(Ponovo) razotkriveni Nju dil

Ovo otkro­ve­nje makro­e­ko­no­mi­sta sti­že u obli­ku član­ka u Jour­nal of Poli­ti­cal Eco­no­my iz avgu­sta 2004, nazva­nom “Poli­ti­ke Nju dila i opsta­ja­nje Veli­ke depre­si­je: ana­li­za opšteg ekvi­li­bri­ju­ma,” od eko­no­mi­sta sa UCLA Harol­da L. Kola (Harold L. Cole) i Li I. Oha­ni­a­na (Lee E. Oha­ni­an). Ovo je veli­ka stvar, budu­ći da je JPE vero­vat­no naj­va­žni­ji eko­nom­ski žur­nal u svetu.

“Real­ni bru­to doma­ći pro­i­zvod po gla­vi odra­slog sta­nov­ni­ka, koji je bio 39% ispod tren­da (poten­ci­ja­la) na počet­ku depre­si­je 1933. godi­ne, ostao je na 27% ispod tren­da 1939. godi­ne,” pišu auto­ri. I “slič­no, pri­vat­ni sati utro­še­ni na rad su bili 27% ispod tren­da 1939, a osta­li su 21% ispod tren­da 1939. godine."

Ovo ne bi tre­ba­lo biti izne­na­đu­ju­će bilo kome ko je pro­u­ča­vao real­nost Veli­ke depre­si­je, jer sta­ti­sti­ke Biroa za popis SAD poka­zu­ju da je nezva­nič­na sto­pa neza­po­sle­no­sti i dalje bila 17,2% 1939. godi­ne, upr­kos sedam godi­na “eko­nom­skog spa­sa­va­nja” koje je spro­ve­la Ruzvel­to­va admi­ni­stra­ci­ja (nor­mal­no, sto­pa neza­po­sle­no­sti pre depre­si­je je bila oko 3 pro­cen­ta). Doma­ći pro­i­zvod po gla­vi sta­nov­ni­ka, po poda­ci­ma Biroa, bio je niži 1939. nego 1929. ($847 pre­ma $857), kao što je to bila i lič­na potro­šnja ($67.6 mili­jar­di pre­ma $78.9 mili­jar­di). Ukup­ne pri­vat­ne inve­sti­ci­je su opa­le za $3.1 mili­ja­du tokom 1930–40.

Kol i Oha­ni­an pišu kao da su izne­na­đe­ni – čak šoki­ra­ni – otkri­ćem ovih činje­ni­ca, ne toli­ko zato što su bili zave­de­ni mitom Nju dila, već zbog svo­je posve­će­no­sti “pra­vlje­nju neo­kla­sič­nih mode­la” ume­sto pro­u­ča­va­nja ekom­ske stvar­no­sti. Oni opi­su­ju kao “izne­na­đu­ju­ću” činje­ni­cu da je opo­ra­vak od Veli­ke depre­si­je bio “veo­ma slab” (što je veo­ma blag opis). A zašto je to tako začu­đu­ju­će? Zato što su “ovi poda­ci u pot­pu­nom neskla­du sa neo­kla­sič­nom teorijom…”

Neo­kla­sič­na teo­ri­ja o depre­si­ja­ma se može posma­tra­ti kao Fran­ken­štajn teo­ri­ja. Kao što obja­šnja­va­ju Kol i Oha­ni­an, “[s]lab opo­ra­vak je začu­đu­ju­ći zato što su veli­ki nega­tiv­ni šoko­vi za koje neki eko­no­mi­sti sma­tra­ju da su iza­zva­li kri­zu iz 1929–33 – uklju­ču­ju­ći mone­tar­ne šoko­ve, šoko­ve po pro­duk­tiv­nost, i ban­kar­ske šoko­ve – posta­li pozi­tiv­ni posle 1933. godi­ne.” Tako, po neo­kla­sič­noj teo­ri­ji, eko­no­mi­ja tokom depre­si­je je nešto kao zave­za­ni Fran­ken­štajn, sa eko­no­mi­sti­ma koji igra­ju ulo­gu ludog nauč­ni­ka koji “daju šoko­ve” čudo­vi­štu ne bi li ono oži­ve­lo. Oni to čine putem već čuve­nih “injek­ci­ja” vla­di­ne potro­šnje ili lakih kre­di­ta koji će navod­no iza­zva­ti “urla­ju­ći” opo­ra­vak (kao što je pod­mla­đe­na zver urla­la dok je napu­šta­la labo­ra­to­ri­ju da bi tero­ri­sa­la varo­ša­ne u fil­mu “Mla­di Frankenštajn”).

“Mone­tar­na baza se pove­ća­la više od 100% izme­đu 1933. i 1939,” pišu auto­ri, tvr­de­ći da bi takav mone­tar­ni šok vra­tio eko­no­mi­ju u nor­ma­lu. Oni pri­zi­va­ju auto­ri­tet pozna­tih makro­e­ko­no­mi­sta Rober­ta Luka­sa i Leo­nar­da Rapin­ga, koji su neka­da tvr­di­li da su “pozi­tiv­ni mone­tar­ni šoko­vi tre­ba­li pro­i­zve­sti sna­žan opo­ra­vak, sa zapo­sle­no­šću koja bi se vra­ti­la na nor­mal­ni nivo do 1936”.

Ali, kako je Marej Rot­bard poka­zao u svo­joj knji­zi Ame­rič­ka Veli­ka depre­si­ja, baš su poli­ti­ke lakog nov­ca tokom dva­de­se­tih ohra­bri­le neso­lid­ne inve­sti­ci­je koje su bile oki­dač za Veli­ku depre­si­ju. Jedi­na mudra stvar koja je mogla biti ura­đe­na jeste dopu­šta­nje da se desi likvi­da­ci­ja sto­ti­na pre­ko­mer­no kapi­ta­li­zo­va­nih bizni­sa. Ume­sto toga, Sistem fede­ral­nih rezer­vi je pove­ćao mone­tra­nu bazu za 100% za pet godi­na, stva­ra­ju­ći još istih pro­ble­ma pre­ko­mer­ne kapi­ta­li­za­ci­je koji su i stvo­ri­li problem.

Povrh sve­ga, sko­ro sva­ka mera FDR-ovog “Nju dila” je pogor­ša­va­la stva­ri i pro­du­ža­va­la depre­si­ju. Austrij­ski eko­no­mi­sti su ovo zna­li dece­ni­ja­ma, ali su i neo­kla­sič­ni gra­di­te­lji mode­la to konač­no shva­ti­li – nadaj­mo se.

Kol i Oha­ni­an su se izgle­da dovolj­no spu­sti­li sa visi­na gra­đe­nja makro­e­ko­nom­skih mode­la da otkri­ju da je tako­zva­ni Prvi Nju dil (1933–34) bio jedan ogro­man kar­tel­ski pro­gram, kojim je vlast poku­ša­la da spro­ve­de kar­tel­sko name­šta­nje cena i sma­nje­nja pro­i­zvod­nje u sto­ti­na­ma delat­no­sti i u poljo­pri­vre­di. Ovo je, narav­no, sve doku­men­to­va­no u knji­zi Džo­na T. Fli­na Mit o Ruzvel­tu, prvi put izda­noj 1948. Hen­ri Hezlit je isto tako pisao o tome nekih pet­na­est godi­na rani­je. “Poli­ti­ka kar­te­li­za­ci­je koju spro­vo­di Nju dil pred­sta­vlja ključ­ni fak­tor sla­bog opo­rav­ka, koji je odgo­vo­ran za 60% razli­ke izme­đu stvar­ne i poten­ci­jal­ne pro­i­zvod­nje,” napi­sa­li su autori.

Činje­ni­ca da je mejn­strim neo­kla­sič­nim eko­no­mi­sti­ma tre­ba­lo toli­ko dugo vre­me­na da spo­zna­ju ovu činje­ni­cu je zbi­lja neve­ro­vat­na. Gene­ra­ci­ja­ma nji­ho­vi udžbe­ni­ci uka­zu­ju da kar­te­li “sma­nju­ju pro­i­zvod­nju” ne bi li pove­ća­li cene. Nije nika­kva taj­na da je srce i duša Nju dila bio poku­šaj da se isko­ri­sti pri­nu­da vla­sti da bi se, kar­te­li­za­ci­jom celo­kup­ne eko­no­mi­je, pove­ća­le nadni­ce i cene.

FDR i nje­go­vi savet­ni­ci su pogre­šno vero­va­li da je depre­si­ja iza­zva­na niskim cena­ma, i da bi sto­ga viso­ke cene – stvo­re­ne držav­nim pret­nja­ma nasi­ljem, pri­si­lom i zastra­ši­va­njem – bile “reše­nje.” Nada­lje, teško da se može sma­tra­ti taj­nom da će posla­dav­ci­ma, ako pro­i­zvod­nja bude manja, tre­ba­ti manje rad­ni­ka i da će neza­po­sle­nost time biti viša. Tako, Prvi Nju dil nije mogao biti ništa dru­go nego jed­na ogrom­na šema pro­i­vod­nje neza­po­sle­no­sti po stan­dard­noj neo­kla­sič­noj teoriji.

FDR-ovo tro­stru­ko pove­ća­nje pore­za, nje­go­va regu­la­ci­ja pri­vre­de, i nje­go­va neu­mor­na anti-poslov­na pro­pa­gan­da su tako­đe dopri­ne­le pogor­ša­nju Veli­ke depre­si­ja, ali je nje­go­vo rad­no zako­no­dav­stvo vero­vat­no bilo naj­vi­še štet­no po moguć­nost zapo­sle­nja ame­rič­kih rad­ni­ka. Po ovom pita­nju je naj­ve­će razo­ča­re­nje u Kol-Oha­nov čla­nak gde oni ni ne pomi­nju pio­nir­ski rad Ričar­da Vede­ra i Love­la Gal­ve­ja – Neza­po­sle­ni: neza­po­sle­nost i vlast u Ame­ri­ci dva­de­se­tog veka – prvi put obja­vlje­no 1993. godine.

Šta­vi­še, poma­lo je skan­da­lo­zno da oni ne citi­ra­ju ovo dobro pozna­to delo dok isto­vre­me­no izvo­de suštin­ski iste zaključ­ke kao Veder i Gal­vej. Oni pomi­nju mno­ge isto­vet­ne činje­ni­ce o rad­nom zako­no­dav­stvu: pra­vi­la NIRA koja uspo­sta­vlja­ju mini­mal­ne nadni­ce za manje i više ško­lo­va­ne rad­ni­ke; poslo­dav­ci­ma je reče­no da mora­ju da kolek­tiv­no pre­go­va­ra­ju sa sin­di­ka­ti­ma, koji­ma je dato mno­štvo zakon­skih pred­no­sti u pre­go­va­ra­nju, koje nad­gle­da novo­stvo­re­ni Naci­o­nal­ni odbor za rad­ne odno­se (Nati­o­nal Labor Rela­ti­ons Board). Sve ove mere su uči­ni­le rad sku­pljim. Dakle, kao što nam uka­zu­je eko­nom­ski zakon tra­žnje, nei­zbe­žni rezul­tat je morao biti manja zaposlenost.

Štraj­kač­ka aktiv­nost se dupli­ra­la od 14 mili­o­na štraj­kač­kih dana 1936. do 28 mili­o­na godi­nu dana kasni­je, a nadni­ce su se pove­ća­le 15% samo tokom 1937. Razli­ka izme­đu sin­di­kal­ne i nesin­di­kal­ne nadni­ce se pove­ća­la on 5% tokom 1933. do 23% tokom 1940. godi­ne. Novo­u­spo­sta­vlje­no pla­ća­nje soci­jal­nog osi­gu­ra­nja i pore­za na osi­gu­ra­nje od neza­po­sle­no­sti je uči­ni­lo zapo­šlja­va­nje još sku­pljim. Sve ovo zna­či da je tokom peri­o­da sla­be ili opa­da­ju­će izve­de­ne potra­žnje za radom, vlast zna­čaj­no povi­si­la cenu rada, čime je uzro­ko­va­la da poslo­dav­ci tra­že sve manje i manje radnika.

Veder i Gal­vej su zavr­ši­li eko­no­me­trij­sku ana­li­zu ovih mera pove­ća­nja cene rada i zaklju­či­li da bi veći deo nenor­mal­ne neza­po­sle­no­sti tokom tri­de­se­tih bio izbeg­nut da tih mera nije bilo. Oni su pro­ce­ni­li da se do četr­de­se­tih neza­po­sle­nost pove­ća­la 8 pro­cent­nih poe­na više nego što bi se pove­ća­la da nije bilo zakon­ski stvo­re­nog rasta sin­di­ka­li­zma i od vla­sti namet­nu­te cene zapo­šlja­va­nja. Oni zaklju­ču­ju da je “Veli­koj depre­si­ji zna­čaj­no pro­du­že­no tra­ja­nje i pove­ća­na raz­me­ra putem pro­gra­ma Nju dila” (str. 141).

Kol i Oha­ni­an dola­ze do istog zakljič­ka, ali ga izra­ža­va­ju u poma­lo zgr­če­nom jezi­ku “vode­ćih eko­nom­skih žur­na­la”: “Rad­na i indu­strij­ska poli­ti­ka Nju dila nije izve­la zemlju iz Veli­ke depre­si­je… Ume­sto toga, poli­ti­ke pove­ća­nja rad­nič­ke pre­go­va­rač­ke moći i taj­nog pove­zi­va­nja sa pla­ća­njem viso­kih nadni­ca, spre­či­le su nor­ma­lan opo­ra­vak stva­ra­njem ren­ti i nee­fi­ka­sna insaj­der-aut­saj­der trve­nja koja su pove­ća­va­la nadni­ce i sma­nji­va­la zapo­sle­nost… Napu­šta­nje ove poli­ti­ke se poklo­pi­lo sa sna­žnim eko­nom­skim opo­rav­kom tokom četrdesetih.”

Ovaj posled­nji zaklju­čak – da se napu­šta­nje poli­ti­ke FRD‑a “poklo­pi­lo” sa opo­rav­kom u četr­de­se­tim veo­ma jasno je doku­men­to­van od dru­gog auto­ra koji je isto tako igno­ri­sao Kola i Oha­ni­a­na, Rober­tom Hig­som (Robert Higgs). U “Nei­zve­snost reži­ma: zašto je Veli­ka depre­si­ja tra­ja­la tako dugo i zašto se pro­spe­ri­tet nasta­vio posle rata” (Inde­pen­dent Revi­ew, Spring 1997), Higs je poka­zao da je rela­tiv­no raz­vod­nja­va­nje poli­ti­ka Nju dila, sa sma­nje­njem (u apso­lut­nim broj­ka­ma) fede­ral­nog budže­ta od $98.4 mili­jar­de 1945. godi­ne, na $33 mili­jar­de u 1948, done­lo eko­nom­ski opo­ra­vak. Pro­i­zvod­nja u pri­vat­nom sek­to­ru se pove­ća­la za tre­ći­nu samo tokom 1946, kako su se pri­vat­ne inve­sti­ci­je pove­ća­le po prvi put posle 18 godina.

Ukrat­ko, kapi­ta­li­zam je bio taj koji je na kra­ju okon­čao Veli­ku depre­si­ju, a ne Ruzvel­to­va sulu­da poli­ti­ka kar­te­li­sa­nja, pove­ća­va­nja nadni­ca, sin­di­ka­ta, i šire­nja drža­ve bla­go­sta­nja. Dobro je vide­ti da Jour­nal of Poli­ti­cal Eco­no­my, Uni­ver­zi­tet u Čika­gu, i UCLA konač­no susti­žu libe­ral­ne nauč­ni­ke kao što su Ričard Veder (Ric­hard Ved­der), Lovel Gal­vej (Lowell Gal­la­way), Robert Higs (Robert Higgs), Džim Pau­el (Jim Powell) (autor Ruzvel­to­ve Glu­po­sti) i nji­ho­ve pret­hod­ni­ke kao što su Hen­ri Hezlit (Hen­ry Hazlitt), Džon T. Flin (John T. Flynn), Marej Rot­bard (Mur­ray Roth­bard), F. A. Hajek (F.A. Hayek), Vili­jam H. Hat (Wil­li­am H. Hutt), Ben­dža­min Ander­son (Benja­min Ander­son), i dru­ge auto­re pove­za­ne sa Austrij­skom školom.

Bolje ikad nego nikad.

Tomas Dilo­ren­co (Tho­mas J. DiLo­ren­zo), "New Deal Debun­ked (aga­in)", pre­u­ze­to sa saj­ta www.mises.org, 27. sep­tem­bar 2004. godi­ne. Pre­vod: Andre­ja Vražalić