Barijere ulasku

U slučaju WorldCom-Sprint, Federalna trgovinska komisija izvestila je da bi spajanje dugoročno povećalo koncentraciju u daljinskoj telekomunikaciji i stvorilo “barijere ulasku” koje bi mogle isključiti konkurente, kao sto je Baby Bells, koji je i sam žestoko lobirao protiv ove integracije. U Microsoftovom slučaju, sudija Thomas Penfield Jackson smatrao je da je Microsoft vezao pretraživač i svoju veliku kolekciju aplikacija čineći skoro nemogućim za konkurente da napadnu Microsoftov monopol na operativni sistem. Nulta cena pretraživača i više hiljada aplikacija delovali su kao “barijera ulasku” koja je ograničila konkurenciju operativnih sistema i dovela do kršenja antitrustnih zakona. U toku je žalbeni postupak na ovu odluku.

Može li dominantna firma da podigne barijere ulasku koje ce ograničiti konkurenciju i oštetiti potrošače? Antitrustni regulatori uvek su mislili da može. Potporni stub antitrustne ekonomije je sada upavo ideja primene vladinih mera na poslovne prakse dominantnih firmi i integracije, tako da konkurenti ili potencijalni konkurenti ne budu isključeni iz suštinskih tržišnih mogućnosti. A osnovni zločin u ovom procesu isključivanja su navodne barijere ulasku.

Zakonske barijere ulasku

Bilo koja analiza ovog pitanja mora da razlikuje zakonske barijere od ekonomskih barijera. Tekuće diskusije mešaju ova dva koncepta, stvarajući opštu konfuziju. Istinski štetne barijere su pravne barijere koje sprečavaju firme da ulaze na tržišta i konkurišu. Na primer, lokalne vlade mogu da ograniče pristup lokalnoj telefonskoj mrezi, i tako smanje konkurenciju recimo u oblasti kablovskih televizija ili odnošenja smeća, licenciranjem određenih firmi i isključivanjem drugih. Federalna vlada je pravno isključila sve zainteresovane za ulazak na tržište vazdušno-transportnih usluga između 1938 i 1978, a ovog trenutka isključuje privatne firme iz prve klase dostavljanja pošte.

Ekonomisti su skoro jednoglasni da ove regulatorne zabrane ograničavaju proizvodnju i štete potrošačima. Firme koje pokažu spremnost da uđu na neko tržište su uverene da su njihovi troškovi niži od onih postojećih ponuđača, ili da su u stanju da ponude bolje proizvode od onih koji su trenutno dostupni. Ako se njihova ocekivanja pokažu netačnim, one ce kao novi ponuđači biti neprofitabilne i brzo ce otpasti, a blagostanje potrošača ce ostati nedirnuto.

S druge strane, ako su novi konkurenti u pravu, nova ponuda ce povećati obostrano korisnu razmenu koja ce podići ukupno ekonomsko blagostanje.Tako pravne barijere uvek stvaraju kratki spoj u procesu konkurencije i ostavljaju potrošače sa manje izbora ili blagostanja. Pravne barijere štite neefikasnost i profitne margine postojecih ponuđača – sto je verovatno i osnovni razlog njihovog postojanja.

Pravne barijere su štetne, ali one nisu predmet antitrusta. U stvari, mnoge pravne restrikcije uvedene od države su imune na antitrustni nadzor, kao deo pravne doktrine poznate kao Parker v. Brown (1943). Stoga, direktan put u otvorena konkurentska tržišta vodi preko ukidanja svih vladinih barijera ulasku, bez ikakve vrste antitrustne regulacije.

Ekonomske barijere ulasku

Barijere ulasku koje su najcešće navodjene u slučajevima Microsofta i WorldCom-a, međutim, predstavljaju potpuno drugu vrstu barijera. Ove barijere u stvari predstavljaju znacajne koristi potrošača koje im dominantne firme obezbeđuju, a koje bi manji konkurenti teško mogli da dostignu. Ovo je razlog zašto su i u WorldCom i u Microsoft slučaju konkurenti snažno podržali vladine antitrustne inicijative.

Uzmimo slučaj Microsoftovog internet pretraživača. Ako je Microsoft vezao jedan neupotrebljiv ili skup pretraživac za Windows, konkurenti ce imati lakši posao da konkurišu i povećaju svoj udeo na tržištu, i neće biti potrebe ni za kakvom antitrustnom tužbom. Naprotiv, Microsoft je integrisao visoko kvalitetan pretraživač u Windows i ponudio ga OEM i potrošačima besplatno. Stvarna “barijera” ulasku konkurenata NIJE bilo vezivanje pretraživača za operativni sistem samo po sebi, već činjenica da su potrošači dobili kvalitetan pretraživač besplatno. Stoga je uvećano blagostanje potrošača bilo ono što je isključilo konkurente iz igre, a sudija Jackson je (pogrešno) doneo odluku da to narušava antitrustne zakone.

Jackson nije prvi sudija koji je utvrdio da uvećano blagostanje potrošača ograničava proizvodnju – naprotiv. Antitrustna istorija je ispunjena slučajevima gde su superiorni ekonomski rezultati postajali predmet tužbe (videti slučajeve poput Alcoa (1945), American Can (1949), United Shoe Machinery (1953), Brown Shoe (1962), ili Procter Clorox (1967). U svim ovim slučajevima, korist za potrošače koju su obezbedile tužene kompanije bila je smatrana “isključujućom” za manje efikasne proizvođače, i ilegalnom barijerom efikasnoj konkurenciji. Ta praksa se nastavlja i u tekućim slučajevima. Pogledajmo tekuću listu lažnih teorija o “barijerama” koje sada paradiraju kao antitrustna mudrost.

• Mrežni efekti: Ako proizvod postaje sve vredniji sto ga više ljudi koristi, tada firme sa većom proizvodnjom (mrežom) mogu imati prednost nad manjim firmama. Tačno, ali izvor ove prednosti je uvećana vrednost koju potrošači dobijaju od učešća u mreži. Korist koju uživaju potrošači od učešća u mreži je ista korist koja ograničava ulazak novih ponuđača.

Nema ničeg neobičnog ili štetnog u vezi ovoga. Potrošači uvek mogu, iz bilo kog razloga, da odluče da nagrade neke proizvođače i isključe druge. Osim toga, troškovi učešća u bilo kojoj mreži uvek prevazilaze koristi, što pruža mogućnost novim proizvođačima da se uključe. Drugim rečima, uvećano blagostanje potrošača i njihov slobodni izbor nisu opasne “barijere” koje “razbijači trustova” treba da unište.

• Ekonomija obima: Veća proizvodnja (posebno softvera) može omogućiti jeftiniju proizvodnju i prodaju od manje proizvodnje, i niži troškovi svakako mogu predstavljati barijeru ulasku firmama sa višim troškovima. Ali, ovo nije antitrustni problem. Sasvim je opravdano da efikasnije firme istiskuju manje efikasne firme iz proizvodnje i korišćenja retkih resursa.

Zaista, veće firme koje uživaju prednosti ekonomije obima mogu sniziti cene koje ce dodatno otežati ulaz drugima. Ali, niske cene su korisne za potrošače, i antitrust tu nema šta da traži. Potrošači mogu da imaju sve “konkurente” koje žele tako što će iskazati spremnost da plate više cene koje ce pokriti troškove manje efikasnih firmi. To što su potrošači generalno nespremni da to učine nije nikakva “tržišna greška”, već ekonommski racionalno ponašanje.

• Barijere ulasku koje stvaraju aplikacije: Sudija Jackson je utvrdio da 70 000 aplikacija pisanih za Windows čini nemogućim da bilo koji novi operativni sistem ugrozi dominaciju Windows-a. Na kraju krajeva, ko će izabrati da piše aplikaciju za operativni sitem sa samo minornim udelom na tržištu? I ko će bez dovoljno aplikacija podržati bilo koji novi operativni sistem? Stoga Windows mora biti smatran monopolom koji ograničava proizvodnju.

Windowsove aplikacije svakako predstavljaju značajan dobitak za korisnike i snažno sredstvo odvraćanja od zamene operativnog sistema. Ali svaka korist stvara podsticaje za odustajanje od zamene proizvoda ili proizvođača; nema ničeg stvarno jedinstvenog u Microsoftovom aranžmanu (osim vladinog dubioznog tvrđenja o monopolskom udelu na tržištu).

Štaviše, pošto postoji bar tuce trenutno dostupnih alternativnih operativnih sistema za personalne računare, aplikacije koje su pisane za Windows teško da i blizu mogu biti nepremostiva barijera ulasku. Apple i Linux, da pomenemo samo dve alternative, imaju milione potrošača čiji broj stalno raste, i koji nastavljaju da bez poteškoća preskaču čuvene barijere ulasku sudije Jackson-a. Sumirajući prethodno receno, može se reći da ekonomske barijere (koristi) mogu biti prevaziđene od strane firmi koje nude bolje ekonomske pogodnosti potrošačima.

Vlada moze da promoviše konkurenciju uklanjanjem pravnih barijera ulasku i razmeni. Ali, njena teorija ekonomskih barijera , prelazi dozvoljene granice i vodi štetnoj javnoj politici. U krajnjoj liniji, svaka ekonomska korist koja podiže tržišni udeo uspešne firme biće proglašena barijerom, i što je veća korist, to je veća krivica firme po antitrustnom zakonodavstvu. U takvom svetu, antitrust će biti korišćen za napad na efikasnost dominantne firme, i zaštitu njenih manje efikasnih protivnika od konkurencije. Na nesreću, odluke o Microsoftu i WorldCom-u naznačuju da je svet ka kome se krećemo upravo taj svet regulacije.

Dominik T. Armentano je penzionisani profesor Univerziteta Hartford, i saradnik Mizes instituta. Glavna dela su mu “Atitrust, The Case For Repeal”, i “Monopoly and Antitrust, Anatomy of Policy Failure”. Profesor Armentano je poznat kao markantni predstavnik Austrijske ekonomske škole i jedan od vodećih zagovornika ukidanja antitrusta u Americi. Prevod: Ivan Janković