj uniji, na primer, porezi na dodatu vrednost ne mogu da pređu 25 procenata. )) U svakom slučaju, zastupnici poreske harmonizacije pokušavaju da zaustave pritisak, koji je posledica poreske konkurencije, da poreske stope padnu nadole.

Istorija stopa poreza na dobit preduzeća u Evropskoj Uniji je dobar primer. Već 1962. i 1970, zvanični izveštaji su tražili harmonizaciju sistema poreza na dobit preduzeća. Evropska komisija je 1975. zahtevala minimalnu stopu tog poreza od 45 posto. Ova inicijativa nije uspela, kao što je i sličan pokušaj da se zahteva minimalna poreska stopa od 30 posto propao u ranim 90-tim. ((Evropski parlament, “Personal and Company Taxation,” Fact Sheet No. 3.4.8, October 19, 2000 )) Danas je prosečna stopa poreza na dobit preduzeća u Evropskoj Uniji niža od 30 posto.

Odnos Evropske Unije prema Irskoj takođe podstiče mišljenje da je poreska harmonizacija jednosmerna ulica kojoj je namenjeno da zadrži poreze visokim. U potezu bez presedana, ministri finansija EU su pre dve godine glasali da se Irska ukori zbog svoje fiskalne politike – iako je Irska u to vreme imala najviši budžetski suficit u EU, drugi najniži stepen zaduženosti, najveće smanjenje državnog duga, najniži nivo javne potrošnje, i najniže ukupno poresko opterećenje. ((“International Commentary: Bully Europe”, The Wall Street Journal Europe, March 6, 2001. ))  Većina ekonomista su smatrali da su političari iz drugih država ljuti zato što su smatrali da ih Irska stopa poreza poreza na dobit preduzeća od 12.5 procenata prisiljava da sprovedu slične reforme. ((Therese Raphael, “Irish Economy Creates a Pot of Gold,” The Wall Street Journal, December 30, 1998. )) Zanimljivo, niti jedna država nije bila ukorena zato što su njeni porezi bili previsoki.

Koristi od poreske konkurencije mogu biti razumljive ako pogledamo promene u politici koje su zahvatile ceo svet u poslednjih 25 godina. Očigledno je da poreska konkurencija ne treba biti shvaćena kao jedini faktor koji je doveo do ovih promena. U nekim slučajevima, to možda nije bila ni glavna motivacija. Ali u svakom slučaju, poreska konkurencija je ohrabrila prelaz ka poreskoj politici koja stvara viši rast i omogućuje više prilika. ((Istraživanja su pokazala da je poreska konkurencija primarni razlog nižih poreskih stopa. Vidi Michael P. Devereux, Ben Lockwood i Michela Redoano, “Do Countries Compete Over Corporate Tax Rates?” mimeo, University of Warwick, 2002. ))

• Tačer-Reganovska smanjenja poreskih stopa. Margaret Tačer je postala Premijer Ujedinjenog Kraljevstva 1979, i Ronald Regan je postao Predsednik Sjedinjenih Država 1981. Oba vođa su nasledili slabe ekonomije ali su uspeli da povrate rast i vitalnost putem slobodno tržišnih reformi.

Drastično smanjenje poreza na prihod lica je bilo bitni deo i Tačerkinog i Reganovog plana. Najviša stopa je bila 83 posto kada je Tačerka stupila na položaj, a ona je smanjila najvišu stopu na 40 posto.  ((Jim Gwartney i Robert Lawson u saradnji sa Walterom Parkom and Charlesom Skiptonom, Economic Freedom of the World: 2001 Annual Report (Vancouver: Fraser Institute, 2001); podaci preuzeti sa sajta Free the World. )) Najviša stopa u Sjedinjenim Državama je bila 70 posto kada je Regan inaugurisan, a on je spustio najvišu stopu na 28 posto. ((Za više informacija o Reganovom kresanju poreskih stopa, vidi Daniel J. Mitchell, “Lowering Marginal Tax Rates: The Key to Pro-Growth Tax Relief,” Heritage Foundation Backgrounder br. 1443, 22. maj 2001. ))

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države imaju koristi od smanjenja poreskih stopa, ali druge države takođe profitiraju zato što su time naterane da snize poreske stope – i ovaj prelaz ka boljoj poreskoj politici je proces u toku.

Poreska konkurencija sigurno igra ulogu u ovom globalnom prelazu ka nižim poreskim stopama, i jasno je da su niže poreske stope pomogle bržem rastu svetske ekonomije. Čak i OECD, koji se teško može smatratim za nekog ko ima razumevanja za stimulativnu poresku politiku, je procenio da ekonomije rastu jednu polovinu od jednog procenta (0.5%) brže za svakih 10 procenata smanjenja marginalnih poreskih stopa. ((Willi Leibfritz, John Thornton, i Alexandra Bibbee, “Taxation and Economic Performance,” Organisation for Economic Co-operation and Development, Economics Department, Working Paper No. 176, 1997. ))

• Irsko čudo i smanjenje poreza na dobit preduzeća u Evropi. Uz smanjenje poreskih stopa na prihod lica, poreska konkurencija je pomogla da se podstakne smanjenje poreskih stopa na dobit preduzeća. Reganova smanjenja poreskih stopa su ponovo zaslužna za započinjanje tog procesa, i tabela na ovoj strani pokazuje da su stope poreza na dobit preduzeća dramatično opale od 1986.

Ali, irsko čudo je možda najimpresivniji dokaz kako poreska konkurencija pomaže dobru poresku politiku. Pre manje od 20 godina, Irska je bila ekonomski “beznadežan slučaj” sa dvocifrenom nezaposlenošću i anemičnom ekonomijom. Slabe performanse su bile izazvane, makar delimično, teškim poreskim opterećenjem. Najviša stopa poreza na prihod 1984. je bila 65 procenata, porezi na kapitalnu dobit su dostigli maksimum od 60 posto, i porez na dobit preduzeća je bio 50 procenata. ((Istorijski podaci o poreskim stopama su dobijeni e-mailom od Economic and Budget Division of the Irish Finance Department, 29. mart 2001. ))

Iako su ove stope bile malo snižene kasnije tokom 80-tih, najviše stope u 1991. su i dalje bile veoma visoke: 52 procenta kod poreza na prihod, 50 procenata na kapitalne dobitke, i 43 procenta poreza na prihod preduzeća. U tom trenutku, Irske vođe su odlučile da krpljenje poreskih zakona nije recept za uspeh. Tokom sledećih 10 godina, poreske stope – posebno stope na kapitalnu dobit i dobit preduzeća – su dramatično smanjene. ((Za istorijski pregled irske ekonomske reforme, vidi James B. Burnham, “Why Ireland Boomed”, The Independent Review, Vol. VII, No. 4 (Spring 2003), pp. 537–556, at. )) Danas, stopa poreza na prihod je 42 procenta, porez na kapitalnu dobit je samo 20 procenata, i porez na dobit preduzeća je samo 12.5 procenata.

Ova agresivna “supply-sajderska” smanjenja poreskih stopa su donela ogromu korist. Irska ekonomija je iskusila najveći rast od svih industrijalizovanih nacija, rastući po godišnjoj stopi od 7.7 tokom 90-tih. ((Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, OECD in Figures, 2002. )) Pozne devedestete su bile naročito impresivne, jer je Irska imala godišnje stope rasta od preko 9 procenata.  ((Burnham, “Why Ireland Boomed.” ))

U veoma kratkom vremenskom periodu, “Evropski bolesnik” je postao “keltski tigar.” Nezaposlenost je dramatično opala i investiranje je procvetalo. ((Benjamin Powell, “Economic Freedom and Growth: The Case of the Celtic Tiger,” The Cato Journal, Vol. 22, No. 3 (Winter 2003), at. ))

Irci su veliki dobitnici. Nekada relativno siromašna nacija, Irska sada uživa drugi najbolji životni standard u Evropskoj Uniji. Čak je i država imala korist. Sredinom 90-tih, kada je porez na dobit preduzeća bio blizu 50 procenata, on je donosio prihod koji je bio jedva nešto viši od 1% bruto društvenog proizvoda (BDP). Kako tabela ilustruje, današnji porez od 12.5 posto daje prihod od skoro 4 procenta BDP-a. ((Eric Engen i Kevin Hassett, “Does the Corporate Tax Have a Future?” Tax Notes, Spring 2003. ))

Zahvaljujući poreskoj konkurenciji, irsko smanjenje poreskih stopa je imalo pozitivan efekat na ostatak Evrope. Irsko čudo je motivisalo druge države u EU da bitno snize svoje poreske stope tokom poslednje decenije. Te niže stope će poboljšati ekonomske performanse i trebalo bi da ohrabre evropske kreatore ekonomske politike da snize i ostale poreze.

• Poreska reforma u istočnoj Evropi. Jedno od najneverovatnijih dešavanja u fiskalnoj politici je usvajanje proporcionalnih (ukidanje progresivnih) poreskih stopa u bivšim državama Sovjetskog bloka. Tri baltičke države – Estonija, Litvanija i Letonija – su usvojile proporcionalne poreske sisteme tokom devedesetih, ((“Eastern Tax Enlightenment,” The Wall Street Journal Europe, 7. jul 2003. )) i poreska reforma na Baltiku je izazvala snažan ciklus poreske konkurencije. Rusija je sledila sa proporcionalnom stopom od 13 posto koja je stupila na snagu u januaru 2001. Ukrajina je nedavno odobrila proporcionalni porez od 13 posto, a Slovačka ima proporcionalni porez od 19 posto. ((Alvin Rabushka, “The Flat Tax in Russia and the New Europe,” National Center for Policy Analysis, Brief Analysis br. 452, 3. septembar, 2003. )) Čak i Srbija ima varijantu proporcionalnog poreza. ((Republic of Serbia, Ministry of Finance and the Economy, Individual Income Tax Law. ))

Ovi režimi proporcionalnog poreza, sami po sebi, neće rešiti sve probleme koji postoje u post-komunističkim državama, ali dokazi već ukazuju da dobra poreska politika ima poželjan rezultat. Baltičke države su, naprimer, najprosperitetnije od svih država koje su stvorene od bivšeg Sovjetskog Saveza. ((Gross national income per capita, 2002, Atlas Method, u World Bank, World Development Indicators, July 2003. )) Ruska Federacija je bila sledeća koja je primenila proporcionalan porez. Dakle nije iznenađujuće da je ona sledeća najprosperitetnija od bivših sovjetskih “republika.” ((Ibid.))

Primer Rusije, gde je 13-procentni proporcionalni porez proizveo dramatične rezultate, je naročito upečatljiv: ruska ekonomija je imala rast po 10 procenata od 2001. ((Alvin Rabushka, “The Flat Tax at Work in Russia: Year Two“, na sajtuThe Russian Economy, 18. februar 2003. )) To možda ne zvuči kao mnogo, ali to je veoma bitno ako se uzme u obzir usporavanje globalne ekonomije. Ruska ekonomija je svakako imala bolje rezultate nego američka i daleko nadmašila slabašne stope rasta drugde u Evropi.

Uz brži rast, ruska poreska reforma je imala dramatičan uticaj na voljnost ljudi da plaćaju porez, nešto što je čak i The New York Times morao priznati. ((Sabrina Tavernese, “Russia Imposes Flat Tax on Income, and Its Coffers Swell,” The New York Times, 23. mart 2002. ))

Tokom poslednje dve i po godine, prihod od poreza na dohodak je porastao za oko 60 procenata, kada se oduzme inflacija, čime se jasno vidi da su ljudi voljni da proizvode više i plaćaju svoje poreze kada je sistem pravedan i poreske stope niske. ((Alvin Rabushka, “The Flat Tax at Work in Russia: Year Three, January–June 2003,” The Russian Economy, August 13, 2003. ))

Poreska konkurencija je odigrala ulogu u svakoj od ovih priča o uspehu. U nekim slučajevima, koristi su nastupile zato što su političari želeli da kopiraju druge uspešne države. U drugim slučajevima, vlasti su sprovodile dobre poreske politike iz straha da će radna mesta i kapital napustiti njihovu teritoriju. Bez obzira na motive, dobra poreska politika u jednoj jurisdikciji ima pozitivan uticaj na druge jurisdikcije.

Treba pomenuti da je poreska konkurencija uspešno sredstvo za ekonomski razvoj. Hong Kong je možda najbolji primer. Izuzetno siromašan nakon II svetskog rata, Hong Kong je sprovodio tržišnu politiku – uključujući nizak proporcionalni porez – da ojača ekonomske performanse. Rezultati su bili dramatični: Hong Kong je bio svetska ekonomija sa najbržim rastom u eri nakon II svetskog rata i trenutno se kotira kao 15 najbogatija svetska jurisdikcija, po podacima Svetske banke. ((Gross national income per capita, 2002, Atlas Method, u: World Bank, World Development Indicators, July 2003. ))

Rejtinzi Svetske Banke su ustvari veoma poučni. Mnoge od najbogatijih svetskih jurisdikcija, uključujući 11 od vrhunskih 16 (videti tabelu), su “poreska utočišta” po definiciji OECD. Ovo nameće interesantno pitanje: ako međunarodne biroktratije treba da podržavaju privredni rast, imalo bi smisla da one hvale takozvana poreska utočišta umesto da ih proganjaju?

Otrov za poresku reformu?

Postoji jaka struja u Sjedinjenim Državama koja želi da uvede proporcionalni porez, i smanjenja poreza koje je 2001. i 2003. sproveo predsednik Džordž V. Buš se kreću u tom pravcu, smanjujući poreske stope i dvostruko oporezovanje prihoda koji je ušteđen i investiran. ((Za više informacija o poreskoj reformi, vidi Daniel J. Mitchell, “Jobs, Growth, Freedom, and Fairness: Why America Needs a Flat Tax,” Heritage Foundation Backgrounder No. 1035, May 25, 1995. )) Ovakva politika pomaže da Amerika postane globalni magnet za kapital.

Štaviše, poreska konkurencija je u potpunosti saglasna sa fundamentalnom poreskom reformom. Na primer:

• Cilj poreske reforme je sistem sa niskim stopama poreza na produktivno ponašanje. Poreska konkurencija promoviše poresku reformu tako što pomaže spuštanju marginalnih poreskih stopa.
• Cilj poreske reforme je sistem u kome je dohodak oporezovan samo jedanput. Poreska konkurencija promoviše poresku reformu pomažući da se eliminiše dvostruko oporezovanje prihoda koji je ušteđen i investiran.
• Cilj poreske reforme je sistem u kome vlasti ne oporezuju dohodak koji je zarađen u drugim državama. Poreska konkurencija promoviše poresku reformu nagrađujući teritorijalno oporezovanje, i zdravorazumsku ideju da vlasti oporezuju dohodak zarađen unutar državnih granica.
• Plan za harmonizaciju poreza, pak, je jasna pretnja pravima država da reformišu svoje poreske zakone i uvedu sisteme koji su proporcionalni i zasnovani na oporezovanju potrošnje. ((Za sveobuhvatnu analizu ovog pitanja, vidi Daniel J. Mitchell, “Tax Reform: The Key to Preserving Privacy and Competition in the Global Economy,” na adresi Institute for Policy Innovation, Policy Report br. 171, 7. februar 2002. )) Plan poreske harmonizacije skoro sigurno znači da bi poreska refoma postala malo verovatna.
• Proporcionalni porez, naprimer, je teritorijalni sistem. Uprkos tome OECD i druge međunarodne birokratije veruju da je teritorijalno oporezovanje oblik “štetne” konkurencije. Proporcionalni porez takođe eliminiše dvostruko oporezovanje, ali je inicijativa OECD namenjena da pomogne vlastima da diskriminišu prihod koji je ušteđen i investiran.

Kojim putem ide Evropa?

Evropske države blagostanja sa visokim porezima su najveći podržavaoci poreske harmonizacije. Nemačka i Francuska žele sve-evropske poreze nametnute i prikupljane iz Brisela. Zajedno sa šačicom drugih država, one se takođe zalažu za harmonizaciju stopa poreza na prihod lica i preduzeća. Druge evropske države nisu baš tako željne da harmonizuju stope, ali svakako izgleda da imaju simpatija prema posrednim vrstama poreske harmonizacije, kao što je to direktiva EU o štednji.

Rezultat pokušaja da se uvede direktiva o oporezovanju štednje može odlučiti da li će evropske države sa visokim porezima moći da onemoguće poresku konkurenciju. Ako se ta direktiva izglasa, postaće mnogo teže da poreski obveznicia iz visoko oporezovanih država imaju koristi od boljih poreskih režima van njihovih granica – pogotovu ako EU uspe da ubedi Sjedinjene Države i Švajcarsku da učestvuju u predloženom kartelu.

U ovom trenutku, nije jasno da li će EU uspeti. Austrija, Belgija i Luksemburg verovatno žele da se inicijativa ugasi. Švajcarska nije prigrlila predlog, a Bušova administracija je već obznanila da Sjedinjene Države ne podržavaju direktivu o oporezovanju štednje.

EU je odgovorila na ove prepreke slabljenjem predloga. Da bi udovoljila Švajcarskoj, EU je ponudila dozvolu za obijanje prosleđivanja informacija, umesto automatskog prosleđivanja informacija. EU je takođe pokušala da izbegne protivljenje SAD tvrdeći da Amerika već sarađuje – malo čudna tvrdnja budući da se kamate i kapitalni dobici koje idu strancima niti oporezuju niti prijavljuju. ((Za više informacija o Americi kao poreskom utočištu, vidi Marshall Langer, “Who Are the Real Tax Havens,” Tax Notes International, December 18, 2000, na adresi Center for Freedom and Prosperity. Vidi takođe Daniel Mitchell, “The Adverse Impact of Tax Harmonization and Information Exchange on the U.S. Economy,” Prosperitas, Vol. I, No. IV, November 2001. ))

Evropske države sa visokim porezima možda gube bitku. U maju 2004, 10 novih država će se priključiti EU. Među ovim državama se nalaze mnoge jurisdikcije sa poreskim zakonima koji imaju za cilj povećanje rasta i privlačenje ekonomske aktivnosti. Neke od tih novih država članica, kao što su Slovačka, Litvanija, Estonija i Letonija imaju (ili će imati) poreske režime koji su proporcionalni. Druge nove članice, kao što su Mađarska, Malta, Kipar i Slovenija, imaju elemente poreskih sistema koji su veoma privlačni (kao mašarski porez na dobit preduzeća od 18 procenata). Još više promena je u toku. Poljska je obznanila da se sniziti svoj porez na dobit preduzeća na 19 procenata, a Češka Republika planira da snizi stopu svog poreza na dobit preduzeća na 24 posto.

Kada te nove države postanu deo EU, konkurentski pritisak na evropske države blagostanja će porasti zato što će mnogi investitori i preduzetnici prebaciti svoju ekonomsku aktivnost da bi imali koristi od boljih poreskih zakona. Jednako važno, postaće mnogo teže EU da sprovede nove planove o poreskoj harmonizaciji kada 10 novih država dobiju glasačku moć. Ovo je naročito tačno ako državni veto za poreska pitanja ne bude oštećen u novim pregovorima o usvajanju Evropskog ustava.

Zaključak

Borba između poreske konkurencije i poreske harmonizacije je u stvari borba oko toga da li će vlast kontrolisati faktore proizvonje. Pristalice poreske harmonizacije bi volele da ometu oticanje radnih mesta i investicija iz država sa visokim porezima u države sa niskim. Debata se uglavnom fokusirala na kapital, pogotovu da li vlasti mogu da prate – i oporezuju – bežeći kapitl; postoje, čak, i predlozi koji bi omogućili vlastima da oporezuju i druge faktore proizvodnje – rad – kada prelazi državne granice.

Neki smatraju da su politike poreske harmonizacije neophodne da bi se smanjilo izbegavanje plaćanja poreza (poreska evazija), ali postoje dva načina da se poveća stepen plaćanja poreza. Internacionalne birokratije žele da stvore sistem automatske i neograničene razmene informacija između vlasti – sistem za koji je bivši vođa većine u Predstavničkom domu, Richard Armey (republikanac iz Teksasa), rekao da bi stvorio “globalnu mrežu poreske policije.” ((Pismo ministru finansija (Treasury Secretary) Paulu O’Neillu dostupno je na adresi Prosperitas, March 16, 2001. )) Nasuprot tome, fundamentalna poreska reforma bi smanjila podsticaj za izbegavanje plaćanja poreza dok bi istovremeno umanjivala mogučnosti izbegavanja (zato što bi kapitalni prihod bio oporezovan na izvoru).

Ironija je da ekonomsko osoblje OECD zna odgovor. Oni pišu da “legalno izbegavanje poreza može biti umanjeno zatvaranjem rupa u sistemu, a da nelegalna poreska evazija može biti umanjena boljim sprovođenjem poreskih zakona. Ali izgleda da su uzrok problema u mnogim slučajevima visoke poreske stope.” ((Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Economic Outlook, No 63 (June 1998). ))

U suštini, ovo je debata o veličini vlasti. Harmonizacija znači više poreske stope i veću državu. Oslobođeni od stresa konkurencije, političari bi udovoljavali grupama sa specijalnim interesima i opirali se preko potrebnim fiskalnim reformama. To je razlog zašto će stanovnici država sa visokim porezima najviše izgubiti ako vlasti stvore “OPEK za političare.”

Poreska konkurencija je jedina realistična nada za nemačke, francuske i švedske poreske obveznike. Veoma je verovatno da će političari u tim državama biti fiskalno odgovorni samo ako znaju da rad i kapital imaju pravo da pobegnu od njihove tiranije.

Danijel Mičel – Preuzeto iz publikacije Index of Economic Freedom 2004, Heritage Fondacije. Prevod: Andreja Vražalić