Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?

Nisu svi inte­lek­tu­al­ci na “levi­ci”. Poput dru­gih gru­pa nji­ho­va mišlje­nja su ras­pro­str­ta duž sta­ti­stič­ke kri­ve. Ali u nji­ho­vom slu­ča­ju, kri­va se pome­ra i iskri­vlju­je ka poli­tič­koj levici.

Vred­nost intelektualaca

Inte­lek­tu­al­ci danas oče­ku­ju da budu naj­vi­še vred­no­va­ni lju­di u jed­nom dru­štvu, oni sa naj­vi­še pre­sti­ža i moći, oni koji dobi­ja­ju naj­ve­će nagra­de. Inte­lek­tu­al­ci se ose­ća­ju pozva­nim za to. Ipak, sve u sve­mu kapi­ta­li­stič­ko dru­štvo ne poštu­je inte­lek­tu­al­ce. Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) obja­šnja­va­ju­ći spe­ci­fič­nu ozlo­je­đe­nost inte­lek­tu­a­la­ca — za razli­ku od rad­ni­ka — tvr­di da su oni dru­štve­no pome­ša­ni sa uspe­šnim kapi­ta­li­sti­ma te su im oni istak­nu­ta pored­be­na gru­pa, a da su ipak poni­že­ni nji­ho­vim nižim sta­tu­som. Ipak, čak su i oni inte­lek­tu­al­ci koji nisu dru­štve­no pome­ša­ni pod­jed­na­ko ozlo­je­đe­ni – kao da pro­sto meša­nje nije dovolj­no; spor­ti­sti i uči­te­lji igra­nja koji udo­vo­lja­va­ju boga­tim i koji ima­ju posla sa nji­ma nisu per­ci­pi­ra­ni kao antikapitalisti.

Zbog čega se onda savre­me­ni inte­lek­tu­al­ci ose­ća­ju pozva­nim za naj­vi­še nagra­de koje nji­ho­vo dru­štvo može da ponu­di a ose­ća­ju ozlo­je­đe­nim kada ih ne pri­me? Inte­lek­tu­al­ci sma­tra­ju da su naj­vred­ni­ji lju­di, da su oni koji ima­ju naj­vi­še zaslu­ga, i da bi dru­štvo tre­ba­lo da nagra­di lju­de u skla­du sa nji­ho­vim vred­no­sti­ma i zaslu­ga­ma. Ali kapi­ta­li­stič­ko dru­štvo ne zado­vo­lja­va prin­cip distri­bu­ci­je “sva­ko­me po nje­go­voj vred­no­sti i zaslu­zi”. Odvo­je­no od poklo­na, nasle­đi­va­nja i dobi­ta­ka na koc­ka­nju koji su pri­sut­ni u slo­bod­nom dru­štvu, trži­šte distri­bu­i­ra oni­ma koji zado­vo­lja­va­ju uoč­lji­ve trži­šno izra­že­ne zahte­ve dru­gih, a koli­ka će ta distri­bu­ci­ja biti zavi­si od toga koli­ko mno­go je zahte­va­no i koli­ko je veli­ka alter­na­tiv­na ponu­da. Neu­spe­šni bizni­sme­ni i rad­ni­ci ne pose­du­ju isti ani­mo­zi­tet spram kapi­ta­li­stič­kog siste­ma kao inte­lek­tu­al­ci tvor­ci reči. Samo ose­ćaj nepre­po­zna­te nad­moć­no­sti, izda­te pozva­no­sti, pro­i­zvo­di taj animozitet.

Zbog čeka inte­lek­tu­al­ci tvor­ci reči sma­tra­ju da su naj­vred­ni­ji, i zašto misle da distri­bu­ci­ja tre­ba da bude u skla­du sa vred­no­šću? Tre­ba uoči­ti da ovaj posled­nji prin­cip nije neop­ho­dan. Ponu­đe­ni su dru­gi distri­bu­tiv­ni šablo­ni, uklju­ču­ju­ći pod­jed­na­ku distri­bu­ci­ju, distri­bu­ci­ju u skla­du sa moral­nom vred­no­šću, distri­bu­ci­ju u skla­du sa onim što je tre­nut­no potreb­no. I zai­sta nije neop­hod­no da posto­ji bilo koji šablon distri­bu­ci­je koje dru­štvo cilja da postig­ne, čak i ako je to dru­štvo kome je sta­lo do prav­de. Pra­ved­na distri­bu­ci­ja može pro­i­za­ći iz pra­ved­nog pro­ce­sa dobro­volj­ne raz­me­ne pra­ved­no ste­če­nog vla­sni­štva i uslu­ga. Kakvu­god posle­di­cu pro­i­zveo ovaj pro­ces ona će biti pra­ved­na ali ne posto­ji ni jedan pose­ban šablon po kome odre­đe­na posle­di­ca mora pro­i­za­ći. Zbog čega, dakle, tvor­ci reči vide sebe kao naj­vred­ni­je i pri­hva­ta­ju prin­cip distri­bu­ci­je koji je u skla­du sa vrednosti?

Od počet­ka zabe­le­že­ne misli inte­lek­tu­al­ci su nam govo­ri­li da je nji­ho­va delat­nost naj­vred­ni­ja. Pla­ton je vred­no­vao spo­sob­nost raci­o­nal­nog pro­su­đi­va­nja iznad hra­bro­sti i želje i mislio da filo­zo­fi tre­ba da vla­da­ju; Ari­sto­tel je sma­trao da je pro­mi­šlja­nje naj­vi­ša delat­nost. Nije izne­na­đu­ju­će što oču­va­ni tek­sto­vi sve­do­če o ovoj viso­koj oce­ni inte­lek­tu­al­ne delat­no­sti. U kraj­njoj lini­ji lju­di koji su for­mu­li­sa­li ove oce­ne, koji su ih zapi­si­va­li sa pro­prat­nim oprav­da­va­ju­ćim razlo­zi­ma, bili su inte­lek­tu­al­ci. Oni su sami sebe hva­li­li. Oni koji su ceni­li dru­ge stva­ri više nego pro­mi­šlja­nje stva­ri pomo­ću reči, bilo da je to lov ili moć, ili nepre­kid­no čul­no zado­volj­stvo, nisu se bri­nu­li da osta­ve traj­no zapi­sa­na sve­do­čan­stva. Samo su inte­lek­tu­al­ci smi­sli­li teo­ri­ju o tome ko je najbolji.

Ško­lo­va­nje intelektualaca

Koji fak­tor pro­i­zvo­di ose­ća­nje više vred­no­sti kod inte­lek­tu­a­la­ca? Želim da se poseb­no usred­sre­dim na jed­nu insti­tu­ci­ju: ško­le. Kako je knji­ško zna­nje posta­lo sve više važno, ško­lo­va­nje – zajed­nič­ko obra­zo­va­nje na časo­vi­ma mla­dih lju­di u čita­nju i knji­škom zna­nju – se širi­lo. Ško­la posta­je glav­na insti­tu­ci­ja van poro­di­ce koja obli­ku­je sta­vo­ve mla­dih lju­di, i sko­ro svi oni koji su kasni­je posta­li inte­lek­tu­al­ci su pro­šli kroz ško­le. Tamo su oni bili uspe­šni. Bili su pro­ce­nji­va­ni u odno­su na dru­ge i sma­tra­ni su nad­moć­ni­jim. Bili su hva­lje­ni i nagra­đi­va­ni, omi­lje­ni kod uči­te­lja. Kako bi mogli sebe i da ne vide kao nad­moć­ni­je? Dan za danom su se isku­ša­va­li ruko­va­njem ide­ja­ma, u oštro­um­nom raz­mi­šlja­nju. Ško­la im je govo­ri­la, poka­zi­va­la da su najbolji.

Ško­la je, tako­đe, izla­ga­la i na taj način ih podu­ča­va­la prin­ci­pu nagra­đi­va­nja u skla­du sa (inte­lek­tu­al­nim) vred­no­sti­ma. Pohva­le, osme­si uči­te­lja i naj­vi­še oce­ne bile su upu­će­ne inte­lek­tu­al­no vred­nim. U valu­ti koju su ško­le mogle da ponu­de, inte­lek­tu­al­ci su pred­sta­vlja­li naj­vred­ni­je apo­e­ne. U ško­la­ma su inte­lek­tu­al­ci, mada to nije bio deo zva­nič­nog nastav­nog pla­na, uči­li lek­ci­je o svo­joj sop­stve­noj višoj vred­no­sti u odno­su na dru­ge, i o tome kako oni zbog ove više vred­no­sti ima­ju pra­vo na veće nagrade.

Šire trži­šno dru­štvo, sa dru­ge stra­ne, uči dru­goj lek­ci­ji. Tamo naj­ve­će nagra­de nisu oti­šle u ruke ver­bal­no naj­bi­stri­jim. Tamo inte­lek­tu­al­ne vešti­ne nisu naj­vi­še vred­no­va­ne. Ško­lo­va­ni lek­ci­jom da su naj­vred­ni­ji, da naj­vi­še zaslu­žu­ju nagra­du, da su naj­po­zva­ni­ji da pri­me nagra­du, kako su inte­lek­tu­al­ci, sve u sve­mu, i mogli da ne budu uvre­đe­ni kapi­ta­li­stič­kim dru­štvom koje ih je liši­lo pra­ved­nih zaslu­ga na koje ih je nji­ho­va supe­ri­or­nost “pozva­la”? Da li je izne­na­đu­ju­će da je to što su ško­lo­va­ni inte­lek­tu­al­ci ose­ća­li pre­ma kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu bio jedan dubok ani­mo­zi­tet koji je, iako pre­o­bu­čen raz­nim jav­no pri­klad­nim razlo­zi­ma, nasta­vio da posto­ji čak i onda kada se poka­za­lo da su ti poseb­ni razlo­zi neadekvatni?

Kada kažem da se inte­lek­tu­al­ci ose­ća­ju pozva­nim za naj­vi­še nagra­de koje dru­štvo može da im ponu­di (bogat­stvo, sta­tus itd…) ja ne tvr­dim da inte­lek­tu­al­ci sma­tra­ju da ove nagra­de pred­sta­vlja­ju naj­vi­ša dobra. Možda oni vred­nu­ju više intrin­sič­no nagra­đi­va­nje svo­je inte­lek­tu­al­ne aktiv­no­sti ili nagra­đi­va­nje putem pošto­va­nja koje im se veko­vi­ma uka­zi­va­lo. Pored sve­ga toga, oni tako­đe ose­ća­ju da ima­ju pra­vo da im dru­štvo ude­li naj­ve­ću zahval­nost koju može da ponu­di, koli­ko god ona mogla da bude bezna­čaj­na. Ne želim da isti­čem poseb­no nagra­de koje mogu da zavr­še u dže­po­vi­ma inte­lek­tu­a­la­ca ili na one koje ih mogu obo­ga­ti­ti. Pošto sebe vide kao inte­lek­tu­al­ce može ih vre­đa­ti činje­ni­ca da inte­lek­tu­al­na delat­nost nije naj­ce­nje­ni­ja i najnagrađenija.

Inte­lek­tu­a­lac želi da celo dru­štvo bude poput ško­le, poput sre­di­ne u kojoj mu je tako dobro išlo i u kojoj je bio cenjen. Uvo­đe­njem stan­dar­da razli­či­tih od onih u širem dru­štvu, ško­le garan­tu­ju da će neko kasni­je isku­si­ti sila­zni put. Oni na vrhu škol­ske hije­rar­hi­je će se ose­ća­ti pozva­nim za pozi­ci­je u vrhu, ne samo u tom mikro dru­štvu već i u jed­nom širem, u dru­štvu čiji će sistem zamr­ze­ti onda kada ih ne bude tre­ti­ra­lo u skla­du sa nji­ho­vim samo­pro­pi­sa­nim želja­ma i pozva­nji­ma. Na taj način škol­ski sistem pro­i­zvo­di anti­ka­pi­ta­li­stič­ko ose­ća­nje među inte­lek­tu­al­ci­ma. To jest, on pro­i­zvo­di anti­ka­pi­ta­li­sitč­ko raspo­lo­že­nje među ver­bal­nim inte­lek­tu­al­ci­ma. Zbog čega tvor­ci bro­je­va ne razvi­ja­ju iste sta­vo­ve kao ovi tvor­ci reči? Pret­po­sta­vljam da mate­ma­tič­ki obda­re­na deca, iako dobi­ja­ju dobre oce­ne na važnim ispi­ti­ma, ne pri­ma­ju istu nepo­sred­nu pažnju i odo­bra­va­nje od nji­ho­vih uči­te­lja kao što dobi­ja­ju ver­bal­no bistra deca. U pita­nju su ver­bal­ne spo­sob­no­sti na osno­vu kojih uči­te­lji ude­lju­ju lič­ne nagra­de i oči­gled­no je da te nagra­de stva­ra­ju onaj ose­ćaj pozvanosti.

Cen­tral­no pla­ni­ra­nje u učionici

Tre­ba doda­ti još jed­nu stvar. (Budu­ći) inte­lek­tu­al­ci tvor­ci reči su uspe­šni u okvi­ru for­mal­nog, zva­nič­nog škol­skog siste­ma, gde važne nagra­de distri­bu­i­ra cen­tral­ni auto­ri­tet uči­te­lja. Ško­le pose­du­ju još jedan nezva­nič­ni dru­štve­ni sistem u okvi­ru uči­o­ni­ca, hod­ni­ka i škol­skih dvo­ri­šta, gde se nagra­de ne distri­bu­i­ra­ju pre­ko cen­tral­nog upra­vlja­nja već spon­ta­no, na zado­volj­stvo i kapric đaka.

Sto­ga nije izne­na­đu­ju­će što inte­lek­tu­al­ci kasni­je uvi­đa­ju da je distri­bu­ci­ja doba­ra i nagra­da pre­ko cen­tral­no orga­ni­zo­va­nog distri­bu­tiv­nog meha­ni­zma pogod­ni­ja nego trži­šna “anar­hi­ja i haos”. To je zbog toga što distri­bu­ci­ja u cen­tral­no plan­skom soci­ja­li­stič­kom dru­štvu sto­ji pre­ma distri­bu­ci­ji u kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu kao što distri­bu­ci­ja koju vrši uči­te­lj sto­ji spram distri­bu­ci­je koja se vri­ši u škol­skom dvo­ri­štu ili hodniku.

Naše obja­šnje­nje ne postu­li­ra da (budu­ći) inte­lek­tu­al­ci sači­nja­va­ju veći­nu čak i u višim škol­skim kla­sa­ma. Ova se gru­pa može sasto­ja­ti naj­vi­še od onih sa znat­nim (ali ne pre­te­žu­ćim) škol­skim vešti­na­ma koju pra­ti dru­štve­na ser­vil­nost, sa jakom moti­va­ci­jom da se udo­vo­lji, pri­ja­telj­skim ose­ća­nji­ma, nači­ni­ma da se pobe­di, i sa spo­sob­no­šću da se igra (nai­zgled) po pra­vi­li­ma. Takve uče­ni­ke će, tako­đe, viso­ko pošto­va­ti i nagra­di­ti uči­te­lj, i nji­ma će sve ići veo­ma dobro i u širem dru­štvu (ići će im dobro i u okvi­ru nezva­nič­nog dru­štve­nog škol­skog siste­ma. Tako da neće naro­či­to pri­hva­ta­ti nor­me zva­nič­nog škol­skog siste­ma). Naše obja­šnje­nje pret­po­sta­vlja da će (budu­ći) inte­lek­tu­al­ci koji su nesra­zmer­no zastu­plje­ni u toj por­ci­ji (zva­nič­ne) škol­ske više kla­se isku­si­ti rela­tiv­no stag­na­tiv­no kre­ta­nje. Ili radi­je, u gru­pi koja sebi pred­vi­đa stag­na­ci­ju u buduć­no­sti. Ani­mo­zi­tet će se poja­vi­ti pre ula­ska u širi svet i isku­stva stvar­ne sta­tu­sne stag­na­ci­je, na onoj tač­ki na kojoj pamet­ni đak uvi­đa da će se (vero­vat­no) manje dobro pro­ve­sti u širem dru­štvu nego u tre­nut­noj škol­skoj situ­a­ci­ji. Ova nena­me­ra­va­na posle­di­ca škol­skog siste­ma, ovaj anti­ka­pi­ta­li­stič­ki ani­mo­zi­tet inte­le­ku­ta­la­ca je, narav­no, poja­čan onda kada đake uče i obra­zu­ju inte­le­ku­al­ci koji zastu­pa­ju upra­vo same te antik­pa­i­ta­li­stič­ke stavove.

Neki inte­lek­tu­al­ci tvor­ci reči su bili, bez sum­nje, nado­bud­ni i ispi­ti­vač­ki nastro­je­ni đaci, koje zbog toga nji­ho­vi uči­te­lji nisu ohra­bri­va­li. Da li i oni tako­đe nau­če lek­ci­ju po kojoj naj­bo­lji tre­ba da dobi­ju naj­vi­še nagra­de i misle, upr­kos svo­jim uči­te­lji­ma, da su oni sami naj­bo­lji i tako rano posta­nu ozlo­je­đe­ni pre­ma distri­bu­ci­ji koju vrši škol­ski sistem? Narav­no, za ovo pita­nje i dru­ga pita­nja o koji­ma se ovde raspra­vlja, nam tre­ba­ju poda­ci o škol­skim isku­stvi­ma budu­ćih inte­lek­tu­a­la­ca tvo­ra­ca reči da bismo dote­ra­li i testi­ra­li našu hipotezu.

Iska­za­no kao opšte mesto, teško je ospo­ra­va­ti da će nor­me u okvi­ru ško­la uti­ca­ti na vred­no­sna ube­đe­nja lju­di kada oni iza­đu iz ško­la. Ško­le su, na kra­ju kra­je­va, naj­va­žni­je dru­štvo izvan poro­di­ce u kome deca uče da se sna­la­ze, i na taj način ško­le pred­sta­vlja­ju nji­ho­vu pri­pre­mu za veće van-poro­dič­no dru­štvo. Sto­ga nije za izne­na­đe­nje da oni koji su uspe­šni po nor­ma­ma škol­skog siste­ma tre­ba da budu ozlo­je­đe­ni pre­ma dru­štvu, jer se pri­dr­ža­va­ju dru­ga­či­jih nor­mi, zbog kojih ne mogu biti pod­jed­na­ko uspe­šni. Niti je izne­na­đu­ju­će, kada su u pita­nju isti oni koji žele da for­mi­ra­ju sli­ku dru­štva o nje­mu samom i nje­go­vo samo­pro­ce­nji­va­nje, što se gla­sni­ji deo dru­štva okre­ne pro­tiv toga. Kada biste kre­i­ra­li dru­štvo, to ne biste radi­li na takav način da tvor­ci reči, sa svim uti­ca­jem koji ima­ju, budu ško­lo­va­ni u duhu ani­mo­zi­te­ta pre­ma nor­ma­ma tog društva.

Naše obja­šnje­nje nesra­zmer­nog bro­ja anti­ka­pi­ta­li­stič­ki nastro­je­nih inte­lek­tu­a­la­ca zasni­va se na veo­ma pla­u­zi­bil­noj soci­o­lo­škoj generalizaciji.

U dru­štvu u kome jedan van-poro­dič­ni sistem ili insti­tu­ci­ja, u koji ula­ze mla­di lju­di, distri­bu­i­ra nagra­de oni koji daju sve od sebe teži­ti će da inter­na­li­zu­ju nor­me ovih insti­tu­ci­ja i oče­ki­va­ti da šire dru­štvo delu­je u skla­du sa ovim nor­ma­ma; oni će se ose­ća­ti da ima­ju pra­vo na distri­bu­tiv­ne ude­le u skla­du sa nor­ma­ma ili (naj­zad) na rela­tiv­ne pozi­ci­je koje su jed­na­ke oni­ma koje bi ove nor­me zahte­va­le. Osim toga, oni koji čine gor­nju kla­su u okvi­ru hije­rar­hi­je prvih van-poro­dič­nih insti­tu­ci­ja koja zatim isku­si pad (ili ga pred­vi­de) na niže rela­tiv­ne pozi­ci­je u širem dru­štvu će, zbog svog ose­ća­nja fru­stri­ra­ne pozva­no­sti, teži­ti pro­ti­vlje­nju širem dru­štve­nom siste­mu i ose­ća­ti ani­mo­zi­tet pre­ma nje­go­vim normama.

Uoči­te da ovde nije u pita­nju deter­mi­ni­stič­ki zakon. Neće se svi koji isku­se stag­na­tiv­no dru­štve­no kre­ta­nje okre­nu­ti pro­tiv siste­ma. Takva stag­na­tiv­na kret­nja će se, iako su čini­lac koji teži da pro­i­zve­de efek­te u tom prav­cu, iska­za­ti u razli­či­tim sra­zme­ra­ma na ukup­nom nivou. Mogu se razli­ko­va­ti nači­ni stag­ni­ra­nja gor­nje gru­pe: ona može dobi­ti manje od dru­ge gru­pe ili (dok nijed­na gru­pa ne ide gore) biti na istom nivou, neu­spe­va­ju­ći da dobi­je više od onih za koje se sma­tra­lo da su na nižem nivou. U pita­nju je prvi tip stag­na­tiv­ne pokre­tlji­vo­sti koji je poseb­no pro­u­zro­ku­je muč­ni­nu i uvre­đe­nost; dru­gi tip je mno­go više tole­ran­tan. Mno­gi inte­lek­tu­al­ci (tako sami kažu) pre­fe­ri­ra­ju jed­na­kost dok jedi­no mali broj zago­va­ra ari­sto­kra­ti­ju inte­lek­tu­a­la­ca. Naša hipo­te­za uka­zu­je na prvi tip stag­na­tiv­ne pokre­tlji­vo­sti kao na pose­ba­no pro­duk­ti­van za ose­ćaj uvre­đe­no­sti i animoziteta.

Škol­ski sistem poda­ru­je i nagra­đu­je samo neke spo­sob­no­sti koje su bit­ne za kasni­ji uspeh (u pita­nju je, na kra­ju kra­je­va, spe­ci­a­li­zo­va­na insti­tu­ci­ja) tako da će se nje­gov sistem nagra­đi­va­nja razli­ko­va­ti od onog u širem dru­štvu. Ovo obez­be­đu­je da će neki, pri pre­la­sku u šire dru­štvo, isku­si­ti stag­ni­ra­ju­će dru­štve­no kre­ta­nje i nje­ne pro­prat­ne posle­di­ce. Rani­je sam već rekao da inte­lek­tu­al­ci žele da dru­štvo bude poput veli­ke ško­le. Sada vidi­mo da uvre­đe­nost zbog ose­ća­nja fru­stri­ra­ne pozva­no­sti pro­i­sti­če iz činje­ni­ce da ško­le (kao spe­ci­ja­li­zo­van van-poro­dič­ni dru­štve­ni sistem) nisu dru­štvo u malom.

Izgle­da da naše obja­šnje­ne pred­vi­đa (nesra­zmer­nu) mržnju škol­skih inte­lek­tu­a­la­ca pre­ma sop­stve­nom dru­štvu kakva god nje­go­va pri­ro­da, bila ona kapi­ta­li­stič­ka ili komu­ni­stič­ka. (Inte­lek­tu­al­ci se u nesra­zmer­nom bro­ju pro­ti­ve kapi­ta­li­zmu kada se upo­re­de sa dru­gim gru­pa­ma slič­nog soci­o­e­ko­nom­skog sta­tu­sa u okvi­ru kapi­ta­li­stič­kog dru­štva. Dru­go je pita­nje da li se oni nesra­zmer­no pro­ti­ve kada se to upo­re­di sa ste­pe­nom pro­ti­vlje­nja inte­le­ku­ta­la­ca u dru­gim dru­štvi­ma tim istim dru­štvi­ma). Pita­nje je, uko­li­ko bi poda­ci o sta­vo­vi­ma inte­lek­tu­a­la­ca u komu­ni­stič­kim zemlja­ma pre­ma apa­rat­či­ci­ma bili rele­vant­ni, da li bi inte­lek­tu­al­ci ose­ća­li ani­mo­zi­tet pre­ma tom sistemu?

Naša hipo­te­za tre­ba da bude pode­še­na tako da se ona ne pri­me­nju­je (ili da se pot­pu­no pri­me­nju­je) na sva­ko dru­štvo. Mora li škol­ski sistem sva­kog dru­štva nei­zbe­žno pro­i­zve­sti anti-dru­štve­ni ani­mo­zi­tet kod inte­lek­tu­a­la­ca koji ne pri­ma­ju naj­vi­še dru­štve­ne nagra­de? Vero­van­to ne. Kapi­ta­li­stič­ko dru­štvo je oso­be­no zato što izgle­da da je otvo­re­no i ose­tlji­vo samo pre­ma talen­ti­ma, indi­vi­du­al­noj ini­ci­ja­ti­vi, lič­nim vred­no­sti­ma. Činje­ni­com odra­sta­nja u nekoj nasle­đe­noj kasti feu­dal­nog siste­ma ne stva­ra se oče­ki­va­nje da će nagra­da biti ili bi tre­ba­lo da bude u skla­du sa lič­nom vred­no­šću. Upr­kos stvo­re­nom oče­ki­va­nju, kapi­ta­li­stič­ko dru­štvo nagra­đu­je lju­de samo toli­ko koli­ko oni opslu­žu­ju trži­šno izra­že­ne želje dru­gih; ono nagra­đu­je u skla­du sa eko­nom­skim dopri­no­som a ne u skla­du sa lič­nom vred­no­šću. Ipak, ono se pri­bli­ža­va nagra­đi­va­nju u skla­du sa vred­no­šću – vred­nost i dopri­nos će često biti izme­ša­ni – toli­ko da bi nahra­ni­lo oče­ki­va­nja koje pro­i­zvo­de ško­le. Etos šireg dru­štva i škol­ski etos su pri­sut­ni jedan pored dru­gog tako da bli­zi­na stva­ra ozlo­je­đe­nost. Kapi­ta­li­sti­čo dru­štvo nagra­đu­je indi­vi­du­al­na postig­nu­ća ili bar obja­vlju­je da to čini, tako da osta­vlja po stra­ni inte­lek­tu­al­ce koji sma­tra­ju da su naj­vi­še posti­gli poseb­no ogorčenim.

Dru­gi čini­lac je, mislim, u igri. Ško­le će teži­ti da stvo­re anti­ka­pi­ta­li­stič­ke sta­vo­ve to više što je u nji­ma pri­sut­na veća raz­no­vr­snost lju­di. Sve dok veći­na onih koji će posta­ti eko­nom­ski uspe­šni poha­đa­ju razli­či­te ško­le, inte­lek­tu­al­ci neće stvo­ri­ti stav nad­moć­no­sti spram njih. Ali čak i da mno­go dece iz više kla­se poha­đa razli­či­te ško­le, u otvo­re­nom dru­štvu će posto­ja­ti ško­le koje tako­đe poha­đa­ju budu­ći eko­nom­ski uspe­šni pre­du­zet­ni­ci, pa će se inte­lek­tu­al­ci kasni­je seća­ti sa ozlo­je­đe­no­šću kako su nekad bili aka­dem­ski nad­moć­ni­ji od svo­jih vršnja­ka koji su ipak posta­li boga­ti­ji i moć­ni­ji. Otvo­re­nost jed­nog dru­štva tako­đe pro­i­zvo­di još jed­nu posle­di­cu. Uče­ni­ci, budu­ći tvor­ci reči i dru­gi, neće zna­ti kako će im ići u buduć­no­sti. Mogu se sve­mu nada­ti. Dru­štvo zatvo­re­no za napre­dak rano uni­šta­va ova­kvu nadu. U otvo­re­nom kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu u kom uče­ni­ci nisu odra­na pomi­re­ni sa činje­ni­com ogra­ni­ča­va­nja sop­stve­nog napre­do­va­nja i dru­štve­ne pokre­tlji­vo­sti, izgle­da da dru­štvo pro­pa­gi­ra da će naj­spo­sob­ni­ji i naj­vred­ni­ji dospe­ti do samog vrha, a da su nji­ho­ve ško­le već aka­dem­ski naj­na­da­re­ni­jim poru­či­le da su oni naj­vred­ni­ji i da zaslu­žu­ju naj­ve­će nagra­de, e da bi kasni­je ovi isti uče­ni­ci koji su naj­vi­še pod­sti­ca­ni i koji su gaji­li naj­ve­će nade posta­li sve­sni toga da su nji­ho­vi vršnja­ci, za koje su sma­tra­li da su manje vred­ni, napre­do­va­li više nego oni, dobi­ja­ju­ći prve nagra­de za koje su oni sma­tra­li da su pozva­ni. Nije li sto­ga nima­lo čud­no što ima­ju takav ani­mo­zi­tet pre­ma tom društvu?

Neke dalje hipoteze

Na izve­stan način smo dora­di­li našu hipo­te­zu. Nisu pro­sto zva­nič­ne ško­le već zva­nič­no ško­lo­va­nje u poseb­nom dru­štve­nom kon­tek­stu ono što pro­i­zvo­di anit­ka­pi­ta­li­stič­ki ani­mo­zi­tet kod inte­lek­tu­a­la­ca (tvo­ra­ca reči). Ova hipo­te­za bez sum­nje zahte­va dodat­nu dora­du. Vre­me je da se ova hipo­te­za pre­pu­sti dru­štve­nim nauč­ni­ci­ma, da se pre­u­zme iz ruku kabi­net­skih fote­lja­ških spe­ku­la­ci­ja i da se pre­da oni­ma koji će se zadu­bi­ti u više prak­tič­ne činje­ni­ce i podat­ke. Može­mo ipak, uka­za­ti na izve­sna područ­ja gde naša hipo­te­za može dati pro­ver­lji­ve posle­di­ce i pred­vi­đa­nja. Prvo, može se iska­za­ti pred­vi­đa­nje da što je škol­ski sistem jed­ne zemlje meri­to­krat­ski­ji, to je vero­vat­ni­je da će nje­go­vi inte­lek­tu­al­ci biti na levi­ci (imaj­te na umu Fran­cu­sku). Dru­go, oni inte­lek­tu­al­ci koji su se u ško­li “kasni­je raz­vi­li” neće razvi­ti isti ose­ćaj pozva­no­sti na naj­vi­še nagra­de; sto­ga će mali pro­cent onih koji su se kasni­je raz­vi­li biti pro­tiv­ni­ci kapi­ta­li­zma nego oni koji su se rani­je raz­vi­li. Tre­će, našu hipo­te­zu ogra­ni­ča­va­mo na ona dru­štva (koja se razli­ku­ju od indij­skog kastin­skog siste­ma) gde uspe­šni stu­dent nor­mal­no može oče­ki­va­ti dalji upo­re­dlji­vi napre­dak u širem dru­štvu. U zapad­nom dru­štvu je rani­je bilo uobi­ča­je­no da žene nisu ima­le takva oče­ki­va­nja, tako da se ne bi moglo oče­ki­va­ti da bi stu­dent­ki­nje – koje su sači­nja­va­le deo više aka­dem­ske kla­se a koje su kasni­je pret­pe­le stag­na­tiv­no kre­ta­nje – iska­za­le isti anti­ka­pi­ta­li­stič­ki ani­mo­zi­tet poput muških inte­le­ku­ta­la­ca. Sto­ga može­mo pred­vi­de­ti da što dru­štvo više ide ka jed­na­koj moguć­no­sti zapo­šlja­va­nja izme­đu žena i muška­ra­ca, to će više inte­lek­tu­al­ki ispo­lja­va­ti u istom nesra­zmer­nom bro­ju anti­ka­pi­ta­li­zam koji nji­ho­vi inte­lek­tu­al­ci pokazuju.

Neki čita­o­ci mogu sum­nja­ti u ova­kvo obja­šnje­nje anti­ka­pi­ta­li­stič­kog raspo­lo­že­nja inte­lek­tu­a­la­ca. Uko­li­ko pak stva­ri sto­je kako su obja­šnje­ne, mislim da je raz­ja­šnjen jedan veo­ma važan feno­men. Soci­o­lo­ška gene­ra­li­za­ci­ja koju smo izne­li je inte­lek­tu­al­no pri­si­lja­va­ju­ća; nešto poput toga mora biti isti­ni­to. Sto­ga se mora pro­i­zve­sti odre­đe­na posle­di­ca u delu škol­ske više kla­se koja doži­vlja­va stag­ni­ra­ju­ću dru­štve­nu pokre­ti­lji­vost, neki se anta­go­ni­zam pre­ma širem dru­štvu mora stvo­ri­ti. Ako ta posle­di­ca nije nesra­zmer­no pro­ti­vlje­nje inte­lek­tu­a­la­ca, šta je ona onda? Zapo­če­li smo poku­ša­jem da se ponu­di obja­šnje­nje za jedan kom­plek­san feno­men. Našli smo, bar tako mislim, obja­šnja­va­ju­ći fak­tor koji je (kada se iska­že) tako oči­gle­dan da mora­mo vero­va­ti da on obja­šnja­va jedan rea­lan fenomen.

Robert Nozik

Pre­vod: Alek­san­dar Novaković