Zašto mrzim decu

Nisam uvek mrzeo decu. Veli­ki deo pro­te­klih četvrt veka sam pro­veo entu­zi­ja­stič­no se sta­ra­ju­ći o mojoj deci, nov­cem koji mi je vlast tako veli­ko­du­šno osta­vi­la. Napor­no sam radio da ona ne bi mora­la da idu u jav­ne ško­le, učio ih šta je dobro a šta ne, i poput Toroa, koje od tako­zva­nih “zako­na” ne vre­di poštovati. 

Čini se da se danas deca se rađa­ju sa matič­nim bro­je­vi­ma na čelu, zdrav­stve­nim kar­to­ni­ma u usti­ma, i mobil­nim tele­fo­ni­ma u pele­na­ma, sa sve direkt­nom dou­šnič­kom lini­jom ka tira­ni­nu. Raz­mo­tri­te koli­ko često naše slo­bo­de biva­ju odu­ze­te u ime dece. Ne govo­rim samo o lovu na vešti­ce povo­dom deči­je por­no­gra­fi­je, koji će dobi­ti nov zamah sa Omni­bus zako­nom koji se usko­ro usva­ja (u Kanadi).

Seti­mo se levi­čar­ske izbor­ne pro­pa­gan­de, koja je besram­no kori­sti­la sli­ke dece da bi nas pri­vu­kli u Vrli novi svet. Zarad buduć­no­sti dece, tre­ba da se odrek­ne­mo naših slo­bo­da i veru­je­mo Veli­kom Bratu.

Ili, raz­mi­sli­te o novim zdrav­stve­nim upo­zo­re­nji­ma o duva­nu. Dva mala deča­ka nas mole, nevi­nim lici­ma budu­ćih levi­čar­skih gla­sa­ča: “Ne truj­te nas.” Neva­lja­li rodi­te­lji! Ali, sada će vas spa­sti fini biro­kra­ti i poli­ti­ča­ri. Oni usva­ja­ju zako­ne koji im dopu­šta­ju da poša­lju svo­je pre­to­ri­jan­ce na nas ako puši­mo na pogre­šnim mesti­ma, otva­ra­mo resto­ra­ne “samo za puša­če,” pro­i­zvo­di­mo ciga­re­te a da ne širi­mo nji­ho­vu pro­pa­gan­du, i tako dalje. Deca se unaj­mlju­ju da pot­ka­zu­ju rad­nje koje pro­da­ju ciga­re­te mla­di­ma ne zahte­va­ju­ći nji­ho­ve lič­ne kar­te, koje ne bi tre­ba­lo da postoje.

Naj­bo­lji svet za decu se tek stva­ra. Dva kanad­ska eksper­ta za jav­no zdra­vlje pre­dla­žu da se rodi­te­lji koji puše u pri­su­stvu svo­je dece pri­ja­ve vla­sti­ma. Ide­ja dava­nja dozvo­le za rodi­telj­stvo pre nego što im bude dopu­šte­no da uzga­ja­ju decu, cir­ku­li­še u aka­dem­skim kru­go­vi­ma već dve dece­ni­je. Neza­mi­sli­va ide­ja? Naši rodi­te­lji bi to rekli za veći­nu zako­na koji su danas na snazi.

Pomi­sli­te na stva­ri koje smo ura­di­li da bi zašti­ti­li našu decu od dro­ga – uče­ći se od maj­ke sve Veli­ke Bra­će, vla­de SAD. Rat pro­tiv dro­ga je bio naj­bo­lji izgo­vor za nad­zi­ra­nje finan­sij­skih trans­ak­ci­ja i oja­ča­va­nje gra­nič­nog nad­zo­ra, uz pse tra­ga­če i ljud­ske spo­do­be koje nam otva­ra­ju poštu.

Raz­mo­tri­te kon­tro­lu oruž­ja, još jed­ne eta­ti­stič­ke izmi­šljo­ti­ne za koju se deca mobi­li­šu od stra­ne nji­ho­vog suro­gat­nog rodi­te­lja – Drža­ve. Sve više i više zako­na koji zadi­ru u naša pra­va se prav­da­ju neo­hod­no­šću raz­o­ru­ža­va­nja kri­mi­na­la­ca, spre­ča­va­njem pošte­nih gra­đa­na da kori­ste svo­je oruž­je u samo­od­bra­ni ili spre­ča­va­njem lju­di da se povre­de, i sve to, narav­no, u ime nevi­ne dece. Ove kon­tro­le su pre­ko noći pre­tvo­ri­le mili­o­ne odra­slih Kana­đa­na u kri­mi­nal­ce i sto­ti­ne hilja­da u nešto mno­go gore: zado­volj­ne ispu­ni­te­lje formulara.

Haj­de da se vra­ti­mo na lov pro­tiv deči­je por­no­gra­fi­je, u kojem rodi­te­lji ne sme­ju sli­ka­ti svo­ju deči­cu dok su gola, bez rizi­ka da će neki Ili­ja Čvo­ro­vić zva­ti držav­ne pre­to­ri­jan­ce. Sla­žem se da ima nekih gad­nih pri­me­ra­ka čove­čan­stva i da stvar­no sek­su­al­no isko­ri­šta­va­nje dece mora biti kažnje­no. Ali, ovo nije razlog za stva­ra­nje por­no­graf­ske poli­ci­je koja kažnja­va vir­tu­el­ne grehove.

Isto­vre­me­no, pre­za­šti­će­na deca, uzga­ja­na u nepu­šač­koj sre­di­ni, stre­lja­ju i bodu svo­je male škol­ske dru­go­ve u jav­nim školama.

Kakvo mi to dru­štvo stva­ra­mo za tu decu? Dru­štvo gde će lju­di biti vla­da­ri i kri­mi­nal­ci, ili doži­vot­na deca. Seti­mo se šta je Alek­sis de Tokvil pred­vi­deo pre 150 godi­na o demo­krat­skim dru­štvi­ma buduć­no­sti: “Nad ovom rasom lju­di sto­ji ogrom­na i tutor­ska moć, koja pre­u­zi­ma samo na sebe da im osi­gu­ra zado­vo­lje­nja i nad­zi­re im sud­bi­nu. Ta moć je apso­lut­na, detalj­na, stal­na, pre­do­stro­žna i bla­ga. Liči­la bi na auto­ri­tet rodi­te­lja, da je, poput tog auto­ri­te­ta, njen cilj da spre­mi lju­de za zre­lost: ali ona napro­tiv jedi­no teži da ih zadr­ži u več­nom maloletstvu.”

Kada bolje raz­mi­slim, ume­sto da mrzi­mo decu, tre­ba da mrzi­mo eksplo­a­ta­to­re koji ih kori­ste kao alat za naše poro­blja­va­nje. Nema mesta za mržnju, samo lju­bav, u Novom Dobu? Tre­ba li da voli­mo i tira­ne? Sma­tram da bi ovo samo stvo­ri­lo gene­ra­cij­ski tran­sfer mržnje. Jer kada sve puk­ne, i naša deca ili nji­ho­va deca se pro­bu­de, mrze­će dana­šnje deči­je eksplo­a­ta­to­re. Ni mi osta­li neće­mo izbe­ći kri­vi­ci: naši potom­ci će nas mrze­ti što nismo zau­sta­vi­li finu tira­ni­ju dok smo mogli.

Pjer Lemi­ju (Pier­re Lemi­e­ux) je fran­ko-kanad­ski eko­no­mi­sta, ugled­ni kolum­ni­sta u mno­gim časo­pi­si­ma i autor broj­nih knji­ga. Čla­nak koji pre­no­si­mo obja­vljen je u časo­pi­su The Lais­sez Fai­re City Times. Pre­vod: Andre­ja Vražalić