Kako je previše vlasti ubilo Stari Rim
Početkom trećeg veka pre naše ere, rimska ekonomska politika je bivala u sve većem kontrastu sa politikom helenističkog sveta, posebno Egipta. Ekonomska politika Grčke i Egipta je polako postala veoma regulisana, oduzimajući pojedincima slobodu u potrazi za ličnim profitom u proizvodnji ili trgovini, mrveći ih pod teškim teretom oporezovanja, i prinudno organizujući radnike u ogromne kolektive gde su bili kao pčele u ogromnoj košnici. Kasniji helenistički period je bio vreme skoro stalnog rata, koji je, zajedno sa neobuzdanim piratstvom, zatvorio mora za trgovinu. Rezultat je, predvidljivo, bio stagnacija.
Stagnacija je stvarala slabost u državama Mediterana, što delom objašnjava lakoću kojom je Rim mogao da stalno širi svoj domen, počevši od trećeg veka pre nove ere. Do prvog veka p.n.e. Rim je postao nesporni gospodar Mediterana. Ipak, mir nije sledio rimsku pobedu, jer su nastupili građanski ratovi.
Politika slobodne trgovine pod Avgustom
Posle ubistva Cezara 44 god. p.n.e, njegov usvojeni sin Oktavijan je uspeo da okonča građanske sukobe pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcija 31. god. p.n.e. Oktavijan svoju pobedu delom duguje činjenici da je on branio rimsku ekonomsku slobodu od egipatskog Antonijevog Orijentalnog despotizma, koji je pobegao u Egipat i oženio se Kleopatrom 36. god. p.n.e. Kako je to formulisao Oertel (1934: 386): “Avgustova i Zapadna pobeda je značila … odbacivanje tendencija ka Državnom kapitalizmu i Državnom socijalizmu koje su se mogle ostvariti … da su Antonije i Kleopatra bili pobedonosni.”
Dugotrajni rat je, ipak, imao teške posledice po rimsku ekonomiju. Visoki porezi i rekvizicije zaliha za vojsku, kao i neobuzdana inflacija i zatvaranje trgovačkih puteva, su veoma ometali ekonomski razvoj. Poslovni ljudi i trgovci su, pre svega, žudeli za mirem i stabilnošću da bi povratili svoje bogatstvo. Sve više i više, počeli su verovati da će biti moguće održati mir i stabilnost ako politička moć bude centralizovana u jednoj osobi. Ta osoba je bio Oktavijan, koji je preuzeo ime Avgust i postao prvi Imperator Rima 27 god. p.n.e, do 14 god. nove ere.
Iako je uspostavljanje rimskog principata predstavljalo smanjenje političke slobode, ono je vodilo povećanju ekonomske slobode. Avgust je jasno favorizovao slobodno preduzetništvo, privatnu svojinu i slobodnu trgovinu (Oertel 1934: 386; Walbank 1969: 23). Poreski teret je značajno umanjen ukidanjem dozvola za skupljanje poreza i ujednačavanjem oporezovanja (Rostovtzeff 1957: 48). Mir je doveo do oživljavanja trgovine, koja je potpomognuta i rimskim ulaganjima u dobre puteve i luke. Izuzev skromnih carina (procenjenih na 5 posto), slobodna trgovina je vladala celom Imperijom. To je bio, po rečima Mihajla Rostovceva, period “gotovo potpune slobode trgovine i sjajnih mogućnosti za privatnu inicijativu” (Rostovtzeff 1957: 54).
Tiberije, drugi Imperator Rima (14–37 n.e.), nastavio je Avgustovu politiku kroz dobar deo prvog veka. Njegova jaka želja je bila da pospeši rast i uspostavljanje jake srednje klase (buržoazije), koju je video kao kičmu Imperije. Oertel (1939: 232) to ovako opisuje:
Prvi vek je zasigurno bio era ekonomskog prosperiteta, koji je bio moguć usled izuzetno povoljnih okolnosti. Unutar poretka Imperije, koji je obuhvatao ogromne teritorije u kojima je bio obezbeđen mir i sigurne komunikacije, bilo je moguće da nastane buržoazija čiji su glavni interesi ekonomski, koja je stvorila ekonomiju koja je počivala na principima stare gradske kulture koju karakterišu individualizam i privatno preduzetništvo, i koja je imala sve beneficije koje proističu iz takvog sistema. Država je namerno ohrabrivala ovu delatnost buržoazije, putem zaštite i svoje liberalne ekonomske politike, koja je garantovala organski rast po principu “laissez faire, laissez aller,” i direktnim merama sa ciljem ohrabrivanja ekonomske aktivnosti.
Naravno, sloboda nije bila univerzalna. Egipat, koji je bio svojina rimskog Impreratora, je uglavnom zadržao svoj socijalistički ekonomski sistem (Rostovtzeff 1929, Mile 1927). Ipak, čak i ovde je došlo do određene liberalizacije. Bankarstvo je deregulisano, što je omogućilo otvaranje mnogih privatnih banaka (Westermann 1930: 52). Nešto zemlje je privatizovano, a državni monopoli oslabljeni, čime je dat podstrek privatnom preduzetništvu, iako je ekonomija ostala uglavnom nacionalizovana.
Besplatna hrana
Razlog zašto je Egipat zadržao svoj posebni ekonomski sistem i zašto mu nije bilo dozvoljeno da iskoristi opštu ekonomsku slobodu Rimske Imperije je da je on bio glavni izvor snabdevanja Rima žitom. Održavanje ovog snabdevanja je bilo kritično za opstanak Rima, posebno zbog politike distribucije besplatnog žita (kasnije hleba) svim rimskim građanima, koja je počela 58 god. p.n.e. Do Avgustovog vremena, ova pomoć je obezbeđivala besplatnu hranu za oko 200,000 Rimljana. Imperator je plaćao cenu ove pomoći iz svog džepa, kao i cenu igara, uglavnom od profita iz svojih poseda u Egiptu. Očuvanje neometanog snabdevanja žitom iz Egipta za Rim je, dakle, bio bitan zadatak za sve rimske Impreratore i važna osnova njihove moći (Rostovtvzeff 1957: 145).
Politika deljenja besplatnog žita je polako evoluilara tokom dugog vremenskog perioda i trpela povremena prilagođavanja. Početak ove prakse datira od Gaja Graha, koji je 123 god. p.n.e. ustanovio politiku da svi građani Rima imaju pravo da kupe mesečnu količinu žita po fiksiranoj ceni. Cilj i nije bio da se obezbedi pomoć nego da se isprave sezonske promene cene žita, čime bi se ljudima omogućilo da plaćaju istu cenu cele godine.
Pod Sulinom diktaturom, raspodela žita je okončana oko 90 god. p.n.e. Do, 73 god. p.n.e, pak, država je ponovo obezbeđivala žito građanima Rima po istoj ceni. Klodije je, 58 god. p.n.e, ukinuo plaćanje i počeo besplatno deliti žito. To je stvorilo ogromno povećanje useljavanja ruralnih siromašnih u Rim, kao i oslobađanje mnogih robova da bi se i oni mogli kvalifikovati za primanje pomoći. Do vremena Julija Cezara, besplatno žito je primalo oko 320,000 ljudi, broj koji je Cezar sveo na oko 150,000, verovatno putem veće pažnje posvećene traženju dokaza o građanstvu, pre nego smanjenjem ustanovljenih prava.
Pod Avgustom, broj ljudi koji imaju pravo na besplatno žito se opet povećao na 320,000. U 5. god. p.n.e, pak, Avgust je počeo ograničavati distribuciju. Na kraju se broj ljudi koji primaju žito stabilizovao na oko 200,000. Čini se da je ovo bio apsolutni limit i distribucija žita je od tada ograničena na one koji imaju legitimacije koje im daju pravo na besplatno žito. Iako su kasniji Impreratori povremeno proširivali pravo na žito na određene grupe, kao što je Neron uključio Pretorijansku stražu 65 god. n.e, ukupan broj ljudi koji su primali besplatno žito je uglavnom bio fiksiran.
Distribucija besplatnog žita je u Rimu postojala do kraja Imprerije, iako je pečen hleb zamenio žito na početku trećeg veka. Pod Septimijem Severom (193–211 n.e.) takođe je deljeno besplatno ulje. Kasniji Imperatori su ponekad dodavali besplatnu prasetinu i vino. Potom su i drugi gradovi Imperije počeli davati slične beneficije, kao Konstantinopolj, Aleksandrija i Antiohija (Jones 1986: 696–97).
Ipak, uprkos politici besplatnog žita, ogromna većina rimske ponude žita je prodavana na slobodnom tržištu. Postoje dva glavna razloga za ovo. Prvi je da je merica besplatnog žita bila nedovoljna za preživljavanje. Drugi, žito je bilo dostupno samo odraslim građanima, čime je isključen veliki broj žena, dece, robova, stranaca i drugih ne-građana koji su živeli u Rimu. Činovnici su takođe uglavnom bili isključeni iz pomoći. Dakle, postojalo je veliko privatno tržište žita koje su snabdevali nezavisni trgovci (Casson 1980).
Oporezivanje tokom Republike i Rane Imperije
Ekspanzija pomoći bila je bitan razlog za povećanje poreza. Tokom najranijih dana Republike, porezi su bili veoma skromni, uglavnom se sastojeći od poreza na bogatstvo u obliku imovine, uključujući zemlju, kuće, robove, životinje, novac i lične stvari. Osnovna poreska stopa je bila samo 0.01 procenata, iako je ponekad rasla na 0.03 procenata. Ona je uglavnom razrezivana da bi se platila vojska tokom rata. Štaviše, porez je posle često bio smanjivan (Jones 1974: 161). Porez je neposredno razrezivan na pojedine građane, koji su bili brojani na periodičnim cenzusima.
Kako se Rim širio posle unifikacije Italije 272 god. p.n.e, tako su se širili i rimski porezi. U provincijama, pak, glavni oblik poreza je bio doprinos razrezivan zajednicama, umesto neposredno svakom licu. Ovo je delom bilo zato što su cenzusi retko sprovođeni, čime je neposredno oporezovanje bilo onemogućeno, i zato što ga je bilo lakše sprovesti. Lokalne zajednice bi same odlučile kako da podele teret oporezovanja među svojim građanima (Goffart 1974: 11).
Za prikupljanje provincijskih poreza su često korišćeni skupljači poreza. Oni bi unapred platili pravo da skupljaju poreze na određenom području. Svakih par godina ova prava bi bila stavljana na dražbu, čime bi rimska riznica imala koristi od povećanja poreskog kapaciteta teritorije. U stvari, skupljači poreza su unapred davali novac državi kao predujam za prikupljanje poreza. Oni su takođe imali zaduženje da pretvore provincijske poreze, koji su često davani u naturi, u novac. Tako su skupljači poreza morali da nadoknade predujam državi, oportunitetne troškove (tj. kamatu), transakcione troškove pretvaranja dobara u novac, i da imaju profit. U stvari, prikupljanje poreza je bilo veoma profitabilno i bilo je veliko polje ulaganja za bogate građane Rima (Levi 1988: 71–94).
Ipak, Avgust je zbog prigovora iz provincija okončao skupljanje poreza. Zanimljivo, njihovi protesti nisu samo bili zbog preteranog uzimanja skupljača, kao što je za očekivati, već i zbog činjenice da su provincije duboko ušle u dug. A.H.M. Jones (1968: 11) opisuje problem sa skupljačima poreza: “Tlačenje i iznuda su veoma rano započeli u provincijama i dosegli su neverovatan obim u kasnoj Republici. Večina guvernera provincija su bili najviše zainteresovani za postizanje vojne slave i profita za vreme svoje godine upravljanja, i udruženja koja su skupljala poreze su se nadala bogatoj dobiti. Obično bi postojala saradnja guvernera i poreskih skupljača, a senat je bio predaleko da sprovodi bilo kakvu efektivnu kontrolu. Druga velika zloupotreba provincija je bilo zelenašenje po eksploatatorskim stopama kamata na pozajmice provincijskim zajednicama, koje nisu mogle da skupe dovoljno novca da zadovolje eksploatatorske zahteve poreskih skupljača i ucene od guvernera.
Kao posledica takvih zloupotreba, skupljanje poreza je zamenjeno neposrednim oporezovanjem tokom rane Imperije (Hammond 1946: 85). Provincije su sada plaćale porez na imovinu od 1 procenta i glavarinu na svaku odraslu osobu. Ovo je očigledno učinilo nužnim stalne cenzuse da bi se pobrojali poreski obveznici i imovina. Sledstveno, poreski prihod je varirao zavisno od ekonomskih i klimatskih uslova. Budući da su skupljači poreza imali ograničeno vreme da skupe poreze koji su im pripadali, oni su se morali skoncentrisati na skupljanje poreza gde je bio najlakše dostupan. Pošto je imovinu kao što je zemlja teško pretvoriti u novac, ovo je značilo da je prihod morao biti osnov oporezovanja. A budući da su se skupljači poreza nadmetali na osnovu prihodnih mogućnosti neke zajednice, ovo je značilo da je veliki deo bilo kakvog povečanja prihoda išao skupljačima poreza.
S druge strane, avgustovski sistem je bio daleko manje progresivan. Prelazi na proporcionalno razrezivanje poreza na imovinu i stanovništvo su ujednačili prihode i uveliko smanjili “progresivnost” poreskog sistema. Ovo je zbog toga što je bilo kakav rast poreske osnovice vodio višim porezima u sistemu skupljanja poreza, dok su pod avgustovskim sistemom zajednice dugovale fiksnu sumu. Tako bi svako povećanje prihoda išlo narodu i nije moralo biti deljeno sa Rimom. Pojedinci su unapred znali tačan iznos njihovih poreza i da je bilo kakav prihod preko toga u potpunosti njihov. Ovo je očigledno bilo veliki podsdtrek proizvodnji, budući da je marginalna stopa poreza iznad propisanog bila nula. U ekonomskom smislu, može se reći da prekomerno opterećenje praktično nije postojalo (Musgrave 1959: 140–59). Naravno, u razmeri u kojoj je veći prihod povećavao imovinu, jedan deo ovog povećanja bi bio primećen tokom novog cenzusa. Ali na kratki rok, poreski sistem je bio veoma stimulativan.
Uspon i opadanje ekonomskog rasta
Stimulativna politika Rima, kao stvaranje velikog zajedničkog tržišta koje je obuhvatalo ceo Mediteran, čvsta valuta, i umereni porezi, delovala je povoljno na trgovinu. Keith Hopkins je našao empirijsku potvrdu za ovu tvrdnju primetivši veliki porast broja znanih brodoloma datiranih od pozne Republike do rane Imperije u poređenju sa ranijim periodima (Hopkins 1980: 105–06). Porast trgovine je vodio povećanju brodovlja, čime se povećala mogućnost da će biti više brodoloma tokom ovog perioda. Rostvtzeff (1957; 172) ukazuje da je “trgovina, a posebno spoljna i unutar-provincijska morska trgovina, bila glavni izvor bogatstva tokom Rimske Imperije.”
Hopkins (1980: 106–12) takođe primećuje da se dogodio veliki porast ponude novca koji je pratio ekspanziju trgovine. On dalje primećuje da ova ekspanzija ponude novca nije stvorila povećanje cena. Kamatne stope su takođe pale na najniži nivo u rimskoj istoriji početkom Avgustove vladavine (Homer 1977: 53). Ovo jasno ukazuje da je ponuda dobara i usluga otprilike pratila povećanje ponude novca. Verovatno je postojalo i povećanje tražnje za gotovim novcem radi plaćanja poreza i renti, što bi bilo dodatni razlog zašto povećanje ponude novca nije izazvalo inflaciju.
Tokom rane Imperije prihodi su bili tako izdašni da je država mogla da preduzme ogromni program javnih radova. Avgust je popravio sve puteve u Italiji i Rimu, restaurirao stare hramove i izgradio nove, kao i nove akvadukte, kupatila i druge javne zgrade. Tiberije je, pak, skresao program izgradnje i skupljao velike sume novca. Ovo je dovelo do finansijske krize, 33 godine n.e, kada je došlo do velike nestašice novca. Ovu nestašicu je možda stvorio zakon protiv zelenašenja koji duže vreme nije sprovođen, ali su ga tada sudovi ponovo počeli primenjivati (Frank 1935). Nestašica novca i smanjenje javne potrošnje je dovelo do velikog pada ekonomske aktivnosti, koji je zaustavljen kada je država počela davati brojne beskamatne kredite da bi se povratila likvidnost (Thornton and Thornton 1990).
Pod Klaudijem (41–54 n.e.) Rimska Imperija je doživela poslednje veliko proširenje teritorije osvajanjem Britanije. Ne dugo nakon toga, pod Trajanom (98–117 n.e.), Imperija je dosegla najveći teritorijalni obim. Nadalje, država neće imati dodatni prihod od provincijskog poreza i svako povećanje prihoda će morati da dođe iz same Imperije. Iako Rostovtzeff (1957: 91) tvrdi da se Julio-klaudijanski Imperatori nastavili Avgustovu laissez-faire politiku, potreba za prihodima je već počela da podriva snagu rimske ekonomije. Primer ovoga iz Kaligulinog vremena zapisao je Philo (20 p.n.e. – 50 n.e.):
“Ne tako davno, jedan čovek koji je postavljen za poreznika u našoj zemlji, kada su neki za koje se činilo da duguju porez pobegli zbog nemaštine, iz straha od surove kazne ako ne plate, na silu je odveo njihove žene, decu, roditelje i čitave njihove porodice, udarajući ih i vređajući, i maltretirajući ih na svakakve načine, da bi ih naterao da ili daju informaciju o tome gde su se sakrili begunci, ili da plate umasto njih, iako nisu mogli učiniti ni jedno ni drugo, prvo, zato što nisu znali gde su begunci, i drugo, zato što su bili u još većoj bedi od ljudi koji su pobegli (Younge 1993: 610).”
Inflacija i oporezovanje
Postoje dokazi da je već tokom Neronove vladavine (54–68 n.e.) potreba za prihodima dovela do kvarenja novca. Prihodi su bili potrebni da bi se platili rastući troškovi odbrane i sve veće birokratije. Ipak, radije nego da povećaju poreze, Neron i potonji Imperatori bi kvarili novac smanjivanjem procenta dragocenog metala. Ovo je, naravno, bio oblik oporezovanja; u ovom slučaju, porez na saldo blagajne (Bailey 1956).
Tokom većeg dela Imperije, osnovne jedinice rimskog novca su bili zlatni aureus, srebrni denarus, i bakarni i bronzani sestercii. Aureii su kovani oko 40–42 komada po funti zlata, denarii 84 komada po funti srebra, a sestercii su vredeli otprilike 1 denariusa. Dvadestpet (25) denaria je bilo jednako jednom aureusu, a denarii su smatrani osnovnim novcima i računskim jedinicama.
Aureus nije široko cirkulisao. U skladu s time, kvarenje je uglavnom ograničeno na denarius. Neron je smanjio učešce srebra u denariusu na 90 procenata i malo smanjio veličinu aureusa da bi održao odnos 1 prema 25. Trajan (98–117 n.e.) je smanjio procenat srebra na 85 procenata, ali je mogao da održi odnos zbog velikog priliva zlata. Štaviše, neki istoričari tvrde da je namerno smanjio vrednost denarijusu da bi održao istorijski odnos. Kvarenje je nastavljeno pod vladom Marka Aurelija (161–180 n.e.), koji je smanjio procenat srebra u denariusu na 75 procenata, koji je potom Septimije Sever dalje smanjio na 50 procenata. Do sredine trećeg veka nove ere, denarius je imao učešce srebra od samo 5 procenata.
Zanimljivo, ali stalna kvarenja novca nisu poboljšala fiskalno stanje Imperije. To je zbog delovanja Grišamovog zakona (“loš novac isteruje dobar”). Ljudi bi skupljali starije novčiće, sa visokim procentom srebra, a plaćali svoje poreze onima sa najmanje srebra. Tako je moguće da su “realni” prihodi vlasti u stvari opali. Kako to objašnjava Aurelio Bernardi:
“Na početku, kvarenje je sigurno bilo profitabilno za državu. Ipak, tokom godina, ovaj metod je zloupotrebljavan i dva veka ovako stvorene inflacije su sigurno bila nepovoljna za javne finansije. Cene su rasle isuviše brzo i postalo je nemoguće odmah odrediti proporcionalno povećanje fiskalnih prihoda, zbog rigidnosti aparata za skupljanje poreza.”
Isprva, vlast je mogla da prikupi dodatni prihod od prodaje javne imovine. Kasnije, manje skrupulozni Imperatori, kao Domicijan (81–96 n.e.), bi koristili nameštene procese da bi zaplenili imovinu bogatih. Oni bi izmišljali izgovore da zahtevaju tribut od provincija i bogatih. Takav tribut, poznat kao aurum corinarium, je navodno bio dobrovoljan i plaćan u zlatu da bi se proslavile posebne prilike, kao proglašenje novog Imperatora ili velika vojna pobeda. Karakala (198–217 n.e.) je često prijavljivao takve sumnjive “pobede” kao način skupljanja prihoda. Rostovtzeff (1957: 417) naziva ovakva skupljanja “čistom pljačkom.”
Iako porezi nisu prikupljani od običnih Rimljana, građanstvo je veoma prošireno da bi se više ljudi uvuklo u poreski sistem. Porezi na bogate, pak, su drastično povećani, pogotovu na nasledstva i manumisije (oslobađanje robova).
Povremeno, poreski teret bi bio smanjivan opraštanjem zaostalih poreza ili drugim merama. Jedan takav primer se dogodio tokom kratke vlasti Pertinaksa (193 n.e.), koji je zamenio gramzivog Komoda (176–192 n‑e-). Kako nam to kaže Edvard Gibon (1932: 88):
“Iako je svaka mera nepravde i iznude sprovedena, koja bi mogla da sprovede imovinu podanika u kovčege vladara; gramzivost Komodova je bila tako jako nesrazmerna njegovoj rastrošnosti, da, po njegovoj smrti, ne više od osam hiljada funti je nađeno u iscrpljenoj riznici, da bi se isplatili troškovi vlasti, i da bi se podmirila važna potreba za velikodušnim poklonom, koji je svaki novi Imperator morao obećati Pretorijanskoj straži. Uprkos ovim nesrećnim okolnostima, Pertinaks je imao velikodusne čvstine da ukine tlačeće poreze uvedene od Komoda, i da poništi sve nepravedne zahteve blagajne; obznanivši u svojoj odluci Senatu: “da je bolje da upravlja siromašnom republikom pošteno, nego da zadobije bogatstvo putem tiranije i besčašća.””
Državni socijalizam
Nažalost, Pertinaks je bio izuzetak. Većina Imperatora je nastavila politike kvarenja novca i sve viših poreza, koji su uglavnom prikupljani od bogatih. Rat protiv bogatstva nije vođen samo iz fiskalnih potreba, već je bio deo stalne politike istrebljenja Senatorske klase, koja je vladala Rimom od najstarijih dana, da bi se eliminisali bilo kakvi mogući rivali Imperatora. Impreratori su počeli sve više verovati da je vojska jedini izvor moći i skoncentrisali su svoj napor da je održavaju po svaku cenu.
Kako je privatno bogatstvo u Imperiji polako bivalo uništavano konfiskovanjem ili porezima, oterano ili skriveno, ekonomski rast je praktično stao. Štaviše, kada bogati više nisu mogli plaćati državne namete, teret je neizbežno padao na niže klase, tako da su obični ljudi sve više patili zbog propadanja ekonomije. U rečima Rostovtzeffa: “Što je pritisak države na više klase bivao veći, to je položaj nižih bio manje podnošljiv.” (Rostovtzeff 1957: 430).
U ovom trenutku, u trećem veku n.e, novčana razmena se potpuno raspala. Ipak su vojne potrebe države ostale velike. Granice Rima su bile pod stalnim pritiskom germanskih plemena na severu i Persijanaca na istoku. Štaviše, sada je svima postalo jasno da moć i položaj Imperatora u potpunosti zavise od podrške vojske. Tako su se potrebe armije morale zadovoljiti pre svih, bez obzira na posledice na privatnu ekonomiju.
Sa raspadom novčane razmene, uobičajeni sistem oporezivanja se raspao. Ovo je primoralo državu da direktno uzima sve svoje potrebštine gde god ih je mogla naći. Hrana i stoka, na primer, su uzimane direktno od farmera. Drugi proizvođači su isto tako morali davati vojsci sve što joj je trebalo. Rezultat je, naravno, bio haos, koji Rostovcev naziva “stalni terorizam” (1957: 449). Na kraju, država je bila primorana da natera pojedince da nastave sa radom i proizvodnjom.
Stvoren je sistem u kome su pojedinci bili primorani da rade na njima određenom mestu i zadrže isto zanimanje, sa malo mogućnosti da se kreću ili promene posao. Farmeri su vezani za zemlju, kao i njihova deca, a slično je zahtevano od ostalih radnika, proizvođača i zanatlija. Čak su i vojnici morali ostati to celog života, a njihovi sinovi su ih morali naslediti. Preostali članovi viših klasa su primorani da pružaju administrativne usluge, kao što je skupljanje poreza, bez naknade. A ako skupljači poreza ne ispune državnu kvotu, morali su da sami nadoknade razliku. Ovo je dovelo do daljih pokušaja da se sakrije ono malo bogatstva koje je postojalo u Imperiji, posebno kod onih koji su i dalje nalazili načine da se obogate. U redovnim okolnostima, oni bi proslavljali svoje novo bogatstvo, sada su na svaki način pokušavali da izgledaju siromašni kao i svi drugi, da ne postanu odgovorni za pružanje javnih službi iz sopstvenog džepa.
Stalno nasrtanje države na suštinu funkcionisanja ekonomije je omelo napredak. Rezultat je bio sve veća feudalizacija privrede i potpuni raspad podele rada. Ljudi bi bežali na selo i bavili se obradom zemlje, ili bi se priključili posedima bogatih, koji su operisali, što je više bilo moguće, kao zatvoreni sistemi, koji su obezbeđivali svoje potrebe bez bavljenja trgovinom. U međuvremenu, puno zemlje je napušteno i ostalo neobrađeno, ili je palo u ruke države, čija je loša uprava obično vodila padu proizvodnje.
Reforme Imperatora Dioklecijana
Oko kraja trećeg veka, Rim je očito proživljavao kriyu. Država više nije mogla osigurati dovoljno resursa čak ni putem prinude i bila je primorana da se sve više pouzdaje u kvarenje valute radi povećanja prihoda. Početkom vladavine Klaudija II Gotskog (268–270 n.e.) srebrni promer denarijusa je pao na samo .02 procenta (Michell 1947: 2). Kao posledica toga, cene su drastično skočile. Merica egipatskog žita, na primer, koja je prodavana za sedam do osam drahmi tokom drugog veka, sada je koštala 120.000 drahmi. Ovo ukazuje na inflaciju od 15.000 posto tokom trećeg veka (Rostovtzeff 1957: 471).
Na kraju, opstanak same države je došao u pitanje. U tom trenutku, Imperator Diolecijan (284–305 n.e.) je počeo delati. Pokušao je da zaustavi inflaciju putem dalekosežnog programa kontrole cena svih roba i usluga. Ove kontrole su opravdavane Dioklecijanovim uverenjem da je inflacija uglavnom posledica špekulacije i čuvanja robe, a ne kvarenja novca. Kako je on objavio u preambuli svoga edikta 301 god. n.e:
“Jer ko može biti tako okoreo i lišen ljudskosti da ne može, ili pre, da već nije mogao, shvatiti, da su u trgovini koja se odvija na tržištima ili tokom svakodnevnog života gradova neumerene cene tako raširene da neobuzdana strast ka dobitku nije umanjena ni obilnim zalihama niti plodnim godinama; tako da bez ikakve sumnje ljudi koji se bave ovim stvarima stalno smišljaju kako da upavljaju samim vetrovima i kretnjama zvezda, i, tako zli kakvi jesu, ne mogu podneti navodnjavanje plodnih polja od kiše s nebesa, koja daje nadu budućih žetvi, budući da oni smatraju da je to njihov gubitak ako obilje proistekne od delanja vremena (Jones 1970: 310).”
Uprkos činjenici da je smrtna kazna primenjivanja za prekršitelje kontrole cena, one su doživele potpun neuspeh. Laktancije (1984: 11), Dioklecijanov savremenik, govori nam da je puno krvi proliveno zbog “malih i jeftinih stvari” i da je roba nestala iz prodaje. Ipak “porast cena je postao mnogo gori.” Na kraju, “nakon što su mnogi stradali, puka nužda je dovela do ukidanja zakona.”
Ostale Dioklecijanove reforme, pak, su bile uspešnije. Temeljac Dioklecijanove ekonomske politke je bio pretvaranje postojeće prakse povremenih rekvizicija radi snabdevanja države, u redovnu praksu. Budući da je novac bio bezvredan, novi sistem je baziran na prikupljanju poreza u obliku fizičkih dobara i usluga, ali regulisan u budžetu, tako da je država tačno znala šta joj je bilo potrebno a poreski obveznici su tačno znali koliko treba da plate.
Precizne kalkulacije su rađene da bi se utvrdilo koliko pšenice, odeće, ulja, oružja ili drugih dobara je bilo potrebno da bi se izdržavao jedan rimski vojnik. Tako, izračunavajući od kraja, tj. državnih vojnih potreba, napravljena je procena ukupne količine dobara i usluga koja je državi bila potrebna u određenoj godini. Na drugoj strani medalje, bilo je neophodno izračunati koliko će poreski obveznici dobara i usluga moći da pruže. Ovo je zahtevalo masivan popis, ne samo ljudi, već i resursa, pogotovu obrađene zemlje. Zemlja je cenjena prema svojoj produktivnosti. Kako to opisuje Laktancijus (1984: 37): “Polja su merena stopu po stopu, loze i drva su brojana, svaka vrsta životinja je registrovana, a upisivan je svaki čovek u narodu.”
Poreski kapacitet je meren u broju “glava” (caput), koja je obuhvatala odraslog čoveka, njegovu porodicu, njegovu zemlju i sve što su oni mogli proizvesti. Državne potrebe su merene u “anonama” koje su predstavljale trošak izdržavanja jednog vojnika tokom godine dana. Kada su ove dve mere jasno kalkulisane, sada je postalo moguće imati jasan budžet i poreski sistem u potpunosti zasnovan na dobrima i uslugama. Pravljene su procene i resursi prikupljani, transportovani i uskladišteni za državne potrebe.
Iako bi armija u pokretu ponekad morala zapleniti dobra ili usluge, ukupan rezultat Dioklecijanove reforme je bio pozitivan. Poreski obveznici su makar mogli unapred znati šta su trebali platiti, pre nego da trpe ad hok zaplene. Takođe, poreski teret je proširen, umesto da pada samo na leđa nesrećnicima, čime je smanjen za mnoge Rimljane. Istovremeno, sa poboljšanom dostupnošću resursa, država je mogla da bolje planira i sprovodi svoje vojne operacije.
Da bi se održao sistem u kome su ljudi bili vezani za svoju zemlju, domove, poslove i mesta rada, Dioklecijan je transformisao prethodnu ad hok praksu. Radnici su organizovani u gilde a poslodavci u korporacije zvane kolegije (collegia). Oba su de fakto postali organi države, nadgledajući i upravljajući svojim članovima da rade i proizvode za državu.
Pad Rima
Konstantin (308–337 n.e.) je nastavio Dioklecijanovu politiku upravljanja ekonomijom, jačim vezivanjem radnika i njihovih potomaka za zemlju ili njihovo mesto rada (Jones 1958). Na primer, 332 je izdao sledeće naređenje:
“Svaka osoba, u čijem je posedu nađen nadničar koji pripada drugome, ne samo da će vratiti pomenutog nadničara u njegovo staro mesto već će i biti odgovorna za njegov porez za vreme koje je proveo kod njega. Nadničari, takođe, koji smišljaju beg mogu biti bačeni u lance i svedeni na status roba, da bi po prirodi ropstva bili primorani da ispune dužnosti koje dolikuju slobodnim ljudima (Jones 1970: 312).
Uprkos tim naporima, zemlja je stalno bivala napuštana a trgovina je, uglavnom prestala (Rostovtzeff 1926). Industrija se iselila u provincije, čime je Rim postao ekonomska nula; još je dobijao poreze, žito i ostala dobra proizvedena u provincijama, ali sam ne proizvodeći ništa. Rimska rulja i dvorski miljenici nisu ništa stvarali, ali su stalno tražili više, stavarajući nepodnošljivi poreski teret produktivnim klasama.
Rimski poreski teret se otprilike udvostručio pedeset godina nakon Dioklecijana, čime su mali farmeri onemogućeni da žive od svoje proizvodnje (Bernardi 1970: 55). Ovo je dovelo do potpunog privrednog kraha (Jones 1959). Kako je to opisao Laktancije (1984: 13):
“Broj korisnika je počeo nadmašivati broj davalaca toliko da su, uz iscrpljivanje farmera od ogromne količine zaplena, polja bivala napuštena a obrađena zemlja se pretvarala u šumu.”
Iako je Konstantin pokušao da reformiše valutu, potonji Imperatori su nastavili sa kvarenjem, što je rezultovalo ponovljenom inflacijom (West 1951). Izgleda da je Imperator Julijan (360–363 n.e.) takođe odbio da poveruje da je inflacija prouzrokovana kvarenjem, već je verovao da je ona bila posledica gomilanja dobara od strane trgovaca. Da bi ovo dokazao, poslao je sopstvene rezerve žita na tržnicu u Antiohiji. Po Gibonu (1932: 801):
“Posledice su mogle biti predpostavljene, i ubrzo su se osetile. Imperijalna pšenica je otkupljena od bogatih trgovaca; vlasnici zemlje ili žita su zadržali svoje uobičajeno snabdevanje grada; a male količine koje su se pojavile na tržnici su potajno prodavane po visokim i nezakonitim cenama.”
Iako je bio upozoren da njegove politike neće spustiti cene, već da će pre pogoršati nestašicu, Julijan je ipak nastavio da veruje da je njegovo delovanje urodilo plodom, i krivio narod za nezahvalnost zbog njegovog prigovaranja na neuspeh ove intervencije (Downey 1951).
Druga pitanja je, pak, Julijan bolje razumeo. U poreskoj politici je pokazao osećaj i razumevanje. Shvatio je da je glavni uzrok državnog fiskalnog problema preterani poreski teret, koji je nejednako padao na narod. Bogati su praktično mogli da izbegnu oporezovanje putem zakonitih i protivzakonitih mera, kao što je potkupljivanje. Običan građanin je, naprotiv, bio bespomoćan pred zahtevima sve brutalnijih skupljača poreza.
Prethodne mere za olakšavanje poreskog tereta su, pak, bile neuspešne zato što su samo donosile olakšice bogatima. Konstantin je, na primer, pokušao da olakša teret putem smanjenja broja poreskih jedinica – glava – koji je imao svaki distrikt. U praksi je ovo značilo da su samo bogati imali neko smanjenje poreza. Julijan je, pak, smanjenjem poreske stope, osigurao da posledice njegovog smanjenja poreza oseti ceo narod. Isto tako je i širio poresku osnovicu ukidanjem nekih poreskih izuzeća koja su davana mnogim grupama, a posebno bogatima, od nekih ranijih Imperatora (Bernardi 1970: 59, 66).
Uprkos tome, državni prihodi su i dalje bili nedovoljni za održavanje nacionalne odbrane. Ovo je dovelo do daljih povećanja poreza, kao što je povećanje poreza na promet od 1 do 4.5 procenata 444 god. n.e. (Bernardi 1970: 75). Ipak, kako su poreske platiše ulagale sve veće količine vremena, napora i novca u šeme izbegavanja poreza, državni prihodi su nastavili da padaju, čime je ubrzano opadanje rimske države (Bernardi 1970: 81–3). Ukratko, poreske platiše su izbegavale porez putem potpunog povlačenja iz društva. Veliki, moćni zemljoposednici, koji su mogli da izbegnu oporezivanje putem zakonitih ili nezakonitih sredstava, počeli su da stvaraju male zajednice oko sebe. Mali zemljoposednici, doterani do bankrota od teškog tereta oporezovanja, predali su ne na milost i nemilost velikih posednika, upisujući se kao nadničari ili čak kao robovi (Robovi, naravno, nisu plaćali poreze). Ovaj drugi fenomen je bio tako raširen i štetan po državne prihode, da je 368. godine Imperator Valens objavio da je nezakonito da se neko odrekne svoje slobode da bi se stavio pod zaštitu velikog zemljoposednika (Bernardi 190: 49).
Na kraju, nije bilo novca da se plati vojska, grade utvrđenja ili brodovi, ili da se štiti granica. Varvarske invazije, koje su bile poslednji udarac rimskoj državi u petom veku, su prosto bile vrhunac tri veka propadanja fiskalnog kapaciteta države da se sama brani. Štaviše, mnogi Rimljani su oberučke dočekali varvare kao spasioce od nepodnošljivog poreskog bremena.
Iako pad Rima izgleda kao katalizmični istorijski događaj, imao je mali uticaj na način života većine rimskih građana. Kako to primećuje Henri Pirenne (1939: 33–62), kada su osvajači zamenili rimsku vlast, sami su uspostavili novu. U tom trenutku, nisu imali razloga da pljačkaju, već su pokušali da obezbede mir i stabilnost u područjima koje su kontrolisali. Napokon, što su podanici bogatiji, veći je iznos poreza.
Sve u svemu, pad Rima je u osnovi posledica ekonomskog propadanja koje je proisteklo iz preteranog oporezivanja, inflacije i prevelike državne regulative. Sve viši porezi nisu uspeli da stvore dodatne prihode zato što su bogatije platiše izbegavale plaćanje takvih poreza dok je srednja klasa – i njen poreski kapacitet – bila uništena. Iako je konačna propast Rimske Imperije na zapadu (njena istočna polovina je nastavila da postoji kao Vizantijska Imperija) bila događaj od velike istorijske važnosti, za većinu Rimljana je bila olakšanje.
Prevod: Andreja Vražalić
