Očevi videli bolje

U članku objavljenom u vikend izdanju Danasa od 16-17. jula pod naslovom “Bitka Konzervativaca za Vrhovni sud,” bivši ambasador Vilijem Montgomeri je pokrenuo jedno od najvažnijih problema u Americi, ali nije dao objašnjenje koje bi pomoglo Vašim čitaocima da razumeju njegovu suštinu.

Svrha članka je analiza posledica koje izbor novog sudije Vrhovnog suda sa političkim pogledima ekstremne desnice može da ima i na unutrašnji razvoj Amerike i na odnos između Amerike i Evrope. Kroz ceo članak Montgomeri ponavlja istu tezu: Vrhovni sud je poslednja instanca u Americi za interpretaciju ustava, tj. pravila igre. Desnica želi sudiju koji se drži parole: sudi onako kako ustav piše. Levica želi sudiju koji sudi onako kako bi ustav trebalo da piše. Na kraju članka, ako je desničar izabran za novog sudiju, prema Montgomeriju, “…Vrhovni sud Sjedinjenih Država će biti konzervativniji nego što je sada i stoga više nakljonjen Bušovom programu a samim tim i programu evangelističke i konzervativne baze koja ga podržava.”

Kao i svi birokrati, Montgomeri je slobodan sa rečima ali škrt na sadržaju. Ključni problem u ovom sukobu, koji Montgomeri tačno opisuje ali ne izvlači konsekvence, je borba između levice koja želi više vlasti u Vašingtonu i desnice koja želi da države imaju veću vlast. Pitanje je onda šta o tome kaže ustav.

Po američkom ustavu (10. amandman) sva pitanja društvenog, političkog i ekonomskog života koja nisu eksplicitno data federalnoj vladi pripadaju državama.

Pošto ustav ne kaže da je federalna vlada odgovorna za zakone o abortusu, afirmativnim akcijama, zagađivanju vazduha, socijalnoj zaštiti, itd., sudije koje se drže ustava kao pijan plota i presele rešavanje ovih problema na države pomažu, prema Montgomeriju, Bušov program. Dva zaključka se logično nameću. Prvo, Buš veruje u državu kakvu su je njeni očevi stvorili. Drugo, očevi Amerike su bili ekstremni desničari.

Problem zagađivanja vazduha nije isti u Vajomingu i Njujorku. Problemi socijalne zaštite su različiti u Juti i Kalifornija. Etnički i rasni problemi vezani za prijem studenata na univerzitete se razlikuju između Kanzasa i Nju Džersija. Prema tome, federalni zakoni bi ili pre-regulisali pojedine države ili nedovoljno regulisali druge. Očevi Amerike pre dvesta godina su izgleda imali bolje percepcije budućnosti nego što Montgomeri i američka levica imaju danas.

Između ostalih prava, Ustav nije preneo na federaciju vlast da donosi zakone o obrazovanju, lokalnim porezima i upravljanju preduzećima. Tako mi imamo pedeset zakona o školstvu, pedeset zakona o lokalnim porezima i pedeset zakona o firmama. Kompeticija ima posledice koje su mnogo više učinile za Ameriku nego što bi to bio slučaj da je levica uspela da prenese te obaveze na centralnu vlast. Za Evropu, kompeticija bi isto tako mnogo više učinila nego harmonizacija zakona kroz Brisel.

Naši univerziteti se takmiče međusobno da dobiju što bolje profesore i što bolje studente. Broj stranih studenata je u porastu. Kroz taksenu politiku, države se bore da dobiju što više firmi. Rezultat su relativno niske takse. Da se otvori novo preduzeće u Americi treba oko pet dana. U zapadnoj Evropi više od mesec dana. Kada je Buš smanjio takse, više od 400.000 novih preduzeća je otvoreno. Reći da zaposleni radnici imaju veću sigurnost u Evropi ne objašnjava razliku u stopi nezaposlenosti koja je mnogo manja u Americi nego u Francuskoj i Nemačkoj. U poređenju sa Zapadnom Evropom, stopa ekonomskog rasta u Americi je stabilna i pozitivna. Sve ovo ukazuje da je dosledna interpretacija našeg ustava za dvesta godina pretvorila jednu englesku koloniju u najveću svetsku ekonomsku silu. Ne treba zaboraviti da je Zapadna Evropa za više od 40 godina imala “free ride” na američkom vojnom budžetu. Ako smanjivanje jaza između Evrope i Amerike zahteva promenu našeg legalnog i društvenog uređenja a samim tim i naše spoljne politike, jaz sa Evropom služi Ameriku dobro.

Američki ustav i deklaracija nezavisnosti su dva kamena temeljca ove zemlje. Ta dva dokumenta nisu stvorili jaku centralnu vladu. Oni su stvorili republiku koja je savez nezavisnih država. Percepcija podele vlasti u korist država (kao što je 10. amandman) je izvor stabilnosti i ekonomske moći Amerike. Stoga, Americi treba Vrhovni sud koji shvata i održava neverovatne percepcije budućnosti koju su očevi ove zemlje imali krajem 18. veka.

Svetozar Stiv Pejović je Professor Emeritus, Texas A&M University, a odnedavno je i počasni doktor Pravnog Fakulteta u Beogradu.