Libertarijanizam Roberta Nozika

Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja (1974) pozna­tog ame­rič­kog filo­zo­fa Rober­ta Nozi­ka (1938–2002) posta­la je vrlo brzo neza­o­bi­la­zno šti­vo za sva­kog poje­din­ca zain­te­re­so­va­nog za pro­mo­vi­sa­nje i una­pre­đe­nje indi­vi­du­al­nih slo­bo­da. Šta­vi­še, posta­la je neza­o­bi­la­zni deo sva­kog kur­sa iz savre­me­ne poli­tič­ke filo­zo­fi­je, prav­ne teo­ri­je ili eti­ke, koji drže do svog aka­dem­skog dig­ni­te­ta ¹ . To je neo­bi­čan put i možda taj­na ove knji­ge – pisa­na aka­dem­skim jezi­kom, bave­ći se pro­ble­mi­ma koji su u to vre­me uzne­mi­ra­va­li samo aka­dem­ske duho­ve, ubr­zo je posta­la best­se­ler, širo­ko komen­ta­ri­sa­na, ospo­ra­va­na i bra­nje­na. Ono što sva­ki inte­lek­tu­a­lac potaj­no želi – da nje­go­vo pisa­nje nađe odje­ka i kod šire publi­ke i da na neki način uti­če na epo­hu – to je Nozik posti­gao bez ika­kve pre­ten­zi­je i sa lako­ćom. Inte­lek­tu­al­nom sce­nom u Sjed­ni­nje­nim Drža­va­ma, kojom su u to vre­me – kao uosta­lom i u ostat­ku sve­ta – domi­ni­ra­li levi­čar­ski teo­re­ti­ča­ri, poput Mar­ku­zea, Sar­tra, Ador­na, Haber­ma­sa i Rol­sa, pro­neo se tor­na­do zvan Nozik, koji je u pot­pu­no­sti rede­fi­ni­sao okvir dota­da­šnjih disku­si­ja o poli­ti­ci, raz­nev­ši u param­par­čad dotad domi­nant­nu levi­čar­sku kon­ven­ci­o­nal­nu mudrost.  Aka­dem­ski inte­lek­tu­al­ni esta­bli­šment je morao pri­zna­ti liber­ta­ri­ja­ni­zam kao jed­nu veo­ma vital­nu i u mno­go čemu nad­moć­nu poli­tič­ku dok­tri­nu. Dotad u aka­dem­skim kru­go­vi­ma goto­vo ano­nim­no delo Mize­sa, Rot­bar­da, Kir­zne­ra, tač­ni­je, čita­va jed­na nasil­no poti­snu­ta tra­di­ci­ja liber­ta­ri­ja­ni­zma, sti­če zaslu­že­no pri­zna­nje. Ono što je bilo pri­sut­no na tada­šnjoj inte­lek­tu­al­noj sce­ni od kla­sič­ne libe­ral­ne lite­ra­tu­re, jeste Mil­ton Frid­man i nje­go­va “čika­ška ško­la” u aka­dem­skom sve­tu, i knji­ge publi­cist­ki­nje i neu­mor­ne pole­mi­čar­ke Ajn Rend, kao i njen objek­ti­vi­stič­ki pokret. Mize­so­va i Rot­bar­do­va kapi­tal­na dela i pozna­ti semi­na­ri bili su pri­vi­le­gi­ja samo uskog kru­ga posve­će­nih. Uspeh Nozi­ko­ve knji­ge brzo će tu pro­me­ni­ti stva­ri, jer je sam Nozik u stva­ri bio bli­zak tim uskim kru­go­vi­ma, oda­kle je, po sop­stve­nom pri­zna­nju, i dobio sna­žan i odlu­ču­ju­ći pod­sti­caj za pisa­nje svo­je knji­ge. Pre­ko Nozi­ka, aka­dem­ska jav­nost i šira čita­lač­ka publi­ka će se na taj način retro­ak­tiv­no upo­zna­ti i sa remek-deli­ma austrijanaca.

Nozik gra­di svo­ju teo­ri­ju drža­ve tako što pola­zi od nepri­ko­sno­ve­nih indi­vi­du­al­nih pra­va i pita da li ona osta­vlja­ju mesta za bilo kakvu drža­vu, a da ta pra­va ne budu povre­đe­na. Nje­gov odgo­vor je da je “mini­mal­na drža­va” jedi­no moral­no oprav­da­na, uto­li­ko što je ona stro­go ogra­ni­če­na na zašti­tu indi­vi­du­al­nih pra­va poje­di­na­ca. Ovo je bila prvo­kla­sna inte­lek­tu­al­na pro­vo­ka­ci­ja upu­će­na tabo­ru anar­hi­sta. Nai­me, Nozik ne samo da zago­va­ra mini­mal­nu drža­vu, poput kla­sič­nih libe­ra­la, pa i samog Mize­sa, nego je sma­tra i moral­no neop­hod­nom. Kla­sič­ni libe­ra­li su drža­vu sma­tra­li možda neop­hod­nom, ali ret­ko ko se usu­đi­vao opi­sa­ti je u ter­mi­ni­ma nečeg moral­no poželj­nog. Sto­ga je prva tre­ći­na knji­ge u celo­sti posve­će­na disku­si­ji sa liber­ta­ri­jan­skim anarhizmom.

Anar­hi­sti su uzvra­ti­li i u pri­lič­noj meri ospo­ri­li Nozi­ko­vu argu­men­ta­ci­ju, ² tako da je taj deo Nozi­ko­ve knji­ge i naj­po­dlo­žni­ji kri­ti­ci, i njen naj­sla­bi­ji deo. Odgo­vo­re iz tabo­ra liber­ta­ri­jan­skih anar­hi­sta koje dono­si­mo biće od pomo­ći čita­o­cu i u raz­mr­si­va­nju pri­lič­no zaple­te­nog klup­ka Nozi­ko­ve argu­men­ta­ci­je. Među­tim, ono što je osta­lo posle te disku­si­je, jeste da više niko u aka­dem­skom sve­tu nije mogao da pre­ten­du­je da ozbilj­no piše o poli­tič­koj teo­ri­ji ili mora­lu igno­ri­šu­ći anar­hi­stič­ke pri­go­vo­re. Pri­zna­nje i uva­ža­va­nje koje je u aka­dem­skim kru­go­vi­ma, zahva­lju­ju­ći knji­zi Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja, ste­kla anar­hi­stič­ka poli­tič­ka dok­tri­na austrij­ske ško­le, umno­go­me kon­ver­gi­ra sa uva­ža­va­njem koje je austrij­ska ško­la eko­no­mi­je dobi­la sa dode­lji­va­njem Nobe­lo­ve nagra­de za eko­no­mi­ju Fri­dri­hu Haje­ku za teo­ri­ju poslov­nih ciklu­sa iste te godi­ne. Bio je to talas slo­bo­de koji je zaplju­snuo oba­le čita­vog inte­lek­tu­al­nog sve­ta, i koji će pre­ra­sti u pli­mu koja će, sa Regan-Tačer revo­lu­ci­jom, pro­me­ni­ti lice čita­vog sve­ta, i uči­ni­ti ga pri­stoj­ni­jim mestom za život sva­kog čove­ka pri­vr­že­nog ide­a­li­ma indi­vi­du­al­ne slobode.

Od jed­na­kog zna­ča­ja kao prva tre­ći­na knji­ge, jeste Nozi­kov poku­šaj da ponu­di svo­ju teo­ri­ju prav­de kao ovla­šće­no­sti, u dru­gom, sre­di­šnjem delu knji­ge. Nozik, razvi­ja­ju­ći svo­ju teo­ri­ju prav­de, u stva­ri revi­ta­li­zu­je i umno­go­me usa­vr­ša­va kla­sič­nu libe­ral­nu teo­ri­ju prav­de, kako je ona izne­se­na još kod Džo­na Loka. Ovde dono­si­mo pre­vod prvog dela te raspra­ve, u kojoj Nozik ospo­ra­va “teo­ri­ju prav­de” tada­šnje aka­dem­ske zve­zde u uspo­nu, soci­ja­li­ste Džo­na Rol­sa. Pored toga, tu su i pri­lo­zi Miro­sla­va Pro­ko­pi­je­vi­ća i Iva­na Jan­ko­vi­ća, koji na sja­jan način raspra­vlja­ju Nozi­ko­vu teo­ri­ju prav­de i poka­zu­ju nje­nu nad­moć­nost nad Rol­so­vom distri­bu­tiv­nom teo­ri­jom prav­de. Nozik poka­zu­je da je Rol­so­va teo­ri­ja prav­de, ne samo logič­ki nedo­sled­na i prag­ma­tič­ki kon­tra­pro­duk­tiv­na kon­struk­ci­ja, već sa sta­no­vi­šta indi­vi­du­al­nih pra­va – moral­no neo­prav­da­na. Ona je pred­sta­vlja­la neku vrstu “puza­ju­ćeg tota­li­ta­ri­zma” i izraz domi­nant­ne vere čita­vog 20. veka u sve­moć države.

Pre­ma Nozi­ku, mini­mal­na drža­va, koju on zago­va­ra, ne samo da je jedi­na koja šti­ti indi­vi­du­al­na pra­va, i kao takva moral­no oprav­da­na, već i jedi­na koja pred­sta­vlja “okvir” za sva­ko uto­pij­sko raz­mi­šlja­nje, jedi­na ostva­re­na uto­pi­ja. To je na izve­stan način, Nozi­kov odgo­vor na kla­sič­ni pri­go­vor libe­ral­nom kapi­ta­li­zmu, da ide­a­li koje to dru­štvo pro­mo­vi­še ima­ju vrlo nisku emo­tiv­nu vred­nost i uto­pij­ski sadr­žaj, i da za njih niko neće “ginu­ti”. Pre­ma Nozi­ku, zago­va­ra­nje ide­a­la libe­ral­nog kapi­ta­li­zma pred­sta­vlja jedi­nu moral­no odbra­nji­vu poli­tič­ku uto­pi­ju. To što Nozik svo­ju “mini­mal­nu drža­vu” nazi­va uto­pij­skom, tako­đe govo­ri o inte­lek­tu­al­noj kli­mi i dru­štve­nom ure­đe­nju u kojem je knji­ga pisa­na. Tira­ni­ja eta­ti­zma, iako dosta osla­blje­na na nekim svo­jim glav­nim kota­ma, i danas Nozi­kov ide­al “mini­mal­ne drža­ve” još uvek čini uto­pij­skim pro­jek­tom na čijem ostva­re­nju se još mno­go ima raditi.

Sva­ka­ko skre­će­mo pažnju i na zani­mljiv Nozi­kov tekst o inte­lek­tu­al­ci­ma, u kojem, poput Šum­pe­te­ra, Haje­ka i R. Aro­na, na mae­stra­lan način ispi­tu­je razlo­ge dis­pro­por­ci­o­nal­no viso­ke podr­ške inte­lek­tu­a­la­ca soci­ja­li­stič­kim ide­ja­ma, i nala­zi da su oni pogla­vi­to sadr­ža­ni u nasle­đe­nim navi­ka­ma mišlje­nja hije­rar­hi­zo­va­nih obra­zov­nih insti­tu­ci­ja u koji­ma sta­tus i nagra­da zavi­se od pozna­va­nja opštih inte­lek­tu­al­nih kon­ce­pa­ta. Za razli­ku od toga, nagra­da na trži­štu zavi­si od sna­la­žlji­vo­sti, pre­du­zet­nič­ke anti­ci­pa­ci­je, a često i sre­će, što u oči­ma inte­lek­tu­a­ca stva­ra uve­re­nje o suštin­skoj nepra­ved­no­sti siste­ma slo­bod­nog tržišta.

Kra­ći tek­sto­vi koje smo sme­sti­li na kra­ju našeg tema­ta uči­ni­li su nam se zani­mlji­vim i kao sve­do­čan­stva nepo­sred­nih uče­sni­ka tih disku­si­ja i kao vrlo instruk­tiv­ni teo­rij­ski kro­ki­ji Nozi­ko­ve poli­tič­ke teo­ri­je. Na kra­ju je – ispo­sta­vi­lo se, naža­lost, i posled­nji — inter­vju koji je dao Nozik Džu­li­ja­nu San­če­zu. U nje­mu se Nozik na upe­ča­tljiv način osvr­će na svo­je delo i mno­ge kon­tro­ver­ze koje su ga pratile.