Coase i slobodno tržište

U svom reagovanju na moj tekst o Ronaldu Kouzu, iznetom u njegovom članku “U odbranu Ronalda Coase-a” Slaviša Tasić je osporavao moju kritiku američkog nobelovca na oba njena koloseka: s jedne strane, moju tezu o Kouzovom ekonomskom kolektivizmu kao napadu na ideju privatnih vlasničkih prava, i s druge, tezu o ekonomskoj štetnosti doktrine o objektivnoj utvrdivosti oportunitetnih troškova u sudskom postupku.

1) Kritikujući moju prvu tezu, Slaviša je pošao od pretpostavke da Kouz nije zalazio u pitanje vlasničkih prava i uticaja ekonomske teorije na njih, već da je prihvatio standardnu neoklasičnu postavku o ekonomiji kao pozitivnoj nauci. Po njegovom stavu, Kouz je s pravom uzeo u obzir samo kriterijum ekonomske efikasnosti, dok je zanemario bilo kakve pravne ili moralne principe koji zapravo i ne spadaju u ekonomiju. Slaviša dodaje da je ovakvo gledanje na ekonomsku nauku opšteprihvaćeno, čak i među pripadnicima disidentskih teorija, uključujući i austrijsku, i da je ta perspektiva ono što opravdava Kouzovo tretiranje problema eksternalija kao recipročnog.

Ovo je prva tačka gde se ne slažem. Sam koncept efikasnosti je nešto što je vrlo sporno; upravo pripadnici pomenute austrijske škole su razvili oštru kritiku pojma efikasnosti u ekonomskoj teoriji. Po ovoj kritici, govoriti o ekonomskoj efikasnosti nema nikakvog smisla, budući da je sam pojam efikasnosti tehnološki i inženjerski pojam, odnosno takav da podrazumeva racionalno upravljanje određenom mehaničkom celinom ili procesom od strane nekog svesnog subjekta. Ali, ekonomski sistem slobodnog tržišta nije takva centralno usmeravana celina, već zbirno ime za interakcije miliona svesnih pojedinaca koji sami upravljaju svojim delovanjem, prilagođavajući se na delovanje drugih. Mašina ili određeni tehnološki postupak mogu biti efikasni, ali tržište ne može biti “efikasno”, budući da ono ne označava neki svrhovit i centralno dirigovani proces, već saradnju svesnih subjekata.

Kouzovo uverenje u institucionalnu elastičnost ekonomske teorije (koju je Slaviša dokumentovao i citatom) predstavlja upravo tačku u kojoj vidimo njegovo pogrešno, neoklasično i inženjersko shvatanje ekonomske efikasnosti, čiju su kritiku razvili austrijska i neoinstitucionalna škola. Pripadnici ovih škola su naglasili da je nemoguće metodološko razdvajanje ekonomije od prava i politike (baš ono što Kouz i neoklasika rade). Komparativne analize ekonomskih sistema su pokazale da privredni rast i performanse neke zemlje odlučujuće zavise od vanekonomske infrastrukture koju neoklasika ne uzima u obzir; u svetu proizvodnih funkcija, cost-benefit analiza, internalizacija eksternalija, trade-off-ova proizvodne i alokativne efikasnosti itd., naprosto ostajemo bez objašnjenja zašto neke zemlje ekonomski napreduju a neke ne. Tu nastupaju austrijanci i neoinstitucionalisti koji kažu; nepovrediva i dobro definisana privatna vlasnička prava su ključ napretka. Ta prava ne smeju biti ugrožena nikakvim “višim” interesima ni superiornim kalkulacijama bilo političara bilo sudova. I tu je problem sa Kouzovim pojmom efikasnosti koji Slaviša brani: ne može se braniti “separatistička” teza o institucionalno elastičnoj ekonomskoj efikasnosti, a da se istovremeno tržišna interakcija ne shvati kao centralno dirigovanje resursima. Ako je zadatak ekonomiste da razvije teoriju “minimizacije društvenog troška” bez obzira na institucionalni kontekst, onda je jasno da taj ekonomista sebe vidi u ulozi društvenog inženjera i planera – ukratko, za mene ideja čisto ekonomske teorije poboljšanja društvenog blagostanja znači ideju centralnog planiranja. Ili država ili tržište, rekao je Mizes. Preformulišimo to – ili ekonomisti-planeri-sudije (sa svojim rešenjima i “optimizacijama” tržišnih rezultata), ili privatno vlasništvo (sa sve homestading kriterijem i neprikosnovenom zabranom invazije, koji čine besmislenim kouzovsko “pregovaranje”). Trećeg nema.

Sam Slaviša u svom članku najbolje ilustruje ovaj problem, kada sa odobravanjem navodi Robinsovu definiciju ekonomije kao ostvarivanja datih ciljeva uz pomoć najprikladnijih sredstava. Ali ova definicija je klasičan primer kategorijalne greške metodološkog kolektivizma koja vodi nelegitimnom ekonomskom inženjerstvu; pripisuje se kolektivu ono što je svojstvo pojedinca. Robinsova definiija izlaže zapravo Mizesov Fundamentalni aksiom delovanja pojedinca; da čovek u ostvarenju svojih ciljeva koristi određena sredstva, a onda sadržaj tog prakseološkog aksioma pripisuje Državi (regulatorima, ekonomistima, sudijama – u svakom slučaju nekoj odabranoj grupi ljudi koja mimo tržišta maksimizuje blagostanje, odnosno ostvaruje “date” ciljeve prikladnim sredstvima). Ali, mi znamo da “društvo” kao celina niti ima ciljeve, niti ih ostvaruje uz pomoć bilo kakvih sredstava. Samo pojedinci imaju ciljeve, i koriste sredstva da ih ostvare, bilo da deluju kroz privatna tržišta, bilo kroz državu, sudski ili regulatorni sistem.

“Efikasnost” ekonomije slobodnog tržišta je stoga (po liberalnim školama mišljenja) ekstremno institucionalno neelastična. To znači da nema nikakve svrhe pričati o ekonomskoj “efikasnosti” mimo sistema neprikosnovenih privatnih vlasničkih prava. “Efikasan” je onaj sistem koji pojedincima omogućava racionalno ekonomsko ponašanje, a ne onaj koji umišlja da neka elita ekonomista ili planera može sedeći u svojim kabinetima da smisli genijalne recepte za “maksimizaciju blagostanja” bez obzira na isntitucionalni okvir. Jedini zaista efikasni sistem je sistem privatnih vlasničkih prava. Da li u Kouzovom svetu postoje ovakva neprikosnovena vlasnička prava? Mislim da će se i Slaviša složiti da ne postoje i da ni ne mogu postojati. Stoga, po mom sudu nije opravdana odbrana Kouza ukazivanjem na čisto pozitivno-ekonomski karakter njegove teorije, jer ta teorija ima nužne pravno-filozofske implikacije koje podrivaju strict liability kriterijum i privatno vlasništvo. Dakle, nije problem u tome kakva su Kouzova privatna mnenja o zagađenju ili vlasničkim pravima, već u tome da idejom reciprociteta štete on direktno obesmišljava koncept neprikosnovenosti vlasništva (kakva god da su mu privatna mnenja), a time upravo ideju ekonomske efikasnosti do koje mu je stalo.

Iz istog razloga mislim i da moj reductio ad absurdum Kouzove teoreme (kako se Slaviša zgodno izrazio) uprkos svemu stoji, jer je jasno da nema principijelne razlike između ubistva, krađe ili klasičnih eksternalija; radi se naprosto o različitim oblicima invazije privatnih vlasničkih prava. Farmer kome železnica zapali žito (pod pretpostavkom da je bio tu pre železnice), iz perspektive striktnih vlasničkih prava je u suštinski istovetnom položaju kao i onaj Blokov vlasnik novčanika koji mu je ukraden. I jednom i dugom je uništena imovina koju su stekli poštujući legitimna prava drugih. U tom smislu i kod ekstrnalija postoje “jasni vanekonomski kriterijumi prava” (Slaviša) kao i kod krađe ili ubistva, a utisak da stvar stoji suprotno potiče usled tretiranja eksternalija u ključu teorija tržišne greške, a ne nepotpuno definisanih vlasničkih prava. Problem sa navodnom nejasnoćom šta je čije i ko šta sme da radi u slučaju železnice i farmera, potiče usled neuvažavanja kriterijuma prvog zaposedanja, koji rešava taj problem (farmer je prvi kultivisao njivu, ergo železnica je agresor; ili, pruga je prvo izgrađena, ergo farmer nema pravo da se žali).

2) Slaviša s pravom ukazuje na to da je sudska arbitraža kod Kouza poslednje rešenje, ukoliko “pregovori” usled prohibitivno visokih transakcionih troškova ne uspeju. Ali, mogućnost arbitraže deluje kao snažan motivacioni faktor za farmera da uopšte pregovara (zapravo pokušava da podmiti železnicu da ugradi uređaj za sprečavanje bacanja varnice). Ako zna da mu sud ne može oteti pravo na zemlju koju je stekao krčenjem ili kupovinom, on neće “pregovarati” niti podmićivati, nego će tužiti uljeza. Čim legitimni vlasnik mora da pregovara o svom vlasništvu, onda je to znak da u tom aranžmanu nešto ne valja. Stoga sudska arbitraža uopšte nije tako bezazlena; ona je ključni preduslov i istovremeno izraz jednog novog shvatanja ekonomije slobodnog tržišta koje potpuno eliminiše staru liberalnu ideju vlasništva. Ova eliminacija ima vrlo negativne posledice, jer unosi element nesigurnosti i nepredvidivosti u privredni sistem (što razara efikasnost, kao što znamo) a osim toga ignoriše prava pojedinaca i njihov psihički dohodak od posedovanja imovine (kouzovskom planeru može biti svejedno ko šta ima, ako je “društveni trošak” minimalizovan, ali farmeru i železnici nije svejedno).

Zaključak – slobodno tržište se zasniva na principu prava, a ne “efikasnosti”, tako da Kouzovo fiksiranje za ovo drugo podriva tržište. Rešenje eksternalija nije “efikasna” alokacija (pregovaračka ili sudska) već preciziranje šta je čije, na osnovu libertarijanske teorije vlasničkih prava..

Ivan Janković