Ludvig fon Mizes: branilac kapitalizma

Eko­no­mi­sta i filo­zof dru­štva, Ludvig fon Mizes, rođen je 29. sep­tem­bra 1881, a upo­ko­jio se u Gospo­du 1973. Fon Mizes je bio moj uči­te­lj i men­tor, i izvor inspi­ra­ci­je za veći­nu ono­ga što sam u ovim obla­sti­ma sma­trao zna­čaj­nim i važnim – ono­ga što mi je omo­gu­ći­lo da shva­tim šta se doga­đa u sve­tu u kome živi­mo. Ovom pri­li­kom želim da mu odam počast, zbog toga što veru­jem da zaslu­žu­je da zau­zme glav­no mesto u inte­lek­tu­al­noj isto­ri­ji dva­de­se­tog veka.

Fon Mizes je zna­ča­jan zbog toga što je nje­go­vo uče­nje neop­hod­no za oču­va­nje mate­ri­jal­ne civi­li­za­ci­je. Kao što je on poka­zao, osno­vu mate­ri­jal­ne civi­li­za­ci­je čini pode­la rada. Bez više pro­duk­tiv­no­sti, omo­gu­će­ne pode­lom rada, ogrom­na veći­na čove­čan­stva bi napro­sto bila osu­đe­na na umi­ra­nje od gla­di. Opsta­nak uspe­šnog funk­ci­o­ni­sa­nja pode­le rada, među­tim, vital­no zavi­si o insti­tu­ci­ja­ma kapi­ta­li­stič­kog dru­štva – što zna­či o ogra­ni­če­noj vla­di, eko­nom­skom tak­mi­če­nju i moti­vi­ma pro­fi­ta – insti­tu­ci­ja­ma koje su tokom neko­li­ko gene­ra­ci­ja bile napadane.

Kada se fon Mizes poja­vio na sce­ni, mark­si­zam i osta­le soci­ja­li­stič­ke sek­te prak­tič­no su pose­do­va­le inte­lek­tu­al­ni mono­pol. Glav­ni nedo­sta­ci i nedo­sled­no­sti u spi­si­ma Smi­ta i Rikar­da i nji­ho­vih sled­be­ni­ka dali su povo­da soci­ja­li­sti­ma da tvr­de da su kla­sič­ni eko­no­mi­sti nji­ho­vi stvar­ni save­zni­ci. Spi­si Dže­von­sa i ranih „austrij­skih“ eko­no­mi­sta – Men­ge­ra i Bem-Baver­ka – bili su nedo­volj­no razu­mlji­vi da bi garan­to­va­li delo­tvo­ran pro­tiv­u­da­rac soci­ja­li­sti­ma. Basti­ja je poku­šao da zada jedan takav pro­tiv­u­dar, ali je pre­ra­no umro, a u sva­kom slu­ča­ju vero­vat­no mu je nedo­sta­ja­la i potreb­na teo­rij­ska dubina.

Na taj način, kada se poja­vio Mizes, prak­tič­no nije bilo siste­mat­ski razvi­je­ne opo­zi­ci­je soci­ja­li­zmu ili odbra­ne kapi­ta­li­zma. Inte­lek­tu­al­ni bede­mi civi­li­za­ci­je, u bukval­nom smi­slu, bili su nebra­nje­ni. Ono čega se Mizes podu­hva­tio da ura­di, i što saži­ma sušti­nu nje­go­ve veli­či­ne, bilo je izgrad­nja inte­lek­tu­al­ne odbra­ne kapi­ta­li­zma i, samim tim, civilizacije.

Vode­ći argu­ment soci­ja­li­sta bio je da kapi­ta­li­stič­ke insti­tu­ci­je slu­že inte­re­si­ma šači­ce moć­nih „eksplo­a­ta­to­ra“ i „mono­po­li­sta“, usme­re­nim pro­tiv inte­re­sa ogrom­ne veći­ne čove­čan­stva, koje zastu­pa soci­ja­li­zam. Dok je jedi­ni odgo­vor koji su na ovo mogli ponu­di­ti dru­gi bio da smi­sle plan kako da kapi­ta­li­sti­ma odu­zmu nešto manje bogat­stva nego što su to zahte­va­li soci­ja­li­sti ili da se zau­zmu za to da svo­jin­ska pra­va budu pošto­va­na upr­kos nji­ho­voj inkom­pa­ti­bil­no­sti sa bla­go­sta­njem veći­ne lju­di, fon Mizes je upu­tio iza­zov osnov­noj pret­po­stav­ci svih njih. Poka­zao je da kapi­ta­li­zam delu­je u skla­du sa mate­ri­jal­nim sebič­nim inte­re­si­ma svih, uklju­ču­ju­ći i ne-kapi­ta­li­ste – tako­zva­ne pro­le­te­re. Fon Mizes je poka­zao da pri­vat­no vla­sni­štvo nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju sto­ji u slu­žbi trži­šta. Stvar­ni kori­sni­ci fabri­ka i kom­bi­na­ta su svi oni koji kupu­ju nji­ho­ve pro­i­zvo­de. A, zajed­no sa pod­sti­ca­njem moguć­no­sti dobit­ka i gubit­ka i slo­bo­dom tak­mi­če­nja koju ono pod­ra­zu­me­va, opsta­nak pri­vat­nog vla­sni­štva osi­gu­ra­va svi­ma stal­no rastu­ću ponu­du proizvoda.

Na taj način je fon Mizes poka­zao da su kli­še­ji poput „siro­ma­štvo vodi u komu­ni­zam“, apso­lut­ne besmi­sli­ce. Ne siro­ma­štvo, već siro­ma­štvo plus pogre­šno vero­va­nje da je komu­ni­zam lek za siro­ma­štvo, vodi u komu­ni­zam. Kada bi se zave­de­ni revo­lu­ci­o­na­ri iz zao­sta­lih zema­lja i siro­tinj­skih pred­gra­đa razu­me­li u eko­no­mi­ju, nji­ho­va iskre­na želja da se bore pro­tiv bede, uči­ni­la bi ih zago­vor­ni­ci­ma kapitalizma.

Soci­ja­li­zam, kako je fon Mizes poka­zao u svom naj­ve­ćem ori­gi­nal­nom dopri­no­su eko­nom­skoj misli, ne samo da uki­da pod­sti­caj moguć­no­sti dobit­ka i gubit­ka i slo­bo­du tak­mi­če­nja, zajed­no sa pri­vat­nim vla­sni­štvom nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju, već eko­nom­sku raču­ni­cu, eko­nom­sku koor­di­na­ci­ju i eko­nom­sko pla­ni­ra­nje čini nemo­gu­ćim, i sto­ga zavr­ša­va u hao­su. Zato što soci­ja­li­zam zna­či uki­da­nje siste­ma cena i inte­lek­tu­al­ne pode­le rada, on pod­ra­zu­me­va kon­cen­tra­ci­ju i cen­tra­li­za­ci­ju dono­še­nja svih odlu­ka u ruka­ma jed­ne agen­ci­je: Cen­tral­nog odbo­ra za pla­ni­ra­nje ili Vrhov­nog Diktatora.

Pla­ni­ra­nje eko­nom­skog siste­ma je, ipak, izvan moći bilo kog sve­snog bića: broj, raz­no­vr­snost i mesta razli­či­tih fak­to­ra pro­i­zvod­nje, razli­či­te teh­no­lo­ške moguć­no­sti koje se otva­ra­ju i razne mogu­će per­mu­ta­ci­je i kom­bi­na­ci­je koje mogu biti napra­vlje­ne, dale­ko pre­ma­šu­ju moć shva­ta­nja čak i naj­ve­ćeg geni­ja. Fon Mizes je poka­zao da eko­nom­sko pla­ni­ra­nje zahte­va sarad­nju svih koji uče­stvu­ju u eko­nom­skom siste­mu. Ono može da posto­ji samo u kapi­ta­li­zmu, gde bizni­sme­ni sva­kod­nev­no pla­ni­ra­ju na osno­vu kal­ku­la­ci­je dobit­ka i gubit­ka; rad­ni­ci na osno­vu pla­ta; a potro­ša­či na osno­vu cena potro­šnih dobara.

Fon Mize­so­vi dopri­no­si deba­ti izme­đu kapi­ta­li­zma i soci­ja­li­zma – vode­ćoj temi moder­nog doba – su raza­ra­ju­ći. Dok on nije napi­sao, lju­di nisu shva­ta­li da u kapi­ta­li­zmu posto­ji eko­nom­sko pla­ni­ra­nje. Oni su nekri­tič­ki pri­hva­ta­li mark­si­stič­ku dog­mu da kapi­ta­li­zam zna­či anar­hi­ju u pro­i­zvod­nji, a da soci­ja­li­zam pred­sta­vlja raci­o­nal­no eko­nom­sko pla­ni­ra­nje. Lju­di su bili (i još uvek su) u pozi­ci­ji Moli­je­ro­vog M. Žor­de­na, koji nikad nije shva­tio da je čita­vog živo­ta pri­čao u pro­zi. Žive­ći u kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu, lju­di su bukval­noi okru­že­ni eko­nom­skim pla­ni­ra­njem, a ipak ne shva­ta­ju da ono posto­ji. Sva­kog dana bez­broj bizni­sme­na pla­ni­ra da pro­ši­ri ili sma­nji svo­je fir­me, pla­ni­ra da izba­ci nove pro­i­zvo­de ili povu­če sta­re, pla­ni­ra da otvo­ri nova pred­stav­ni­štva ili da zatvo­ri sta­ra, pla­ni­ra da pro­me­ni meto­de pro­i­zvod­nje ili da nasta­vi sa dosa­da­šnjim meto­da­ma, pla­ni­ra da zapo­sli nove rad­ni­ke ili da otpu­sti neke sada­šnje. I sva­kog dana bez­broj rad­ni­ka pla­ni­ra da una­pre­di svo­je vešti­ne, pro­me­ne svo­ja inte­re­so­va­nja ili rad­na mesta, ili da nasta­vi sa tre­nut­nim sta­njem; a potro­ša­či pla­ni­ra­ju da kupe kuće, kola, ste­reo ure­đa­je, odre­zak ili ham­bur­ger, i kako da isko­ri­ste dobra koja već pose­du­ju – na pri­mer, da se odve­zu do posla ili da ume­sto toga idu vozom.

Lju­di ipak odbi­ja­ju da sve ove aktiv­no­sti nazo­vu pla­ni­ra­njem i to ime rezer­vi­šu za sla­ba­šne napo­re šači­ce vla­di­nih biro­kra­ta koji, zabra­niv­ši pla­ni­ra­nje svi­ma dru­gi­ma, oho­lo pre­ten­du­ju da svo­jim zna­njem i inte­li­gen­ci­jom zame­ne zna­nje i inte­li­gen­ci­ju dese­ti­na mili­o­na lju­di. Fon Mizes je iden­ti­fi­ko­vao posto­ja­nje pla­ni­ra­nja u kapi­ta­li­zmu, činje­ni­cu da je ono zasno­va­no na cena­ma („eko­nom­ske raču­ni­ce“) i činje­ni­cu da cene slu­že da koor­di­ni­šu i har­mo­ni­zu­ju aktiv­no­sti mili­o­na zaseb­nih, neza­vi­snih planera.

On je poka­zao da je sva­ki poje­di­nac koji bri­ne da zara­di pri­ma­nja ili doho­dak, a čije su moguć­no­sti tro­še­nja ogra­ni­če­ne, pri­nu­đen da svo­je poseb­ne pla­no­ve pri­la­go­di pla­no­vi­ma svih dru­gih. Na pri­mer, rad­nik koji odlu­či da posta­ne raču­no­vo­đa a ne umet­nik zato što više vred­nu­je pri­ho­de koje će ostva­ri­ti kao raču­no­vo­đa, menja svoj pro­fe­si­o­nal­ni plan u skla­du sa pla­no­vi­ma dru­gih da bi ste­kao zva­nje raču­no­vo­đe a ne sli­ka­ra. Poje­di­nac koji odlu­či da je kuća u nekom poseb­nom kra­ju pre­sku­pa i ko sto­ga odba­ci svoj plan da živi u tom kra­ju, na sli­čan način je uklju­čen u pro­ces pri­la­go­đa­va­nja svo­jih pla­no­va pla­no­vi­ma dru­gih; jer ono što kuću čini pre­sku­pom jesu pla­no­vi dru­gih, koji su spo­sob­ni i volj­ni da pla­te više, da je kupe. I iznad sve­ga, fon Mizes je poka­zao da sva­ki posao, teže­ći da stvo­ri pro­fit i izbeg­ne gubi­tak, pri­nu­đen je da pla­ni­ra svo­je aktiv­no­sti na način koji ne slu­ži isklju­či­vo pla­no­vi­ma nje­go­vih mušte­ri­ja, već uzi­ma u obzir pla­no­ve svih dru­gih kori­sni­ka istih fak­to­ra pro­i­zvod­nje u čita­vom eko­nom­skom sistemu.

Tako je fon Mizes poka­zao da je kapi­ta­li­zam eko­nom­ski sistem koji je raci­o­nal­no pla­ni­ran kom­bi­na­ci­jom sebič­nih nasto­ja­nja svih koji uče­stvu­juh u nje­mu. Gre­ška soci­ja­li­zma, kako je poka­zao, pro­i­zla­zi iz činje­ni­ce da on ne pred­sta­vlja eko­nom­sko pla­ni­ra­nje, već destruk­ci­ju eko­nom­skog pla­ni­ra­nja, koje posto­ji samo unu­tar kapi­ta­li­zma i siste­ma cena.

Fon Mizes nije bio pri­mar­no anti-soci­ja­li­sta. On je bio pro-kapi­ta­li­sta. Nje­go­vo suprot­sta­vlja­nje soci­ja­li­zmu i svim obli­ci­ma držav­ne inter­ven­ci­je pro­i­sti­ca­lo je iz nje­go­ve podr­ške kapi­ta­li­zmu i iz nje­go­ve nagla­še­ne lju­ba­vi pre­ma slo­bo­di i ube­đe­nja da je sebič­nost slo­bod­nih lju­di istin­ski har­mo­nič­na – da u kapi­ta­li­zmu neči­ji dobi­tak uop­šte ne zna­či gubi­tak za dru­go­ga, već istin­ski nje­gov dobi­tak. Fon Mizes je bio istin­ski šam­pi­on ori­gi­nal­no­sti, inte­lek­tu­al­ni i poslov­ni pio­nir, čije delat­no­sti pred­sta­vlja­ju izvo­ri­šte napret­ka za čita­vo čove­čan­stvo, a koje, kako je poka­zao, može da napre­du­je samo pod kapitalizmom.

Fon Mizes je poka­zo da je tak­mi­če­nje u kapi­ta­li­stič­kom siste­mu sasvim dru­ge pri­ro­de nego ono u živo­tinj­skom car­stvu. To nije tak­mi­če­nje za oskud­na, pri­rod­no data sred­stva opstan­ka, već tak­mi­če­nje u pozi­tiv­nom stva­ra­nju novih dodat­nih doba­ra, od kojih svi ima­ju kori­sti. Na pri­mer, rezul­tat tak­mi­če­nja izme­đu far­me­ra koji kori­ste konje i onih koji kori­ste trak­to­re nije bio da su prvi pre­svi­sli od gla­di, već taj da su svi ima­li više hra­ne i pri­no­se dovolj­ne za nabav­ku dodat­ne koli­či­ne i dru­gih doba­ra. Ovo je važi­lo i za far­me­re koji su „izgu­bi­li“ utak­mi­cu, u slu­ča­ju da su se pre­me­sti­li u dru­ge obla­sti eko­nom­skog siste­ma, koje su bile pogod­ne za pro­ši­re­nje usled samog napret­ka u poljo­pri­vre­di. Na sli­čan način je zame­na konja i koči­ja auto­mo­bi­li­ma bila kori­sna čak i za biv­še odga­ji­va­če konja i pot­ki­va­če, kada su izvr­ši­li neop­hod­na premeštanja.

U glav­noj raz­ra­di Rikar­do­vog zako­na kom­pa­ra­tiv­ne pred­no­sti, fon Mizes je poka­zao da u kapi­ta­li­stič­kom siste­mu ima mesta za sve uče­sni­ke u utak­mi­ci, čak i za one sa skrom­nim spo­sob­no­sti­ma. Ti lju­di tre­ba samo da se gru­pi­šu u onim obla­sti­ma gde nji­ho­va rela­tiv­na pro­i­zvod­na infe­ri­or­nost naj­ma­nje dola­zi do izra­ža­ja. Na pri­mer, oso­ba koja nije spo­sob­na za više od doma­ra ne tre­ba da se boji kon­ku­ren­ci­je ostat­ka dru­štva, čiji bi goto­vo svi čla­no­vi bili bolji doma­ri od nje­ga, samo kada bi to žele­li. Ma koli­ko dru­gi lju­di mogli biti bolji doma­ri, nji­hov dopri­nos na dru­gim poslo­vi­ma je još veći. I toli­ko dugo koli­ko je oso­ba ogra­ni­če­nih spo­sob­no­sti volj­na da kao domar radi za manje pare nego što dru­gi lju­di mogu da zara­de na dru­gim poslo­vi­ma, ona nema razlo­ga za bri­gu zbog kon­ku­ren­ci­je. On ih, u stva­ri, samim tim što je spre­man da pri­hva­ti manje pri­ho­de nego oni, odstra­nju­je kao kon­ku­ren­ci­ju. Fon Mizes je poka­zao da i u ovom slu­ča­ju pre­va­gu odno­si har­mo­ni­ja inte­re­sa. Nai­me, posto­ja­nje doma­ra omo­gu­ća­va talen­to­va­ni­jim lju­di­ma da svo­je vre­me posve­te zahtev­ni­jim zada­ci­ma, dok nji­ho­vo posto­ja­nje nje­mu omo­gu­ća­va da dobi­je dobra i uslu­ge koja bi mu u dru­gom slu­ča­ju bila nedostupna.

Na osno­vu takvih činje­ni­ca, fon Mizes je opo­vr­ga­vao moguć­nost kon­flik­ta inte­re­sa izme­đu rasa i naci­ja, jed­na­ko kao i izme­đu poje­di­na­ca. Jer, čak iako bi neke rase ili naci­je bile supe­ri­or­ni­je (ili infe­ri­or­ni­je) u odno­su na dru­ge u pogle­du svih aspe­ka­ta pro­i­zvod­ne spo­sob­no­sti, među­sob­na sarad­nja u pode­li rada bi i dalje bila svi­ma od kori­sti. Time je poka­zao da sve dok­tri­ne koje zastu­pa­ju sta­no­vi­šte o inhe­rent­nim kon­flik­ti­ma, poči­va­ju na nepo­zna­va­nju ekonomije.

On je sa neo­po­vr­glji­vom logi­kom doka­zao da su eko­nom­ski uzro­ci rata rezul­tat vla­di­nog meša­nja u vidu bari­je­ra slo­bod­nom pro­to­ku roba i lju­di, i da takvo ogra­ni­ča­va­nje spolj­no-trgo­vin­skih odno­sa pred­sta­vlja rezul­tat dru­gih vla­di­nih meša­nja, usme­re­nih na doma­ću eko­nom­sku aktiv­nost. Na pri­mer, cari­ne posta­ju nužne kao sred­stvo zašti­te neza­po­sle­nih samo zbog posto­ja­nja zako­na o mini­mal­nim nadni­ca­ma i pro-sin­di­kal­nom zako­no­dav­stvu, koje šti­ti doma­ću rad­nu sna­gu od suo­ča­va­nja sa spo­lja­šnjom kon­ku­ren­ci­jom u vidu pri­hva­ta­nja nižih nadni­ca kada je to neop­hod­no. On je poka­zao da je teme­lj svet­skog mira pri­hva­ta­nje kako naci­o­nal­ne tako i inter­na­ci­o­nal­ne lais­sez-fai­re politike.

Odgo­va­ra­ju­ći na zlob­nu i širo­ko ras­pro­stra­nje­nu mark­si­stič­ku optu­žbu da je naci­zam bio izraz kapi­ta­li­zma, on je, nado­ve­zu­ju­ći se na sve gore pome­nu­to, doka­zao da je naci­zam u stva­ri bio oblik soci­ja­li­zma. Bilo koji sistem koji karak­te­ri­še kon­tro­la cena i nadni­ca, a samim tim i nesta­ši­ce i vla­di­na kon­tro­la nad pro­i­zvod­njom i distri­bu­ci­jom, kao što je bio slu­čaj sa naci­zmom, jeste sistem u kojem je vla­da de fac­to vla­snik nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju. Ovo sto­ga što, u takvim okol­no­sti­ma, vla­da ne odlu­ču­je samo o tome koli­ke će biti cene i nadni­ce, već i o tome šta će se pro­i­zvo­di­ti, u kojoj koli­či­ni, na koji način i gde će biti posla­to. Sve ovo su osnov­ni pre­ro­ga­ti­vi vla­sni­štva. Ova­kav opis „soci­ja­li­zma na nemač­ki način“, kako ga je on nazvao, od izu­zet­ne je važno­sti za razu­me­va­nje pri­ro­de dana­šnjih zahte­va za vla­di­nom kon­tro­lom cena.

Mizes je poka­zao da su sve optu­žbe na račun kapi­ta­li­zma bile ili u pot­pu­no­sti neza­sno­va­ne ili bi tre­ba­lo da se upu­te na račun vla­di­ne inter­ven­ci­je, koja je razor­na po delo­va­nje kapi­ta­li­zma. On je bio među prvi­ma koji su poka­za­li da je beda prvih godi­na indu­strij­ske revo­lu­ci­je bila nasle­đe čita­ve pret­hod­ne isto­ri­je – da je ona posto­ja­la zato što je pro­duk­tiv­nost rada bila još uvek na žalo­sno niskom nivou; a bila je na niskom nivou zbog toga što su nauč­ni­ci, pro­na­la­za­či, pre­du­zet­ni­ci, šte­di­še i inve­sti­to­ri mogli samo poste­pe­no da ostva­ru­ju napre­dak i aku­mu­li­ra­ju kapi­tal neop­ho­dan da bi on bio postig­nut. On je poka­zao da su sve poli­ti­ke tako­zva­nog rad­nog i soci­jal­nog zako­no­dav­stva bile u stva­ri u suprot­no­sti sa inte­re­si­ma rad­ni­ka, zarad pomo­ći koji­ma su navod­no stvo­re­ne – da su nji­ho­va posle­di­ca bile porast neza­po­sle­no­sti, sma­nje­nje aku­mu­la­ci­je kapi­ta­la, a time i sma­nje­nje rad­ne pro­duk­tiv­no­sti i život­nog stan­dar­da svi­ju. U svom glav­nom ori­gi­nal­nom dopri­no­su eko­nom­skoj misli, doka­zao je da je depre­si­ja bila rezul­tat poli­ti­ke kre­dit­ne ekspan­zi­je koju je doti­ra­la vla­da da bi sma­nji­la trži­šnu kamat­nu sto­pu. Takva poli­ti­ka je, kako je poka­zao, stvo­ri­la širo­ku ska­lu pogre­šnih ula­ga­nja, koja su eko­nom­ski sistem liši­la likvid­nog kapi­ta­la i done­la kre­dit­nu kon­trak­ci­ju, a time i depre­si­ju. Fon Mizes je bio vode­ći zago­vor­nik zlat­nog stan­dar­da i lais­sez-fai­re siste­ma u ban­kar­stvu, koji bi, po nje­go­vom mišlje­nju, prak­tič­ki dosti­gao 100% zlat­nih rezer­vi, i tako one­mo­gu­ćio kako infla­ci­ju, tako i deflaciju.

Ovo što sam napi­sao o fon Mize­su pru­ža nam samo oskud­ni nago­ve­štaj o inte­lek­tu­al­nom sadr­ža­ju koji je ute­me­ljen u nje­go­vim spi­si­ma. Napi­sao je pre­ko tuce tomo­va knji­ga. I usu­đu­jem se da kažem da ne mogu da pro­či­tam makar i jedan pasus u bilo kojem od njih a da u nji­ma ne nai­đem na jed­nu ili više izu­zet­nih misli ili opser­va­ci­ja. Čak i kad sma­tram neop­hod­nim da se ne slo­žim sa njim (na pri­mer, sa nje­go­vim gle­di­štem da mono­pol može posto­ja­ti u kapi­ta­li­zmu, sa nje­go­vom odbra­nom voj­ne oba­ve­ze i nekim aspek­ti­ma nje­go­vih gle­di­šta u teo­ri­ji sazna­nja, pri­ro­di vred­no­snih sudo­va i isprav­nom pola­zi­štu eko­no­mi­je), uvek znam šta je tre­ba­lo da kaže da bih dobio izu­zet­no zna­ča­jan i sna­žan pod­sti­caj za moje vla­sti­to mišlje­nje. Ne veru­jem da iko ko nije usvo­jio dobar deo zadi­vlju­ju­će mudro­sti pred­sta­vlje­ne u nje­go­vim knji­ga­ma, može za sebe da kaže da je zai­sta obrazovan.

Dve naj­va­žni­je fon Mize­so­ve knji­ge su Ljud­sko delo­va­nje (Human Acti­on) i Soci­ja­li­zam (Soci­a­lism), koje na naj­bo­lji način pred­sta­vlja­ju svu širi­nu i dubi­nu njke­go­ve misli. One, ipak, nisu za počet­ni­ke. Nji­ho­vom čita­nju tre­ba da pret­ho­di čita­nje nekih od fon Mize­so­vih popu­lar­nih spi­sa, kao što su Biro­kra­ti­ja (Bure­a­u­cra­cy) i Pla­ni­ra­nje za slo­bo­du (Plan­ning for Fre­e­dom).

Teo­ri­ja nov­ca i kre­di­ta (The The­o­ry of Money and Cre­dit), Teo­ri­ja i isto­ri­ja (The­o­ry and Histo­ry), Saznaj­no­te­o­rij­ski pro­ble­mi eko­no­mi­je (Epi­ste­mo­lo­gi­cal Pro­blems of Eco­no­mics) i Pra­vi teme­lji eko­nom­ske nau­ke (The Ulti­ma­te Foun­da­ti­ons of Eco­no­mic Sci­en­ce) su više spe­ci­ja­li­stič­ki rado­vi koje vero­vat­no tre­ba­lo čita­ti samo posle Ljud­skog delo­va­nja. Osta­li fon Mize­so­vi popu­lar­ni spi­si na engle­skom jezi­ku uklju­ču­ju Omni­po­tent Govern­ment, The Anti-Capi­ta­li­stic Men­ta­li­ty, Libe­ra­lism, Cri­ti­que of Inter­ven­ti­o­nism, Eco­no­mic Poli­cy i The Histo­ri­cal Set­ting of Austri­an Scho­ol of Eco­no­mics. Bilo ko ko je ozbilj­no zain­te­re­so­van za eko­no­mi­ju, filo­zo­fi­ju dru­štva i moder­nu isto­ri­ju, morao bi da stu­di­o­zno pro­či­ta knji­ge sa čita­vog spiska.

Fon Mizes se mora ceni­ti ne samo kao van­se­rij­ski bri­ljan­tan pisac, već i kao izu­zet­no hra­bar čovek. Iznad sve­ga se držao isti­ne svo­jih ube­đe­nja i bio je spre­man da sam sto­ji u nji­ho­voj odbra­ni. Uop­šte nije mario za lič­nu sla­vu, pozi­ci­ju ili finan­sij­ski dobi­tak, uko­li­ko je nji­ho­va cena bilo žrtvo­va­nje prin­ci­pa. Za živo­ta je bio izbe­ga­van i igno­ri­san od stra­ne inte­lek­tu­al­nog esta­bli­šmen­ta, zato što su isti­ni­tost nje­go­vih gle­di­šta, kao i odluč­nost i sna­ga sa kojim ih je bra­nio, sla­ma­le klup­ko zablu­da i laži na koji­ma je veći­na inte­lek­tu­a­la­ca u ono vre­me gra­di­la, pa čak i danas nasta­vlja da gra­di, svo­je pro­fe­si­o­nal­ne karijere.

Imao sam veli­ku pri­vi­le­gi­ju da sam fon Mize­sa pozna­vao lič­no tokom peri­o­da od dva­de­set godi­na. Prvi put sam ga sreo kada sam imao šesna­est godi­na. Videv­ši ozbilj­nost mojih inte­re­so­va­nja za eko­no­mi­ju, pozvao me da pose­ću­jem nje­gov semi­nar za post­di­plom­ce na Uni­ver­zi­te­tu Nju­jork, što sam činio tokom nared­nih sedam godi­na, pre­sta­ju­ći tek kad mi je poče­tak moje kari­je­re pre­da­va­ča one­mo­gu­ćio da nasta­vim sa redov­nim poha­đa­njem nastave.

Nje­gov semi­nar, kao i nje­go­ve spi­se, odli­ko­vao je naj­vi­ši nivo uče­no­sti i eru­di­ci­je, kao i dubo­ko pošto­va­njue za ide­je. Fon Mizes nika­da nije vodio raču­na o lič­noj moti­va­ci­ji ili karak­te­ru nekog auto­ra, već samo o pita­nju da li su nje­go­ve ide­je isti­ni­te ili lažne. Na isti način je nje­go­vo lič­no opho­đe­nje sve vre­me bilo puno uva­ža­va­nja, uzdr­ža­no­sti i izvo­ri­šte pri­ja­telj­skog pod­stre­ka. Nepre­sta­no je nasto­jao da iz svo­jih stu­de­na­ta izvu­če ono naj­bo­lje. Sve ovo, zajed­no sa nje­go­vim nagla­ša­va­njem zna­ča­ja pozna­va­nja stra­nih jezi­ka, vodi­lo me je tome da nešto svog vre­me­na na kole­džu isko­ri­stim da nau­čim nemač­ki i da se potom podu­hva­tim pre­vo­đe­nja nje­go­vih Saznaj­no­te­o­rij­skih pro­ble­ma eko­no­mi­je – podu­hva­ta kojim sam se odu­vek naj­vi­še ponosio.

Danas se čini da fon Mize­so­ve ide­je napo­kon poči­nju da ostva­ru­ju uti­caj. Nje­go­va pou­ča­va­nja o pri­ro­di soci­ja­li­zma potvr­đe­na su posma­tra­nji­ma iz prve ruke od stra­ne časnih novi­na­ra, koji su ima­li dugo­traj­no isku­stvo u sovjet­skoj Rusi­ji, kao što su Robert Kaj­zer, Hedrik Smit, Džon Dorn­berg i Hen­ri Kam. Oni se i ovog tre­nut­ka potvr­đu­ju delo­va­njem mili­o­na gnev­nih rad­ni­ka u Poljskoj.

Neke fon Mize­so­ve ide­je zastu­pa­li su dobit­ni­ci Nobe­lo­ve nagra­de F. A. Hajek (koji je i sam biv­ši fon Mize­sov uče­nik) i Mil­ton Frid­man. One su izvr­ši­le odlu­ču­ju­ći uti­caj na Hen­ri­ja Hazli­ta i čla­no­ve Insti­tu­ta za eko­nom­sko obra­zo­va­nje, kao i na čuve­ne biv­še stu­den­te, poput Han­sa Zen­hol­ca. Fon Mize­so­ve mone­tar­ne teo­ri­je pro­ži­ma­ju stra­ni­ce nedav­no obja­vlje­nih best­se­le­ra iz obla­sti lič­nog inve­sti­ra­nja, poput onih Heri­ja Bra­u­na i Dže­ro­ma Smi­ta. I na kra­ju, ali zasi­gu­ir­no ne i naj­ma­nje važno, čini se da su Mize­so­ve ide­je izvr­ši­le zna­ča­jan uti­caj na sada­šnjeg pred­sed­ni­ka Sje­di­nje­nih Drža­va (Ronald Regan – prim. prev.), koji je pri­znao da je čitao Ljud­sko delo­va­nje i izra­zio divlje­nje za nju.

Fon Mize­so­ve knji­ge zaslu­žu­ju da budu oba­ve­zna lite­ra­tu­ra u pro­gra­mu sva­kog kole­dža i uni­ver­zi­te­ta – ne samo na ode­lje­nji­ma za eko­no­mi­ju, već tako­đe i na ode­lje­nji­ma za filo­zo­fi­ju, isto­ri­ju, poli­ti­ko­lo­gi­ju, soci­o­lo­gi­ju, pra­vo, biznis, novi­nar­stvo, peda­go­gi­ju i osta­lih huma­ni­stič­kih nau­ka. Nje­mu bi tre­ba­lo da pod hit­no bude post­hum­no dode­lje­na Nobe­lo­va nagra­da – i čak više od jed­ne. On zaslu­žu­je neza­bo­rav i sve poča­sti koje naše dru­štvo može da pru­ži. Kao niko u isto­ri­ji, on je radio na tome da ga saču­va. Uko­li­ko bude bio dovolj­no čitan, nje­go­vi rado­vi mogu nam pomo­ći da ga spasimo.

Džordž Raj­sman je pro­fe­sor eko­no­mi­je na Gra­ci­ja­do ško­li za biznis i menadžment Uni­ver­zi­te­ta Paper­dajm. Pre­vo­di­lac je Mize­so­ve knji­ge Epi­ste­mo­lo­ški pro­ble­mi eko­no­mi­je i autor je knji­ge Kapi­ta­li­zam: raspra­va o eko­no­mi­ji. Esej koji pre­no­si­mo prvo­bit­no je obja­vljen 1981. Na našem jezi­ku dostup­na je nje­go­va knji­ga Poli­ti­ka pro­tiv pri­vre­de (Glo­bal book, Novi Sad, 1998). Tekst pre­veo Bori­slav Ristić.