Zašto mrzim decu

Nisam uvek mrzeo decu. Veliki deo proteklih četvrt veka sam proveo entuzijastično se starajući o mojoj deci, novcem koji mi je vlast tako velikodušno ostavila. Naporno sam radio da ona ne bi morala da idu u javne škole, učio ih šta je dobro a šta ne, i poput Toroa, koje od takozvanih “zakona” ne vredi poštovati.

Čini se da se danas deca se rađaju sa matičnim brojevima na čelu, zdravstvenim kartonima u ustima, i mobilnim telefonima u pelenama, sa sve direktnom doušničkom linijom ka tiraninu. Razmotrite koliko često naše slobode bivaju oduzete u ime dece. Ne govorim samo o lovu na veštice povodom dečije pornografije, koji će dobiti nov zamah sa Omnibus zakonom koji se uskoro usvaja (u Kanadi).

Setimo se levičarske izborne propagande, koja je besramno koristila slike dece da bi nas privukli u Vrli novi svet. Zarad budućnosti dece, treba da se odreknemo naših sloboda i verujemo Velikom Bratu.

Ili, razmislite o novim zdravstvenim upozorenjima o duvanu. Dva mala dečaka nas mole, nevinim licima budućih levičarskih glasača: “Ne trujte nas.” Nevaljali roditelji! Ali, sada će vas spasti fini birokrati i političari. Oni usvajaju zakone koji im dopuštaju da pošalju svoje pretorijance na nas ako pušimo na pogrešnim mestima, otvaramo restorane “samo za pušače,” proizvodimo cigarete a da ne širimo njihovu propagandu, i tako dalje. Deca se unajmljuju da potkazuju radnje koje prodaju cigarete mladima ne zahtevajući njihove lične karte, koje ne bi trebalo da postoje.

Najbolji svet za decu se tek stvara. Dva kanadska eksperta za javno zdravlje predlažu da se roditelji koji puše u prisustvu svoje dece prijave vlastima. Ideja davanja dozvole za roditeljstvo pre nego što im bude dopušteno da uzgajaju decu, cirkuliše u akademskim krugovima već dve decenije. Nezamisliva ideja? Naši roditelji bi to rekli za većinu zakona koji su danas na snazi.

Pomislite na stvari koje smo uradili da bi zaštitili našu decu od droga – učeći se od majke sve Velike Braće, vlade SAD. Rat protiv droga je bio najbolji izgovor za nadziranje finansijskih transakcija i ojačavanje graničnog nadzora, uz pse tragače i ljudske spodobe koje nam otvaraju poštu.

Razmotrite kontrolu oružja, još jedne etatističke izmišljotine za koju se deca mobilišu od strane njihovog surogatnog roditelja – Države. Sve više i više zakona koji zadiru u naša prava se pravdaju neohodnošću razoružavanja kriminalaca, sprečavanjem poštenih građana da koriste svoje oružje u samoodbrani ili sprečavanjem ljudi da se povrede, i sve to, naravno, u ime nevine dece. Ove kontrole su preko noći pretvorile milione odraslih Kanađana u kriminalce i stotine hiljada u nešto mnogo gore: zadovoljne ispunitelje formulara.

Hajde da se vratimo na lov protiv dečije pornografije, u kojem roditelji ne smeju slikati svoju dečicu dok su gola, bez rizika da će neki Ilija Čvorović zvati državne pretorijance. Slažem se da ima nekih gadnih primeraka čovečanstva i da stvarno seksualno iskorištavanje dece mora biti kažnjeno. Ali, ovo nije razlog za stvaranje pornografske policije koja kažnjava virtuelne grehove.

Istovremeno, prezaštićena deca, uzgajana u nepušačkoj sredini, streljaju i bodu svoje male školske drugove u javnim školama.

Kakvo mi to društvo stvaramo za tu decu? Društvo gde će ljudi biti vladari i kriminalci, ili doživotna deca. Setimo se šta je Aleksis de Tokvil predvideo pre 150 godina o demokratskim društvima budućnosti: “Nad ovom rasom ljudi stoji ogromna i tutorska moć, koja preuzima samo na sebe da im osigura zadovoljenja i nadzire im sudbinu. Ta moć je apsolutna, detaljna, stalna, predostrožna i blaga. Ličila bi na autoritet roditelja, da je, poput tog autoriteta, njen cilj da spremi ljude za zrelost: ali ona naprotiv jedino teži da ih zadrži u večnom maloletstvu.”

Kada bolje razmislim, umesto da mrzimo decu, treba da mrzimo eksploatatore koji ih koriste kao alat za naše porobljavanje. Nema mesta za mržnju, samo ljubav, u Novom Dobu? Treba li da volimo i tirane? Smatram da bi ovo samo stvorilo generacijski transfer mržnje. Jer kada sve pukne, i naša deca ili njihova deca se probude, mrzeće današnje dečije eksploatatore. Ni mi ostali nećemo izbeći krivici: naši potomci će nas mrzeti što nismo zaustavili finu tiraniju dok smo mogli.

Pjer Lemiju (Pierre Lemieux) je franko-kanadski ekonomista, ugledni kolumnista u mnogim časopisima i autor brojnih knjiga. Članak koji prenosimo objavljen je u časopisu The Laissez Faire City Times. Prevod: Andreja Vražalić