Coase II
Potpuno se slažem o važnosti vlasničkih prava i nikako ne mislim da o vlasništvu treba pregovarati zato što sudija planer misli da bi neka druga alokacija bila efikasnija. Ali baš zbog toga i računam da je Coase imao u vidu samo slučajeve kada nema samo jednog, nesumnjivog vlasnika. Recimo, ako su posedi toliko stari da se ne može sa sigurnošću utvrditi ko ima pravo prvenstva, ili u nekim svakodnevnim slučajevima kada se uopšte ne zna ko je oštećeni (npr. pušenje na javnom mestima).
U stvarnosti ima mnogo slučajeva koji se, kada vlasništvo nije jasno, rešavaju upravo pozivanjem na efikasnost (koja je ovde širok termin, ne mora da znači maksimizaciju društvenog blagostanja). Recimo, kod libertarijanaca je ovih godina aktuelan argument protiv Kjoto protokola i drugih regulacija vezanih za zaštitu šivotne sredine. On ne glasi da su preci vlasnika fabrika pre hiljadu godina zaposeli zemlju, nego naprotiv, poziva se upravo na cost-benefit analizu. Glavni argument kaže da ako je Kjoto protokol loš, to je zato što može umanjiti rast GDP za 2–3pp, dok bi efekti na zaštitu šivotne sredine bili zanemarljivi. Slobodna procena (planera?) je ovde prisutna i na jednoj i na drugoj strani: kod efekata na životnu sredinu i kod efekata na GDP. Dosledni Austrijanac bi rekao da je ovakav argument metodološka katastrofa, ali ja mislim da on ipak ima vrednost (ne ulazimo u njegovu tačnost). Jer, ako se mi i složimo da se subjektivne korisnosti od životne sredine i subjektivne štete od regulacije nikako ne mogu meriti, sabirati, objektivizovati i da GDP ne može biti njihovo merilo, to ipak ostaje najbliža poznata aproksimacija i ovakva vrsta argumenta je jedini doprinos koji u ovom slučaju ekonomisti mogu dati.
Na sličan način, u stvarnosti je tvrdnja da društvo nema ciljeve pogrešna. U normativnom smislu, ja je prihvatam svim srcem: društvo ne bi trebalo da ima nikakve ciljeve; postoji samo ciljevi pojedinaca koji se ne mogu agregirati i zato su kolektivni ciljevi besmislica. Ali ako pogledamo svet oko sebe jasno je da društva imaju ciljeve – dobiju ih tako što ih političari definišu. Naravno da je način na koji političari to urade naučno potpuo neutemeljen, a sa stanovišta slobode pojedinca sve to nije ni legitimno. Ali moramo priznati da je stanje stvari u spoljnom svetu takvo da i najslobodnije države, odnosno njihovi političari, stalno ističu nekakve ciljeve – od veoma široko prihvaćenih kakvi su privedni rast ili stabilnost cena, pa do nekih koji su za mnoge diskutabilni (prerapsodela dohotka, priključenje Evropskoj uniji). Uloga ekonomije je da pokaže kako se tako zadati ciljevi mogu ili ne mogu ostvariti. Ili je to njen zadatak, ili ona ne postoji kao zasebna disciplina van političke i moralne filozofije.
Austijanci su takvo shvatanje prihvatali, na čelu sa Misesom (mislim da grešiš u distinkciji Misesa i Robbinsa – nije Mises mislio samo na sredstva koje pojedinac koristi u ostvarenju sopstvenih ciljeva, jer mu u tom slučaju ekonomist ne bi ni bio potreban). Ali na žalost, čini mi se da Austrijska škola posle njih, u želji da bude potpuno metodološki dosledna, samu sebe dosta ograničava i prinuđena je da ostane uzdržana kod mnogih važnih pitanja. Upravo zato što se drži svojih aksioma, radikalne subjektivnosti, deduktivnog metoda itd., ona sebi ograničava skup problema kojima se može baviti i zato i ostaje u izolaciji. Tome se može dodati i da mnogi današnji Austrijanci imaju problem da ekonomsku analizu odvoje od sopstvenih vrednosnih stavova, i da od Rotbarda naovamo koriste gotovo isključivo negativnu heuristiku. Evo jednog primera. Neoklasična mikroekonomija na jednom grafiku veoma elegantno pokazuje da su direktni porezi bolji od indirektnih, (jer se preferencije lakše ostvaruju, ali to sad nije važno). Rothbard, inače fantastičan intelektualac, u jednom članku kritikuje tu neoklasičnu hipotezu. I šta on zaključuje? Zaključuje da nije toliko važno da li su porezi direktni ili indirektni, već je mnogo važnije koliki su porezi, i da neoklasična ekonomija celom tom pričom ustavri zamagljuje suštinu da država od građana otima mnogo novca. Drugim rečima, u želji da ostane u okvirima svoje škole mišljenja, a još i opterećen ideologijom, on promašuje čitavu temu i ne odgovara na pitanje koja je vrsta poreza bolja.
Sada sam otišao predaleko, želeći samo da kažem da se ponekad treba izdvojiti iz okvira škole mišljenja. Austrijska škola je i dalje moja omiljena, ali mi njihova kritika Coasea deluje isforsirano, jer nema čisto ekonomskih argumenata koji ga opovrgavaju. (Dobar argument bi recimo bio da su mogli pokazati da je potrebno da sudija poznaje sve subjektivne troškove i koristi kao što ih zna centralni planer, ali mislim da to ne stoji kao što sam i rekao u prethodnoj kritici tvog članka). Ne znam tačno kakav je uticaj imao Coase na sudsku praksu, mada bih sada voleo da saznam neke konketne posledice. Ako na osnovu onoga što sam izneo dopuštaš čisto ekonomski, ne-vrednosni pristup, onda mislim da je Coase u redu. Ali ako se ipak ispostavi da zbog njega vlasti iseljavaju farmere sa mesta gde prolazi pruga zato što je sudija Posner uz pomoć eksperata iz Chicaga izračunao da je pruga efikasnija, onda ćemo o svemu razmisliti još jednom.
