Sloboda starih naroda upoređena sa slobodom savremenih

Moja je name­ra da vam izlo­žim neke razli­ke, još uvek pri­lič­no nepo­zna­te, izme­đu dve vrste slo­bo­de, čije su oso­be­no­sti do dana­šnjeg dana osta­le neza­pa­že­ne, ili bar suvi­še malo uoče­ne. Jed­na od njih je slo­bo­da koja je toli­ko leža­la na srcu sta­rim naro­di­ma; dru­ga je slo­bo­da do čijeg je uži­va­nja poseb­no sta­lo savre­me­nim narodima.

Da li se pre sve­ga pita­te šta u naše doba jedan Englez, jedan Fran­cuz, jedan sta­nov­nik Sje­di­nje­nih Drža­va Ame­ri­ke pod­ra­zu­me­va pod reč­ju sloboda?

To je pra­vo sva­kog da bude pot­či­njen isklju­či­vo zako­ni­ma, da ne može biti ni uhap­šen, ni držan u zatvo­ru, ni osu­đen na smrt, ni zlo­sta­vljan na bilo koji način usled samo­vo­lje jed­nog ili više lica. To je za sva­kog pra­vo da kaže svo­je mišlje­nje, da iza­be­re sebi posao i da se nji­me bavi; da ras­po­la­že onim što pose­du­je, pa čak i da rđa­vo ras­po­la­že; da odla­zi, dola­zi a da za to ne tra­ži dozvo­lu i da ne pola­že raču­na o svo­jim pobu­da­ma ili svo­jim kora­ci­ma. To je za sva­kog pra­vo da se udru­žu­je s dru­gim lici­ma, bilo da bi ispo­ve­dao veru koju su on i nje­go­vi isto­mi­šlje­ni­ci iza­bra­li, bilo pro­sto-napro­sto da bi ispu­nja­vao svo­je dane i časo­ve na način koji naj­vi­še odgo­va­ra nje­go­vim sklo­no­sti­ma i nje­go­vim zami­sli­ma. Na kra­ju, to je pra­vo za sva­kog da uti­če na rad držav­ne upra­ve, bilo nai­me­no­va­njem svih ili izve­snih uprav­nih orga­na, bilo putem iza­slan­sta­va, žal­bi ili zahte­va, koje je vlast više ili manje dužna da uzme u raz­ma­tra­nje. Upo­re­di­te sad ova­kvu slo­bo­du sa slo­bo­dom sta­rih naroda.

Ona se ogle­da u zajed­nič­kom ali nepo­sred­nom vrše­nju raz­nih vido­va sve­u­kup­ne kon­tro­le vla­sti, u veća­nju na trgu o ratu i miru, u zaklju­či­va­nju ugo­vo­ra o save­zu sa dru­gim drža­va­ma, u gla­sa­nju o zako­ni­ma, u izri­ca­nju pre­su­da, u ispi­ti­va­nju raču­na, odlu­ka, postu­pa­ka činov­ni­ka, u moguć­no­sti da oni budu izve­de­ni pred ceo narod, da budu optu­že­ni, osu­đe­ni ili oslo­bo­đe­ni; ali, u isti mah, dok su pod ovim pod­ra­zu­me­va­li slo­bo­du sta­ri naro­di su dozvo­lja­va­li pot­pu­no pot­či­nja­va­nje poje­din­ca vla­sti celi­ne, sma­tra­ju­ći da je to u skla­du sa zajed­nič­kom slo­bo­dom. Kod njih neće­te naći goto­vu nijed­nu od bla­go­de­ti koje, kako smo vide­li, čine deo slo­bo­de savre­me­nih naro­da. Svi lič­ni postup­ci pod­vrg­nu­ti su stro­gom nad­zo­ru. Ništa nije dopu­šte­no neza­vi­sno­sti poje­din­ca, ni u pogle­du mišlje­nja ni u pogle­du zani­ma­nja, a naro­či­to ne u pogle­du reli­gi­je. Slo­bo­da da se iza­be­re vero­i­spo­vest, slo­bo­du koju mi sma­tra­mo za jed­no od svo­jih naj­dra­go­ce­ni­jih pra­va, bila bi u oči­ma sta­rih naro­da zlo­čin i skr­na­vlje­nje. U stva­ri­ma koje nama izgle­da­ju naj­be­zna­čaj­ni­je dru­štve­ni uti­caj dru­štve­nog tela se ispre­ča­va i koči volju poje­di­na­ca. Ter­pan­dar, kod Spar­ta­na­ca, ne može da doda žicu na svo­ju liru a da se efo­ri ¹  ne nađu pogo­đe­ni. I u naj­pri­sni­je odno­se vlast se isto tako meša. Mla­di Lake­de­mo­nja­nin ne može da slo­bod­no pose­ću­je svo­ju mla­du supru­gu. U Rimu cen­zo­ri baca­ju ispi­ti­vač­ke pogle­de na život poro­di­ce. Zako­ni upra­vlja­ju obi­ča­ji­ma, a kako obi­ča­ji vla­da­ju u sve­mu, nema ničeg što zako­ni ne bi propisivali.

Tako je kod sta­rih naro­da poje­di­nac, goto­vo uvek sve­mo­ćan u jav­nim poslo­vi­ma, rob u svo­jim lič­nim odno­si­ma. Kao gra­đa­nin on odlu­ču­je o miru i o ratu; kao poje­di­nac, on je ogra­ni­čen, nad­gle­dan, spu­ta­van u svim svo­jim pokre­ti­ma; on je kao deo zajed­nič­kog tela, on ispi­tu­je, raz­re­ša­va, osu­đu­je, šalje u pro­gon­stvo, kažnja­va smr­ću svo­je činov­ni­ke ili svo­je upra­vlja­če; pot­či­njen zajed­nič­kom telu, on može i sam da bude sme­njen sa dužno­sti, lišen svo­jih pra­va, pro­te­ran, pogu­bljen slo­bod­nom voljom celi­ne, čiji je on deo. Kod savre­me­nih naro­da, obr­nu­to, poje­di­nac, neza­vi­san u lič­nom živo­tu, deli vrhov­nu vlast, čak i u naj­slo­bod­ni­jim drža­va­ma, samo pri­vid­no. Nje­go­va ulo­ga u tom pogle­du je ogra­ni­če­na, goto­vo uvek nepo­sto­je­ća; a kad i uzme uče­šća u vrše­nju naj­vi­še vla­sti, što se doga­đa u mir­nim, ali ret­kim raz­do­blji­ma, za koje je vre­me on opet okru­žen mera­ma opre­zno­sti i spo­na­ma, to je uvek samo zato da bi se te vla­sti odrekao.

Mi više ne može­mo da uži­va­mo slo­bo­du sta­rih naro­da, koja se sasto­ja­la od aktiv­nog i nepre­kid­nog uče­stvo­va­nja u zajed­nič­koj vla­sti. Naša slo­bo­da tre­ba da se sasto­ji od spo­koj­nog uži­va­nja lič­ne neza­vi­sno­sti. Udeo koji je u antič­ko doba sva­ko imao u vrhov­noj vla­sti nije bio, kao u naše vre­me, samo jed­na zami­šlje­na moguć­nost. Volja sva­kog vrši­la je stva­ran uti­caj; pri­me­nji­va­nje te volje je bio izvor jakog i stal­no pona­vlja­nog zado­volj­stva. Sled­stve­no tome, lju­di su bili sprem­ni da pod­ne­su mno­ge žrtve radi oču­va­nja svo­jih poli­tič­kih pra­va i svog ude­la u upra­vlja­nju drža­vom. Ose­ća­ju­ći s pono­som koli­ko vre­di nje­gov glas, sva­ki gra­đa­nin je u toj sve­sti o svo­joj lič­noj važno­sti nala­zio jed­no širo­ko obeštećenje.

Danas ovog obe­šte­će­nja više nema. Izgu­bljen u mno­štvu, poje­di­nac goto­vo da nikad ne opa­ža uti­caj koji vrši. Nje­go­va volja nikad se ne odra­ža­va na celi­nu; ništa mu ne potvr­đu­je pred oči­ma nji­ho­vu sarad­nju. Ostva­ri­va­nje poli­tič­kih pra­va pru­ža nam, dakle, samo jedan deo od moguć­no­sti koje su sta­ri naro­di u tom pogle­du ima­li, ali u isto vre­me napre­dak civi­li­za­ci­je, poslov­ni duh naše epo­he i među­sob­no opšte­nje naro­da umno­ži­li su i raz­gra­na­li u bes­kraj moguć­no­sti za lič­nu sre­ću pojednica.

Iz ovog izla­zi da mi tre­ba da bude­mo pri­vr­že­ni lič­noj neza­vi­sno­sti mno­go više nego sta­ri naro­di. Jer, žrtvu­ju­ći ovu neza­vi­snost poli­tič­kim pra­vi­ma, oni su žrtvo­va­li manje da bi dobi­li više, dok bismo mi, ako uči­ni­mo istu žrtvu, dali više da bi dobi­li manje.

Cilj sta­rih naro­da bio je deo­ba dru­štve­ne moći izme­đu svih gra­đa­na jed­ne iste otadžbi­ne. To su oni zva­li slo­bo­dom. Cilj savre­me­nih naro­da jeste obez­be­đe­nje lič­nih povla­sti­ca; oni slo­bo­dom zovu jem­stva koja su poli­tič­ke usta­no­ve dale ovim povlasticama.

U lič­noj slo­bo­di, pona­vljam, leži pra­va savre­me­na slo­bo­da. Poli­tič­ka slo­bo­da jem­či za nju; poli­ti­ča slo­bo­da je pre­ma tome, neop­hod­na. Ali, tra­ži­ti od naro­da našeg doba da žrtvu­ju sve­u­kup­nost lič­ne slo­bo­de poli­tič­koj slo­bo­di, kao što je to nekad bilo, pred­sta­vlja naj­si­gur­ni­ji način da se oni odvo­je od jed­ne od njih; a kada bi do tog došlo, ubr­zo potom bila bi im odu­ze­ta i ona druga…

Ben­ža­men Kon­stan —  Iz knji­ge: Bese­de – izbor iz svet­skog besedništva

1. naj­vi­ša vlast u Spar­ti[↩]