Zašto antimonopolski zakon ne štiti konkurenciju?

Na vebsajtu “Centra za liberalno-demokratske studije” već duže vremena se može pročitati druga verzija njihovog predloga antimonopolskog zakona.

Navodna potreba donošenja ovog zakona medijski je promovisana još pre više od godinu dana, da bi pre nekoliko meseci njihovi napori u artikulisanju ove ideje urodili drugom (i pretpostavljam, konačnom) verzijom nacrta Zakona.

Zakon ima 22 strane i sastoji se iz tri osnovne celine: zajedničke odredbe, povrede slobodne konkurencije, i zaštita konkurencije. Treća (i najobimnija) celina se bavi tehničkom operacionalizacijom ideje (ustrojstvom i ovlašćenjima antimonopolske agencije, kao i pravnim aspektima antitrustnih procesa), pa ćemo analizu tog odeljka ovde uglavnom izostaviti.

Kako to ovaj antimonopolski zakon “štiti” konkurenciju? Autori navode tri osnovna oblika “zaštite konkurencije”: zabrana sporazuma kojima se ograničava konkurencija, zabrana zloupotrebe dominantnog položaja i kontrola integacija. Ovo su sve primene tradicionalnih koncepata američkog antitrustnog zakonodavstva, čiji su destimulišući efekti po američku ekonomiju dobro poznati.

Horizontalni sporazumi

Pođimo od prvog zadatka antitrustne politike: sprečavanja sporazuma za ograničavanje konkurencije. Naglasak je ovde na zabrani tzv. horizontalnih sporazuma koji obuhvataju utvrđivanje cena, ograničavanje proizvodnje, izigravanje svrhe tendera ili podelu tržišta (član 6, stav1). Ovo je zapravo odredba koja je u američkom antitrustnom zakonodavstvu poznata kao zabrana kartela. Karteli su zavereničke grupacije firmi u oligopolskoj tržišnoj strukturi, koje eksploatišu potrošače fiksiranjem zajedničkih cena, podelom tržišta ili veštačkim smanjivanjem proizvodnje da bi se podigla cena. Pretpostavka autora zakona je da karteli imaju moć da ostvare ove ciljeve, kao i da vlast ima moć da ih u tome spreči. Obe pretpostavke su pogrešne.

Najpre, uošte nije tačno da su kartelski sporazumi po sebi štetni, naprotiv. Kao što profesor Pascal Salin primećuje, u nekim delatnostima u kojima postoji naglašena tražnja sa homogenizovanom robom (poput delova telekomunikacija, saobraćaja ili proizvodnje novca) karteli mogu biti savršeno efikasne proizvodne strukture (Salin:1991). To su uglavnom one oblasti koje antitržišni ekonomisti najčešće označavaju kao “prirodne monopole“, opravdavajući time ukidanje konkurencije i nametanje represivne državne regulative u tim delatnostima. Međutim, iako je činjenica da tražnja za homogenizovanom robom u tim delatnostima često postoji, mi nikad unapred ne možemo znati u kom delu sistema ona postoji, niti koliko dugo će trajati. To nam samo tržište, kroz proces konkurencije (koji ne može unapred da isključi ni jednu “tržišnu strukturu“, pa ni kartelsku) može reći.

Fiksiranje cena je naveliko kritikovana poslovna praksa kartela; ipak u većini slučajeva pokušaji da se cene odrede na veštački visokom nivou koji bi eksploatisao potrošače, a kartelima obezbeđivao ekstraprofite, ne uspevaju. Razlog je jednostavan: free-riding, odnosno švercovanje. Ako pretpostavimo da se nekoliko firmi dogovore o zajedničkoj ceni, vrlo brzo će se ispostaviti da bar jedna od njih pronalazi način da izigra sporazum sniženjem svoje cene, kojom stiče konkurentsku prednost u odnosu na ostale članove kartela. To je jedan od osnovnih razloga što karteli u slobodnoj tržišnoj privredi najčešće pokazuju osobinu izrazite nestabilnosti i privremenosti (pod uslovom da nisu zaštićeni od konkurencije vladinom regulacijom).

Osim toga, istorija antimonopolskih politika je pokazala da problem fiksiranja cena često više ima veze sa vladinim intervencijama na tržištu, nego sa defektima samog tržišta. Recimo, jedan čuveni antitrustni slučaj General Electric iz 1961., gde su 28 kompanija iz elektronske industrije bile osuđene zbog navodnog kartelskog sporazuma o određivanju cena, pokazao je da price-fixing može biti posledica straha firmi od povrede drugih odredbi antimonopolskih zakona. U ovom slučaju, Dženeral elektrik, Vestinghaus i druge vodeće kompanije su održavale zajednički dogovorene visoke cene svojih proizvoda jer su se plašile da sniženjem cena ne budu optužene za “predatorsko ponašanje” kojim “nepravedno nameću troškove konkurentima”. Sve procene su ukazivale da bi smanjenje cene od samo 50 centi od strane Dženeral elektrika prosto zbrisalo više od polovine njegovih konkurenata i napad od strane vladinog antitrustnog odeljenja bi bio sasvim predvidiv.

S druge strane, nije jasno na osnovu kog standarda bi se procenjivalo da li je neki sporazum usmeren na “smanjivanje proizvodnje“ (još jedan od “prekršaja“, za koje se po ovom zakonu odgovara i krivično!). “Smanjivanje“, ali u odnosu na šta? U odnosu na obim proizvodnje koji bi tehnički bio maksimalno moguć na kratak rok? Ili u odnosu na obim proizvodnje koji bi bankrotirao neke od “zavereničkih“ firmi? Vrednost bilo koje robe se ogleda u njenoj relativnoj retkosti u odnosu na druge robe, i nema smisla optuživati neku poslovnu praksu da je restrikcionistička, jer mi ne posedujemo neki nesumnjivo ne-restrikcionistički standard. Svaka poslovna praksa je “restrikcionistička“, u smislu da neprekidno mora da valorizuje oportunitetne troškove nekih resursa, odnosno da se opredeljuje između različitih upotreba ograničenih resursa. Taj proces uvek podrazumeva da se proizvodnja nekih roba povećava, a drugih smanjuje, tj uvodi njihova “restrikcija“ – što je suština slobodnog tržišta. Ako kartel smanji proizvodnju, možda će povećati svoju profitnu marginu, ali time i prostor za ulazak novih konkurenata. I na potrošačima je da odluče da li će njihova tražnja za proizvodima kartela biti dovoljno “neelastična“ da bi se ovi mogli ponašati previše “restrikcionistički“. Istorijsko iskustvo je pokazalo da svaka roba može imati bliske supstitute, i da što karteli više pokušavaju da okamene svoje pozicije, to više jačaju spontani tržišni podsticaji za proizvodnju bliskih supstituta. Istorija zapadnih, i posebno američkog iskustva, prepuna je ovakvih primera, kao i primera ometanja ovog procesa od strane vladine “antitrustne“ regulacije.

Šta bi antimonopolska Agencija morala da učini da bi primorala kartelske zaverenike da uklone “redukciju“? Morala bi na silu da ih primorava da proizvode više nego što oni žele, što se u praksi opet svodi na administrativnu kontrolu cena. I tu se susrećemo sa onim čuvenim Mizesovim primerom slikara koji neće da slika maksimalno mogući broj platana godišnje. Ko bi smatrao opravdanim da Vlada primorava tog slikara da radi više nego što želi? Pretpostavimo da su njegove slike izuzetno vredne a njegov talenat jedinstven. Zar i njega onda ne bi trebalo naterati antitrustnom politikom da “povećava proizvodnju“ dok ne izjednači cene sa marginalnim troškovima, odnosno dok ne prestane da eksploatiše potrošače zavereničkom redukcijom broja svojih ulja ili akvarela? Na osnovu čega antitrustni regulatori veruju da je dozvoljeno u ime potrošača zabranjivati “redukovanje“ proizvodnje nekim velikim kartelskim firmama, ali ne i zabranjivati slikarima i pesnicima, ili malim zanatlijama, da lenčare?

Takođe nije jasno kako bi bile sprovedene same odredbe o zabrani kartela. Da li to znači da ukoliko na nekom tržištu imamo samo tri firme, i one u međusobnoj konkurenciji odrede slične ili približno iste cene, to znači da će antimonopolska komisija zabraniti takvu praksu? I kako će to učiniti? Čak i da pretpostavimo da su kartelski sporazumi o recimo fiksiranju cena neopravdani i štetni, postavlja se pitanje kako ih razlikovati od regularne konkurentske situacije, kada poslovni rivali u nekoj vrsti “mrtve trke” isporučuju proizvode sličnog kvaliteta i po gotovo identičnim cenama? Kao što je naglašeno, osim administrativne kontrole cena, zasnovane na diskrecionoj volji birokrata, nema drugog načina da se “zabrane“ “restriktivne prakse“ kartela. A svaki kartel, kako je Hajek još pre pola veka napisao, koji se nalazi pod nadzorom i regulacijom vlade, vremenom postaje kartel pod zaštitom vlade.

Prvi problem je dakle što je sam koncept zabrane horizontalnih sporazuma kao tržišno štetnih neoperativan i siromašan, i kao takav podložan birokratskoj samovolji. Još gora stvar od ovoga data je u stavu 2 člana 6. Tamo se definišu izuzeci od zabrane horizontalnih sporazuma (onih koji ne spadaju u grupu po sebi zabranjenih), i kaže se: “Ostali horizontalni sporazumi…biće ništavni samo ako nadležni organ utvrdi da se njima narušava konkurencija u meri koja prevazilazi doprinos poboljšavanju proizvodnje i distribucije roba ili postizanju tehničkog ili privrednog napretka, kao i da se njima ostvaruje korist za potrošače”. Pitanje – kako će to “nadležni organ“odrediti da li neki horizontalni sporazum predstavlja korist za potrošača ili ne? Kako će agencija izmeriti da li je veća šteta od “ograničavanja konkurencije“, ili korist od poboljšanja proizvodne efikasnosti? Obično se pretpostavlja da jedino tržište u okviru slobodne konkurencije može da nam da odgovore na takva pitanja. Autori ovog zakona sumnjaju u to. Oni više veruju u Antimonopolsku agenciju, i njenu sposobnost da pravovremeno i kompetetno reši problem na kome je tržište “omanulo“. Mehanizam cena sa svojom nezaobliaznom informacionom i koordinišućom ulogom na tržištu za njih nije relevantan; odnekud se pretpostavlja da postoji tačka u kojoj on prestaje da igra svoju ulogu indikatora efikasnosti, i posle koje mora biti angažovana država, ali se ne kaže gde je ta tačka, niti ko će je odrediti.

Ali, sve ovo je ništa prema odredbi koju donosi 3 stav istog člana 6. Tu se kaže:”Sporazumi iz prethodnog stava neće biti ništavni ako su zaključeni između učesnika na tržištu čiji ukupni udeo na tržištu relevantnih roba i usluga ne prelazi 5%“. Kako da objasnimo ovaj dvostruki standard za male i velike firrme? Koliko neki zakon zaista zadovoljava načelo vladavine prava najbolje se vidi po tome koliko se on jednako primenjuje na sve pojedince. U ovom slučaju, imamo situaciju u kojoj jedan isti postupak biva tretiran kao kršenje zakona u slučaju kad ga čine velike firme, a kao dozvoljena praksa kad ga primenjuju male firme. Jednostavno pitanje: kako jedna ista stvar može biti zakonita kad je čini osoba A, a nezakonita kad je čini osoba B?

Odgovor je mislim sadržan u pogrešnoj teoriji konkurencije kojom se nadahnjuju pisci ovog zakona. To je teorija tzv “savršene konkurencije“ po kojoj se konkurentnost tržišta meri brojem učesnika i lakoćom sa kojom novi konkurenti ulaze, a ne odsustvom vladinih zakonskih restrikcija. Zato se autori toliko bave “tržišnim strukturama” i “stepenom koncentracije ponude”. Dopuštanja malim konkurentima stvari koje se uskraćuju velikima je posledica straha tvoraca zakona od najčuvenijeg bauka intervencionističke ekonomske misli – “koncentracije”. Pošto konkurencija nije shvaćena kao dinamički proces u okviru koga bivaju otkrivene preferencije potrošača i najefikasniji načini njihovog zadovoljavanja, već kao jedno pretpostavljeno ravnotežno stanje, u kome su cene egzogeno definisane kao parametarske varijable, a konkurenti shvaćeni kao pasivni proizvođači homogenih i nepromenljivih roba, sasvim je razumljivo da će koncentracija tržišta u rukama jedne ili nekolicine firmi predstavljati smrtnu opasnost po samu konkurenciju. Jedini način da se u okviru ovog statičkog koncepta zaštiti tržište, jeste da se državnom intervencijom spreče velike firme da zaposednu njegov suviše veliki deo, jer ih tržište ne može sprečiti da eksploatišu potrošače ukoliko istisnu konkurente. U tom smislu je jasno zašto u okviru ovog koncepta, male firme mogu biti zakonski privilegovane u odnosu na velike; zato što je veličina preduzeća shvaćena kao zlo po sebi, odnosno kao nešto što remeti “konurentnost tržišnih struktura“. Takav pojam konkurencije ne opisuje realni konkurentski svet, već naprotiv stvarnost proizvodnje u centralno dirigovanom sistemu u kome su tehnologija i stepen diferencijacije proizvodnje unapred dati. Kako s pravom primećuje profesor Salin, “teorija savršene konkurencije jeste zapravo teorija centralnog planiranja“ (Salin;1991).

“Zloupotreba dominantnog položaja“

Ova pogrešna teorija konkurencije je možda najvidljivija u odeljku o zabrani “zloupotrebe dominantnog položaja”. I samo insistiranje na pojmu dominantnog položaja svedoči o strahu, tipičnom za teoretičare sa intervencionističkim shvatanjem konkurencije (odnosno sa odsustvom poverenja u samu konkurenciju), od velikih firmi i njihove “tržišne moći”. Šta je to dominantno preduzeće? To je, s jedne strane firma koja ima udeo u relevantnom tržištu od najmanje 40%. Ali, to je potreban, a ne i dovoljan uslov. Da bi zaista bila dominantna, potrebno je da Antimonopolska agencija utvrdi “snagu potencijalnih konkurenata”, “dominantan položaj kupca” ili “prepreke ulasku” (član 10, stav 3). No, sama činjenica da je jedan od ključnih parametara za definisanje dominantne pozicije tržišni udeo firme, svedoči o pogrešnom fiksiranju za određena tržišna stanja i strukture, i o nerazumevanju činjenice dinamizma tržišta, koji onemogućava bilo kojoj firmi da ovekoveči svoju dominantnu poziciju, odnosno pruža mogućnost efikasnijim konkurentima da potisnu “monopolistu”, ukoliko on svoj jednom stečeni dominantni položaj temelji na visokim troškovima ili neodrživo visokim profitima. Ukoliko nema pravnih ograničenja konkurenciji (koja jedino vlada može uvesti) tržište kapitala je konačni regulator ekonomske aktivnosti. Čim cene dominantne firme skoče preko nivoa koji potencijalnim konkurentima omogućava da sa svojim nivoom troškova konkurišu, oni će ući u igru i potisnuti “monopolistu”. On nema načina da se od toga zaštiti ikako drugačije osim poboljšavanjem kvaliteta proizvoda i sužavanjem svoje profitne margine (to znači obaranjem cena) ispod nivoa koji konkurentima može obezbediti opstanak u poslu. A ako ipak konkurenti uprkos svemu ne mogu da uđu, bez obzira što je monopolista podigao cene daleko preko marginalnih troškova, onda to znači da i ne treba da uđu, jer nisu efikasni čak ni koliko on. I “monopol“ je onda najbolja dostupna alternativa za potrošače. U tom slučaju nema nikakvog “gubitka blagostanja“, a samim tim ni potrebe za antimonopolskom intervencijom. Mi ne poredimo stvarni, nesavršeno-konkurentski svet sa savršeno-konkurentskim i ravnotežnim, već dinamično, neravnotežno stanje koje aktuelno postoji na tržištu, sa birokratskim distorzijama i oštećenjima tog tržišta kome će nužno voditi antitrustna regulacija, odnosno pokušaji lošijih konkurenata da uz pomoć državne prinude, a ne svoje ekonomske efikasnosti, potisnu monopolistu.

Autori ovog predloga zakona to uopšte ne priznaju. Oni se u definisanju optimalnih cena i nivoa proizvodnje ne oslanjaju na tržište kapitala i slobodnu konkurenciju firmi, već na superiorno znanje državnih birokrata u antimonopolskoj agenciji. Po njima, dominantni položaj neke firme može biti korisno upotrebljen, ali i zloupotrebljen. Ako imamo u vidu prethodno rečeno, to neće predstavljati nikakav problem: ukoliko pod “zloupotrebom” podrazumevamo nametanje viših cena i lošijeg kvaliteta, konkurenti će se već pobrinuti za to, naravno ukoliko ih vlada svojom regulacijom i pravnim barijerama ne spreči u tome. Zato je čudno (ali s obzirom na njihovo shvatanje konkurencije, ne i nerazumljivo) što autori zloupotrebu dominantnog položaja smatraju ne ekonomski nemogućom, već zakonski zabranjenom. Član 11, stav a kaže da je zabranjeno “direktno ili indirektno nametati prodajne ili kupovne cene koje ne odražavaju troškove”.

Prvi problem: šta su to relevantni troškovi koji odgovaraju (ili ne odgovaraju) cenama? Da li su to istorijski utvrdivi računovodstveni troškovi proizvodnje u nekom prošlom periodu? Ako je tako, šta nam garantuje da će to biti troškovi i u nekoj novoj situaciji, sa promenjenim ukusom potrošača i stanjem na tržištu? Niko to ne može pouzdano reći, jer suštinski trošak nekog resursa jeste oportunitetni trošak njegove upotrebe u određene svrhe, odnosno propušteni profit od drugačije upotrebe tog resursa, a ne neki računovodstveni izveštaj. Pravi trošak proizvodnje je stoga subjektivna stvar, i može biti poznat samo donosiocu neke investicione odluke, i to samo u trenutku njenog donošenja (Armentano,2003). Čim je stvar obavljena, svaka priča o troškovima kao standardu sameravanja optimalnosti cena postaje irelevantna; birokrata u antimonopolskoj agenciji više nema nikakvog načina da otkrije istinski trošak proizvodnje neke robe, osim da se pozove na neke računovodstvene standarde, koji zbog vremenskog i nepredvidivog karaktera preferencija nemaju nikakvog značaja za ono što je suštinsko u procesu formiranja cena. On može ustanoviti koliki je bio trošak proizvodnje nečega pre 5 meseci ili dve godine, ali ne može nikome reći šta je to cena koja “odražava troškove” u ovom trenutku, jer ne zna šta su to troškovi u ovom trenutku, odnosno šta potrošači u ovom trenutku misle i žele. To tek očekujemo od tržišta da nam kaže. Zato je besmisleno i štetno zakonom zabranjivati “cene koje ne odražavaju troškove” jer niko ne može znati šta su to troškovi relevantni za formiranje tekućih cena, pa je ova odredba potpuno nesprovodiva. Jedini način da se njoj da neki smisao bio bi da se Vlada ili antimonopolska agencija ovlaste da uvedu kontrolu cena dominantnih firmi, ali verujem da to nije cilj liberalnih ekonomista iz CLDS-a.

Meni se čini da osnovni razlog za uvođenje u zakon ove teorije o “optimalnim“ cenama i troškovima nije da se njome “zaštite“ potrošači od “eksploatacije“ putem previsokih cena (što je najčešća racionalizacija uvođenja antitrustne regulative). Rekao bih da je suštinski razlog upravo situacija u kojoj dominantni ponuđač prodaje po cenama koje su navodno niže od troškova, u cilju da istisne manje konkurente, a onda nametne više cene. To je čuvena optužba o “predatorskom ponašanju”. U članu 11, stav 2, tačka d, imamo upravo formulaciju zabrane predatorskog ponašanja: “zabranjeno je posredno ili neposredno nametati prodajne ili kupovne cene koje ne odražavaju troškove i dovode do isključenja konkurenata sa relevantnog tržišta” . Odstupanje cena od navodnih “troškova” u ovom slučaju sigurno ne znači naduvanje cena, jer bi u tom slučaju konkurenti lako izašli na kraj sa monopolistom tako što bi mu cenovno konkurisali. Ovde je, kao što vidimo, dominantnoj firmi zabranjeno da prodaje po cenama koje su upravo niže od troškova. Postavlja se samo pitanje: čijih troškova? Ako je reč o troškovima konkurenata, nije baš najjasnije na osnovu čega se tako nešto može zabraniti u tržišnoj privredi, i na šta bi ličila konkurencija u kojoj bi svakom ponuđaču bilo naređeno da prodaje po cenama koje “odražavaju” troškove skupljih (lošijih) konkurenata. Ako je reč o njegovim sopstvenim troškovima, postavlja se (osim prethodno razmatranog pitanja, šta su to uošte “troškovi” u ovom kontekstu) i ništa manje logično pitanje: a koja to firma dugoročno može poslovati sa cenama koje su niže od njenih sopstvenih troškova? Prigovor da može, jer će prvo isključiti konkurente, a onda imati povlašćen položaj, ne pomaže nam mnogo, i to iz dva razloga.

Najpre, čak i ako ta firma uspe da “predatorskim” cenama ukloni konkurenciju, ona ne može na predatorskim cenama da održi svoj prestiž na srednji rok. Bajonetima se može osvojiti vlast, ali se ne može sedeti na bajonetima. Ako bude loša i skupa, firma će vrlo brzo dobiti konkurenciju, i od predatorski stečenog monopola neće biti nikakve koristi. A onda se postavlja pitanje, zašto uopšte rasipati resurse na cenovno predatorstvo, koje će, čak i ako uspe, zahtevati naknadne kompenzacije u monoplističkoj poziciji kroz više cene od mogućih, što će biti samo pozivnica za konkurente?

Drugi problem je, kako definisati predatorsko ponašanje, odnosno kako razlikovati redukciju cena sa ciljem istiskivanja konkurencije zarad monopola, od sniženja cena kao regularnog tržišnog procesa na kome počiva slobodna konkurencija? Recimo, da li će smanjenje cena od strane dominantne firme, ne sa ciljem povećanja udela i monopolizacije, već naprotiv, očuvanja njenog već postojećeg tržišnog udela od naleta rastuće konkurencije, biti predatorstvo? I da li će sniženje cena kao posledica tehnoloških inovacija od strane dominantne firme biti predatorstvo? To niko (osim “nadležnih organa”) ne zna. A kad to “znanje“ bude saopšteno nekom nesrećnom “monopolisti, on više neće imati vremena da ispravi svoju “grešku“. Ne postoji nikakvo unapred definisano zakonsko pravilo koje bi mu moglo reći koja poslovna praksa predstavlja stvaranje “barijera“, a koja ne. To pitanje se nalazi u režimu “razumne diskrecione procene birokrata“, i teorijski gledano, svaka uspešna poslovna akcija dominantne firme može biti tretirana kao zloupotreba. Stoga je jedini način da takva firma pouzdano izbegne optužbu za predatorske cene taj da stagnira, povećava troškove i odbija da uvodi inovacije. Jedino tako neće “ugrožavati“ ili “isključivati “ lošije konkurente sa tržišta, namećući im nepravedne troškove. A kakve to veze ima sa “blagostanjem potrošača” čijoj navodnoj zaštiti je ceo ovaj zakon posvećen, to ostaje obavijeno velom tajne.

Sledeća kažnjiva stvar po ovom zakonu jeste stvaranje takozvanih “barijera ulasku” – još jedna besmislica američkog antitrustnog zakonodavstva. Evo čitavog seta formulacija iz zakona koji se odnose na ovo pitanje: zabranjeno je: “stvarati prepreke i sprečavati potencijalne ili postojeće, domaće i strane, konkurente na tržištu određenih roba ili usluga, uključujući i usluge distribucije…” (član 11, stav 2, a) , ili “sve druge radnje kojima se stvaraju prepreke za početak poslovanja novih konkurenata; osim ako je nastanak prepreka početku poslovanja novih konkurenata, ili proširenju poslovanja postojećih konkurenata pretežno posledica efikasnog poslovanja dominantnog subjekta” (član 11,stav 2, e).

E sad, samo da nam se još objasni kako da empirijski razlikujemo sve ove “nedozvoljene radnje“od puke tržišne efikasnosti, jer svaka povećana efikasnost dominantne (kao i svake druge) firme znači istovremeno nekakvu prepreku, odnosno “barijeru”, ulasku u taj biznis neke druge firme, ili barijeru ostanku u njemu neke treće. Takođe, kao i ranijim slučajevima, jedini način da ovim odrebama damo neki smisao bilo bi postuliranje neke nadljudske epistemološke kompetencije ljudi u antimonopolskoj agenciji, koji bi bili u stanju da procene da li je stvaranje neke “barijere ulasku“ posledica nedozvoljenih radnji (kojih?), ili “efikasnog poslovanja dominantnog subjekta“. Opet birokrati treba da odlučuju o stvarima o kojima po definicjii od tržišta očekujemo da nam pruži informaciju; da li je neka poslovna praksa uspešna ili ne, da li je ta praksa posledica ekonomske efikasnosti ili “zloupotrebe položaja“ – sve su to stvari o kojima u tržišnoj privredi odlučuje samo tržište, a ne nikakva državna agencija. Ako odlučuje agencija, onda ne može tržište, i treba ga ukinuti. Zakonodavac ne može teorijski da sedi na dve stolice, tvrdeći kako je tržište inače merodavni oblik valorizovanja poslovne efikasnosti, osim, eto, ako se neka firma pokaže suviše uspešnom u nametanju “barijera“ konkurentima, u kom slučaju merodavni postaju antitrustni birokrati. Logički gledano, firma bi mogla da zadovolji ovaj zakonski član opet samo tako što bi odbijala da povećava svoju efikasnost i konkurentnost jer bi jedino takvo ponašanje (kao i u slučaju predatorstva) omogućilo lošijim konkurentima da budu pošteđeni nedozvoljenih barijera. A gde se tu izgubio potrošač? Šta li on misli o ovoj teoriji?

Što je najgore, ovaj zakon se po definiciji uopšte ne odnosi na zakonske barijere ulasku koje stvara vlada, a na koje otpada lavovski deo svih barijera, već samo na ekonomske “barijere“ koje lošijim konkurentima stvaraju superiorne firme. Dakle, po ovom zakonu koji pompezno najavljuje da će “štititi“ konkurenciju, vladine zakonske opstrukcije slobodnog ulaska na tržište, poput carina, regulacije, ekskluzivnih franšiza i drugog, nisu štetne i ne potpadaju pod “antimonopolsku“ regulativu, ali zato ekonomska superiornost velikih firmi potpada. Recimo, firma će “stvarati prepreke” potencijalnim konkurentima kroz “below cost” cene. Ili će “vezano” prodavati neki proizvod, čime će ugroziti male proizvođače (kao u slučaju Microsofta). Ili će agresivno reklamirati svoj proizvod. Ili… Zaključak: sve što vodi opstanku “monopolske” firme na tržištu može potencijalno biti podvedeno pod pojam “barijere ulasku“, osim ako firma nije pod državnom protekcijom, tj. ako svoj monopol ne duguje zakonskoj zaštiti od konkurencije. U tom slučaju biće zaštićena od gonjenja, proglašena “prirodnim monopolom“ i slično. Tako ćemo u pogledu “trustova“, ukoliko ovaj “Competition Act“ bude usvojen, u ovoj zemlji imati dva različita sistema: čist laissez-faire za monopole pod vladinom zaštitom, i regulaciju i progon za tržišne “monopole“.

Kontrola integracija

Na kraju, nekoliko zapažanja o trećem važnom elementu ovog antimonopolskog zakona, a to je kontrola integracija i koncentracija. Najpre, zašto su integracije firmi i njihova koncentracija nešto što treba kontrolisati?

Odgovor je isti kao i u slučajevina drugih tobožnjih “povreda konkurencije”: zato što autori polaze od kompromitovanog i neupotrebljivog koncepta savršene konkurencije, po kome su pojmovi “što više konkurencije” i “što više konkurenata” izjednačeni, odnosno po kome su koncentracija tržišta i postojanje dominantnih firmi zlo po sebi, jer ograničavaju slobodu konkurencije, stvarajući tržišnu moć, i potkopavajući egzogenost cena. A integracije mogu biti jedan od najbržih puteva neželjenom ukrupnjavanju. Najvažniji oblik integracija je tzv. spajanje (merger) gde dve firme unose svoj kapital u zajedničku novu firmu (član 12, stav 1). Ili, sa druge strane pripajanje ili preuzimanje, gde jedna firma ostvaruje vlasničku kontrolu nad drugom (član 12, stav 1). U svakom od ovih slučajeva firme koje ulaze u interacije moraju prethodno da dobiju saglasnost od Agencije, ukoliko ukupan prihod svake, ili barem jedne od njih, prelazi 1 milon evra u dinarskoj protivrednosti (član 13, 1, b). Opet ista stvar: osobi A je dozvoljeno da učini X, a osobi B nije (mora da pita Agenciju). A osnov ove diskriminatorske odredbe je isti onaj sujeverni strah od trustova koji sistematski šire populistički agitatori od kraja XIX veka naovamo. Kao što smo videli, ako se konkurencija ispravno shvati, kao dinamički proces takmičenja u kome bivaju otkrivene preferencije potrošača i definisan optimalni nivo proizvodnje i cena (koji nam nikako drukčije nisu poznati) sama veličina preduzeća, ili stepen koncentracije neke industrije, neće biti ni od kakvog značaja za procenu konkurentnosti te industrije. Slobodno tržište kapitala i mehanizam cena su najbolji anđeli čuvari poslovne efikasnosti dominantne firme; čim ona počne da “fušeri”, javljaju se konkurenti koji to koriste jer im mehanizam cena šalje nepogrešiv signal da imaju šansu. A ako se konkurenti ne jave, to onda znači da “monopolista“ ima veliku marginu za “suboptimalnu“ proizvodnju, jer su potencijalni konkurenti mnogo lošiji. I onda potrošač (kao i njegov tobožnji antitrustni zaštitnik) treba da se žali na loše konkurente, a ne na zlog monopolistu. Samo ako verujemo da se konkurencija sastoji primarno u robotskom izjednačavanju cena sa marginalnim troškovima u zadatim tržišnim uslovima, možemo smatrati vrednim pažnje bavljenje stvarima kao što su “koeficijenti koncentracije”, ili “konkurentnost tržišnih struktura”, što je sve vrlo karakteristično za standardnu neoklasičnu analizu koja leži u teorijskoj osnovi ovog (kao i svakog drugog) antimonopolskog zakona. Čim shvatimo da je tržište jedan dinamični proces koji se stalno razvija i menja uslove konkurencije, shvatićemo i da je pokušaj da ga objasnimo tržišnim strukturama i ravnotežnim modelima besmislen, i da činjenica da stvarnost odstupa od naših statičkih pretpostavki ne zahteva nikakvu državnu intervenciju da bi se one ostvarile, već napuštanje tih pogrešnih pretpostavki.

Zaključak

Džordž Štigler je jednom prilikom iskreno priznao da je postojanje Šermanovog zakona pretpostavka modela savršene konkurencije. Teško da je mogao i zamisliti, a kamoli izreći, goru optužbu protiv tog modela. Ako je “konkurencija” koju podrazumeva statički i strukturalistički model savršene konkurencije takva da nije moguća bez jednog intervencionističkog ukaza kojim se kao monopolistički uzurpatori, koji podižu cene i smanjuju proizvodnju, označavaju industrije koje su u proseku tri do pet puta produktivnije od ostatka ekonomije (a takve su bile skoro sve industrije gonjene po Šermanovom zakonu), onda to u najboljem svetlu pokazuje da ta konkurencija nema baš mnogo zajedničkog sa onim što se u stvarnom životu pod konkurencijom podrazumeva. Uopšte nije slučajno da autori ovog Antimonopolskog zakona antikompetitivnim proglašavaju mnoge prakse koje u okviru svakog modela konkurencije koji uvažava njen dinamički i otkrivalački karakter moraju biti opisane kao naglašeno kompetitivne (predatorske cene, ekonomske barijere ulasku, integracije sa ciljem ekonomije obima itd). Oni su na tako nešto (kao i njihovi američki uzori) prisiljeni upravo statičkim pretpostavkama svog modela konkurencije; u svetu koji oni opisuju kao “konkurentski” nije dozvoljena nikakva inovacija ili diferencijacija proizvoda – po pravilu je to stvaranje barijera konkurentima. Za smanjenje cena se nikad unapred ne zna da li je uspešan konkurentski potez ili predatorsko nevaljalstvo; svaki “ekstraprofit” (profit viši od mitoloških marginalnih troškova) predstavlja “alokativni gubitak blagostanja” koji zahteva vladinu intervenciju. Ogroman broj redizajniranja složenih proizvodnih sistema biće proglašen “vezanom prodajom“ i atakom na konkurente (naravno, ukoliko “prekršilac“ ima 40% i više udela u tržištu. Ako je manji, može da čini iste te zločine, zakon ga štiti!) Sve što je njihovom “preduzetniku” dozvoljeno jeste da poput robota štancuje neku jednoobraznu robu na serijskoj traci, vođen parametarskim cenama, odnosno da se pita samo za produkcionu efikasnost u zadatim okvirima, bez bavljenja ikakvim tehnikama reklame ili diferenciranja proizvoda, kojima bi menjao uslove konkurencije i nemetao “neopravdane troškove” konkurentima. Samo ako je bilo kakva poslovna inovacija, promena ili diferenciranje proizvoda, ili pak marketinško uticanje na potrošače a priori zabranjeno, paradigma savršene konkurencije ima nekog praktičnog smisla. A jedini način da se teorijski opravda ideja antimonopolske regulacije jeste upravo da se prihvati teorija “savršene konkurencije”, odnosno neprivlačni statički svet koji je malopre opisan, kao validan opis same stvarnosti. Ukoliko nam takav svet nije ideal, svaka antitrustna regulativa mora biti u potpunosti odbačena kao interevencionistička besmislica koja potkopava konkurenciju, i promoviše rent-seeking i loš biznis. I tu ovaj zakon nije nikakav izuzetak.

Ivan Janković

Literatura:

• Antimonoplska politika u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd 2002.
• Predlog Antimonopolskog zakona, CLDS, Beograd 2003.
• Thomas Di Lorenzo, “The Truth about Serman”, Austrian Economics Newsletter, 1991, na adresi www.mises.org (Vidi prevod na “Katalaksiji”)
• Dominik T. Armentano, “Antitrust reform; Predatory Pracitices and Comprtitive Process”, na adresi www.mises.org (Prevod na “Katalaksiji”)
• Robert Bork, Paradox of Antitrust; A Policy at War with Itself, New York, Basic Books, 1978.
• Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, CID Podgorica, 2002.
• Pascal Salin, “Cartels as Efficient Productive Structures”, Review of Austrian Economics, Vol.9, No. 2 (1996), na adresi www.mises.org (Vidi prevod na sajtu “Katalaksije”)
• Dominik T. Armentano, “Bariers to Entry”, na adresi www.mises.org (Vidi prevod na “Katalaksiji”)
• Stiv Pejović, Miroslav Prokopijević, “Šta je dobra antimonopolska politika”, u časopisu Pregled.