Država, sloboda i konflikti

Godi­na­ma i dece­ni­ja­ma smo od mark­si­sta navik­nu­ti da slu­ša­mo kako kapi­ta­li­zam i slo­bod­no trži­šte stva­ra­ju siro­ma­štvo i nejed­na­kost među lju­di­ma, i pod­sti­ču kon­flik­te i kla­snu bor­bu izme­đu vla­sni­ka kapi­ta­la i pro­le­te­ra. Po mark­si­stič­kom viđe­nju stva­ri, ovaj inhe­rent­ni kla­sni rat nužno vodi svet­skoj revo­lu­ci­ji u kojoj će siro­ma­šni poli­tič­ki raz­vla­sti­ti kapi­ta­li­ste i uspo­sta­vi­ti ega­li­tar­no, komu­ni­stič­ko dru­štvo sa kolek­tiv­nom svojinom.

Soci­jal­de­mo­krat­ski rođa­ci su se pro­ti­vi­li ova­ko radi­kal­nom zaključ­ku svo­jih komu­ni­stič­kih sabo­ra­ca; po nji­ma, tač­no je da nere­gu­li­sa­ni kapi­ta­li­zam vodi soci­jal­noj pola­ri­za­ci­ji, siro­ma­še­nju veći­ne sta­nov­ni­štva, i u kraj­njem, suko­bi­ma i kla­snoj bor­bi, ali tu je zato demo­krat­ska drža­va, da svo­jom bene­vo­lent­nom inter­ven­ci­jom – pore­zi­ma, regu­la­ci­jom i držav­nom potro­šnjom, kapi­ta­li­zam sta­bi­li­zu­je i "raci­o­na­li­zu­je", a kla­snu bor­bu pre­du­pre­di širo­kim mera­ma redi­stri­bu­ci­je dohotka.

Posle veli­kih tur­bu­len­ci­ja 20-ih godi­na pro­šlog veka, ovo dru­go gle­di­šte će pod ime­nom kejn­zi­jan­skog inter­ven­ci­o­ni­zma i drža­ve bla­go­sta­nja nadva­la­da­ti u soci­ja­li­stič­kom pokre­tu, i namet­nu­ti se kao gene­ral­ni dru­štve­ni obra­zac u zapad­nom sve­tu, sve do kra­ja 70-ih godi­na. Nje­go­va osnov­na pre­mi­sa bila je da slo­bod­no trži­šte ne sme biti pre­pu­šte­no vla­sti­toj samo­re­gu­la­ci­ji, jer ona vodi pri­vred­noj nesta­bil­no­sti (depre­si­ja­ma), manj­ku pri­vred­ne aktiv­no­sti i veli­kim nejed­na­ko­sti­ma. Inter­ven­ci­ja drža­ve kroz pove­ća­nu jav­nu potro­šnju, regu­la­ci­ju eko­no­mi­je i čak naci­o­na­li­zo­va­nje nekih pri­vred­nih gra­na često se sma­tra­la nužnom za uspo­sta­vlja­nje efi­ka­sne pri­vred­ne struk­tu­re. Lord Kejnz je čak sma­tran spa­si­te­ljem kapi­ta­li­zma, budu­ći da se vero­va­lo da lais­sez-fai­re sistem XIX veka ne može opsta­ti u XX-om.

Isto­rij­sko isku­stvo koje smo u među­vre­me­nu pre­ži­ve­li, osve­do­či­lo nas je da su sve to bile kolo­sal­ne zablu­de, a poseb­no u pogle­du jed­ne osnov­ne činje­ni­ce koju su eko­no­mi­sti u XIX veku dobro zna­li, a koju su soci­jal­ni refor­ma­to­ri u XX-om pot­pu­no zabo­ra­vi­li: upra­vo su slo­bod­na trgo­vi­na i slo­bod­na trži­šna pri­vre­da ne samo instru­men­ti eko­nom­skog pro­gre­sa, već ništa manje i naj­bo­lja oru­đa šire­nja svet­skog mira i miro­lju­bi­ve sarad­nje pre­ko naci­o­nal­nih gra­ni­ca. S dru­ge stra­ne, soci­ja­li­zam i drža­va su glav­ni i naj­ve­ći izvo­ri kako soci­jal­ne nesta­bil­no­sti, tako i siro­ma­štva, kon­fli­ka­ta i rato­va. Svi veli­ki rato­vi koji su vođe­ni u moder­no doba vođe­ni su zbog eko­nom­skih razlo­ga, odno­sno zbog bor­be oko toga ko će kon­tro­li­sa­ti eksklu­ziv­no neke pri­vred­ne resur­se, i zbog trgo­vin­skog pro­tek­ci­o­ni­zma i carin­skih rato­va koje su neke zemlje name­ta­le iz poli­tič­kih razlo­ga. Isto tako, svi veli­ki eko­nom­ski pore­me­ća­ji unu­tar eko­nomsk­sog siste­ma bili su iza­zva­ni držav­nim inter­ven­ci­ja­ma i željom da se kapi­ta­li­zam "popra­vi".

Tome nasu­prot, čitav XIX vek, koji je bio naj­ve­će raz­do­blje mira u moder­noj isto­ri­ji (od kra­ja napo­le­on­skih rato­va 1815 do I Sv. Rata 1914) bio je isto­vre­me­no vek lais­sez-fai­re; vek pot­pu­no slo­bod­ne trgo­vi­ne i libe­ral­ne pri­vre­de u većem delu Evro­pe. Soci­ja­li­zam i trgo­vin­ski pro­tek­ci­o­ni­zam su bile prve poli­tič­ke mere na koji­ma je pod Kan­ce­la­rom Bizmar­kom počeo nara­sta­ti nemač­ki mili­ta­ri­stič­ki naci­o­na­li­zam, iz koga će pro­i­ste­ći oba svet­ska rata.

Dakle, nasu­prot levi­čar­skoj pro­pa­gan­di koja se dubo­ko uvre­ži­la u moder­no inte­lek­tu­al­no jav­no mne­nje, kapi­ta­li­zam i slo­bod­na trgo­vi­na pro­mo­vi­šu mir i sarad­nju, dok soci­ja­li­zam i držav­na inter­ven­ci­ja stva­ra­ju kon­fik­te, rato­ve, mržnju i okre­ću lju­de jed­ne pro­tiv dru­gih. Mi na Bal­ka­nu može­mo možda bolje od dru­gih iz prve ruke da vidi­mo rezul­ta­te delo­va­nja drža­ve, onda kad ona dosled­no istra­ja­va na trgo­vin­skom i poli­tič­kom zatva­ra­nju i pro­mo­vi­še rat i eko­nom­sku samo­do­volj­nost kao svo­je osnov­ne postulate.

Među­tim, ne ogle­da se destruk­tiv­nost i kon­flikt­nost drža­ve samo u nje­nim naj­go­rim rat­nim mani­fe­sta­ci­ja­ma; nju može­mo jed­na­ko osmo­tri­ti u ono­me što je stvar­nost dana­njeg, pre­te­žno mir­nog i razvi­je­nog sve­ta. Šta je ono što stva­ra mržnju, surev­nji­vost i nepo­vre­re­nje među naro­di­ma? Opet držav­ni inter­ven­ci­o­ni­zam i nje­go­ve raz­no­vr­sne posledice.

Malo ko će sma­tra­ti EU soci­ja­li­stič­kim ekspe­ri­men­tom koji nano­si veli­ku šte­tu slo­bod­noj eko­no­mi­ji, i pod­sti­če siro­ma­štvo širom sve­ta, a naj­vi­še u istoč­nom delu Evro­pe. Ipak, EU vodi vrlo pro­tek­ci­o­ni­stič­ku trgo­vin­sku poli­ti­ku kojom zatva­ra svo­je agrar­no trži­šte za stra­nu kon­ku­ren­ci­ju, spre­ča­va­ju­ći time siro­ma­šne zemlje iz tre­ćeg sve­ta da pro­da­ju agrar­ne pro­i­zvo­de na evrop­skom trži­štu, i tako pre­va­zi­đu dobar deo svog siro­ma­štva (to su pro­i­zvo­di koji u naj­ve­ćem pro­cen­tu uče­stvu­ju u bru­to pro­i­zvo­du tih zema­lja). Netr­pe­lji­vost i mržnja koji se javlja­ju izme­đu razvi­je­nog i nera­zvi­je­nog sve­ta nisu pro­i­zvod kapi­ta­li­zma, već trgo­vin­skog pro­tek­ci­o­i­zma, kom­bi­no­va­nog a lošim, anti­ka­pi­ta­li­stič­kim poli­ti­ka­ma u siro­am­šnom sve­tu. Jaz izme­đu ova dva dela sve­ta ("Sever" i "Jug") nije nika­kvo filo­zof­sko ni kul­tu­ro­lo­ško pita­nje, već stvar uvo­đe­nja nekih rela­tiv­no nekon­tro­ver­znih poli­tič­kih i eko­nom­ski refor­mi, koji­ma bi se sma­nji­le bari­je­re za ula­zak kako "južnjač­ke" robe na "sever­njač­ka" trži­šta, tako i sever­njač­kog kapi­ta­la i inve­sti­ci­ja na južnjač­ka trži­šta. Svu­da u sve­tu gde posto­ji otvo­re­na pri­vre­da i slo­bo­dan pro­tok kapi­ta­la, uz male pore­ze i sigur­na vla­snič­ka pra­va, ima­mo brz napre­dak, i pre­va­zi­la­že­nje zao­sta­lo­sti u odno­su n Zapad. I to su zemlje u koji­ma nema mržnje pre­ma Zapa­du, ili kon­fli­ka­ta. Obrat­no. Gde god se pro­mo­vi­šu "trgo­vin­ske poli­ti­ke", poli­tič­ko-eko­nom­ski blo­ko­vi i pro­tek­ci­o­ni­zam, rastu siro­ma­štvo i među­sob­na mržnja. Naj­bo­lji pri­mer je uza­jam­na mržnja izme­đu rad­ni­ka na Zapa­du i u nera­zvi­je­nom sve­tu: prvi dru­ge doži­vlja­va­ju kao ulje­ze koji soci­jal­nim dam­pin­gom pre­o­ti­ma­ju nji­ho­va rad­na mesta, a ovi njih kao boga­te samo­živ­ce koji svo­jim sin­di­ka­li­stič­kim i pro­tek­ci­o­ni­stič­kim nasi­ljem žele da ih spre­če da im kon­ku­ri­šu za inve­sti­ci­je zapad­nih kompanija.

Zemlje koje ula­ze u EU su jako pla­sti­čan pri­mer toga kako poli­tič­ke restrik­ci­je stva­ra­ju mržnju i zlu krv. Sko­ro smo u novi­na­ma mogli da pro­či­ta­mo kako čuve­na slo­ve­nač­ka fabri­ka voć­nih soko­va "Fruk­tal" otpu­šta zna­ča­jan broj svo­jih rad­ni­ka i seli pogo­ne u Make­do­ni­ju. Razlog tome je pri­klju­če­nje EU; po stu­pa­nju u član­stvo EU u maju ove godi­ne Slo­ve­ni­ja je mora­la da suspen­du­je spo­ra­zu­me o slo­bod­noj trgo­vi­ni sa zemlja­ma Jugo­i­stoč­ne Evro­pe, i uve­de im cari­ne. A te zemlje pred­sta­vlja­ju glav­no trži­šte za slo­ve­nač­ke pro­i­zvo­de. Kao posle­di­ca uzvrat­nih cari­na, slo­ve­nač­ka roba posta­je rastu­će nekon­ku­rent­na na istoč­nim trži­šti­ma, a ipak nema dovolj­no kva­li­te­ta da se pro­bi­je na Zapa­du. Zbog viso­kih tro­ško­va rad­ne sna­ge i veli­ke regu­la­ci­je u Slo­ve­ni­ji, nji­ho­ve fabri­ke i rad­na mesta pola­ko poči­nju da se sele na Istok. Vero­vat­no nije dale­ko dan kad će slo­ve­nač­ki sin­di­ka­ti i popu­li­stič­ki poli­ti­ča­ri kre­nu­ti u kam­pa­nju pro­tiv "Istoč­nja­ka" za zahte­vi­ma da se zau­sta­vi out­so­ur­cing. Zau­zvrat, Istoč­nja­ci će kre­nu­ti sa kam­pa­njom pro­tiv aro­gant­nih i sebič­nih zapad­nih suse­da koji neće da pode­le sa nji­ma bla­go­de­ti evrop­skog živo­ta, već uvo­de bari­je­re da dodat­no osi­ro­ma­še nas koji smo iona­ko siro­ma­šni. Ali – i tu je ključ – ni jed­ni ni dru­gi neće kri­vi­ti držav­ne gre­ške i inter­ven­ci­je za svo­je nevo­lje, već kapi­ta­li­zam. I tra­ži­će još držav­nih inter­ven­ci­ja da bi se ispra­vi­le posle­di­ce onih rani­jih. I tako une­do­gled. Ume­sto da shva­te da je reše­nje u uki­da­nju ili sma­nji­va­nju svih vrsta bari­je­ra, inter­ven­ci­ja i regu­la­ci­ja, oni će, na radost svo­je poli­tič­ke i inte­lek­tu­al­ne kla­se, samo per­pe­tu­i­ra­ti nesre­ću u kojoj su se našli, tra­že­ći još više onog zla od koga pate, kao leka za nje­ga samog.

Šta bi se desi­lo kad bi lju­di pri­hva­ti­li da uzrok siro­ma­štva, bede, ekstrem­ne nejed­na­ko­sti, pro­du­blji­va­nja jaza izme­đu Zapa­da i Isto­ka, Seve­ra i Juga, nije trži­šte nego drža­va? Da bi se to desi­lo, naj­pre inte­lek­tu­al­na eli­ta mora da shva­ti neke ele­men­tar­ne pro­po­zi­ci­je eko­nom­ske nau­ke: pri­vred­na slo­bo­da i dere­gu­la­ci­ja ima­ju sasvim suprot­ne efek­te od onih koje im pri­pi­su­ju levi­čar­ski inte­lek­tu­al­ci i poli­ti­ča­ri i biro­kra­ti zain­te­re­so­va­ni za per­pe­tu­i­ra­nje posto­je­ćih ogra­ni­če­nja i inter­ven­ci­ja. Slo­bo­dan pro­tok kapi­ta­la ujed­na­ča­va cenu kapi­ta­la širom slo­bod­nog svet­skog trži­šta; podi­že onde gde je pre­ni­ska a spu­šta gde je pre­vi­so­ka, uba­cu­ju­ći sve­že inve­sti­ci­je u zemlje gde ih ima malo (mini­mal­no sma­nju­ju­ći inve­sti­ra­nje u boga­tim zemlja­ma, pod uslo­vom da nisu pre­re­gu­li­sa­ne i sa veli­kom potro­šnjom). Slo­bod­no trži­šte rada ujed­na­ča­va nje­go­vu cenu, pri­mo­ra­va­ju­ći boga­te na kon­ku­ren­ci­ju sa siro­ma­šni­ma, i vode­ći pra­ved­ni­jem rad­nom zako­no­dav­stvu u svim zemlja­ma, koje biva dere­gu­li­sa­no i pojed­no­sta­vlje­no, da bi se odr­ža­la kon­ku­rent­nost sa dru­gi­ma. Zbir pret­hod­ne dve slo­bo­de vodi rastu siro­ma­šnih zema­lja zbog toga što mogu da kori­ste svo­je manje tro­ško­ve da bi pri­vu­kle kapi­tal koji slo­bod­no luta tra­že­ći inve­sti­ci­je s naj­ve­ćim ste­pe­nom pri­no­sa i naj­ma­njim tro­ško­vi­ma. Zbog opa­da­ju­će gra­nič­ne pro­duk­tiv­no­sti rada i kapi­ta­la, sve mere libe­ra­li­za­ci­je u prvoj fazi dis­pro­por­ci­o­nal­no poma­žu siro­ma­šni­ma (cete­ris pari­bus), da bi kasni­je ta dis­pro­por­ci­ja bila uma­nje­na i konač­no poče­la da išče­za­va sa išče­za­va­njem razli­ka. Narav­no, pret­po­stav­ka za ovu igru je posto­ja­nje valid­nih pra­vi­la i insti­tu­ci­ja u siro­ma­šnim zemlja­ma, odno­sno zašti­te pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va i ugo­vo­ra u prvom redu. Uko­li­ko toga nema, puka kom­pa­ra­tiv­na pred­nost jef­ti­ni­jeg rada ili većih moguć­no­sti za inve­sti­ra­nje, neće biti isko­ri­šće­na. To i obja­šnja­va zašto neke rani­je siro­ma­šne zemlje vrlo brzo napre­du­ju u eri glo­ba­li­za­ci­je, a neke nasta­vlaj­ju da stag­ni­ra­ju. U odsu­stvu jasno defi­ni­sa­nih i zašti­će­nih pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va, trans­ak­ci­o­ni tro­ško­vi kre­ta­nja resur­sa ka na naj­pro­fi­ta­bil­ni­jim upo­tre­ba­ma rastu, što vrši pri­ti­sak na inten­zi­tet raz­me­ne i inve­sti­ra­nja, a time i pri­vred­nog rasta. Oni sa dobrim pra­vi­li­ma napre­du­ju brzo (jer sni­ža­va­ju trans­ak­ci­o­ne tro­ško­ve pol­so­va­nja), oni sa loši­jim pra­vil­ma spo­ri­je. I tu nema pomoći.

Na tre­ćem mestu, osim libe­ra­li­za­ci­je trži­šta kapi­ta­la i rada, slo­bod­na trgo­vi­na kori­sti kako boga­ti­ma tako i siro­ma­šni­ma, dopri­no­se­ći da jef­ti­ni­ja uvo­zna roba uve­ća­va poro­dič­ne budže­te i potro­šnju, sti­mu­li­šu­ći eko­no­mi­ju, kako u boga­ti­jim tako u siro­ma­šni­jim zemlja­ma. I ovde siro­ma­šni ima­ju veću mar­gi­nal­nu sto­pu pri­no­sa budu­ći da star­tu­ju sa niže pozi­ci­je. Ali, mno­go važni­je od toga, oni ima­ju apso­lut­ni porast inve­sti­ci­ja i dohot­ka, zato što stra­na kon­ku­ren­ci­ja pri­si­lja­va nji­ho­vu pri­vre­du na restruk­tu­ri­ra­nje i pri­la­go­đa­va­nje. To isku­stvo svih uspe­šnih zema­lja u razvo­ju (a takvih je sve više) kao na dla­nu poka­zu­je. I kad bi boga­ti zadr­ža­li svo­je posto­je­će trgo­vin­ske bari­je­re, siro­ma­šni bi tre­ba­lo da ih uki­nu, jer bi time ste­kli dodat­nu kom­pa­ra­tiv­nu prednost.

Sve ove tri slo­bo­de zajed­nič­ki dopri­no­se istin­skom inte­gri­sa­nju svet­ske eko­no­mi­je u jed­nu celi­nu, a to zna­či pot­po­ma­žu šire­nje mre­že pode­le rada i svih dobi­ta­ka od rastu­će eko­no­mi­je obi­ma i kon­ku­ren­ci­je. Inte­gri­sa­na svet­ska eko­no­mi­ja ne zna­či da svi uve­du iste zako­ne i regu­la­ci­je (restrik­ci­je) u skla­du sa stan­dar­di­ma pre­re­gu­li­sa­nih zapad­nih drža­va bla­go­sta­nja, već da vla­de uki­nu što je više mogu­će bari­je­ra kon­ku­ren­ci­ji i slo­bod­nom pro­to­ku kapi­ta­la i rad­ne sna­ge. Trži­šte je jedi­ni i naj­bo­lji instru­ment miro­lju­bi­ve sarad­nje lju­di širom sve­ta, i način na koji oni među­sob­no dopri­no­se jed­ni dru­gi­ma kroz koo­pe­ra­ci­ju i takmičenje.

Sva­ki poku­šaj da se bilo koje, a naj­ma­nje svet­sko, slo­bod­no trži­šte, disci­pli­nu­je, raci­o­na­li­zu­je i "popra­vi" držav­nom inter­ven­ci­jom i regu­la­ci­jom odo­zgo, opstru­i­ra ovaj pri­rod­ni pro­ces sarad­nje lju­di u svet­skoj pode­li rada. Držav­na inter­ven­ci­ja pred­sta­vlja rat koji vla­de obja­vlju­ju svo­jim gra­đa­ni­ma, da bi se zašti­ti­le pri­vi­le­gi­je uskog kru­ga pro­tek­ci­o­ni­stič­kih lobi­ja (sin­di­ka­ta, krup­nog bizni­sa, držav­ne biro­kra­ti­je), i oni izu­ze­li iz kon­ku­ren­ci­je. Ima li boljeg pri­me­ra od evrop­ske poljo­pri­vred­ne poli­ti­ke, kojom se dode­lju­ju ogrom­ne sub­ven­ci­je doma­ćim pro­i­zvo­đa­či­ma, a uvo­de veli­ke carin­ske i van­ca­rin­ske bari­je­re za robu stra­nih zema­lja? To je obja­va rata ne samo siro­ma­šni­ma u tre­ćem sve­tu koji ne mogu da pro­da­ju po tako suro­vo nepra­ved­nim pro­tek­ci­o­ni­stič­kim uslo­vi­ma, već i doma­ćim potro­ša­či­ma koji su dvo­stru­ko opo­re­zo­va­ni da bi neko tre­ći imao pri­vi­le­gi­je: oni mora­ju em da kupu­ju sku­plju doma­ću robu (sma­nju­ju­ći time svo­ju lič­nu šted­nju ili potro­šnju), em da izdva­ja­ju ogrom­na sred­stva za direkt­no budžet­sko sub­ven­ci­o­ni­sa­nje uskog kru­ga far­mer­skih lobija.

Držav­na inter­ven­ci­ja zapra­vo pred­sta­vlja akt upo­tre­be zakon­skog mono­po­la fizič­ke pri­nu­de da bi se lju­di pri­vo­le­li da rade nešto dru­go od onog što žele. Evrop­ski potro­šač želi da kupi šećer od jef­ti­nog srp­skog uvo­zni­ka, ali mu bri­sel­ska biro­kra­ti­ja koju "kap­ti­ra­ju" veli­ki pro­i­zvo­đa­či šeće­ra ne da, već uvo­di kvo­te, da bi saču­va­la mono­pol­ske pri­vi­le­gi­je svo­jih pra­vih kon­sti­tu­en­ci. Dakle, pot­pla­će­ni biro­kra­ti uskra­ću­ju lju­di­ma slo­bo­dan izbor, da bi uskom kru­gu svo­jih »pri­ja­te­lja« i fina­si­je­ra obez­be­di­li pri­vi­le­gi­je mimo trži­šta. I to je logi­ka držav­ne inter­ven­ci­je u eko­no­mi­ju u svim obla­sti­ma: ona uvo­di obra­zac alo­ka­ci­je resur­sa putem poli­tič­ke direk­ti­ve i biro­krat­ske arbi­tra­že, a ne dobro­volj­ne koo­pe­ra­ci­je, čime podri­va teme­lje miro­lju­bi­ve sarad­nje među lju­di­ma. Sarad­njom među lju­di­ma može da upra­vlja ili drža­va ili trži­šte. Tre­ćeg i kom­pro­mi­snog puta nema. Što pri­sil­ni obra­zac alo­ka­ci­je više pre­vla­da­va, to kon­flik­ti, nesta­bil­nost i pret­nja nasi­ljem rastu. Vaj­mar­ska Nemač­ka je naj­bo­lji pri­mer, gde je otvo­re­ni tota­li­ta­ri­zam bio samo zavr­šna kari­ka evo­lu­ci­je čiji su prvi kora­ci bili eko­nom­ska kolek­ti­vi­za­ci­ja, držav­ni mono­po­li kapi­ta­la i rada i oštar trgo­vin­ski protekcionizam.

Među­tim, lju­di često dozvo­lja­va­ju da ih zbu­ni okol­nost da drža­va ima mono­pol zakon­ske sile i da šti­ti lju­de od fizič­ke agre­si­je, pa oče­ku­ju da taj mono­pol tre­ba pro­ši­ri­ti i na eko­no­mi­ju. Tu se kri­je naj­ve­ća zam­ka. Eko­nom­ske aktiv­no­sti na slo­bod­nom trži­štu se zasni­va­ju na miro­lju­bi­voj sarad­nji u okvi­ru pode­le rada. Potro­ša­či svo­jim kupo­vi­na­ma iska­zu­ju svo­je pre­fe­ren­ci­je koje se kroz meha­ni­zam cena trans­mi­tu­ju do pro­i­zvo­đa­ča, koji teže da se pri­la­go­de želja­ma kupa­ca kroz cenov­nu i nece­nov­nu kon­ku­ren­ci­ju pro­i­zvo­da. Kao posle­di­ca tog tak­mi­če­nja, kva­li­tet pro­i­zvo­da raste a cena opa­da, i sebič­ni bizni­smen, neza­vi­sno od svo­je moti­va­ci­je (ili baš upra­vo zahva­lju­ju­ći njoj!) una­pre­đu­je korist svih. To je pri­ča koju izla­že teo­re­ma nevi­dlji­ve ruke Ada­ma Smi­ta. Među­tim, to što ovim pro­ce­som pro­gre­sa kroz miro­lju­bi­vu sarad­nju na trži­šti­ma ne upra­vlja nika­kva cen­tral­na sve­sna sila, ne zna­či da je sam pro­ces ira­ci­o­na­lan ili anar­hi­čan. Napro­tiv, raci­o­nal­no eko­nom­sko pla­ni­ra­nje je mogu­će samo u tom, pri­vid­no anar­hič­nom siste­mu, gde mili­o­ni lju­di slu­že jed­ni dru­gi­ma bez lič­nog poznan­stva ili altru­i­stič­kih moti­va­ci­ja. A omo­gu­ća­va­ju ga dve stva­ri: meha­ni­zam mone­tar­nih cena i pri­vat­no vla­sni­štvo nad sre­stvi­ma za pro­i­zvod­nju. Prvi meha­ni­zam omo­gu­ća­va kar­di­nal­no (inter­per­so­nal­no) pore­đe­nje ste­pe­na kori­sno­sti i kvan­ti­fi­ko­va­nje pre­fe­ren­ci­ja lju­di, a dru­gi odre­đi­va­nje cena fak­to­ra pro­i­zvod­nje kroz suče­lja­va­nje ponu­de i tra­žnje. Iako nije cen­tral­no usme­ra­van, ovaj sistem je jedi­no raci­o­na­lan, uko­li­ko nam je cilj pove­ća­nje ste­pe­na bla­go­sta­nja čita­vog dru­štva. I iznad sve­ga, to je jedi­ni sistem koji omo­gu­ća­va miro­lju­bi­vu sarad­nju u jed­nom mili­on­skom društvu.

Često se govo­ri o auto­ma­ti­zmu i ira­ci­o­nal­no­sti tog siste­ma. Ali, činje­ni­ca da on nije cen­tral­no usme­ra­van, već da pred­sta­vlja jedan oblik decen­tra­li­zo­va­nog odlu­či­va­nja, ne zna­či da je ira­ci­o­na­lan. Kako je to još pre pola veka poka­zao Ludwig von Mises, nije alter­na­ti­va izme­đu navod­no "bez­lič­nog" i "auto­mat­skog" mode­la nevi­dlji­ve ruke, i raci­o­nal­nog pla­ni­ra­nja od stra­ne vla­de. Napro­tiv, alter­na­ti­va je izme­đu raci­o­nal­nog pla­ni­ra­nja poje­di­na­ca u okvi­ru siste­ma pri­vat­nog vla­sni­štva i pode­le rada, i dik­ta­tu­re neke eli­te koja misli da će ona bolje pla­ni­ra­ti od samih lju­di, i da je ona ovla­šće­na da u nji­ho­vo ime odlu­ču­je šta će se, po kojoj ceni, i u kojim koli­či­na­ma proizvoditi.

Huma­ni­zo­va­nje "divljeg kapi­ta­li­zma" o kome toli­ko govo­re svi navod­ni huma­ni­sti, refor­ma­to­ri i filan­tro­pi, samo je eufe­mi­stič­ki izraz za uvo­đe­nje dik­ta­tu­re neke gru­pe lju­di nad čita­vim dru­štvom. Ta dik­ta­tu­ra može biti dosled­na i sve­o­bu­hvat­na (kao u Sta­lji­no­voj Rusi­ji, ili Mao Ce-ovoj Kini), ali može biti i deli­mič­na, boja­žlji­va i nedo­sled­na kao u savre­me­noj drža­vi bla­go­sta­nja. Ali, prin­cip osta­je isti: ili će eko­nom­skim aktiv­no­sti­ma upra­vlja­ti volja slo­bod­nih lju­di, iska­za­na kroz nji­ho­vo sva­kod­nev­no demo­krat­sko gla­sa­nje na trži­štu, ili nared­ba i direk­ti­va dik­ta­tor­ske eli­te. Tre­ćeg nema. Ili narod ili biro­kra­ti. Ili drža­va ili trži­šte. Držav­ni inter­ven­ci­o­ni­zam je samo rela­tiv­no bla­ga i često pod­no­šlji­va for­ma dik­ta­tu­re. Ali, zbog toga nije manje dik­ta­tu­ra, i ne tre­ba je uzdi­za­ti kao neka­kav napre­dak u odno­su na kapi­ta­li­zam. To što grip, za razli­ku od raka, ne ubi­ja, ne zna­či da je bolje ima­ti grip nego biti zdrav!

Osnov­na stvar koju mora­mo nau­či­ti: nasi­lje i kon­flik­ti u dru­štvu izvi­ru iz meša­nja poli­ti­ke u eko­nom­ski pro­ces, a ne iz dozvo­lja­va­nja samom pro­ce­su da nesme­ta­no deluje.