Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?

Nisu svi intelektualci na “levici”. Poput drugih grupa njihova mišljenja su rasprostrta duž statističke krive. Ali u njihovom slučaju, kriva se pomera i iskrivljuje ka političkoj levici.

Vrednost intelektualaca

Intelektualci danas očekuju da budu najviše vrednovani ljudi u jednom društvu, oni sa najviše prestiža i moći, oni koji dobijaju najveće nagrade. Intelektualci se osećaju pozvanim za to. Ipak, sve u svemu kapitalističko društvo ne poštuje intelektualce. Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) objašnjavajući specifičnu ozlojeđenost intelektualaca – za razliku od radnika – tvrdi da su oni društveno pomešani sa uspešnim kapitalistima te su im oni istaknuta poredbena grupa, a da su ipak poniženi njihovim nižim statusom. Ipak, čak su i oni intelektualci koji nisu društveno pomešani podjednako ozlojeđeni – kao da prosto mešanje nije dovoljno; sportisti i učitelji igranja koji udovoljavaju bogatim i koji imaju posla sa njima nisu percipirani kao antikapitalisti.

Zbog čega se onda savremeni intelektualci osećaju pozvanim za najviše nagrade koje njihovo društvo može da ponudi a osećaju ozlojeđenim kada ih ne prime? Intelektualci smatraju da su najvredniji ljudi, da su oni koji imaju najviše zasluga, i da bi društvo trebalo da nagradi ljude u skladu sa njihovim vrednostima i zaslugama. Ali kapitalističko društvo ne zadovoljava princip distribucije “svakome po njegovoj vrednosti i zasluzi”. Odvojeno od poklona, nasleđivanja i dobitaka na kockanju koji su prisutni u slobodnom društvu, tržište distribuira onima koji zadovoljavaju uočljive tržišno izražene zahteve drugih, a kolika će ta distribucija biti zavisi od toga koliko mnogo je zahtevano i koliko je velika alternativna ponuda. Neuspešni biznismeni i radnici ne poseduju isti animozitet spram kapitalističkog sistema kao intelektualci tvorci reči. Samo osećaj neprepoznate nadmoćnosti, izdate pozvanosti, proizvodi taj animozitet.

Zbog čeka intelektualci tvorci reči smatraju da su najvredniji, i zašto misle da distribucija treba da bude u skladu sa vrednošću? Treba uočiti da ovaj poslednji princip nije neophodan. Ponuđeni su drugi distributivni šabloni, uključujući podjednaku distribuciju, distribuciju u skladu sa moralnom vrednošću, distribuciju u skladu sa onim što je trenutno potrebno. I zaista nije neophodno da postoji bilo koji šablon distribucije koje društvo cilja da postigne, čak i ako je to društvo kome je stalo do pravde. Pravedna distribucija može proizaći iz pravednog procesa dobrovoljne razmene pravedno stečenog vlasništva i usluga. Kakvugod posledicu proizveo ovaj proces ona će biti pravedna ali ne postoji ni jedan poseban šablon po kome određena posledica mora proizaći. Zbog čega, dakle, tvorci reči vide sebe kao najvrednije i prihvataju princip distribucije koji je u skladu sa vrednosti?

Od početka zabeležene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanja iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi treba da vladaju; Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost. Nije iznenađujuće što očuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U krajnjoj liniji ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali sa propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se brinuli da ostave trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

Školovanje intelektualaca

Koji faktor proizvodi osećanje više vrednosti kod intelektualaca? Želim da se posebno usredsredim na jednu instituciju: škole. Kako je knjiško znanje postalo sve više važno, školovanje – zajedničko obrazovanje na časovima mladih ljudi u čitanju i knjiškom znanju – se širilo. Škola postaje glavna institucija van porodice koja oblikuje stavove mladih ljudi, i skoro svi oni koji su kasnije postali intelektualci su prošli kroz škole. Tamo su oni bili uspešni. Bili su procenjivani u odnosu na druge i smatrani su nadmoćnijim. Bili su hvaljeni i nagrađivani, omiljeni kod učitelja. Kako bi mogli sebe i da ne vide kao nadmoćnije? Dan za danom su se iskušavali rukovanjem idejama, u oštroumnom razmišljanju. Škola im je govorila, pokazivala da su najbolji.

Škola je, takođe, izlagala i na taj način ih podučavala principu nagrađivanja u skladu sa (intelektualnim) vrednostima. Pohvale, osmesi učitelja i najviše ocene bile su upućene intelektualno vrednim. U valuti koju su škole mogle da ponude, intelektualci su predstavljali najvrednije apoene. U školama su intelektualci, mada to nije bio deo zvaničnog nastavnog plana, učili lekcije o svojoj sopstvenoj višoj vrednosti u odnosu na druge, i o tome kako oni zbog ove više vrednosti imaju pravo na veće nagrade.

Šire tržišno društvo, sa druge strane, uči drugoj lekciji. Tamo najveće nagrade nisu otišle u ruke verbalno najbistrijim. Tamo intelektualne veštine nisu najviše vrednovane. Školovani lekcijom da su najvredniji, da najviše zaslužuju nagradu, da su najpozvaniji da prime nagradu, kako su intelektualci, sve u svemu, i mogli da ne budu uvređeni kapitalističkim društvom koje ih je lišilo pravednih zasluga na koje ih je njihova superiornost “pozvala”? Da li je iznenađujuće da je to što su školovani intelektualci osećali prema kapitalističkom društvu bio jedan dubok animozitet koji je, iako preobučen raznim javno prikladnim razlozima, nastavio da postoji čak i onda kada se pokazalo da su ti posebni razlozi neadekvatni?

Kada kažem da se intelektualci osećaju pozvanim za najviše nagrade koje društvo može da im ponudi (bogatstvo, status itd…) ja ne tvrdim da intelektualci smatraju da ove nagrade predstavljaju najviša dobra. Možda oni vrednuju više intrinsično nagrađivanje svoje intelektualne aktivnosti ili nagrađivanje putem poštovanja koje im se vekovima ukazivalo. Pored svega toga, oni takođe osećaju da imaju pravo da im društvo udeli najveću zahvalnost koju može da ponudi, koliko god ona mogla da bude beznačajna. Ne želim da ističem posebno nagrade koje mogu da završe u džepovima intelektualaca ili na one koje ih mogu obogatiti. Pošto sebe vide kao intelektualce može ih vređati činjenica da intelektualna delatnost nije najcenjenija i najnagrađenija.

Intelektualac želi da celo društvo bude poput škole, poput sredine u kojoj mu je tako dobro išlo i u kojoj je bio cenjen. Uvođenjem standarda različitih od onih u širem društvu, škole garantuju da će neko kasnije iskusiti silazni put. Oni na vrhu školske hijerarhije će se osećati pozvanim za pozicije u vrhu, ne samo u tom mikro društvu već i u jednom širem, u društvu čiji će sistem zamrzeti onda kada ih ne bude tretiralo u skladu sa njihovim samopropisanim željama i pozvanjima. Na taj način školski sistem proizvodi antikapitalističko osećanje među intelektualcima. To jest, on proizvodi antikapitalisitčko raspoloženje među verbalnim intelektualcima. Zbog čega tvorci brojeva ne razvijaju iste stavove kao ovi tvorci reči? Pretpostavljam da matematički obdarena deca, iako dobijaju dobre ocene na važnim ispitima, ne primaju istu neposrednu pažnju i odobravanje od njihovih učitelja kao što dobijaju verbalno bistra deca. U pitanju su verbalne sposobnosti na osnovu kojih učitelji udeljuju lične nagrade i očigledno je da te nagrade stvaraju onaj osećaj pozvanosti.

Centralno planiranje u učionici

Treba dodati još jednu stvar. (Budući) intelektualci tvorci reči su uspešni u okviru formalnog, zvaničnog školskog sistema, gde važne nagrade distribuira centralni autoritet učitelja. Škole poseduju još jedan nezvanični društveni sistem u okviru učionica, hodnika i školskih dvorišta, gde se nagrade ne distribuiraju preko centralnog upravljanja već spontano, na zadovoljstvo i kapric đaka.

Stoga nije iznenađujuće što intelektualci kasnije uviđaju da je distribucija dobara i nagrada preko centralno organizovanog distributivnog mehanizma pogodnija nego tržišna “anarhija i haos”. To je zbog toga što distribucija u centralno planskom socijalističkom društvu stoji prema distribuciji u kapitalističkom društvu kao što distribucija koju vrši učitelj stoji spram distribucije koja se vriši u školskom dvorištu ili hodniku.

Naše objašnjenje ne postulira da (budući) intelektualci sačinjavaju većinu čak i u višim školskim klasama. Ova se grupa može sastojati najviše od onih sa znatnim (ali ne pretežućim) školskim veštinama koju prati društvena servilnost, sa jakom motivacijom da se udovolji, prijateljskim osećanjima, načinima da se pobedi, i sa sposobnošću da se igra (naizgled) po pravilima. Takve učenike će, takođe, visoko poštovati i nagraditi učitelj, i njima će sve ići veoma dobro i u širem društvu (ići će im dobro i u okviru nezvaničnog društvenog školskog sistema. Tako da neće naročito prihvatati norme zvaničnog školskog sistema). Naše objašnjenje pretpostavlja da će (budući) intelektualci koji su nesrazmerno zastupljeni u toj porciji (zvanične) školske više klase iskusiti relativno stagnativno kretanje. Ili radije, u grupi koja sebi predviđa stagnaciju u budućnosti. Animozitet će se pojaviti pre ulaska u širi svet i iskustva stvarne statusne stagnacije, na onoj tački na kojoj pametni đak uviđa da će se (verovatno) manje dobro provesti u širem društvu nego u trenutnoj školskoj situaciji. Ova nenameravana posledica školskog sistema, ovaj antikapitalistički animozitet intelekutalaca je, naravno, pojačan onda kada đake uče i obrazuju intelekualci koji zastupaju upravo same te antikpaitalističke stavove.

Neki intelektualci tvorci reči su bili, bez sumnje, nadobudni i ispitivački nastrojeni đaci, koje zbog toga njihovi učitelji nisu ohrabrivali. Da li i oni takođe nauče lekciju po kojoj najbolji treba da dobiju najviše nagrade i misle, uprkos svojim učiteljima, da su oni sami najbolji i tako rano postanu ozlojeđeni prema distribuciji koju vrši školski sistem? Naravno, za ovo pitanje i druga pitanja o kojima se ovde raspravlja, nam trebaju podaci o školskim iskustvima budućih intelektualaca tvoraca reči da bismo doterali i testirali našu hipotezu.

Iskazano kao opšte mesto, teško je osporavati da će norme u okviru škola uticati na vrednosna ubeđenja ljudi kada oni izađu iz škola. Škole su, na kraju krajeva, najvažnije društvo izvan porodice u kome deca uče da se snalaze, i na taj način škole predstavljaju njihovu pripremu za veće van-porodično društvo. Stoga nije za iznenađenje da oni koji su uspešni po normama školskog sistema treba da budu ozlojeđeni prema društvu, jer se pridržavaju drugačijih normi, zbog kojih ne mogu biti podjednako uspešni. Niti je iznenađujuće, kada su u pitanju isti oni koji žele da formiraju sliku društva o njemu samom i njegovo samoprocenjivanje, što se glasniji deo društva okrene protiv toga. Kada biste kreirali društvo, to ne biste radili na takav način da tvorci reči, sa svim uticajem koji imaju, budu školovani u duhu animoziteta prema normama tog društva.

Naše objašnjenje nesrazmernog broja antikapitalistički nastrojenih intelektualaca zasniva se na veoma plauzibilnoj sociološkoj generalizaciji.

U društvu u kome jedan van-porodični sistem ili institucija, u koji ulaze mladi ljudi, distribuira nagrade oni koji daju sve od sebe težiti će da internalizuju norme ovih institucija i očekivati da šire društvo deluje u skladu sa ovim normama; oni će se osećati da imaju pravo na distributivne udele u skladu sa normama ili (najzad) na relativne pozicije koje su jednake onima koje bi ove norme zahtevale. Osim toga, oni koji čine gornju klasu u okviru hijerarhije prvih van-porodičnih institucija koja zatim iskusi pad (ili ga predvide) na niže relativne pozicije u širem društvu će, zbog svog osećanja frustrirane pozvanosti, težiti protivljenju širem društvenom sistemu i osećati animozitet prema njegovim normama.

Uočite da ovde nije u pitanju deterministički zakon. Neće se svi koji iskuse stagnativno društveno kretanje okrenuti protiv sistema. Takva stagnativna kretnja će se, iako su činilac koji teži da proizvede efekte u tom pravcu, iskazati u različitim srazmerama na ukupnom nivou. Mogu se razlikovati načini stagniranja gornje grupe: ona može dobiti manje od druge grupe ili (dok nijedna grupa ne ide gore) biti na istom nivou, neuspevajući da dobije više od onih za koje se smatralo da su na nižem nivou. U pitanju je prvi tip stagnativne pokretljivosti koji je posebno prouzrokuje mučninu i uvređenost; drugi tip je mnogo više tolerantan. Mnogi intelektualci (tako sami kažu) preferiraju jednakost dok jedino mali broj zagovara aristokratiju intelektualaca. Naša hipoteza ukazuje na prvi tip stagnativne pokretljivosti kao na posebano produktivan za osećaj uvređenosti i animoziteta.

Školski sistem podaruje i nagrađuje samo neke sposobnosti koje su bitne za kasniji uspeh (u pitanju je, na kraju krajeva, specializovana institucija) tako da će se njegov sistem nagrađivanja razlikovati od onog u širem društvu. Ovo obezbeđuje da će neki, pri prelasku u šire društvo, iskusiti stagnirajuće društveno kretanje i njene propratne posledice. Ranije sam već rekao da intelektualci žele da društvo bude poput velike škole. Sada vidimo da uvređenost zbog osećanja frustrirane pozvanosti proističe iz činjenice da škole (kao specijalizovan van-porodični društveni sistem) nisu društvo u malom.

Izgleda da naše objašnjene predviđa (nesrazmernu) mržnju školskih intelektualaca prema sopstvenom društvu kakva god njegova priroda, bila ona kapitalistička ili komunistička. (Intelektualci se u nesrazmernom broju protive kapitalizmu kada se uporede sa drugim grupama sličnog socioekonomskog statusa u okviru kapitalističkog društva. Drugo je pitanje da li se oni nesrazmerno protive kada se to uporedi sa stepenom protivljenja intelekutalaca u drugim društvima tim istim društvima). Pitanje je, ukoliko bi podaci o stavovima intelektualaca u komunističkim zemljama prema aparatčicima bili relevantni, da li bi intelektualci osećali animozitet prema tom sistemu?

Naša hipoteza treba da bude podešena tako da se ona ne primenjuje (ili da se potpuno primenjuje) na svako društvo. Mora li školski sistem svakog društva neizbežno proizvesti anti-društveni animozitet kod intelektualaca koji ne primaju najviše društvene nagrade? Verovanto ne. Kapitalističko društvo je osobeno zato što izgleda da je otvoreno i osetljivo samo prema talentima, individualnoj inicijativi, ličnim vrednostima. Činjenicom odrastanja u nekoj nasleđenoj kasti feudalnog sistema ne stvara se očekivanje da će nagrada biti ili bi trebalo da bude u skladu sa ličnom vrednošću. Uprkos stvorenom očekivanju, kapitalističko društvo nagrađuje ljude samo toliko koliko oni opslužuju tržišno izražene želje drugih; ono nagrađuje u skladu sa ekonomskim doprinosom a ne u skladu sa ličnom vrednošću. Ipak, ono se približava nagrađivanju u skladu sa vrednošću – vrednost i doprinos će često biti izmešani – toliko da bi nahranilo očekivanja koje proizvode škole. Etos šireg društva i školski etos su prisutni jedan pored drugog tako da blizina stvara ozlojeđenost. Kapitalističo društvo nagrađuje individualna postignuća ili bar objavljuje da to čini, tako da ostavlja po strani intelektualce koji smatraju da su najviše postigli posebno ogorčenim.

Drugi činilac je, mislim, u igri. Škole će težiti da stvore antikapitalističke stavove to više što je u njima prisutna veća raznovrsnost ljudi. Sve dok većina onih koji će postati ekonomski uspešni pohađaju različite škole, intelektualci neće stvoriti stav nadmoćnosti spram njih. Ali čak i da mnogo dece iz više klase pohađa različite škole, u otvorenom društvu će postojati škole koje takođe pohađaju budući ekonomski uspešni preduzetnici, pa će se intelektualci kasnije sećati sa ozlojeđenošću kako su nekad bili akademski nadmoćniji od svojih vršnjaka koji su ipak postali bogatiji i moćniji. Otvorenost jednog društva takođe proizvodi još jednu posledicu. Učenici, budući tvorci reči i drugi, neće znati kako će im ići u budućnosti. Mogu se svemu nadati. Društvo zatvoreno za napredak rano uništava ovakvu nadu. U otvorenom kapitalističkom društvu u kom učenici nisu odrana pomireni sa činjenicom ograničavanja sopstvenog napredovanja i društvene pokretljivosti, izgleda da društvo propagira da će najsposobniji i najvredniji dospeti do samog vrha, a da su njihove škole već akademski najnadarenijim poručile da su oni najvredniji i da zaslužuju najveće nagrade, e da bi kasnije ovi isti učenici koji su najviše podsticani i koji su gajili najveće nade postali svesni toga da su njihovi vršnjaci, za koje su smatrali da su manje vredni, napredovali više nego oni, dobijajući prve nagrade za koje su oni smatrali da su pozvani. Nije li stoga nimalo čudno što imaju takav animozitet prema tom društvu?

Neke dalje hipoteze

Na izvestan način smo doradili našu hipotezu. Nisu prosto zvanične škole već zvanično školovanje u posebnom društvenom kontekstu ono što proizvodi anitkapitalistički animozitet kod intelektualaca (tvoraca reči). Ova hipoteza bez sumnje zahteva dodatnu doradu. Vreme je da se ova hipoteza prepusti društvenim naučnicima, da se preuzme iz ruku kabinetskih foteljaških spekulacija i da se preda onima koji će se zadubiti u više praktične činjenice i podatke. Možemo ipak, ukazati na izvesna područja gde naša hipoteza može dati proverljive posledice i predviđanja. Prvo, može se iskazati predviđanje da što je školski sistem jedne zemlje meritokratskiji, to je verovatnije da će njegovi intelektualci biti na levici (imajte na umu Francusku). Drugo, oni intelektualci koji su se u školi “kasnije razvili” neće razviti isti osećaj pozvanosti na najviše nagrade; stoga će mali procent onih koji su se kasnije razvili biti protivnici kapitalizma nego oni koji su se ranije razvili. Treće, našu hipotezu ograničavamo na ona društva (koja se razlikuju od indijskog kastinskog sistema) gde uspešni student normalno može očekivati dalji uporedljivi napredak u širem društvu. U zapadnom društvu je ranije bilo uobičajeno da žene nisu imale takva očekivanja, tako da se ne bi moglo očekivati da bi studentkinje – koje su sačinjavale deo više akademske klase a koje su kasnije pretpele stagnativno kretanje – iskazale isti antikapitalistički animozitet poput muških intelekutalaca. Stoga možemo predvideti da što društvo više ide ka jednakoj mogućnosti zapošljavanja između žena i muškaraca, to će više intelektualki ispoljavati u istom nesrazmernom broju antikapitalizam koji njihovi intelektualci pokazuju.

Neki čitaoci mogu sumnjati u ovakvo objašnjenje antikapitalističkog raspoloženja intelektualaca. Ukoliko pak stvari stoje kako su objašnjene, mislim da je razjašnjen jedan veoma važan fenomen. Sociološka generalizacija koju smo izneli je intelektualno prisiljavajuća; nešto poput toga mora biti istinito. Stoga se mora proizvesti određena posledica u delu školske više klase koja doživljava stagnirajuću društvenu pokretiljivost, neki se antagonizam prema širem društvu mora stvoriti. Ako ta posledica nije nesrazmerno protivljenje intelektualaca, šta je ona onda? Započeli smo pokušajem da se ponudi objašnjenje za jedan kompleksan fenomen. Našli smo, bar tako mislim, objašnjavajući faktor koji je (kada se iskaže) tako očigledan da moramo verovati da on objašnjava jedan realan fenomen.

Robert Nozik

Prevod: Aleksandar Novaković