Coase IIa
Ja se slažem da Kouz eksplicite ograničava primenu svoje teoreme na slučajeve gde vlasnička prava nisu dobro definisana. Međutim, problem je u tome što u sklopu njegovog sistema ne postoji nešto takvo kao dobro definisana vlasnička prava. Centralni princip je maksimizacija blagostanja, dok su vlasnička prava validna i respektabilna onoliko koliko doprinose ovom cilju.
Inače, potpuno je jasno da se ja ne protivim cost-benefit analizi, u onom smislu u kome si je ti pomenuo u slučaju Kjoto protokola. Štaviše, smatram je korisnom. Ali, čak i u tom slučaju ima nešto sporno; ne ono što si ti spomenuo – nemogućnost agregiranja i poređenja stepena koristi i štete od regulacije za čistu okolinu i privredni razvoj – već činjenica da neko očekuje da se vlada jedne kapitalističke zemlje obaveže da smanji emisiju ovoga ili onoga na ovaj ili onaj procenat. To je možda mogao Sovjetski Savez, ali kako vlada u jednoj tržišnoj privredi može da kaže – evo u narednih 5 godina ćemo da smanjimo emisiju CO2 za 5%? Da li vlada ima u svom vlasništvu fabrike koje emituju gas? Ako nema, da li to znači da na neki drugi način može da im naredi da izvrše smanjenje emisije? Najviše što bi jedna umereno intervencionistička država mogla da se obaveže jeste da propiše strožije standarde, i poskupi emisiju, ali nikako da predvidi za koliko će procenata emisija biti smanjena. A najmanje da garantuje da će biti smanjena za određeni procenat. Na ovome insistiram (možeš to nazvati mojim austrijskim zelotstvom) zato što (po sebi korisne) empirijske cost-benefit analize ponekad imaju osobinu da nas navedu da od drveća ne vidimo šumu; da se zaglibimo u beskrajnim polemikama sa socijalistima oko tehničkih detalja, procenata i cifara, a da izgubimo fundamentalnu perspektivu. Da recimo tvrdimo (verovatno s pravom) da će Kjoto protokol oboriti rast, a da istovremeno ne naglasimo da je pretpostavka za samo razmišljanje o njemu centralno-planska ekonomija. Ja verujem, i mislim da iskustvo to potvrđuje, da je fundamentalna metodološka kritika kolektivizma i pragmatički daleko moćnije sredstvo od imanentnog osporavanja nekih tehničkih detalja mainstream teorema (ponavljam, ne sporim da i to može biti korisno, inače ne bih se sa tobom i drugima baktao studijama slučaja srpske ekonomije).
Što se individualnih i kolektivnih ciljeva tiče, ja ne mogu da prihvatim tezu o ekonomistima kao tehničkom instrumentariju u rukama političara koji predlažu najekonomičnija sredstva za ostvarenje postavljenih kolektivnih ciljeva. Iako nemam ništa protiv hladnog cinizma sa kojim se ovde vidi uloga ekonomista (naprotiv, on mi se dopada), imam protiv viđenja ekonomiste kao tehnologa i planera društva. I u tom smislu potvrđujem tvoju bojazan da po mom shvatanju ekonomija u strogom smislu ne izlazi mimo okvira moralnih i političkih nauka. Ako su Smit ili Hjum sebe mogli da smatraju filozofima društva (a da budu prvoklasni ekonomisti, mnogo bolji od većine današnjih tehnički potkovanih nobelovaca), onda ja ne vidim nikakav problem sa tim. Mislim da je Mizes jednom napisao da su ekonomisti kao profesija proizvod socijalizma – društva kome je potreban buljuk tehnički potkovanih specijalista da upravljaju gomilom bespotrebnih centralizovanih državnih sistema (od državnih preduzeća, centralnih banaka, gomile komisija i agencija itd.). Mislim da je Amerika krajem XIX veka imala 12 ili 13 akademski obrazovanih ekonomista, pa ne vidim da im je nešto falilo. Ja zaista verujem da u slobodnom društvu nema mesta za ekonomistu kao nekog sveznajućeg planera, niti za ekonomiju koja bi verovala da može da saznajno nastupa izvan korpusa moralnih nauka.
Mislim, da uprkos tvojoj intervenciji, ne grešim oko Mizesa i Robinsa. Prakseološki aksiomi se zaista odnose na pojedinca, a ne na kolektiv, i Mizes nikada ne bi rekao da ekonomista treba da ostvaruje ciljeve društva na bilo koji način. Ovde se radi upravo o famoznoj razlici između katalaksije i ekonomije, na kojoj toliko insistiraju Mizes i Hajek. Ekonomija je centralno planiranje jednostavnog sistema, katalaksija samokorigujući sistem "bezlične" međuzavisnosti. Ako je ekonomski sistem katalaksija (a ti i ja se tu svakako slažemo) onda ne možemo govoriti o "ekonomskom" upravljanju ekonomijom od strane bilo koga ("određivanju ciljeva i sredstava za njihovo ostvarenje"), jer su i ciljevi i sredstva već određeni – od strane pojedinaca. Robinsova definicija me podseća na one fazone iz udžbenika makroekonomije – ekonomija se bavi pitanjima: šta proizvoditi, ko i za koga. Kao da su to stvari o kojima se odlučuje u glavama ekonomista.
Za razliku od tebe, ja mislim da glavna razlika između nas dvojice nije u tome što ti slediš pozitivnu analizu, a ja unosim normativne intuicije, već u tome što polazimo od donekle različitih metodoloških premisa; ja od hard-core austrijskog deduktivizma i apriorizma, ti od pozitivizma i empirizma čikaške škole, kombinovanog doduše sa austrijskim elementima. Mislim da naša polemika o Kouzu to potvrđuje. Da dodam da ipak moja kritika Kouza nije samo austrijska, i da tu ne nastupam iz vizure "škole", već priznajem da se slična kritika može uputiti i iz recimo neoinstitucionalne perspektive (zašto najbolji neoinstitucionalisti ipak ne kritikuju Kouza, to je već druga stvar).
Što se tiče evaluacije Kouzovog uticaja na sudsku praksu generalno, tu, kao ni ti, nemam nekih posebnih znanja. Ali, ono što znam jeste da su, kao što sam objasnio u članku, kriterijum maksimizacije blagostanja i ex ante cost-benefit analiza tržišnih operacija postali ugaoni kamen najpre ekonomskih teorija antitrusta (Bork, Štigler, Posner itd), a zatim i sudske prakse u ovom domenu. U tom smislu, Kouz svakako jeste uticao na sudsku praksu (bar u polju antitrusta), ali posredstvom svojih učenika. Tačno je da je primena njegovih ideja koincidirala sa ublažavanjem politika sprovođenja antitrustnih zakona, ali je to posledica opšte intelektualne klime, a ne usvojenih načela "maksimizacije blagostanja".
Ivan Janković
