Mit o prirodnom monopolu

Većina takozvanih javnih delatnosti su vladini zakonski monopoli zato što se smatra da je reč o “prirodnim monopolima“. Jednostavno rečeno, prirodni monopol se javlja kada proizvodna tehnologija, kao naprimer relativno visoki fiksni troškovi, na dugi rok uzrokuje opadanje prosečnih troškova sa povećanjem proizvodnje. U takvim industrijama, tvrdi ova teorija, jedan proizvođač će eventualno biti sposoban da proizvodi po nižim troškovima nego bilo koja druga dva proizvođača, stvarajući time “prirodni“ monopol. Ako više od jednog proizvođača opslužuju tržište, pojaviće se više cene. Dalje, tvrdi se da će konkurencija stvarati štetu potrošačima zbog stvaranja duplih kapaciteta, recimo posebnim kopanjem kanala za gasovodne i vodovodne instalacije. Izbegavanje ovakvih nepogodnosti je drugi razlog koji se navodi za primenu zakonskih monopola u industrijama sa opadajućim dugoročnim ukupnim troškovima.

Mit je da je teorija prirodnog monopola prvo bila razvijena od strane ekonomista, a da su je onda preuzeli zakonodavci da bi “opravdali“ zakonske monopole. Istina je da su monopoli bili stvoreni decenijama pre nego što je teorija bila formalizovana od strane intervencionistički orijentisanih ekonomista, koji su onda iskoristili ovu teoriju kao ex post racionalizaciju državne intervencije. U vreme kada su dodeljivani prvi vladini zakonski monopoli, ogromna većina ekonomista su shvatali da kapitalno intenzivna ekonomija obima ne vodi ka monopolu, već da predstavlja apsolutno poželjan aspekt konkurentskog procesa.

Reč “proces“ je ovde veoma važna. Ako konkurenciju posmatramo kao dinamični, takmičarski proces preduzetništva, onda činjenica da se dešava da jedan proizvođač ima najniže troškove u bilo kom vremenskom trenutku, nema nikakve posledice. Delovanje sila konkurencije – uključujući i potencijalnu konkurenciju – učiniće tržišni monopol nemogućim.

Teorija prirodnog monopola je takođe aistorijska. Nema nikakvih dokaza da se bajka o “prirodnom monopolu“ ikada odigrala – bajka o jednom proizvođaču koji ima niže prosečne dugoročne troškove od bilo koga drugog u toj industriji, i tako ustanovljava trajni monopol. Kao što ćemo videti kasnije, u mnogim od takozvanih javnih službi u kasnom XVIII i ranom XIX veku, često je postojalo bukvalno na desetine konkurenata.

Ekonomija obima tokom ere zakonskih monopola

Tokom poznog XIX veka, kada su lokalne vlade počele da dodeljuju zakonske monopole, opšteprihvaćeno ekonomsko shvatanje je bilo da je “monopol“ posledica vladine intervencije putem zakonskih povlastica, protekcionizma itd., a ne slobodnog tržišta. Velika proizvodnja i ekonomija obima bili su viđeni kao konkurentske vrline, a ne kao monopolistički porok. Naprimer, Ričard Eli (Ely), koosnivač Američke Ekonomske Asocijacije, pisao je da je “proizvodnja širokog obima stvar koja ni na koji način ne znači nužno monopolističku proizvodnju“. John Bates Clark, Elijev koosnivač, pisao je 1888 godie da teoriju po kojoj će industrijski karteli “uništiti konkurenciju“ ne bi trebalo “prebrzo prihvatiti“.

Herbert Devenport sa Čikago Universiteta savetovao je 1919 godine da samo nekolicina firmi u industrijama gde postoji ekonomija obima “ne znače ukidanje konkurencije“, a njegov kolega James Laughlin je primetio da čak i “kada su karteli veliki, konkurentski kartel pruža najživlju konkurenciju“. Irving Fisher i Edwin R.A. Seligman su se složili da proizvodnja velikog obima stvara konkurentska poboljšanja kroz smanjenje troškova i reklamu, prodaju i manji cross-shiping.

Po mišljenju ekonomista sa prelaska iz XIX u XX vek fabrike sa širokim obimom proizvodnje nesumnjivo doprinose blagostanju potrošača. Bez proizvodnje velikog obima, po Selingmanu, “svet će se vratiti u primitivnije stanje i praktično se odreći neprocenjive koristi uspešnijeg korišćenja kapitala.“ Simon Paten sa Whorthon School izrazio je slično gledište da “karteli na uzrokuju nikakve ekonomske štete zajednici…karteli su efikasniji nego što su bili mali proizvođači koje su uklonili“.

Kao i praktično svi drugi ekonomisti tog vremena, Franklin Gidens (Giddens) sa Kolumbije video je konkurenciju vrlo slično današnjim Austrijskim ekonomistima, kao dinamičan, takmičarski proces. Shodno tome, on je smatrao da je “konkurencija u izvesnom smislu stalan ekonomski proces…Stoga, kada je tržišna konkurencija onemogućena, trebalo bi da istražimo koji su razlozi to uzrokuju. Trebalo bi zatim da istražimo do kog stepena je stvarno tržišna konkurencija onemogućena ili pretvorena u druge oblike.“ Drugim rečima, “dominantna“ firma koja snižava cene ispod cena svojih konkurenata u bilo kom trenutku ne ograničava konkurenciju, zato što je ona “stalan tržišni proces.“

David A. Wells, jedan od najpopularnijih ekonomskih pisaca poznog XIX veka, pisao je da “ljudi zahtevaju obilje roba, po jeftinoj ceni; a iskustvo pokazuje da ih mogu imati samo korišćenjem velikog kapitala na širokoj skali.“ i George Gunton je verovao da “koncentracija kapitala ne izbacuje mala preduzeća iz posla, već ih jednostavno integriše u šire i kompleksnije sisteme proizvodnje, gde ona mogu da proizvode…jeftinije za potrošače i stiču veći dohodak za sebe…umesto teze da koncentracija kapitala uništava konkurenciju, istina je potpuno suprotno… Korišćenjem velikog kapitala, napredne tehnologije i boljih kapaciteta trust može da pretekne korporaciju.“

Ovi citati nisu proizvod selekcije, već sačinjavaju sveobuhvatnu listu. Može izgledati čudno po današnjim standardima, ali kao što je A.W.Coats naglasio, kasnih 1880-ih postojalo je samo 10 ljudi koji su imali status profesionalnih ekonomista u SAD. Stoga prethodni citati pokrivaju praktično svakog profesionalnog ekonomistu koji imao išta da kaže o odnosu ekonomije obima i konkurencije na prelazu iz XIX – og u XX. vek.

Značaj ovih gledišta je u tome što su ovi ljudi iz prve ruke posmatrali napredak velikog biznisa, i nisu u njemu videli nešto što vodi monopolu, “prirodnom“ ili nekom drugom. U duhu Austrijske škole, oni su shvatali da je konkurencija proces koji se nastavlja, i da je tržišna dominacija nužno privremena u odsustvu vladine regulacije koja stvara monopole. Ovo gledište je takođe u skladu sa nalazima mojih sopstvenih istraživanja, po kojima su “trustovi“ poznog XIX veka u stvari obarali cene i uvećavali proizvodnju brže od ostatka ekonomije – oni su bili najdinamičniji i najkompetitivniji u odnosu na čitavu ekonomiju, a ne monopolisti. Možda je to i bio razlog zašto su oni bili meta protekcionističkih zakonodavaca, i postali predmet “antitrustnih“ zakona.

Ekonomska profesija je prigrlila teoriju prirodnog monopola posle 1920-ih godina, kad se stopila sa “scijentizmom“ i usvojila manje-više inženjersku teoriju konkurencije koja je kategorizovala industrije u terminima konstantnih, opadajućih ili rastućih prinosa (opadajućih ukupnih prosečnih troškova). Po ovom načinu mišljenja, inženjerske relacije određuju tržišne strukture i, shodno tome, konkurentnost. Značenje konkurencije više nije bilo identifikovano sa određenim fenomenom ponašanja, već sa tehničkom relacijom. Sa izuzetkom takvih ekonomista kao što su Jozef Šumpeter, Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek i drugih članova Austrijske škole, neprekidni proces konkurentskog takmičenja i preduzetništva bio je najšire ignorisan.

Koliko su “prirodni“ bili rani prirodni monopoli?

Uopšte nema nikakvih dokaza da je pre uvođenja regulacije za javne službe postojalo išta što bi se moglo opisati kao “prirodni monopol“. Kao što je Harold Demsetz zaključio:

Šest kompanija za proizvodnju struje stvoreno je u toku samo 1887 godine u New York City-ju. 45 strujnih kompanija je imalo zakonsku dozvolu za rad u Čikagu 1907. do 1895, Duluth u Minesoti je bio opsluživan od strane 5 kompanija za proizvodnju struje, a Scranton u Pensilvaniji je imao četiri 1906 godine… Tokom poslednjeg dela XIX veka, konkurencija je bila uobičajena stvar u industriji gasa u ovoj zemlji. Pre 1884 godine, šest konkurentskih kompanija su delovale u New York City-ju…konkurencija je bila uobičajena i posebno jaka u telefonskoj industriji…Baltimor, Čikago, Klivlend, Filladelfija, Pitsburg, Kolumbus, Detriot, Kanzas Siti, Mineapolis i sent Luis, među drugim većim gradovima, imali su bar po dva telefonska servisa 1905 godine:“ (Demsetz,ed. Efficency, Competition and Policy)

Demzec, naglašeno eufemistički, zaključuje da “počinjemo da sumnjamo da je javne službe karakterisala ekonomija obima u vreme kada je regulacija zamenila tržišnu konkurenciju.“ (ibid.)

Najpoučniji primer nepostojanja prirodnih monopola u javnim službama pruža knjigaekonomiste Džordža T. Braun-a (Brown) iz 1936., naslovljena “Kompanija za proizvodnju gasnih svetiljki iz Baltimora“, koja nosi zbunjujući podnaslov “Studija prirodnog monopola.“ (The Gas Light Company of Baltimor; A Study of Natural Monopoly; Baltimor 1936) Knjiga prezentira “studiju evolutivnog karaktera javnih službi“, sa posebnim osvrtom na Gasnu kompaniju iz Baltimora, čiji “problemi nisu bili ekskluzivno svojstveni ni baltimorskoj kompanijji niti Državi Merilend, već su se sretali svuda u javnim službama.“ (ibid.,p.5)

Istorija kompanije za gas iz Baltimora zauzima istaknuto mesto u čitavoj istoriji prirodnog monopola, teorijskoj i praktičnoj, jer je uticajni Ričard T. Eli (Ely), profesor ekonomije na John Hopkins Univerzitetu u Baltimoru, napisao hroniku problema ove kompanije u seriji članaka u Baltimor Sun-u, koji će kasnije biti objavljeni u vrlo prodavanoj knjizi. Najveći deo Elijevih analiza su postale opšteprihvaćena dogma u pogledu prirodnog monopola.

Istorija Gasne Kompanije iz Baltimora pokazuje da je od svog osnivanja 1816 godine, ova kompanija neprekidno vodila borbu sa svojim konkurentima. Njen odgovor nije bio sadržan samo u pokušaju da konkuriše na tržištu, već isto tako i da lobira državne i lokalne vladine zvaničnike da odustanu od dodeljivanja dozvola za rad konkurentima. Kompanija je poslovala sa ekonomijom obima, ali to nije sprečavalo konkurente da se pojavljuju.

“Konkurencija je žila kucavica biznisa“, komentarisao je Baltimor Sun 1851 godine, pozdravljajući vesti o pojavi novih konkurenata u industriji gasnog osvetljenja. (ibid., p. 31) Kompanija za gasno osvetljenje iz Baltimora je međutim “prigovorila dodeljivanju prava poslovanja novim kompanijama.“ (ibid.)

Brown tvrdi da su “gasne kompanije u drugim gradovima bile izložene rušilačkoj konkurenciji,“ a onda nabraja kako su te iste kompanije očajnički želele da u uđu na tržište Baltimora. Ali, ako je konkurencija bila tako “rušilačka“, zašto su te komapnije ulazile na nova – i verovatno jednako tako “rušilačka“ – tržišta? Ili je Braunova teorija “rušilačke konkurencije“ – koja će uskoro postati opšteprihvaćena – bila pogrešna, ili su ove kompanije bile iracionalno proždrljive i bez svesti o finansijskoj šteti.

Ignorišući dinamičku prirodu konkurentskog procesa, Braun je napravio istu grešku koju mnogi ekonomisti još uvek čine: verovanje da “suvišna“ konkurencija može biti “destruktivna“, ukoliko proizvođači sa nižim troškovima izbace sa tržišta manje efikasne rivale. (ibid., p. 47) Takva konkurencija može biti “destruktivna“ za skuplje konkurente, ali je korisna za potrošače.

1880 godine postojale su tri konkurentske gasne kompanije u Baltimoru koje su žestoko međusobno konkurisale. One su pokušale da se integrišu i deluju kao monopolista 1888 godine, ali je novi konkurent pokvario njihove planove: “Thomas Alva Edison je uveo električno osvetljenje koje je ugrozilo opstanak svih gasnih kompanija.“ (ibid., p. 52) Od tog trenutka postojala je konkurencija između gasnih i električnih kompanija, od kojih su sve imale visoke fiksne troškove, što je vodilo ekonomiji obima. Bez obzira na to, ni tržišni ni “prirodni“ monopol nikada se nije pojavio.

Kada se monopol zaista pojavio to je bilo isključivo zbog vladine intervencije. Naprimer, 1890-te usvojen je ukaz u Skupštini Merilenda koji je “zahtevao godišnje plaćanje gradu od strane konsolidovane Gasne kompanije od 10 000 $ godišnje, i 3 procenta od svih dividendi zarađenih od privilegije uživanja monopolskog položaja u toku 25 godina.“ (ibid., p. 75) Ovo je danas toliko popularni pristup vladinih zvaničnika koji kuju zavere sa direktorima industrija da bi ustanovili monopol koji će odrati potrošače, a onda podeliti plen sa političarima u formi taksi za franšize i poreza na monopolske prihode. Ovaj pristup je danas posebno uticajan u domenu kablovske televizije.

Zakonodavna “regulacija“ gasnih i električnih kompanija proizvela je predvidive rezultate u pogledu monopolskih cena, protiv kojih se javnost ogorčeno bunila. Umesto da dereguliše industriju i pusti konkurenciju da određuje cene, regulacija janvih službi je bila usvojena da ućutka potrošače koji su, po Braunu, “osećali da će nehajni način na koji su njihovi interesi bili čuvani (zakonodavnom kontrolom cena struje i gasa) rezultirati višim cenama i monopolskim privilegijama. Razvoj regulacije javnih službi u Merilendu bio je tipičan i za iskustva drugih saveznih država.“ (ibid., p. 106)

Nisu svi ekonomisti bili zavedeni teorijom “prirodnog monopola“ koju su zastupali monopolisti u javnim službama i njihovi plaćeni ekonomski savetnici. 1940. godine ekonomista Horace M. Gray, zamenik dekana na Univerzitetu Ilinois, istražio je istoriju “koncepta javnih službi“, uključujući i teoriju “prirodnog“ monopola. “Tokom XIX veka“, tvrdio je Grej, široko se verovalo da će “javni interes najbolje biti promovisan dodeljivanjem specijalnih privilegija privatnim licima ili korporacijama“ u mnogim industrijama. (Horace Gray, The Passing of Public Utility Concept, Journal of Land and Public Utility Economics; 1940) Ovo je uključivalo patente, subvencije, carine, poklanjanje zemljišta železnici, i monopolske franšize za “javne službe“. “Konačni rezultat je bio monopol, eksploatacija, i politička korupcija.“ (ibid.,) Kada se radi o “javnim“ službama, Grej beleži da je “između 1907 i 1938 politika monopola stvorenih i zaštićenih od strane države, jasno nametnuta velikom delu ekonomije, i postala ugaonim kamenom moderne regulacije javnih službi.“ (ibid., p.9) Od tog vremena, “status javne službe je postao izbeglički raj za sve kojii teže monopolima ali nalaze da je suviše teško, skupo i nesigurno obezbeđivati i održavati monopol samo putem privatnih akcija.“ (ibid.)

Kao podršku ovom tvrđenju, Grej navodi kako su praktično svi monopolisti u zemlji pokušavali da se predstave kao “javne službe“, uključujući radio, štampu, mlečnu industriju, avioprevoz, nikl, naftu i poljoprivredu, da pomenemo samo neke. Na istoj liniji “čitav eksperiment sa Nacionalnom regulatornom agencijom (NRA) može se posmatrati kao napor krupnog biznisa da obezbedi zakonsku zaštitu za svoje monopolske prakse.“ (ibid., p. 15) One srećne industrije koje su bile u stanju da se predstave kao “javne službe“, takođe su koristile koncept javnih delatnosti kao način da uklone konkurenciju.

Uloga ekonomista u tome je bila da stvore ono što Grej naziva “konfuznom racionalizacijom“ za “korumpirane nosioce privatnih privilegija i monopola“, odnosno teoriju “prirodnog“ monopola: “zaštita potrošača je otišla u drugi plan.“

Skorija ekonomska istraživanja podržavaju Grejove analize. U jednoj od prvih statističkih studija efekata regulacije cena u električnoj industriji, objavljenoj 1962, Džordž Štigler i Kler Fridland (Friedland) nisu pronašli nikakve značajne razlike u cenama i profitima u delatnostima sa i bez regulacionog nadzora od 1917 do 1932. Rani regulatori nisu ništa doprineli potrošačima, već su umesto toga bili “uzurpirani“ od strane proizvođača, kao što se kasnije tako često dešavalo u mnogim drugim industrijama, od trgovine, preko avioprevoza, do kablovske televizije. Nesporno je – premda ne baš pohvalno – da je ekonomistima trebalo skoro 50 godina da počnu da proučavaju stvarne, a ne teorijske efekte kontrole cena.

Šesnaest godina posle studije Štiglera i Fridlandove, Greg Džarel (Jarrell) je našao da je 25 država u periodu 1912-1917 zamenilo državnu regulaciju cena struje lokalnom, što je izazvalo porast cena od 46 %, a profita 38%, dok je proizvodnja smanjena za 23%. Tako lokalna regulacija nije uspela da održi niske cene. Naprotiv, “službe“ su želele još brži rast svojih cena, pa su uspešno lobirale za državnu regulaciju, pod izgovorom da državni regulatori biti pod manjim pritiskom od strane lokalnih potrošačkih grupa, nego što su to lokalni zvaničnici i gradska veća.

Rezultati ovih istraživanja su u skladu sa ranijom interpretacijom kontrole cena u javnim službama kou je dao Horas Grant, kao anti-potrošačke, monopolističke sheme sračunate na zaveru zarad kontrole cena (price-fixing).

Problem sa “dupliranjem kapaciteta“

Osim šarene laže o ekonomiji obima, postoji još jedan razlog koji je često navođen za dodeljivanje ekskluzivnih zakonskih licenci “prirodnim monopolima“, a to je navodna činjenica da bi omogućavanje suviše velikog broja konkurenata bilo štetno.suviše je skupo za zajednicu, tvrdi ovaj argument, da omogućava nekolicin različitih vodosnabdevača, proizvođača struje ili TV kablovskih operatora da kopaju ulice. Ali, kao što je Harold Demzec primetio:

“Problem umnožavanja kapaciteta u distributivnim sistemima se može pripisati propustu same zajednice da postavi odgovarajuće cene za korišćenje retkih resursa. Pravo korišćenja javnih površina je pravo korišćenja retkih resursa. Odsustvo cena za korišćenje tih resursa, cena dovoljno visokih da odražavaju oportunitetne troškove njihovog korišćenja recimo u svrhe nesmetanog saobraćaja ili divljenja prolaznika, vodiće njihovom preteranom korišćenju. Uvođenje odgovarajuće takse za korišćenje ovih resursa bi smanjilo nivo dupliranja na optimalni nivo. (Demsetz, Efficency, Competition and Policy, p.151)

Stoga, jednako kao što je problem sa “prirodnim monopolom“ u stvari proizveden vladinom intervencijom, isto tako je i “dupliranje kapaciteta“ problem intervencije. On je stvoren propustom vlasti da postave cene retkih urbanih resursa. Preciznije problem je stvarno prouzrokovan činjenicom da je vlada vlasnik ulica kroz koje prolaze instalacije javnih službi, i da nemogućnost racionalnog ekonomskog računa unutar socijalističkih institucija onemogućava određivanje adekvatnih cena ovih resursa, kao što bi to bilo slučaj u privatno-vlasničkom i tržišno-konkurentskom režimu. Nasuprot Demzecovom gledištu, racionalne ekonomske cene u ovom slučaju su nemoguće upravo zbog državnog vlasništva nad putevima i ulicama. Dobrodušni i prosvećeni političari, čak i oni koji su proučavali Harolda Demzeca, neće imati racionalan način da odluče koje cene treba da postave.

Marej Rotbard (Rothbard) je sve ovo objasnio još pre više od 25 godina:

“Činjenica da Vlada mora da da dozvolu za korišćenje svojih ulica se navodi kao opravdanje jačanja državne regulacije “javnih službi“, od kojih mnoge (poput kompanija za struju i vodosnabdevanje) moraju da koriste ulice. Regulacije se onda tretiraju kao dobrovoljni quid pro quo. Ali, ovim se previđa činjenica da je državno vlasništvo nad ulicama stalan akt intervencije. Regulacija javnih službi ili bilo koje druge industrije obeshrabruje investiranje u te industrije, lišavajući tako potrošače maksimalno mogućeg zadovoljavnja njihvoh želja. Ona iskrivljava alokaciju resursa na slobodnom tržištu.“ (Rothbard, Power and Market,1977)

Takozvani argument “ograničenog monopola“ za dodeljivanje ekskluzivnih zakonskih licenci, nastavlja Rotbard, predstavlja pokušaj odvraćanja pažnje pd pravog pitanja, koliko će firmi biti profitabilno u nekoj vrsti proizvodnje, što je “institucionalno pitanje i zavisi od takvih konkretniih podataka kao što su nivo potrošačke tražnje, vrste proizvoda koji se prodaju, fizička produktivnost procesa, ponuda i cene faktora, predviđanje preduzetnika itd. prostorna ograničenja mogu biti beznačajna.“ (Rothbard. Man, Economy, and State, p.619)

U stvari, čak i ako prostorna ograničenja omogućavaju samo jendoj firmi da deluje na određenom geografskom tržištu, to ne čini nužnim monopol, jer je “monopol besmislen pojam, ako nema monopolskih cena,“ a “sve cene na slobodnim tržištima su konkurentske.“ (ibid.,620) Samo državna intervencija može da stvori monopolske cene. Jedini način da se ostvare tržišne cene koje će odrražavati prave oportunitetne troškove i voditi optimalnom nivou “dupliranja“ jeste putem slobodne razmene na potpuno slobodnim tržištima, što je nemoguće bez privatne svojine. Politička naredba naprosto nije valjana zamena za cene koje su određene na slobodnom tržištu, zato što je racionalna ekonomska kalkulacija nemoguća bez tržišta.

Sa privatnim vlasništvom nad ulicama ili šetalištima, individualni vlasnici mogu da biraju između nižih cena javnih službi i privremenih nepogodnosti dok kompanija u javnoj delatnosti kopa na vašem vlasništvu. Ako se “dupliranje“ dogodi i pod takvim sistemom, to je zato što osobe koje vrše slobodni izbor vrednuju dodatnu uslugu ili nižu cenu, ili i jedno i drugo, daleko više nego troškove koje im ispostavlja neugodnost privremenog izvođenja radova na njihovom vlasništvu. Slobodno tržište ne zahteva ni monopol, niti “nepotrebno udvajanje kapaciiteta“ u bilo kom ekonomski relevantnom smislu reči.

Konkurencija za polja

Postojanje ekonomije obima u proizvodnji vode, gasa, struje i drugih “javnih dobara“ ni na koji način ne čini nužnim bilo monopol bilo monopolske cene. Kao što je Edvin Čedvik (Chadwick) pisao 1859 godine, sistem konkurentskih ponuda za usluge u javnim službama može ukloniti monopolske cene, sve dok postoji konkurencija “za obavljanje delatnosti“. Sve dok postoji energična konkurencija za licence, rezultati će biti kako izbegavanje udvajanja kapaciteta tako i konkurentske vene proizvoda ili usluga. Odnosno, takmičenje za licencu može uzeti oblik dodeljivanja dozvole onoj službi koja nudi potrošačima najnižu cenu za neki fiksni kvalitet usluge (nasuprot najvišoj ceni za licencu).

Harold Demzec je oživeo interesovanje za koncept “konkurencije za obavljanje delatnosti“ u svom članku iz 1968 (Demsetz, Why Regulate Utilities, Journal of Law and Economics). Teorija prirodnog monopola, kako Demzec zaključuje, nije uspela da “otkrije logički korak koji vodi od ekonomije obima u proizvodnji do monopolskih cena na tržištu.“ ako jedan od ponuđača može da obavi posao sa nižim troškovima od dva ili više, “onda će ponuđač sa najnižom cenom dobiti ugovor za čitav posao, bilo da je proizvod o kome je reč cement, struja, poljoprivredne mašine, ili bilo šta drugo, ali to ne znači da je najniža cena ponude istovremeno i monopolska cena…teorija prirodnog monopola ne obezbeđuje logičku osnovu monopolskih cena.“

Ne postoji razlog zašto bismo verovali da proces konkurentskih ponuda nije tržišni. Hanke i Volters (Walters) su pokazali da takvo takmičenje za licence vrlo efikasno funkcioniše u francuskoj industriji vodosnabdevanja.

Mit o prirodnom monopolu: proizvodnja struje

U skladu sa teorijom prirodnog monopla, konkurencija ne može da opstane u industriji za proizvodnju struje. Ali, ovoj teoriji protivreči činjenica da je konkurencija opstajala decenijama u desetinama američkih gradova. Ekonomista Valter J. Primo (Primeaux) je proučavao konkurenciju među električnim kompanijama više od 20 godina. U svojoj knjizi iz 1986, “Direktna konkurencija javnih službi: mit o prirodnom monopolu“, on je zaključio da je u onim gradovima gde je postojala direktna konkurencija kompanija za proizvodnju struje:

• Direktno takmičenje između dve konkurentske firme je postojalo vrlo dug vremenski period – u nekim gradovim duže od 80 godina;
• Konkurentske električne kompanije su se vrlo oštro takmičile kroz cene i usluge;
• Potrošači su stekli značajnu korist od konkurencije, u poređenju sa gradovima gde su postojali monopoli na obavljanje delatnosti u oblasti proizvodnje i isporuke struje;
• Nasuprot teroiji prirodnog monopola, troškovi su bili niži tamo gde su delovale dve firme;
• Nasuprot teoriji prirodnog monopola, ne postoji veći procenat “suvišnih kapaciteta“ u konkurentskim nego u monopolskim industrijama za proizvodnju struje;
• Teorija prirodnog monopola je pogrešna u svakom pogledu: konkurencija postoji, ratovi cena nisu “zabrinjavajući“, postoje bolje usluge za potrošače i niže cene sa konkurencijom, konkurencija opstaje u vrlo dugom vremenskom periodu i sami potrošači više vole konkurenciju od regulisanog monopola; i
• Svaki problem sa dvostrukim linijama snabdevanja potrošači doživljavaju kao manje važan u odnosu na korist koju donosi konkurencija.

Primo je takođe našao da mada upravljači električnih kompanija priznaju koristi za potrošače koje donosi konkurencija, oni lično prefreiraju monopole!

10 godina posle objavljivanja Primoove knjige, barem jedna država – Kalifornija – transformiše svoju električnu industriju “od monopolakontrolisanog od strane šačice javno postavljenih službi, u otvoreno tržište.“ Druge države se kreću u istom pravcu, konačno odbacujući besmislenu teoriju prirodnog monopola u korist prirodne konkurencije.

• Korporacija Ormet, aluminijumski proizvođač iz Zapadne Virdžinije dobila je dozvolu da organizuje konkurentske ponude za nabavku struje od 40 električnih kompanija.
• Alcan Aluminium Korporacija iz Osvega, New York, iskoristila je tehnološki proboj koji joj je omogućio da sagradi novu fabriku za proizvodnju struje pored svog skladišta, smanjujući troškove proizvodnje struje za dve trećine. Niagara Mohavk, njihov raniji (i skuplji) snabdevač strujom, tražio je od države da zabrani Alkanu korišćenje njegove sopstvene struje;
• Politički zvaničnici u Arizoni omogućili su firmi Cargill, Inc. da kupuje struju bilo gde na Zapadu; kompanija očekuje da će imati godišnje uštede od 8 miliona $.
• Novi federalni zakoni dozvoljavaju javnim službama da uvoze struju po nižoj ceni, koristeći prenosnu mrežu drugih kompanija za njen transport;
• Član Javnog servisa države Viskonsin, Skot Najcel (Neitzel) skoro je objavio, “slobodna tržišta predstavljaju najbolji mehanizam za isporučivanje potrošačima…najbolje usluge po najnižoj ceni“;
• Predviđanje buduće konkurencije je već prisililo neke monopole u električnoj industriji da smanje svoje troškove i cene. Kada se TVA suočila sa konkurencijom Duke Power-a 1988, ona je svoje cene držala stabilnim bez ikakvog porasta u narednih nekoloiko godina.

Potencijalna korist za ekonomiju Sjedinjenih Država od demonopolizacije industrije za proizvodnju struje bile bi enormne. Konkurencija bi u startu uštedela potrošačima barem 40 milijardi dolara godišnje, po predviđanju ekonomiste Roberta Majklsa (Michaelsa). Ona bi takođe podstakla razvoj novih tehnologija koje bi bilo ekonomično razvijati zbog nižih troškova energije. Naprimer, “proizvođači automobila i drugi metaloprerađivači mnogo intenzivnije će koristiti laserske tehnologije za sečenje alata i mašine za lasersko presovanje pod temperaturom, od kojih su oba elektronske procedure.

Mit o prirodnom monopolu. Kablovska televizija

Kablovska televizija je takođe zakonski monopol u mnogim gradovima, na osnovu iste teorije prirodnog monopola. Ali, monopol u ovoj industriji je sve samo ne “prirodan“. Kao i u slučaju struje, i ovde postoje na desetine gradova u Sjedinjenim Državama gde postoje konkurenstske kablovske firme. “direktna konkurencija…sada se odvija u barem tri desetine zakonodavnih oblasti u zemlji.“ Postojanje dugotrajne konkurencije u kablovskoj televiziji pokazuje lažnost tvrdnje po kojoj je ta industrija “prirodni monopol“ i stoga zahteva regulacijui putem zakonskih monopola. Uzrok monopola u kablovskoj televiziji je državna regulacija, a ne ekonomija obima. Mada se kablovski operatori žale na “dupliranje“, važno je imati na umu da “mada preterana izgrađenost postojećeg kablovskog sistema može da snizi profitabilnost sadašnjih operatora, ona bez sumnje unapređuje položaj potrošača koji se suočavaju sa vnama izgrađenim na osnovu istorijskih troškova, već međuigre ponude i tražnje.“

Takođe, kao i u slučaju struje, istraživači su našli da su u onim gradovima gde operišu konkurentske kablovske kompanije cene niže oko 23% od onih koje iamju monopolistički kablovski operatori. Kablovska televizija Centralne Floride, naprimer, snizila je svoje osnovne cene sa 12,95 $ na 6,50 $ mesečno u “duopolskoj“ oblasti, u cilju popravljanja svoje konkurentnosti. Kada je Telestat ušao na Riviera Bich, na Floridi, on je ponudio 26 kanala uz osnovnu uslugu za 5,75 $, u poređenju sa Comcast-ovih 12 ponuđenih kanala za 8,40 $ mesečno. Comcast je odgovorio poboljšanjem svojih usluga i smanjenjem cena. Na Presque Isle, u Mejnu, kada je gradska vlada pozvala konkurenciju, postojeće firme su brzo popravile svoju uslugu sa samo 12, na 54 kanala.

1987 godine, Kablovska kompanija Pacifik tužila je grad Sakramento u Kaliforniji na osnovu Prvog amandmana zbog blokiranja njenog ulaska na kablovsko tržište. Porota je zaključila da “kablovsko tržište Sakramenta nije prirodni monopol, i da je tvrdnja o prirodnom monopolu bila trik koji je tuženi iskoristio kao izgovor za dodeljivanje dozvole samo jednoj kompaniji…da bi obezbeđivala zauzvrat keš isplate i provizije kao ekskluzivni servis…i dobijala uvećane dotacije za kampanju.“ Grad je bio prinuđen da usvoji konkurentsku kablovsku politiku, čiji rezultat je bio da je postojeći kablovski operater, Scrips Howard, spustio svoju mesečnu cenu sa 14,59 $ na samo !0 $, da bi stigao konkurentske cene. Kompanija je takođe ponudila besplatno instaliranje i prva tri meseca besplatne usluge u svim oblastima gde operiše.

Ipak, ogromna većina kablovskih sitema u SAD su još uvek zakonski monopoli iz tačno istog onog razloga koji je porota u Sakramentu navela: oni predstavljaju merkantilističke sheme gde su monopoli stvoreni da bi koristili kompanijama, koje dele plen sa političarima kroz doprinose za kampanju, slobodne aktivnosti u okviru “društveno-korisnog rada“, doprinose lokalnim fondacijama koje podržavaju političari, ugovore za konsalting sa politički uticajnim pojedincima, i različite poklone zvaničnicima od kojih zavisi dodeljivanje licenci.

U nekim gradovima političari dobijaju ovaj indirektni mito 5, 10 ili više godina pre nego što konačno dodele licencu. Oni tako zarađuju monopolske rente od franšiza. Kao što je zaključio bivši glavni ekonomista FCC Tomas Hazlit (Hazlett), koji je možda najveći autoritet za ekonomiju kablovske televizije u ovoj zemlji, “možemo pouzdano smatrati proces dodeljivanja zakonskih monopola ekonomski neefikasnim iz pozicije potrošača, iako on donosi značajnu korist lokalnim političarima koji dodeljuju monopole.“ (Hazlett; Duopolistic Competition in Cable Television) Barijere ulasku u kablovskoj industriji nisu one koje potiču od ekonomije obima, već politička zavera u svrhu kontrole cena, koja se javlja između lokalnih političara i kablovskih operatera.

Mit o prirodnom monopolu: telefonska služba

Najveći od svih mitova u ovom kontekstu jeste svakako tvrdnja da je telefonski servis prirodni monopol. Ekonomisti su učili generacije studenata da je telefonska služba “klasični“ primer tržišne greške i da je državna regulacija u “javnom interesu“ neophodna. Ali, kako je Adam D. Tirer (Thierer) skoro pokazao, ne postoji apsolutno ništa “prirodno“ u vezi sa telefonskim monopolom koji decenijama uživa AT&T; on je u potpunosti proizvod vladine intervencije.

Kada su patenti AT&T-a ugledali svetlo dana 1893, iznikle su na desetine konkurenata. “Do kraja 1894-e preko 80 novih nezavisnih konkurenata je zauzelo 5% tržišnog udela…dok je na prelasku u novi vek već postojalo preko 3000 konkurenata.“ (Tirer) U nekim državama postojalo je i po više od 200 telefonskih kompanija koje su istovremeno radile. Do 1907-e, konkurenti AT&T-a su zauzeli preko 51% telefonskog tržišta, dramatično obarajući cene. Štaviše, ne postoje nikakvi dokazi o ekonomiji obima, dok su barijere ulasku bile očigledno skoro nepostojeće, nasuprot standardnom verovanju teorije prirodnog monopola koje se primenjuju na telefonsku industriju.

Stvaranje telefonskog monopola je bilo proizvod zavere između AT&T-a i političara koji su želeli da ponude “univerzalnu telefonsku uslugu“ kao protivuslugu (pork barel) biračima koji su ih izabrali. Političari su počeli da optužuju konkurenciju kao “duplirajuću“, “destruktivnu“ i “neracionalnu“, i različiti ekonomisti su bili plaćeni da drže kongresne govore u kojima su tvrdili da je telefon prirodni monopol. “Ništa ne možemo dobiti od konkurencije u lokalnom telefonskom biznisu,“ zaključuje se u jednom od kongresnih govora.

Težnja ka stvaranju monopolske telefonske industrije putrem vladinog ukaza konačno je ostvarena kad je Feeralna vlada iskoristila I Sv. rat kao izgovor da nacionalizuje ovu industriju, 1918. AT&T je još uvek radio u telefonskoj industriji, ali je bio kontrolisan od strane vladine komisije, na čelu sa Predsednikom. Kao i u mnogim drugim slučajevima vladine regulacije, AT&T je brzo “uzeo pod svoje“ regulatore i iskoristio regulatorni aparat da eliminiše konkurente. “Do 1925-e ne samo da su praktično sve države uvele striktna pravila za kontrolu cena, već je i lokalna konkurencija u telefonskoj industriji ili obeshrabrena ili eksplicitno zabranjena, u mnogim od tih država.“ (Tirer; Unnatural Monoply,p 277)

Tirer zaključuje da je potpuno uklanjanje konkurencije u ovoj oblasti bilo izazvano dejstvom sledećih uzroka: isključujućim politikama dodeljivanja licenci; zaštićenim monopolima za “dominantne izvođače radova“; garantovanim prihodima regulisanim telefonskim kompanijama; odobrenom državnom politikom “univerzalne telefonske usluge“ koja zahteva jednog operatera koji će lakše izvršiti regulatorne naredbe; i kontrola cena uvedena u skladu sa socijalističkim ciljem obezbeđivanja “usluge svima“.

Tvrdnja da je konkurencija na slobodnom tržištu bila uzrok monopola u telefonskoj industriji koji se pojavio u ranom XX veku predstavlja najveću laž koju je ekonomska profesija ikada izrekla. Slobodno tržište nikad nije “otkazalo“; vlada je bila ta koja je otkazala, ne dozvoljavajući slobodnu konkurenciju i uvodeći svoju nasilnu korporativističku shemu u korist telefonskih kompanija, a na račun potrošača i potencijalnih konkurenata.

Zaključak

Teorija prirodnog monopola je ekonomska fikcija. Nikada nije postojalo ništa takvo kao “prirodni“ monopol. Istorija takozvanog koncepta javnih službi pokazuje da su te službe u kasnom XIX i ranom XX veku bile učesnici u vrlo oštroj konkurenciji, i kao i u svim drugim industrijama, ni njima se konkurencija nije mnogo sviđala. Oni su prvo obezbedili od vlade zaštićene monopole, a onda, uz pomoć nekolicine uticajnih ekonomista, izgradili jednu ex post racionalizaciju za svoju monopolsku moć.

Ovo je predstavljalo jednu od glavnih marketinških preokupacija krupnog biznisa sve vreme. “Sudeći po procesu racionalizacije“, pisao je Horas Grej pre više od 50 godina, “ljudi su spremni da se protive monopolima generalno, ali da opravdavaju određene vrste monopola…Pošto su ti monopoli “prirodni“, a pošto je priroda uvek u pravu, sledilo je da su to “dobri“ monopoli. Vlada je zato dobijala podršku za uspostavu “dobrih“ monopola.“ (Grej; The Passing of the Public Utility Concept; p.10)

Pošto je uvođen u jednu industriju za drugom, koncept prirodnog monopola je konačno erodirao. Električna energija, kablovska TV, telefonske usluge i pošta su na putu da budu deregulisane, bilo zakonski bilo de facto, zahvaljujući tehnološkoj promeni. Uvedeni u SAD u otprilike isto vreme kada je komunizam uveden u Sovjetskom Savezu, zakonski monopoli postaju jednako besmisleni i nefunkcionalni. Kao i svi monopolisti, i oni koriste svaki preostali resurs da lobiraju za održavanje svojih monopolskih privilegija, ali potencijalni dobici za potrošače od slobodnog tržišta su suviše veliki da bi monopoli i dalje mogli da se opravdaju. Teorija prirodnog monopola je ekonomska fikcija XIX veka koja štiti XIX-vekovne (ili čak, u slučaju poštanskih usluga u SAD – XVIII-vekovne) monopolističke privilegije, i za nju nema mesta u američkoj ekonomiji XXI veka.

Tomas Dilorenco

Prevod: Ivan Janković