Razumeti terorizam

Predsedavajući Bartone,

Uvaženi predstavnici,

Želim da vam se zahvalim zato što ste me pozvali da se danas pojavim pred vama. Osećam veliku odgovornost pri ovom obraćanju u ovakvom trenutku opasnosti u glavnom gradu slobode.

Danas je dovedeno u pitanje ništa manje od opstanka naše civilizacije. Neki bi samo nedelju dana ranije mislili da se onaj, koji koristi ovakve apokaliptične termine kada govori o borbi protiv međunarodnog terorizma, upušta u neodmereno preterivanje. Ne više.

Danas, svako od nas shvata da smo svi mete, da su naši gradovi ranjivi, i da su naše vrednosti omražene neuporedivim fanatizmom koji želi da uništi naša društva i naš način života.

Siguran sam da govorim u ime svoje cele nacije kada kažem – danas, svi smo mi Amerikanci – u bolu, kao i u prkosu.

U bolu, zato što se moj narod već više decenija suočavao sa strašnim užasima terora, i osećamo bliskost i sa žrtvama ove tragedije i velikom nacijom koja oplakuje svoju palu braću i sestre.

U prkosu, zato što, baš kao što moja zemlja nastavlja borbu protiv terorizma za svoj opstanak, znam da se Amerika neće uplašiti od ovog izazova.

Imam potpuno poverenje da, ako mi, građani slobodnog sveta, predvođeni predsednikom Bušom, iskoristimo ogromne rezerve moći koje su nam na raspolaganju, usmerimo čeličnu volju slobodnih ljudi, i mobilišemo našu ukupnu volju – možemo izbrisati ovo zlo sa lica zemlje.

Ali, da bi ostvarili ovaj cilj, moramo prvo odgovoriti na nekoliko pitanja. Ko je odgovoran za teroristički napad? Zašto? Kakva namera stoji iza ovih napada? I najvažnije, šta treba učiniti da bi se pobedile ove snage zla?

Prvo i najvažnije za razumevanje je ovo: nema međunarodnog terorizma bez podrške suverenih država. međunarodni terorizam prosto ne može dugo opstati bez režima koji ga podstiču i pomažu.

Teroristi ne vise u vazduhu. Oni obučavaju, naoružavaju i indoktrinišu svoje ubice u skloništima koja im na svojoj teritoriji daju terorističke države. Često ovi režimi obezbeđuju teroristima obaveštajne informacije, novac i operativnu pomoć, šaljući ih da im služe kao smrtonosni zastupnici koji vode skriveni rat protiv jačih protivnika.

Ovi režimi sprovode svetsku propagandnu kampanju opravdavanja terora, blateći njegove žrtve i braneći njegove počinioce – kao što smo videli u farsičnim spektaklu u Durbanu prošlog meseca.

Iran, Libija I Sirija nazivaju SAD i Izrael rasističkim zemljama koje krše ljudska prava?

Čak ni Orvel ne bi mogao zamisliti takav svet.

Oduzmite ovu državnu podršku, i cela struktura državnog terorizma će pasti u prašinu.

Međunarodna teroristička mreža se dakle zasniva na režimima – iranskom, iračkom, sirijskom, talibanskim Avganistanom, Arafatovom palestinskom upravom i na nekoliko drugih arapskih režima kao što je Sudan.

Ovi režimi su ti koji daju utočište terorističkim grupama: Osami Bin Ladenu u Avganistanu, Hezbolahu i drugima u Libanu pod sirijskom kontrolom, Hamas, Islamski džihad i nedavno mobilisane frakcije Fataha i Tanzima u palestinskim teritorijama, i drugim terorističkim organizacijama koje imaju baze u prestolnicama kao što su Damask, Bagdad i Kartum.

Ove terorističke države i organizacije zajedno tvore mrežu terora, čiji se osnovni delovi međusobno podržavaju operacionalno kao i politički.

Na primer, palestinske grupe blisko sarađuju sa Hezbolahom, koji ih dalje povezuje sa Sirijom, Iranom i Bin Ladenom.

Ovi izdanci terora imaju saradnike u drugim državama koje još nisu uništile njihovo prisustvo, kao što su Egipat, Jemen i Saudijska Arabija.

Kako se sve ovo desilo? Razvoj ove terorističke mreže je proizvod nekoliko procesa koji su se dešavali zadnje dve decenije: glavni je Homeinijeva revolucija i stvaranje klerikalne islamske države u Iranu.

Ovo je stvorilo suverenu duhovnu bazu za podsticanje islamske militantnosti širom sveta – militantnost koja je často bila podržana terorom.

Jednako bitna je bila pobeda međunarodnog bratstva mudžahedina u ratu u Avganistanu.

Ova međunarodna banda fanatika, koja je među svoje članove brojala Osamu Bin Ladena, je videla svoju pobedu nad Sovjetskim Savezom kao dokaz suštinske nadmoći vernih muslimana nad slabim neverničkim silama.

Oni su poverovali da ni superiorno naoružanje jedne supersile ne može odoleti njihovoj snažnijoj volji.

Ovome treba dodati izmicanje uništenju Sadama Huseina na kraju zalivskog rata, proterivanje posmatrača UN, i njegovo rastuće pouzdanje da će uskoro moći da razvije nekonvencionalna oružja koja bi bila ravna onima na zapadu.

Na kraju, stvaranje Arafatove terorističke enklave je pružilo utočište militantnim islamskim terorističkim grupama kao što su Hamas i Islamski džihad.

Kao njihovi rođaci mudžahedini, oni su crpli inspiraciju iz Izraelovog brzopletog povlačenja iz Libana, koje je od Sirije podržani Hezbolah glorifikovao kao veliku muslimansku pobedu.

Pod Arafatovom vlašću, ove palestinske islamske trerističke grupe su često koristile tehniku bombaša samoubica, idući dotle da čak prave letnje kampove u Gazi u kojim se palestinska deca uče kako da budu mučenici samubice.

Evo kako je od Arafata kontrolisana novina, Al Hayat Al Jadida, prokomentarisala 11 septembar, dan kada je izvršen samoubilački napad na Svetski Trgovinski Centar i Pentagon:

“Današnji bombaši samoubice su plemeniti naslednici libanskih bombaša samoubica, koji su očitali tešku lekciju američkim marincima u (Libanu)… Ovi bombaši samubice su so zemlje, pokretači istorije… Oni su najčasniji ljudi među nama…”

Ovde vlada jednostavno pravilo: uspeh terorista u jednom delu mreže terora ohrabruje sve teroriste u mreži.

Ovo je dakle ko. Sada o tome zašto.

Iako pojedini delovi imaju lokalne ciljeve i uzimaju udela u lokalnim konfliktima, glavna motivacija koja vodi mrežu terora je neprijateljstvo prema zapadu koje ima za cilj ništa manje od preokretanja toka istorije.

Ono želi da unazadi Zapad i uspostavi ekstremistički islam kao dominantnu snagu u svetu.

Ono želi da ovo učini ne putem svog poboljšanja i napretka, već putem uništenja protivnika. Ova mržnja je proizvod vrelog ogorčenja koje je tinjalo vekovima u nekim delovima arapskog i islamskog sveta.

Većina muslimana na svetu, uključujući ogromnu većinu rastuće muslimanske zajednice na zapadu, nije vođena ovom interpretacijom istorije, niti se odazivaju na poziv na sveti rat protiv Zapada.

Ali neki se odazivaju. I, iako je njihov broj mali u odnosu na miroljubivu većinu, oni i dalje predstavljaju rastuću zaleđinu za ovu militantnost.

Militantni islamisti mrze Zapad zbog njegovog sprečavanja trijumfalnog marša islama u srce Evrope pre mnogo vekova.

Poklonici, koji veruju u suštinsku nadmoć islama, su pretpeli seriju šokova kada je tokom poslednja dva veka taj isti omraženi, navodno inferiorni Zapad prodreo u islamske zemlje u Severnoj Africi, Bliskom istoku i Persijskom zalivu.

Za njih, misija je jasna: Zapad mora da prvo bude izbačen iz ovih područja. Prozapadni režimi su bili oboreni u nizu, uključujući iranski. A Izrael, jedina demokratija na Bliskom istoku i najčistije otelotvorenje zapadnjačkog progresa i slobode, mora biti izbrisan sa lica zemlje.

Tako, vojnici militantnog islama ne mrze Zapad zbog Izraela, oni mrze Izrael zbog Zapada – zato što ga vide kao ostrvo zapadnih demokratskih vrednosti u muslimansko- arapskom moru despotizma.

Zato oni zovu Izrael malim satanom, da ga jasno razdvoje od zemlje koja je uvek bila i uvek će biti veliki satana – Sjedinjene Američke Države.

Ništa ne ilustruje ovo bolje nego poziv Osame Bin Ladena na džihad protiv Sjedinjenih Država 1998. godine. On kao svoj glavni razlog ne pominje ni Izrael, niti Palestince, niti “mirovni proces,” već samo prisustvo SAD koje “okupiraju zemlju islama i njena najsvetija mesta” – a gde je to? – “Arabijsko poluostrvo” kaže Bin Laden, gde Amerika “pljačka njegova bogatstva, diktira njegovim vladarima, i ponižava njegov narod.” Usput, Izrael zauzima daleko treće mesto, posle “stalne agresije protiv iračkog naroda.” (Al Quds al Arabi –23. februar 1998)

Za Bin Ladene ovog sveta Izrael je sporedan. Amerika je meta.

Ali za ponovni uspon islama nije dovoljno samo slabljenje Zapada; ono zahteva uništenje njegovog glavnog pokretača, Sjedinjenih Država. A ako SAD ne mogu biti uništene baš sada, mogu prvo biti ponižene – kao sa taocima u teheranskoj krizi pre dve decenije – a onda divlje napadane, opet i opet, dok ne padnu na kolena.

Ali konačni cilj ostaje isti: uništiti ameriku i zadobiti večnu slavu.

Nekima od vas je teško da poverujete da Islamski militanti zaista veruju u ovu sumanutu fantaziju o uništenju Amerike. Nemojte sumnjati. Oni veruju. I ako ne budu zaustavljeni sada, njihovi napadi će biti nastavljeni, i ubuduće postati još smrtonosniji.

Da bi se shvatila stvarna opasnost od militantnog islama, možemo ga porediti sa još jednom ideologijom koja je ciljala na dominaciju svetom – sa komunizmom. Oba pokreta su imala iracionalne ciljeve, ali su komunisti svoje ciljeve makar probali ostvariti na “racionalan” način.

Svaki put kad bi morali da biraju između ideologije i sopstvenog preživljavanja, kao povodom Kube ili Berlina, oni bi odstupili i izabrali opstanak.

To nije slučaj sa islamskim militantima. Oni iracionalno sprovode iracionalnu ideologiju – bez očigledne brige za ljudske živote, niti svoje niti živote svojih neprijatelja. Komunisti su retko, ako ikad, stvarali bombaše samoubice, dok militantni islam stvara horde, veličajući ih i obećavajući im da će im njihova grozna dela doneti nagradu u narednom životu.

Ovaj izrazito patološki aspekt militantnog islama je ono što ga čini tako smrtonosnim za čovečanstvo.

Kada sam 1996. napisao knjigu o borbi protiv terorizma, upozoravao sam o militantnim islamskim grupama koje operišu na zapadu uz podršku stranih sila – o novoj vrsti “domaćih-međunarodnih” terorista koji žive u Americi da bi vodili džihad protiv Amerike:

Takve grupe, pisao sam tada, u velikoj meri poništavaju potrebu imanja aviona ili interkontinentalnih raketa koje bi nosile islamsku nuklearnu bombu. Oni će biti prenosni sistem. U najgorem od takvih scenarija, pisao sam, moglo bi doći do ekspozije, ne obične nego nuklearne, bombe na podzemnom parkingu Svetskog Trgovinskog Centra.

Pa, nisu koristili nuklearnu bombu. Koristili su 150 tona aviona do vrha napunjenih gorivom da bi zbrisali kule blizance. Ali, da li iko sumlja da bi oni, ukoliko budu imali priliku, baciti atomske bombe na Ameriku i njene saveznike? A možda, davno pre toga, hemijska i biološka oružja?

Ovo je najveća opasnost za našu zajedničku budućnost. Neke države terorističke mreže već poseduju hemijske i biološke kapacitete, a neke ubrzano spremaju nuklearna oružja. Može li se isključiti mogućnost da će biti u iskušenju da iskoriste takva oružja, otvoreno ili putem terorističkih saveznika, ili da bi ta oružja mogla pasti u ruke terorističkih grupa koje one štite?

Dobili smo poziv za buđenje iz pakla. Sada je pitanje jednostavno: hoćemo li se okupiti da bi pobedili ovo zlo, dok još ima vremena, ili ćemo pritisnuti dugme za opštu dremku i vratiti se redovnom poslu?

Sada je vreme za delanje.

Teroristi danas imaju nameru da nas unište, ali nemaju moć. Nema sumnje da imamo moć da ih uništimo. Sada i mi moramo pokazati da imamo volju da to i učinimo.

Kada bilo koji deo terorističke mreže zadobije nuklearno naoružanje, ova jednačina će se iz osnove promeniti, a s njom i budućnost sveta.

Mi smo sada svi suočeni sa istorijskim imperativom.

A sada treća tačka: Šta učiniti?

Prvo, kako je predsednik Buš to rekao, ne smemo praviti razliku između terorista i država koje ih podržavaju. Nije dovoljno iskoreniti teroriste koji su počinili ovo užasno delo. Moramo razgraditi celu terorističku mrežu.

Ako neki deo ostane netaknut, ona će se oporaviti, i sablast terorizma će se opet javiti i ponovo udariti.

Bin Laden je, na primer, tokom prošle decenije stalno putovao od Saudijske Arabije ka Avganistanu i Sudanu i ponovo nazad. Tako ne smemo ostaviti niti jednu bazu netaknutom.

Prvo moramo ostvariti moralnu jasnoću da bi smo ostvarili ovaj cilj. Moramo se boriti protiv terora gde god i kad kod se pojavio. Moramo primorati sve države da igraju po istim pravilima. Moramo proglasiti terorizam za zločin protiv čovečnosti, i moramo smatrati teroriste neprijateljima čovečanstva, kojima ne treba davati milost i čije navodne primedbe ne treba uzimati u razmatranje.

Ako počnemo praviti razlike među aktima terora, opravdavajući neke a odbacujući druge, zasnovano na simpatijama prema ovoj ili onoj stvari, izgubićemo moralnu jasnoću koja je presudna za pobedu.

Ova jasnoća je ono što je omogućilo Americi i Britaniji da iskorene piratstvo u 19. veku. Saveznici su tako iskorenili nacizam u 20. veku.

Oni nisu tražili “uzroke” piratstva ili “zasnovanost” nacizma – zato što su znali da su neki postupci zli sami po sebi, i ne zaslužuju razmatranje ili “razumevanje.”

Nisu se pitali da li je Hitler u pravu povodom navodno zla koje je naneto Nemačkoj u Versaju. To su prepustili istoričarima. Vođi zapadne alijanse su rekli nešto drugo: Ništa ne opravdava nacizam. Ništa!

Danas moramo biti jednako jasni: Ništa ne opravdava terorizam. Ništa!

Terorizam se definiše ne putem identiteta njegovih počinilaca niti putem njihove svrhe. Umesto toga, on se definiše prirodom dela.

Terorizam je namerni napad na nevine civile. Mora biti napravljena razlika između legitimnih vojnih akcija koje napadaju borce i mogu nenamerno povrediti civile.

Kada su Britanci bombardovali štab Gestapoa 1944, jedna od njihovih bombi je nenamerno pala na dečju bolnicu, što je tragedija, ali to nije terorizam.

Kada je Izrael ispalio projektil koji je ubio dvojicu opakih terorista Hamasa, a dvoje palestinske dece koja su se igrala blizu je tragično poginulo, to nije bio terorizam.

Ali teroristi ne povređuju civile greškom. Oni namerno ubijaju, sakate, i prete civilima – što je moguće većem broju.

Niti jedan cilj, ni uvreda, ni jedno opravdanje ne mogu opravdati terorizam. Terorizam protiv Amerikanaca, Izraelaca, Španaca, Britanaca, Rusa, ili bilo kog drugog, je deo istog zla i mora biti tako tretiran.

Vreme je da se uspostavi jasan princip međunarodne zajednice: bilo koji cilj koji koristi terorizam za ostvarenje svojih namera neće biti nagrađen. Naprotiv, biće kažnjen i proteran u pakao.

Naoružani ovom moralnom jasnoćom u definisanju terorizma, moramo imati jednaku moralnu jasnoću u borbi protiv njega.

Ako uključimo Iran, Siriju i Palestinsku upravu u koaliciju protiv terora – iako oni trenutno štite, pomažu i šalju teroriste – onda će savez protiv terora biti poražen iznutra.

Možda bi mogli da ostvarimo neku kratkoročnu objektivu uništenja jednog terorističkog feuda, ali to će sprečiti mogućnost potpune pobede. Takva koalicija će se rastopiti jer ima svoje unutrašnje razlike.

Možda bi dobili bitku. Sigurno bi izgubili rat.

Ovim režimima, kao svim terorističkim državama, mora biti postavljen jasan zahtev: Prestanite sa terorizmom, zauvek, ili ćete biti suočeni sa besom slobodnog sveta – putem teških i kontinuiranih političkih, ekonomskih i vojnih sankcija.

Očigledno, neki od ovih režima će u strahu pohrliti u izgovaranju fraza o njihovom protivljenju teroru, kao što su učinili Arafat, Iran i Sirija, dok su držali svoj aparat terora nedirnutim. Ne smemo se zavaravati. Ove režime su SAD već stavile na liste tržava koje podržavaju terorizam – ako ako nisu, trebale bi biti.

Cena prijema bilo koje države u koaliciju protiv terora mora biti njena potpuna razgradnja terorističke infrastrukture na njenoj teritoriji.

Iran će morati da razgradi svetsku mrežu terorizma i podsticanja koja je bazirana u Teheranu.

Sirija će morati da smrvi Hamas i Islamski džihad, zatvori njihove fabrike i poligone bombaša samoubica, obuzda svoje teroriste iz Fataha i Tanzima i prestane sa neprekidnim potsticanjem nasilja.

Da bi pobedili u ovom ratu, moramo se boriti na više frontova. Najočiglednija je direktna akcija protiv samih terorista. Izraelska politika udaranja na one koji žele da ubijaju naš narod se, verujem, bolje razume danas i nisu joj potrebna dalja objašnjenja.

Ali nema zamene za glavnu akciju koju moramo preduzeti: nametanje najstrožih diplomatskih, ekonomskih i vojnih sankcija svim terorističkim državama;

Tome trebaju biti dodate sledeće mere:

• Zamrznuti finansijka stredstva terorističkih režima i organizacija na zapadu;
• Promeniti zakonodavstvo, i redovno ga obnavljati, da bi se omogućilo bolje nadgledanje organizacija koje podstiču nasilje;
• Držati osuđene teroriste u zatvoru. Ne pregovarati sa teroristima;
• Obučiti specijalne snage za borbu protiv terorizma;
• I ne najmanje važno, nametnuti sankcije svim snabdevačima terorističkih država nuklearnom tehnologijom.

Imao sam nekog iskustva u sprovođenju ovih mera tokom izraelske borbe protiv terorizma, biće mi zadovoljstvo da pojasnim bilo koju od njih ako budete želeli, uključujući osetljiva pitanja u domenu obaveštajnih informacija.

Ali moram biti jasan: Pobeda nad terorizmom nije, u svojoj suštini, pitanje sprovođenja zakona ili prikupljanja obaveštajnih podataka. Ma koliko bitne bile ove funkcije, one mogu samo smanjiti opasnosti, ne i ukloniti ih.

Prva objektiva je prekinuti svu državnu podršku, i saučestvovanje sa, terorom. Ako im se snažno i kontinuirano suprotstavlmo, većina ovih režima mogu biti obeshrabreni u svojoj podršci teroriznu.

Ali postoji stvarna mogućnost da neki neće biti obeshrabreni – i to mogu biti oni koji imaju oružja masovnog uništenja.

Opet, mi ne možemo odbaciti mogućnost da će neka militantna teroristička država upotrebiti svoje saveznike da bi pretila ili napala nuklearnim oružjem, a da sama ne bude očigledno odgovorna za to.

Niti možemo potpuno odbaciti mogućnost da će neki militantni režim, kao njegovi teroristički saveznici, počiniti masovno samoubistvo zbog svoje fanatičke ideologije.

U ovom slučaju, mi ćemo se suočiti ne sa hiljadama mrtvih, nego stotinama hiljada i moguće milionima. Zato SAD moraju učiniti sve u njihovoj moći da spreče režime poput iranskog i iračkog da razviju nuklearno naoružanje, i da ih razoružaju od njihovih oružja masovnog uništenja.

Ovo je velika misija koja sada predstoji slobodnom svetu. Ta misija ne sme biti razvodnjena da bi se dozvolilo da određene države učestvuju u koaliciji koja se sada organizuje. Štaviše, ta koalicija se treba skupiti oko ove misije.

Možda će se neki uplašiti od sprovođenja ovakvog beskompromisnog napada na terorizam. Ako neke države odluče da ostanu i gledaju, Amerika mora biti spremna da maršira napred bez njih – jer nema zamene za moralnu i stratešku jasnoću.

Verujem da će se, ako se Sjedinjene Države drže principa, sve demokratije na kraju pridružiti ratu protiv terorizma. Lak put može biti privlačan, ali on neće doneti pobedu.

Jedanaestog septembra sam, kao i svi drugi, bio vezan za televizor gledajući divljaštvo koje je napalo Ameriku. Ipak, iza gorućih ruševina kula blizanaca se mogla videti statua slobode koja visoko drži svoj plamen.

Plamen slobode je ono što su teroristi u stvari želeli da ugase.

Ali ta ista baklja, koju tako ponosno drže Sjedinjene Države, je ono što može povesti slobodni svet u uništenje snaga terora i osiguranje naše budućnosti.

To je u našoj moći. Sada budimo sigurni da to želimo.

September 20, 2001

Benjamin Netanjahu

Prevod: Andreja Vražalić