Komplikovani balet doktora Slavoja Žižeka

Knji­ga neo­bič­nog i pro­vo­ka­tiv­nog naslo­va, Manje lju­ba­vi — više mržnje, nudi nam dobar retro­spek­tiv­ni uvid u posled­njih dese­tak godi­na teo­rij­ske (hiper)produkcije pozna­tog slo­ve­nač­kog filo­zof­skog publi­ci­ste, Sla­vo­ja Žiže­ka. (Izbor tek­sto­va je napra­vio sam autor, spe­ci­jal­no za srp­skog izda­va­ča — Beo­grad­ski krug.) Nai­me, na poza­di­ni inte­re­sant­nih filo­zof­skih "pro­bo­ja", koje je ovaj autor ostva­rio svo­jim (mark­si­stič­ki obo­je­nim) poli­tič­kim čita­njem Laka­na u svo­jim "ranim rado­vi­ma", deve­de­stih godi­na smo ima­li pri­li­ke da pri­su­stvu­je­mo nje­go­vom pre­o­bra­će­nju u pra­vog-prav­ca­tog filo­zof­skog super-sta­ra i insti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nog ekscen­tri­ka na svet­skoj inte­lek­tu­al­noj sce­ni — čemu je nemi­nov­no usle­di­lo "štan­co­va­nje" daj­džest izda­nja i rei­zda­nja nje­go­vih knji­ga u, za stan­dar­de filo­zof­ske lite­ra­tu­re, enorm­nim koli­či­na­ma (bli­zu sto­ti­nu naslo­va + Rea­ding… kod Blackwell‑a!), tako da bismo danas, bez mno­go pre­te­ri­va­nja, mogli govo­ri­ti i o feno­me­nu svo­je­vr­sne inter­na­ci­o­nal­ne "žiže­kov­ske" filo­zof­ske kul­tu­re deve­de­se­tih. Žižek bi, u stva­ri, danas — pored Bodri­ja­ra, Slo­ter­daj­ka i Čom­skog — zau­zi­mao istak­nu­to mesto u onoj "poe­ti­zo­va­noj", komer­ci­ja­li­zo­va­noj i medij­ski vrlo atrak­tiv­noj, ras­pe­va­noj ror­ti­jev­skoj "post-filo­zof­skoj kul­tu­ri", čije je domi­nant­no obe­lež­je odsu­stvo pošto­va­nja za nau­ku i raci­o­nal­ni argu­ment i pre­da­va­nje lite­rar­nim afek­ta­ci­ja­ma i roman­tič­nim propovedima.

Iako bi prva, goto­vo pri­rod­na reak­ci­ja na ovu okol­nost od stra­ne nekog filo­zof­skog puri­tan­ca mogla biti reak­ci­ja optu­ži­va­nja za "tezga­re­nje", "pro­sti­tu­i­sa­nje" i "lai­ci­za­ci­ju" jed­ne ugled­ne pro­fe­si­je, kao i sum­nji­če­nja auto­ra za "povr­šnost" i "nekom­pe­tent­nost" u stva­ri­ma filo­zo­fi­je (što su sve kva­li­fi­ka­ci­je koje su na Žiže­ko­vu adre­su sti­za­le od stra­ne nje­mu nesklo­nih i ne toli­ko popu­lar­nih kole­ga), ove reak­ci­je tre­ba naj­če­šće pri­pi­sa­ti, i kao takve odmah odba­ci­ti, histe­rič­nim izli­vi­ma i nemoć­nom revol­tu "nesreć­ne sve­sti" jed­ne bran­še koja je sebi name­ni­la povla­šće­nu pozi­ci­ju u kor­pu­su ljud­skog zna­nja i koja već veko­vi­ma ne ume da iza­đe iz svo­je dubo­ke ado­le­scent­ske kri­ze iden­ti­te­ta. U stva­ri, mogu­će je da ovo Žiže­ko­vo "mek­do­nal­di­zo­va­nje" Laka­no­ve teo­rij­ske psi­ho­a­na­li­ze, i goto­vo opsce­no "pro­fa­ni­zo­va­nje" tra­di­ci­o­nal­ne opskur­no-ari­sto­krat­ske poz(icij)e filo­zo­fi­je u nje­noj samo­na­met­nu­toj geto­i­za­ci­ji, pred­sta­vlja naj­po­zi­tiv­ni­ju stra­nu celo­kup­nog nje­go­vog rada. Među­tim, ono što rela­ti­vi­zu­je ovaj uti­sak jeste činje­ni­ca da pome­nu­ta Žiže­ko­va holi­vud­ski raz­i­gra­na popul(ar)izacija teo­ri­je, isto­vre­me­no nije uspe­la da raz­gra­di sop­stve­no tvr­do dok­tri­nar­no jezgro mark­si­stič­ke orto­dok­si­je, zao­sta­le iz nje­go­vih prvih, "čisto-filo­zof­skih" spi­sa. Nai­me, u veći­ni knji­ga iz deve­de­se­tih (uklju­čiv i ovu koja je pred nama) ovog, po vla­sti­tom ("samo­i­ro­nič­nom") pri­zna­nju, "posled­njeg živog sta­lji­ni­ste", može­mo nai­ći na mno­štvo duho­vi­tih, vrca­vih i lucid­nih iro­ni­za­ci­ja i zaje­dlji­vih komen­ta­ri­sa­nja na račun sve­ga i sva­če­ga, ali ono što, po defi­ni­ci­ji, nika­kvom komen­ta­ri­sa­nju i iro­ni­za­ci­ji ne pod­le­že, ono smrt­no-ozbilj­no, posve­će­no "mesto" čita­vog nje­go­vog "opu­sa", jeste auto­ro­vo fun­da­men­tal­no-onto­lo­ško ose­ća­nje da je kapi­ta­li­zam naj­ve­će zlo ovo­ga sve­ta. Para­dok­sal­no, ovaj Žiže­kov para-teo­rij­ski, emo­tiv­no-ide­o­lo­ški a pri­o­ri, daje neku vrstu per­ver­zne unu­tra­šnje kohe­zi­je nje­go­vom, ina­če, po sebi nein­te­gri­sa­nom temat­skom i idej­nom gali­ma­ti­ja­su doset­ki, poša­li­ca i polu­mi­sli na zada­tu temu "pozna­va­nja sve­ga". Tako, sa ovim našim omni­o­lo­gom opšte prak­se, neka­ko uvek una­pred zna­mo na čemu smo. Bilo da je reč o poli­tič­koj eko­no­mi­ji ili laka­nov­skoj psi­ho­a­na­li­zi, bom­bar­do­va­nju Jugo­sla­vi­je ili Hič­ko­ko­vim fil­mo­vi­ma, ratu u Čeče­ni­ji ili, pak, o šosta­ko­vi­če­voj "Petoj sim­fo­ni­ji", uvek una­pred zna­mo da će se "na kra­ju bala­de", u ulo­zi "loših moma­ka", poja­vi­ti omni­po­tent­na ame­rič­ka admi­ni­stra­ci­ja sa svo­jim sve­o­bu­hvat­nim, "tota­li­tar­nim" pre­ten­zi­ja­ma da u ime "ano­nim­ne logi­ke Kapi­ta­la", pot­či­ni ceo-cel­ca­ti svet svo­joj satan­skoj i nepri­rod­noj vladavini.

A upra­vo je ovaj Žiže­kov radi­kal­ni anti-ame­ri­ka­ni­zam, ovo nje­go­vo "tvr­do", nere­flek­to­va­no pro­to-sta­lji­ni­stič­ko dok­tri­nar­no "jezgro", kao što je pozna­to, ono što ga u naj­ve­ćoj meri pre­po­ru­ču­je pažnji ove naše srbi­jan­sko-malo­va­ro­ške jav­no­sti. Dodu­še, Žižek neće impo­zant­nom kon­spi­ro­lo­ško-poli­tič­kom idej­nom masi­vu ono­ga-ovde-odu­vek-zna­nog pri­do­da­ti nijed­nu novu isti­nu (gle­da­no iz tog ugla, Žižek bi ovde u naj­bo­ljem slu­ča­ju mogao zado­bi­ti sta­tus tek pri­u­če­nog šegr­ta u Cen­tru za geo­po­li­tič­ke stu­di­je, tj. obič­nog anti­a­me­ri­ka­ni­ste-ama­te­ra); među­tim, ono čime će Žižek nemi­nov­no na sebe skre­nu­ti pozor­nost našeg čita­telj­stva, jeste nje­go­va nespor­na ele­gan­ci­ja sti­la, nje­go­va laka­nov­ska "ana­li­tič­ka" kon­zi­stent­nost i filo­zof­ska kom­pe­ten­ci­ja, što su sve kva­li­te­ti koji će odsad kra­si­ti ono naše sta­ro­stav­no "zna­no". A sve to još iz pera jed­nog objek­tiv­nog i nepri­stra­snog svet­skog pisca! Ume­sto da se i dalje zama­ja­va­mo logič­ki nezgrap­nim, poli­tič­ki sum­nji­vim i teo­rij­ski restrin­gi­ra­nim "veri­fi­ka­ci­ja­ma" svo­je temelj­ne ide­o­lo­ško-poli­tič­ke intu­i­ci­je — "skr­pa­re­nim" od stra­ne doma­će ćiril-filo­sof­ske inte­lek­tu­al­ne "avan­gar­de" (kom­pro­mi­to­va­ne sarad­njom sa Milo­še­vi­će­vim reži­mom) — Žižek će nam sada, u svom lepr­ša­vom hip-hop sti­lu i meto­do­lo­ški bes­pre­kor­nom mani­ru čove­ka koji jed­nim jedi­nim "gestom" ume da ras­krin­ka i raz­o­bli­či sve to bes­kraj­no mno­štvo "iska­zi­va­nja" fun­da­men­tal­nog i ubi­kvi­tet­nog Ame­rič­kog Zla (čija mno­go­stru­kost i sve­pri­su­će može vrlo lako da poko­le­ba, zave­de i obma­ne one bez dovolj­no filo­zof­skog obra­zo­va­nja i laka­nov­ske posve­će­no­sti u Taj­nu — jer, mi naj­te­že spo­zna­je­mo ono što nam je naj­bli­že…), lepo obja­sni­ti i poka­za­ti kako se arti­ku­li­še auten­tič­na idej­no-poli­tič­ka bor­ba pro­tiv ove vrhu­na­rav­ne svet­ske poša­sti na među­na­rod­nom pla­nu i u novim i vrlo nepo­volj­nim okolnostima.

Uosta­lom, zar nam se i sam autor, već u svom Pred­go­vo­ru… (u svo­joj "poru­ci srp­skoj jav­no­sti nakon hap­še­nja Milo­še­vi­ća"), sve­srd­no ne pre­po­ru­ču­je svo­jim lucid­nim zapa­ža­njem — isto­vre­me­no nam in nuce demon­stri­ra­ju­ći čitav svoj filo­zof­ski pro­se­de — jed­ne logič­ki tri­vi­jal­ne, ana­li­tič­ke isti­ne? Nai­me, pre­ma našem auto­ru, Tri­bu­nal u Hagu je lažan (jer ame­rič­ki) Sud, (a ame­rič­ki je) budu­ći da ne želi da uhap­si biv­šeg ame­rič­kog držav­nog sekre­ta­ra, Hen­ri­ja Kisin­dže­ra, i aktu­el­nog ame­rič­kog pred­sed­ni­ka, Džor­dža Buša. U pri­log isti­ni­to­sti svo­jih optu­žbi na račun ove dvo­ji­ce zli­ko­va­ca, Žižek za prvog kan­di­da­ta "haške prav­de" navo­di "gest" jed­nog bri­tan­skog novi­na­ra i jedan svoj san, dok bi za dru­gog ove­ja­nog rat­nog zlo­čin­ca bilo već po sebi blas­fe­mič­no i depla­si­ra­no uop­šte dovo­di­ti u sum­nju ovu tvrd­nju. Ergo, da bi se doka­za­la nepo­bit­na isti­na o lažno­sti i ispo­li­ti­zo­va­no­sti haškog Tri­bu­na­la, i time konač­no doa­ka­lo beskru­pu­lo­znim svet­skim moć­ni­ci­ma, pra­va, auten­tič­na, stra­te­ška reak­ci­ja srp­ske jav­no­sti, tre­ba, ume­sto jadi­ko­va­nja nad Milo­še­vi­će­vim hap­še­njem, da bude bes­kom­pro­mi­sno insi­sti­ra­nje na tome da se u Hag sme­ste (ili psi­ho­a­na­li­tič­ki situ­i­ra­ju!) i "krup­ne zver­ke", Kisin­džer i Buš (upo­re­di, str. 7–11). "Ume­sto osu­de ekstra­di­ci­je tre­ba svi da se bori­mo da se ona uni­ver­za­li­zu­je, jer će se na taj način nje­na lažnost poka­za­ti na poli­tič­ki mno­go efi­ka­sni­ji način" (ibid).

Zai­sta, "pone­kad je naj­lu­ka­vi­ja poli­ti­ka, poli­ti­ka pot­pu­ne naiv­no­sti" (ibid). Za ovo posto­je dublji, struk­tur­ni razlo­zi. Ako nam je Laka­nov genij froj­dov­sko (mistič­no-bio­lo­gi­stič­ko) nesve­sno uči­nio pri­stu­pač­nim svo­jom tezom da je "nesve­sno struk­tu­ri­sa­no kao jezik", na tra­gu Žiže­ko­ve inge­ni­o­zno­sti i nje­go­vog "mate­ri­ja­li­stič­kog" čita­nja Laka­na, konač­no shva­ta­mo da su više­ve­kov­ni napo­ri gene­ra­ci­ja filo­zo­fa i nauč­ni­ka da razu­me­ju stva­ran svet oko sebe, bili pot­pu­no besmi­sle­ni, čak geo-poli­tič­ki sum­nji­vi i u funk­ci­ji bes­pri­mer­ne vla­da­vi­ne mul­ti­na­ci­o­nal­nog Kapi­ta­la, u čiju su "logi­ku" ovi jad­ni­ci bili upreg­nu­ti, a da toga nisu bili ni sve­sni, jer u svom sle­pi­lu nisu ume­li da dođu do jed­no­stav­nog uvi­da (do kojeg danas dola­zi Žižek) – nai­me, da je svet struk­tu­ri­san kao tau­to­lo­gi­ja! Kad ovu isti­nu shva­ti­mo u svoj nje­noj naiv­noj, ali zato ne i manje luka­voj jed­no­stav­no­sti, sve će nam biti jasni­je. Svet za nas više neće pred­sta­vlja­ti nedo­ku­či­vu Taj­nu. Shva­ti­će­mo da ne posto­ji nika­kva Taj­na, da je svet samo "ništa kao pri­vid neče­ga", tek "puki omo­tač pra­zni­ne", a da je ono što nas nago­ni da veru­je­mo svo­jim oči­ma i zdra­vom razu­mu, ono što "posre­du­je i podr­ža­va naš pri­stup real­no­sti", jedan gro­zni mali crv, objet petit a, u stva­ri, isto to Ništa — ide­o­lo­gi­ja u svom čistom vidu. Ništa, čisto Ništa, bez ika­kvog daljeg odre­đe­nja, čuje­mo kako kroz veko­ve odzva­nja hege­lov­sko spe­ku­la­tiv­no-dija­lek­tič­ko pre­va­zi­la­že­nje logi­ke i zdra­vog razu­ma u ovom Žiže­ko­vom raz­o­bli­ča­va­nju kapi­ta­li­stič­ke ide­o­lo­gi­je Tajne.

Na tra­gu ove svo­je jed­no­stav­no-luka­ve (tau­to­lo­ške) isti­ne — u stva­ri, pra­vog malog filo­zof­skog otkri­ća — Žižek nam na raz­nim pri­me­ri­ma ilu­stru­je kako u savre­me­nom sve­tu funk­ci­o­ni­še ova "skri­ve­na" (tau­to­lo­gič­na) pri­ro­da stva­ri. Tako, na pri­mer, odmah pro­zi­re­mo zašto ame­rič­ka vla­da nei­zo­stav­no mora ima­ti svo­je prste u podloj zave­ri name­ta­nja blju­ta­vog Coca-Cola buć­ku­ri­ša svet­skom jav­nom mne­nju (str. 31), ali isto­vre­me­no i u Čečen­skom ratu, gde ona (poga­đa­te) iz poza­di­ne "vuče kon­ce" ovog mari­o­net­skog "kom­pli­ko­va­nog bale­ta", koji se odi­gra­va na vru­ćem krom­pi­ru naft­nih bušo­ti­na (a ne ljud­skih pra­va, kako tvr­de oni koji ne pro­zi­ru "logi­ku Kapi­ta­la"), a sve u "tro­u­glu" izme­đu Rusi­je, Čeče­ni­je, Tur­ske i Azer­bej­dža­na (tro­u­gao je, dodu­še, geo­me­trij­ska sli­ka sa tri ugla, ali ova okol­nost ne sme da nam zamra­či pogled na ono bit­no), kao pukih nesve­snih obje­ka­ta pre­pre­de­nih Gospo­da­ra Sve­ta u nji­ho­voj name­ri da zavla­da­ju stra­te­ški važnom regi­jom kaspij­skog base­na (str. 19). Isto tako, odmah nam se raz­bi­stra­va onto­lo­ško-poli­tič­ka eti­o­lo­gi­ja naše rak-rane, nai­me, "per­ver­zna stra­te­gi­ja NATO‑a" pri inter­ven­ci­ji na Koso­vu, tako što uvi­đa­mo da NATO svo­jom inter­ven­ci­jom uop­šte nije hteo da, u ime huma­ni­tar­nog pra­va, zašti­ti Alban­ce od tero­ra srbi­jan­skog reži­ma, već je svim sna­ga­ma poku­šao da blo­ki­ra istin­sku alte­ran­ti­vu i NATO‑u i Milo­še­vi­ću (koje Žižek vidi samo kao razli­či­te "izra­ze" pome­nu­te kapi­ta­li­stič­ke logi­ke — jer, koja bi ih "logi­ka" mogla ina­če pove­za­ti?), alter­na­ti­vu koju Žižek vidi u "naj­ši­rem oru­ža­nom otpo­ru samih Alba­na­ca" (str. 166) pod vođ­stvom (žiže­kov­ski viđe­ne) OVK, kao zalo­zi (ili sup­sti­tu­tu?) budu­će svet­ske anti­ka­pi­ta­li­stič­ke revolucije.

Ali, zadr­ži­mo se za tre­nu­tak na ovom mestu, jer nam ono može poslu­ži­ti kao dobar model za razu­me­va­nje, kako to sam autor for­mu­li­še, "kraj­nje poli­tič­kog hori­zon­ta ove knji­ge" (str. 23). Nai­me, autor uvi­đa da se povo­dom bom­bar­do­va­nja Jugo­sla­vi­je može govo­ri­ti o izve­snom orve­lov­ski into­ni­ra­nom "para­dok­su", para­dok­su "huma­ni­tar­ne inter­ven­ci­je", ili "mili­ta­ri­stič­kom huma­ni­zmu" (Ulrih Bek); tako­đe, zna­mo da autor nije neko ko bi se pla­šio para­dok­sa, napro­tiv: upr­kos svom radi­kal­nom anti­a­me­ri­ka­ni­zmu, autor je sma­trao da tre­ba "heroj­ski podr­ža­ti mili­ta­ri­stič­ki paci­fi­zam", iako je jasno da su za nje­ga svi dru­gi koji su čini­li to isto — Havel reci­mo — slu­ge retro­grad­nih pro­to-faši­stič­kih ten­den­ci­ja kapi­ta­li­zma! Pa, kako onda Žižek raz­re­ša­va ovaj svoj para­doks, kako obja­šnja­va ova­kav svoj samo-pro­tiv­reč­ni poli­tič­ki stav? Evo u čemu je kva­ka: "Pro­blem nije ni to što se mete bom­bar­do­va­nja oči­gled­no ne bira­ju iz čisto moral­nih razlo­ga, već selek­tiv­no, u skla­du s neo­bja­vlje­nim geo­po­li­tič­kim i eko­nom­skim stra­te­škim inte­re­si­ma (kri­ti­ka u mark­si­stič­kom sti­lu). Pro­blem je, zapra­vo, u tome što takva čisto huma­ni­tar­no-etič­ka legi­ti­mi­za­ci­ja (pono­vo) do kra­ja depo­li­ti­zu­je voj­nu inter­ven­ci­ju u jasno defi­ni­sa­nu poli­tič­ku bor­bu. Dru­gim reči­ma, pro­blem s ‘mili­ta­ri­stič­kim humanizmom/pacifizmom’ nije u ‘mili­ta­ri­zmu’, nego u ‘humanizmu/pacifizmu’: u nači­nu na koji se ‘mili­ta­ri­stič­ka’ inter­ven­ci­ja (u dru­štve­nu bor­bu) pred­sta­vlja kao pomoć žrtva­ma (etnič­ke, itd.) mržnje i nasi­lja, i direkt­no oprav­da­va depo­li­ti­zo­va­nim ljud­skim pra­vi­ma. Pre­ma tome, ono što nam je potreb­no nije ‘istin­ski’ (demi­li­ta­ri­zo­va­ni) humanizam/pacifizam, nego ‘mili­ta­ri­stič­ka’ dru­štve­na inter­ven­ci­ja bez svo­je depo­li­ti­zo­va­ne humanističke/pacifističke poli­tu­re" (str. 164–165). Žižek se, dakle, upr­kos svo­joj načel­noj podr­šci NATO inter­ven­ci­ji u SRJ, isto­vre­me­no distan­ci­ra od huma­ni­tar­no-etič­ke legi­ti­mi­za­ci­je te inter­ven­ci­je. NATO inter­ven­ci­ja je oprav­da­na ne zbog nje­nog huma­ni­zma, već zbog mili­ta­ri­zma — i tu Žižek čini sle­de­ći korak: distan­ci­re se od samog NATO‑a kao orga­ni­za­ci­je i nudi svo­ju podr­šku onom, u ovu "orga­ni­za­ci­ju" nein­te­gri­sa­nom ele­men­tu, a to je OVK. NATO je kao orga­ni­za­ci­ja nepri­hva­tljiv za Žiže­ka, zbog toga što je isu­vi­še pro­žet huma­ni­tar­nim obzi­ri­ma (po tome on Žiže­ka pod­se­ća na insti­tu­ci­ju Crkve), ali i zato što je agent sve­op­šte libe­ral­no-kapi­ta­li­stič­ke depo­li­ti­za­ci­je poli­tič­kog pro­sto­ra. NATO je pre­vi­še insti­tu­ci­ja (Crkva), a pre­ma­lo orga­ni­za­ci­ja, auto­nom­ni voj­ni čini­lac, spo­so­ban da po sop­stve­nom naho­đe­nju, samo­stal­no inter­ve­ni­še u jasno defi­ni­sa­nu poli­tič­ku borbu.

Tu dola­zi­mo i do Žiže­ko­vog shva­ta­nja poli­tič­kog. Alu­zi­ja na Kar­la Šmi­ta nije ovde slu­čaj­na. Nai­me, poput Šmi­ta, i Žižek raz­dva­ja poli­ti­ku od nor­mal­ne poli­tič­ke delat­no­sti; i za nje­ga poli­ti­ka pose­du­je jed­nu emi­nent­no kon­flikt­nu pri­ro­du, gde je insti­tu­ci­ja kom­pro­mi­sa pot­pu­no odstra­nje­na iz poli­tič­kog živo­ta; i za Žiže­ka poli­tič­ko pro­ži­ma čitav dru­štve­ni pro­stor, a Nepri­ja­te­lj nije empi­rij­ska kate­go­ri­ja – Nepri­ja­te­lj nije stro­go defi­ni­san, tj. Nepri­ja­te­lj može posta­ti bilo ko; tako­đe, Žižek, poput svog ide­o­lo­škog pan­da­na sa desni­ce, zazi­re od sva­kog upli­va mora­la u poli­ti­ku. Ono, pak, gde se Žižek i Šmit razi­la­ze jeste Šmi­to­vo shva­ta­nje kraj­nje poli­tič­ke instan­ce, nai­me nje­go­vo shva­ta­nje Suve­re­na. Šmi­tov Suve­ren, onaj ko “odlu­ču­je o van­red­nom sta­nju”, za Žiže­ka je još uvek jed­na pred­mo­der­na poli­tič­ka kate­go­ri­ja, isu­vi­še "sta­bi­li­zu­ju­ći" čini­lac, isu­vi­še insti­tu­ci­ja. Žižek bi se od Kar­la šmi­ta distan­ci­rao upra­vo u shva­ta­nju onog poli­tič­kog enti­te­ta, u defi­ni­sa­nju one emi­nent­no poli­tič­ke insti­tu­ci­je, zbog koje se ovaj naci­stič­ki prav­nik zame­rio i svo­jim poli­tič­kim tuto­ri­ma. Nai­me, Šmit je svom Suve­re­nu name­nio jed­no povla­šće­no poli­tič­ko mesto, ali ga je isto­vre­me­no shva­tao isu­vi­še eta­ti­stič­ki, nai­me, poi­sto­ve­tio je Suve­re­na sa Drža­vom, sta­vlja­ju­ći ga iznad Pokre­ta i Naro­da. Upra­vo na ovoj lini­ji rezo­no­va­nja Žižek i opti­ra za OVK i odba­cu­je NATO, izvla­če­ći sasvim dosled­no svo­ju kraj­nju poli­tič­ku poen­tu slo­ga­nom: "Tamo gde je bila Crkva, tre­ba da dođe Voj­ska!" (str. 129). O kojoj je voj­sci reč, koja će mili­ta­ri­stič­ka orga­ni­za­ci­ja zau­ze­ti mesto Žiže­ko­vog "Suve­re­na", mora osta­ti pot­pu­no otvo­re­no pita­nje; odno­sno, Žižek se mora, u slu­ča­ju bilo koje radi­kal­ne mili­ta­ri­stič­ke orga­ni­za­ci­je, poja­vi­ti u ulo­zi onih mudra­ca, iz nje­mu tako dra­ge pri­če iz "1001 noći", koji izve­snog mla­di­ća doče­ku­ju reči­ma: "Pa dobro, gde si ti, čeka­mo te već 300 godi­na". Ili, da to kaže­mo zajed­no sa Laka­nom: "Pismo uvek sti­že na svo­je odredište."

Tu, konač­no, shva­ta­mo i zašto "istin­ska alter­na­ti­va" pomah­ni­ta­lom svet­skom kapi­ta­li­zmu i sve­ra­zor­nom neo­li­be­ral­nom ludi­lu nisu ni sin­di­kal­ni meku­šci, ni izdaj­nič­ke "tre­će­pu­ta­ške" soci­jal-demo­krat­ske par­ti­je koje pak­ti­ra­ju s Kapi­ta­lom (ili, kako to Žižek preg­nant­ni­je i lep­še kaže, "kon­for­mi­stič­ki libe­ral­ni nit­ko­vi"), a još manje razno-razni tre­će­svet­ski Slo­bo­da­ri iz Ira­ka, Kube, Sever­ne Kore­je ili Libi­je (oni su tek nea­u­ten­tič­ni "pato­lo­ški uzur­pa­to­ri" na — od domi­na­ci­je Kapi­ta­la — "slo­bod­nim teri­to­ri­ja­ma" (str. 81), već pre sve­ga nepot­ku­plji­vi i nein­te­gri­vi bor­ci za slo­bo­du, poput Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća, OVK, Crve­nih bri­ga­da, Crnog sep­tem­bra, "17. novem­bra", Crve­nih Kme­ra, Al-Kai­de, Mar­ku­zea, F. Džejm­so­na, Čom­skog, te napo­se Žiže­ka i inih, koji­ma ustva­ri nisu potreb­na nika­kva sofi­sti­ci­ra­na dostig­nu­ća naše civi­li­za­ci­je da bi se sa njom obra­ču­na­li (sem nešto orga­ni­za­ci­o­nog ume­ća). Oni su kao takvi trans­cen­dens po sebi — ili, kako bi to rekao naš narod: “tikve bez kore­na”. Žižek se vero­vat­no ne bi slo­žio sa ovim našim mali­ci­o­znim impu­ti­ra­njem neke nje­go­ve navod­ne "srod­no­sti po izbo­ru" sa izve­snim — pogo­to­vo u post­sep­tem­bar­skoj među­na­rod­noj kon­ste­la­ci­ji — nezgod­nim "idej­nim sabor­ci­ma", koji u svo­joj "idej­noj bor­bi" ume­ju povre­me­no i da se "zabo­ra­ve" i "zane­su" (reci­mo, put­nič­kim avi­o­nom u poslov­ni tora­nj na Men­het­nu — toj "žili kuca­vi­ci" svet­skog Kapi­ta­la). (Tre­ba samo pro­či­ta­ti nedav­ni Žiže­kov tekst "Dobro­do­šli u pusti­nju Real­nog", koji znat­no pada ispod nivoa poli­tič­kog radi­ka­li­zma ove nje­go­ve knji­ge, vra­ća­ju­ći nje­go­vu kri­ti­ku Ame­ri­ke i kapi­ta­li­zma na nivo "mora­li­stič­kih upo­zo­re­nja" gle­de ira­ci­o­nal­no­sti "logi­ke Kapi­ta­la" i neu­rav­no­te­že­no­sti svet­ske soci­jal­ne i kul­tur­ne dina­mi­ke.) Optu­žio bi nas da kori­sti­mo nju­jor­šku tra­ge­di­ju da bismo blo­ki­ra­li sva­ku moguć­nost radi­kal­ne poli­ti­ke, po ana­lo­gi­ji sa "depo­li­ti­za­ci­jom holo­ka­u­sta" – "Ukrat­ko, bez obzi­ra na nesum­nji­vu iskre­nost nekih nje­go­vih zastup­ni­ka, "objek­tiv­ni" ide­o­lo­ško-poli­tič­ki sadr­žaj depo­li­ti­za­ci­je holo­ka­u­sta, nje­go­vog uzdi­za­nja na nivo vrhun­skog, apso­lut­nog Zla, pred­sta­vlja poli­tič­ki pakt agre­siv­nih cio­ni­sta i zapad­nih desni­čar­skih anti­se­mi­ta, upe­ren pro­tiv dana­šnjih radi­kal­nih poli­tič­kih poten­ci­ja­la." (str. 92). Dakle, tre­ba ima­ti na umu da poen­ta ove Žiže­ko­ve knji­ge ima i izve­snu “moral­nu”, odno­sno hri­šćan­sku dimen­zi­ju, skri­ve­nu u pod­na­slo­vu knji­ge (“Zašto je vred­no bori­ti se za hri­šćan­sko nasleđe?”).

Među­tim, uko­li­ko bi se neko na ovom mestu želeo da pod­smeh­ne Žiže­ku kao onom niče­an­skom pro­fe­so­ru koji je svo­je stu­den­te podu­ča­vao o nat­čo­ve­ku, a kada su mu nje­go­vi pule­ni done­li gla­vu nji­ho­vog meti­lja­vog, nea­ri­jev­skog kole­ge, nemoć­no uzvik­nuo: "ali, ja nisam tako mislio!", tre­ba da zna da se Žižek pri­kla­nja hri­šćan­skom nasle­đu ne zbog uzvi­še­no­sti nje­go­ve moral­ne poru­ke, već da se on divi hri­šćan­skoj orga­ni­za­ci­ji kakvu je usta­no­vio sve­ti Pavle. Žiže­kov junak je sv. Pavle, a ne Hrist. Žižek vrši "iskop­ča­va­nje Hri­sta". Pod­se­ti­mo se: Hrist umi­re na krstu kao posled­nji bed­nik, i to se čini kao konač­ni slom nje­go­ve Misi­je. Među­tim, sv. Pavle tada čini jedan "gest" kojim rein­ter­pre­ti­ra čitav smi­sa­o­ni hori­zont pora­ža­va­ju­će smr­ti Mesi­je — on Nje­go­vu smrt posta­vlja u sre­di­šte svo­je inter­pre­ta­ci­je i tvr­di da je upra­vo ta Smrt ispu­nje­nje čita­ve Misi­je našeg Isku­pi­te­lja, da je taj apso­lut­ni poraz (smrt Boga), u stva­ri, ulti­ma­tiv­na zalo­ga budu­ćeg tri­jum­fa (nado­la­ska Car­stva nebe­skog). Žižek u hri­šćan­stvu uoča­va jedan "ide­o­lo­ški rez", koji mu, onda, slu­ži da na tra­gu tog "hri­šćan­skog nasle­đa" rein­ter­pre­ti­ra čitav ide­o­lo­ški kon­tekst nakon slo­ma komu­ni­zma u SSSR‑u i istoč­noj Evro­pi. Nakon slo­ma apso­lut­nog hori­zon­ta svih "pre­zre­nih na sve­tu", Žižek se danas, poput neka­da sv. Pavla, nipo­što ne pre­da­je; on zna da je upra­vo ta Smrt zalo­ga budu­ćeg Spa­se­nja. Narav­no, gre­ška "real­nog soci­ja­li­zma" je bila u tome što je ovaj bio suvi­še "eta­ti­stič­ki", isu­vi­še Crkva, a pre­ma­lo "orga­ni­za­ci­ja", isu­vi­še podre­đen svom uto­pi­stič­kom hori­zon­tu. Komu­ni­sti nisu došli do laka­nov­skog uvi­da da se sim­bo­lič­ki okvir stal­no uru­ša­va i da je upra­vo to nje­go­vo uru­ša­va­nje, nje­go­vo pre­va­zi­la­že­nje ima­gi­nar­no-uto­pi­stič­kih iden­ti­fi­ka­ci­ja bilo naj­ve­ća zalo­ga, kraj­nja garan­ci­ja nje­go­vog budu­ćeg uspe­ha. (Vidi pogl. "Kad par­ti­ja izvr­ši samo­u­bi­stvo".) Nakon ruše­nja komu­ni­stič­ke Crkve na Isto­ku, Žižek sada sve sna­ge usme­ra­va na uspo­sta­vlja­nje jed­ne, manje ide­o­lo­ški "opte­re­će­ne", ali zato funk­ci­o­nal­ni­je "orga­ni­za­ci­je" na među­na­rod­nom pla­nu bor­be pro­tiv pagan­skog, dehu­ma­ni­zu­ju­ćeg kapi­ta­li­stič­kog Siste­ma. Evo kako taj "rez" Žižek elo­kvent­no psi­ho­a­na­li­tič­ki poi­ma: "Da bismo bli­že obja­sni­li te dve zajed­ni­ce u isku­še­nju smo da rizi­ku­je­mo pozi­va­nje na samog Froj­da, koji u svo­joj Psi­ho­lo­gi­ji mase daje dva pri­me­ra for­mi­ra­nja masa, Crkvu i Voj­sku. One se naj­če­šće for­mi­ra­ju kao isto­vet­ne, bez obzi­ra što među nji­ma posto­ji razli­ka. A šta ako ta razli­ka jeste ključ­na, shva­će­na u sklo­pu Laklo­o­ve opo­zi­ci­je izme­đu struk­tu­re razli­ka i anta­go­ni­stič­ke logi­ke ekvi­va­len­ci­ja? Crkva je glo­bal­na, struk­tu­ri­ra­na Insti­tu­ci­ja, sve­o­bu­hvat­na mre­ža hije­rar­hij­ski ure­đe­nih pozi­ci­ja, u osno­vi eku­men­ska, tole­rant­na, sklo­na kom­pro­mi­si­ma, inklu­ziv­na, i pro­fit deli među pod­gru­pa­ma, dok je u Voj­sci nagla­sak na anta­go­ni­zmu, na Mi pro­tiv NJih, na ega­li­tar­nom uni­ver­za­li­zmu (svi smo na kra­ju jed­na­ki kad se suo­či­mo s NJi­ma, s Nepri­ja­te­ljem), tako da je Voj­ska u sušti­ni eksklu­ziv­na, sklo­na uni­šte­nju dru­gog. (…) U pogle­du poli­tič­kih bor­bi, Froj­do­vo wo es war, soll ich wer­den, moglo bi da se pro­či­ta i kao: gde je bila Crkva, tu tre­ba da dođe Voj­ska" (str. 128–129).

I eto, tako je ovaj naš post­mo­der­ni sv. Pavle pro­tr­čao kroz kri­ti­ku "logi­ke Kapi­ta­la", sve usput se bore­ći za "hri­šćan­sko" u poku­ša­ju da, pri svom defi­ni­sa­nju jed­ne nove zajed­ni­ce "hri­šćan­skih" (komu­ni­stič­kih) fana­ti­ka, povra­ti bar neke od atri­bu­ta svo­je izgu­blje­ne lju­ba­vi, koja je svo­jom poja­vom ute­ri­va­la strah u kosti belo­svet­skim kapi­ta­li­stič­kim moć­ni­ci­ma. Ne tre­ba biti surov pre­ma ovom našem lucid­nom kri­ti­ča­ru sve­ga posto­je­ćeg. To što je danas nje­go­va knji­ga za nas bez neke naro­či­te intrin­sič­ne vred­no­sti, posle­di­ca je jed­no­stav­no okol­no­sti da je naš autor rođen pre­ka­sno da bi bio (ozbilj­no) shva­ćen. Ipak, iako bez neke intrin­sič­ne vred­no­sti, ova nje­go­va knji­ga nije bez ika­kve vred­no­sti. Napro­tiv! Pozi­tiv­na stra­na obja­vlji­va­nja ove knji­ge na srp­skom jezi­ku, sadr­ža­na je u omo­gu­ća­va­nju doma­ćoj, kon­spi­ro­lo­gi­jom zado­je­noj kli­jen­te­li, da spo­zna da dotič­na (nai­me kon­spi­ro­lo­gi­ja) nije stvar samo nje­ne endo­ge­no pala­nač­ke pome­te­no­sti, već jed­nog gene­ral­ni­jeg arhe­tip­skog defek­ta. Ustva­ri, upr­kos svom oči­gled­nom mili­tant­nom nezna­nju o bilo čemu što je veza­no za eko­nom­sku, ili poli­tič­ku teo­ri­ju, Žižek je već — zajed­no sa neza­o­bi­la­znim Čom­skim — u ovoj našoj kul­tur­noj palan­ci (ali i u svet­skom vila­je­tu) ste­kao sta­tus pozna­tog i pri­zna­tog egze­ge­te savre­me­nih geo-poli­tič­kih kre­ta­nja i ukup­nih ten­den­ci­ja kapi­ta­li­stič­kog sve­ta na izdi­sa­ju. Čita­o­cu koji pre­fe­ri­ra ovu vrstu "kul­tu­re" i "argu­men­ta­ci­je", Žiže­ko­va knji­ga pred­sta­vlja­će pra­vo malo Jevan­đe­lje "za pone­ti". Ovo bi isto­vre­me­no moglo biti i upo­zo­re­nje našim doma­ćim geo-stra­te­škim špe­ku­lan­ti­ma i ćiril-filo­so­fi­ma da se dadu upa­met, jer će im ova knji­ga nemi­nov­no pomra­či­ti sla­vu i dra­ma­tič­no sni­zi­ti vred­nost nji­ho­vim akci­ja­ma u pre­sto­nič­kim salo­o­ni­ma i pro­vin­cij­skim under­gro­und kafančinama.

Žiže­ko­va knji­ga, tako­đe, neo­po­zi­vo poka­zu­je da nijed­na naci­ja nema mono­pol na poli­tič­ku glu­post, u šta smo sve done­dav­no i sami vero­va­li i kako nam upor­no suge­ri­še naša inte­lek­tu­al-drža­vo­tvor­na eli­ta. Razli­ka izme­đu Žiže­ka i, reci­mo, Dra­go­ša Kala­ji­ća, ili Miha­i­la Đuri­ća, meri se mikro­ni­ma sti­la i luč­nim sekun­da­ma slu­čaj­ne, ni-kriv-ni-dužan svet­ske afir­ma­ci­je, a ne sve­tlo­snim godi­na­ma navod­ne eman­ci­po­va­no­sti od pro­vin­cij­skog mrač­nja­štva, inte­lek­tu­al­ne zapu­šte­no­sti i nepro­sve­će­no­sti, kao sigur­nog jem­stva pošto­va­nja raci­o­nal­nog argu­men­ta i nepo­dle­ga­nja vla­da­vi­ni suma­nu­tih ide­ja i raz­nih nadri-teorija.

Bori­slav Ristić — Tekst je prvo­bit­no obja­vljen na saj­tu www.nspm.org.yu