Najstarija prevara

Izbor­ne pre­va­re, a i poli­tič­ke pre­va­re uop­šte, nisu ništa novo. Naj­sta­ri­ja pre­va­ra je uve­re­nje da su par­ti­je poli­tič­ke levi­ce par­ti­je siro­ma­šnih i podjarmljenih.

Izbor­ni rezul­ta­ti u Kali­for­ni­ji su samo naj­ve­ći dokaz za raz­o­bli­ča­va­nje takvog uve­re­nja. Iako je drža­va kao celi­na gla­sa­la za Keri­ja, 55% nasu­prot 44% za Buša, razli­či­ti okru­zi su išli od 71% za Buša do 83% za Keri­ja. Naj­bo­ga­ti­ji okru­zi su bili Keri­je­va glav­na uporišta.

U okru­gu Marin, gde je pro­seč­na cena kuće $750.000, 73 pro­cen­ta gla­so­va je oti­šlo Keri­ju. U okru­gu Ala­me­da, gde se nala­zi Ber­kli, 74% je bilo za Keri­ja. San Fran­ci­sko, gde su više sta­na­ri­ne od bilo kog većeg gra­da u zemlji, dao je 83 pro­cen­ta svo­jih gla­so­va Keriju.

Tamo gde žive obič­ni lju­di je bila pot­pu­no dru­ga­či­ja pri­ča. Buš je pobe­dio u tri­de­set šest okru­ga, nasu­prot Keri­ju, koji je pobe­dio u 22, obič­no uz izjed­na­če­ni­ji broj gla­so­va, iako je za Buša gla­sa­lo više od 70% u manje pozna­tim mesti­ma kao što su okru­zi Lasen i Modok. Ako nikad niste čuli za njih, to je s tobrim razlogom.

Slič­na je pri­ča sa gla­so­vi­ma za Pre­dlog 66, koji bi ogra­ni­čio zakon o “tri šan­se” koji šalje kri­mi­nal­ce od kari­je­re na doži­vot­nu robi­ju. Boga­ti gla­sa­či koji žive mir­nim živo­tom dale­ko od kri­mi­na­li­zo­va­nih nase­lja ima­ju luk­suz da se mogu bri­nu­ti o tome da li smo dovolj­no fini pre­ma bara­ba­ma, kri­mi­nal­ci­ma i teroristima.

Nji­ma se ne dopa­da zakon o “tri šan­se” i žele ga osla­bi­ti. Dok se veći­na kali­for­nij­skih gla­sa­ča pro­ti­vi bilo kakvom raz­vod­nja­va­nju zako­na, veći­na gla­sa­ča u gore­po­me­nu­tim boga­tim i ogrom­nom veći­nom pro-Keri­jev­skim okru­zi­ma žele da nas spre­če da bude­mo tako loši pre­ma kriminalcima.

Ova šema nije ogra­ni­če­na na Kali­for­ni­ju i nije ništa novo. Levi­ča­ri u limu­zi­na­ma (limo­u­si­ne libe­rals) su posto­ja­li pre nego što limu­zi­me izu­mlje­ne. Ista šema je pri­men­lji­va i ako ode­te čak i levlje na poli­tič­kom spek­tru­mu, do soci­ja­li­sta i komunista.

Lider bri­tan­ski soci­ja­li­sta (Labo­ur Par­ty) u tre­nut­ku kada je nji­hov soci­ja­li­stič­ki ekstre­mi­zam dosti­gao nje­gov vrhu­nac, bio je Kle­ment Atli, koji je odra­stao u veli­koj kući sa slu­ga­ma – a to nije bila jedi­na kuća koju je nje­go­va poro­di­ca pose­do­va­la. Isto­vre­me­no je poro­di­ca Mar­ga­ret Tačer ima­la bakal­ni­cu i žive­la na spra­tu iznad nje.

Dok je bri­tan­ska soci­ja­li­stič­ka par­ti­ja bila pove­za­na sa sin­di­ka­ti­ma, naj­bo­ga­ti­ji i inte­lek­tu­al­ci unu­tar stran­ka su ustva­ri ima­li naj­le­vlju ide­o­lo­gi­ju i kraj­nje nere­a­li­stič­nu poli­ti­ku. Pred Dru­gi svet­ski rat, soci­ja­li­stič­ka par­ti­ja je bila za raz­o­ru­ža­nje, dok je Hitler pre­ko Kana­la nao­ru­ža­vao Nemač­ku do zuba.

Na kra­ju je sin­di­kal­ni deo par­ti­je počeo zahte­va­ti malo razu­ma, da bi Bri­ta­ni­ja mogla zapo­če­ti pri­pre­me za svo­ju voj­nu odbra­nu – ni tre­nut­ka prerano.

Kada su Karl Marks i Fri­drih Engels pisa­li svoj Komu­ni­stič­ki Mani­fest, oni su bili samo dva raz­ma­že­na klin­ca iz boga­tih poro­di­ca. Sva nji­ho­va pri­ča o rad­nič­koj kla­si je bila samo pri­ča, ali se dopa­la slič­noj mla­de­ži koja vole­la bom­ba­stič­ne priče.

Kako je to sam Engels rekao, kada je komu­ni­stič­ka gru­pa za koju je pisan Mani­fest bira­la dele­ga­te, “[p]redložen je rad­nik reda radi, ali je gru­pa koja ga je pre­dlo­ži­la gla­sa­la za mene.” Ovo je možda bio prvi name­šte­ni izbor u komu­ni­stič­kom pokre­tu, ali sva­ka­ko nije bio poslednji.

Sva­ka­kvi ekstre­mi­stič­ki pokre­ti, kao Vre­me­nja­ci (Weat­her­men) u SAD ili ban­da Bader-Majn­hof u Nemač­koj, pri­vu­kli su u neve­ro­vat­noj pro­por­ci­ji boga­te, pogo­to­vu intelektualce.

Takvi lju­di možda govo­re u ime pod­jar­mlje­nih, ali su oni sami često lju­di koji ima­ju dovolj­no slo­bod­nog vre­me­na da raz­ra­đu­ju svo­je fiks-ide­je o sve­tu i svo­ja mašta­re­nja o sebi kao vođa­ma siro­ma­šnih, spa­si­o­ci­ma oko­li­ne ili šta god da je tre­nut­no na tape­tu Veli­ke Ideje.

Osa­ma bin Laden nije neko koga je siro­ma­štvo nau­či­lo da mrzi. On dola­zi iz veo­ma boga­te poro­di­ce, a ima i vre­me­na i nov­ca da negu­je svo­ju mržnju pre­ma Zapa­du i da orga­ni­zu­je tero­ri­ste, jer je to jedi­ni način kako sebi može pri­da­ti bilo kakvu važnost.

Uve­re­nja da “libe­ral­ni,” levi­čar­ski ili “ekstre­mi­stič­ki” pokre­ti poma­žu siro­ma­šni­ma može a i ne mora biti naj­ve­ća pre­va­ra, ali naj­sta­ri­ja sva­ka­ko jeste.

Tho­mas Sowell, “The Oldest Fra­ud”, tekst je pre­u­zet sa: www.CapitalismMagazine.com Pre­vod: Andre­ja Vražalić