Robert Nozik, filozof slobode

by Roderik Long · Published 11/01/2005 · Updated 12/03/2014

Pre dvadesetosam godina harvardski profesor filozofije po imenu Robert Nozik učinio je nešto dotad nezamislivo: objavio je knjigu u odbranu libertarijanizma.

Libertarijanske ideje 1974. godine bukvalno nisu postojale unutar akademskog establišmenta. Ekonomisti slobodnog tržišta, F. A. Hajek i Milton Fridman, još uvek nisu dobili Nobelovu nagradu (Hajek će je dobiti kasnije te godine, a Fridman dve godine kasnije), dok je najuticajniji politički filozof bio Nozikov kolega Džon Rols, čija je monumentalna rasprava, Teorija pravde, zadobila najšire priznanje svojim argumentom da bi pojedincima trebalo dozvoliti da uživaju u svom bogatstvu, talentima ili nastojanjima, samo ukoliko su spremni da nadoknade štetu onima koji su bili lošije sreće. ¹ Onda se pojavila Anarhija, država i utopija. ²

Priča se da je mladi Nozik, još kao dete u svom rodnom Bruklinu, imao naviku da ispituje ulične propovednike i govornike o stvarima koje su gorljivo ispovedali: “Kako to možete da znate?” Možemo pretpostaviti da je ovo njegovo pitanje nailazilo na hladan doček; ako je to tačno, onda je bio dobro pripremljen za reakciju na Anarhiju, državu i utopiju (nadalje: ADU), koja je često bila počašćena izlivima nepoverenja, uvreda i besa. ³ Njeni kritičari, ipak, nisu mogli da joj poreknu filozofsku briljantnost i razoružavajuću duhovitost, i ona je brzo našla svoj put do spiskova literature na kursevima političke filozofije u čitavom engleskom govornom području. Dobitnik Nacionalne nagrade za knjigu za 1975. godinu, ADU je ubrzo prevedena na 11 jezika.

Nozikova knjiga, naravno, nije preobrazila čitavu profesiju; ali, ona je libertarijanizmu obezbedila mesto među standardnim temama filozofskih rasprava, i na taj način doprinela suštinskoj promeni intelektualne klime. Libertarijanizam više nije bio filozofski ekvivalent za neuglednu teoriju; sada je to bila ugledna (ili, u najmanju ruku polu-ugledna) pozicija sa kojom se mora računati. Tako je Robert Nozik popločao put narednim generacijama libertarijanaca za akademski svet.

Iako su intelektualci establišmenta ADU dodelili mesto u oficijelnom kanonu, još uvek nisu u potpunosti usvojili ideje koje su u njoj bile sadržane. Nerazumevanja i iskrivljavanja Nozikove teorije su ogromna; na primer, Noziku obično pripisuju shvatanje da nije naša dužnost da pomognemo ljudima u nevolji. (Njegovo stanovište je, naravno, da dužnosti da priteknemo u pomoć ne mogu biti legitimno prinudnog karaktera. Takođe, budući da im je nepoznat ijedan drugi libertarijanac sem Nozika, mnogi akademski intelektualci ne vide da bi usputne reference u fusnotama mogle da sugerišu Nozikova dugovanja i upuštanje u raspravu (i odobravajuću i kritičku) sa ranijim libertarijanskim teoretičarima. ⁴

Nozik nudi odbranu minimalne države – što znači, države “ograničene na funkcije zaštite svih njenih građana od nasilja, krađe i prevare, i garantovanja sprovođenja ugovora” (ASU: 26) – ne samo protiv onih koji žele nešto više, već i protiv onih koji žele manje od toga. ADU, dakle, sadrži i kritiku “anarho-kapitalizma”, ultralibertarijanskog stanovišta da zakonodavne, sudske i policijske funkcije, na koje sada država ima monopol, treba otvoriti za utakmicu između privatnih “zaštitnih agencija”. Argumentacijom koja je isuviše složena da bismo je ovde izlagali, Nozik odgovara pokušajem da pokaže kako, polazeći od anarho-kapitalističkog okvira, minimalna država može da nastane bez narušavanja prava bilo koga. (Ovaj argument je, u svakom slučaju, osvojio izvestan broj pristalica.) Da ironija bude veća, većina Nozikovih akademskih čitalaca, kojima nije bliska libertarijanska teorija, govori o pojmu takmičenja između zaštitnih agencija kao o “Nozikovoj ideji”.

Libertarijanizam bez utemeljenja?

Najčešća i verovatno najčudnija kritika koja se upućuje ADU jeste da ona bez dokazivanja jednostavno prihvata postojanje libertarijanskih prava. Ta karakterizacija Nozikove teorije kao “libertarijanizma bez utemeljenja”, ⁵ iako se njegovim kritičarima može činiti ubedljivom, nema potkrepljenja u čitanju teksta. Nozikova strategija je bila da libertarijanska prava potkrepi pozivanjem na vrednosti koje su široko prihvaćene, kako od libertarijanaca tako i nelibertarijanaca. Nozik, na primer, dokazuje da je oporezivanje zarada “isto što i prinudni rad”, i stoga nepravedno, zbog toga što je “odbijanje od zarade za n sati rada” u suštini ekvivalentno “prisiljavanju čoveka da radi n sati za drugoga” (ASU: 169).

Pravo govoreći, Nozik ne nudi dokaz da je prinudni rad po sebi nepravedan; no, da li bi trebalo? Nepravednost prinudnog rada je premisa koju većina njegovih oponenata već prihvata; u tom kontekstu, pokazati da je oporezivanje “poput prinudnog rada”, predstavlja odlučujući argument protiv pravednosti oporezivanja. Nozik na sličan način neograničenu demokratiju smatra oblikom ropstva, jer, imati “10000 gospodara umesto samo jednog” jeste tek puka “zamena gospodara” (ASU: 291). Ni ovde Nozik ne nudi dokaz o nepravednosti ropstva; ali, budući da i sami njegovi kritičari odbacuju ropstvo, oni teško da mogu njegovu kritiku demokratije da otpišu kao nezasnovanu.

Nozik argumentiše da, budući da “ne posotoji društveni entitet”, već samo “različiti pojedinci sa svojim vlastitim individualnim životima”, nema smisla opisivati žrtvovanje prava nekog pojedinca kao nečega što se čini u ime “pretežućeg dobra” društva kao celine; ljudsko biće “ne može biti korišćeno ili žrtvovano za dobrobit bilo koga drugog”, jer takvo postupanje “ne bi dovoljno uvažavalo” činjenicu da se radi o “posebnoj ličnosti” čiji život je “jedini koji ona ima” (ASU: 32–39). Svaki korak tog argumenta predstavlja nameran odjek argumentacije koja je postala opšteprihvaćena među braniteljima države blagostanja kada ju je Džon Rols, sa unekoliko drukčijim ciljevima, ponudio tri godine ranije. Nozik na sličan način apeluje na vrednosti koje su mu zajedničke sa njegovim (u širokom smislu reči “liberalnim”) oponentima, kada osuđuje ekonomske regulacije zbog uplitanja u “kapitalističke aktivnosti zasnovanih na saglasnosti između odraslih osoba” (ASU: 163).

Najpoznatiji argument iz ADU – primer Vilta Čemberlena – takođe je u velikoj meri pogrešno shvatan. Kritikujući šablonske teorije pravde – što znači, one koje smatraju da je distribucija resursa u društvu pravedna samo ukoliko odgovara nekom pretpostavljenom šablonu (recimo, jednakosti) – Nozik nas poziva da zamislimo društvo koje zaista ostvaruje željeni šablon. On zaključuje da bi ljudi koji su slobodni da svoje resurse transferišu po svojoj volji ubrzo odstupili od ustanovljenog šablona, budući da bi se neki pojedinci, poput košarkaške zvezde Vilta Čemberlena, obogatili usled dobrovoljnih odluka ostalih članova društva koji bi dobrovoljno plaćali za demonstraciju njegovih talenata.

Ako izvorni šablon treba smatrati neprikosnovenim, onda država mora “neprestano da se upliće da bi sprečila ljude da vrše transfer resursa po svojoj volji”; stoga nijedna šablonska teorija pravde ne može da se sprovede bez “stalnog uplitanja u živote ljudi” (ASU: 163). Nozik tako odbacuje šablonske teorije u prilog “istorijske” teorije, prema kojoj je data distribucija resursa legitimna, bez obzira na to kojem šablonu odgovara, sve dok nastaje putem procesa koji ne uključuje povređivanje bilo čijih prava.

Nozikovi kritičari često ovaj argument tretiraju kao da nudi puko spoljašnji prigovor šablonskim teorijama pravde. Po njihovoj interpretaciji Nozika, njegov argument protiv redistributivnih politika jeste naprosto taj da one narušavaju libertarijanska vlasnička prava. One to bez sumnje i čine, odgovaraju kritičari, ali zašto bi zbog toga nelibertarijanci marili. Nozikovu kritiku je najbolje shvatiti kao unutrašnju, i stoga se ne može tako lako odbaciti.

Norman Malkolm, učenik filozofa Ludviga Vitgenštajna, ispričao je sledeću anegdotu: “Tokom jedne šetnje “poklonio” mi je svako drvo pored kojeg smo prošli, uz uslov da ih ne posečem ili bilo šta s njima da uradim, niti da sprečavam prethodne vlasnike da sa njima učine šta god hoće: uz te ulove, ona su otada bila moja”. ⁶ Vitgenštajnova poenta je, naravno, bila da, uzimajući u obzir takve uslove, ništa nije ni bilo “poklonjeno”. I Nozikova poenta je potpuno ista: pod bilo kojim sistemom distribucije resursa, ja sam taj koji alocira neki resurs X samo ukoliko uživam “pravo da odredim šta će biti urađeno sa X‑om” (ASU: 171).

Šablonske teorije pravde daju utisak obećanja da će na ravnomerniji način distribuisati iste resurse koje kapitalističko tržište distribuiše neravnomerno; ali u onoj meri u kojem je transfer tih resursa definisan, ljudi prema tom istom merilu izvorno ne dobijaju resurse na koje bi, prema šablonskoj teoriji, trebalo da imaju pravo. Ukoliko je inicijalni šablon distribucije resursa stvarno bio pravedan, onda “ne bi trebalo praviti pitanje oko toga da li je osoba koja kontroliše resurse uopšte ovlašćena da to čini” – ali, to je pitanje mora biti postavljeno ako šablon treba da bude silom nametnut (ASU: 161). Stoga šablonska teorija pada po svojim vlastitim standardima.

S one strane Anarhije, države i utopije

Posle 1974. godine Nozik je odbijanjem da brani svoju knjigu od mnogih kritika koje su upućene na njen račun, razočarao mnoge čitaoce; napominjući da nije hteo da ostatak života provede u pisanju varijacija na temu Deca Anarhije, države i utopije (što je verovatno žaoka na račun onoga što je Džon Rols činio poslednje tri decenije), Nozik je uveliko odbacio bavljenje političkom filozofijom i svoja interesovanja usmerio na druge teme – iako je tokom godina stvorio brojne oglede koji se bave pitanjima interesantnim za libertarijanstvo, kao što su austrijska metodologija, objašnjenja nevidljivom rukom, etika AjnRend, priroda prisile i antitržišne predrasude u akademskim krugovima. ⁷

Nozik je, međutim, 1987 godine izjavio da smatra da njegovi raniji politički spisi sadrže “ozbiljne nedostatke”; po njegovom novom gledištu, individualna prava predstavljaju samo jednu od mnogih vrednosti i mogu da legitimno budu “prevaziđena ili poništena zamenom” drugim vrednostima, kao što su “simbolički” značaj “zvanične brige o stvarima i problemima, kao načinu da se ukaže na njihovu važnost ili hitnost” ⁸ – pozicija koja na uznemirujuć način odobrava “ekspresivno nasilje”. Za Nozika se široko smatra da se odrekao libertarijanizma, iako je on to poricao. ⁹ U svakom slučaju, čini se da se Nozik pri kraju svog života vratio poziciji bližoj onoj iz ADU; u svojoj poslednjoj knjizi, Invarijante (Invariances), on identifikuje dobrovoljnu saradnju kao “suštinski princip” etike, smatrajući dužnost da se ne uplićemo u “domen odlučivanja” drugih ljudi “svime što neko društvo može da (prisilno) zahteva”; viši nivoi etike, uključujući i pozitivno dobročinstvo, umesto “ličnog ideala” predstavljaju nešto što treba ostaviti “individualnoj odluci i razvoju svake osobe”. ¹⁰

Robert Nozik je umro 23. januara 2002. godine, nakon duge borbe sa rakom. Međutim, uticaj njegovih najpoznatijih knjiga nastavlja da raste. Filozof Džonatan Volf (Jonathan Wolff), jedan od Nozikovih intelektualnih protivnika, iznosi svoje sećanje: “Nozika sam prvi put čitao kao student 1980. U to vreme su studenti filozofije na Anarhiju, državu i utopiju obično reagovali na jedan od dva načina. Ili su njene zaključke smatrali toliko odbojnim da je uopšte ne treba ni uzimati ozbiljno kao političku filozofiju, ili su njene zaključke smatrali toliko odbojnim da se činilo od vitalnog značaja (ali ne i previše teško) pokazati njenu pogrešnost.”

Ali, danas, lamentira Volf, on sam sve više prihvata treće stanovište: da je, uopšte govoreći, Nozik bio u pravu.” ¹¹

Roderik Long — Naslov izvornika: Roderick T. Long, Robert Nozick: Philosopher of Liberty. Prvobitno objavljeno u časopisu The Freeman: Ideas on Liberty, septembra 2002. Roderick Long predaje filozofiju na univerzitetu u Auburnu i uređuje libertarijanski časopis Formulations. Autor je knjige Reason and Value: Aristotle versus Rand (Objectivist Center, 2000). Prevod: Borislav Ristić

John Rawls, A Theory of Justice (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1971).[↩]
Robert Nozick, Anarchy, State, and Utopia (New York: Basic Books, 1974). [↩]
U vezi ovog primera, vidi: Brian Barry, "Review of Anarchy, State, and Utopia", Political Theory, August 1975, pp. 331–32. [↩]
Za uticaj Mareja Rotbarda u ovoj stvari, vidi: Ralf Raiko, "Robert Nozik — istorijska beleška" [↩]
Vidi: Thomas Nagel, "Libertarianism Without Foundations," Yale Law Journal 85 (1975), str. 136–49. [↩]
Norman Malcolm, Ludwig Wittgenstein: A Memoir (Oxford, England: Oxford University Press, 1958), str. 31–32. [↩]
Ovi eseji su sabrani u knjizi Robert Nozick, Socratic Puzzles (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1997). [↩]
Robert Nozick, The Examined Life: Philosophical Meditations (New York: Simon & Schuster, 1989), pp. 286–92. [↩]
Za Nozikovo odricanje, videti: Ecce Nozick: Intervju sa Robertom Nozikom [↩]
Robert Nozick, Invariances: The Structure of the Objective World (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2001), pp. 280–82. [↩]
Jonathan Wolff, Robert Nozick: Property, Justice and the Minimal State (Stanford, Calif.: Stanford).[↩]

Robert Nozik, filozof slobode

Katalaksija temati