Pištolj uz glavu

Objavljeno 8 septembra 2004. u Danasu.

Tekst koji smo imali priliku da pročitamo pre neki dan u Danasu daje dobre indikacije o stanju uma u kome se naše društvo nalazi. Tekst koji zastupa otimačinu i povredu vlasničkih prava našao je svoje mesto na stupcima Danasa. Da li onda treba da očekujemo da će sledeći tekst napisati neko iz Obraza? Ipak, to je samo znak da levičarske ideje imaju mnogo bolju prođu od otvorenih poziva na nasilje. Zašto otvorenih? Zato što su ideje o oduzimanju, nacionalizaciji i upravljanju privredom nasilje nad pravom svojine, pravom koji je temelj civilizacije i prosperiteta. Narodi koji su se ogrešili o ovo pravo su platili tešku cenu: zašto su milioni Rusa, Kineza, Kmera, Etiopljana umirali od gladi? Zbog komunizma, koji je tu glad stvorio.
Dakle kakve teze razvija g. Devura?

Teza #1: »Treba doneti zakon o uređenju zemljišta. Uostalom, sve razvijene zemlje su to uradile.«

Dakle, vlasnici zemljišta su nesposobni da ga koriste, pa država treba da im »ukaže« kako se to radi. To znači da će neki birokrata bolje da upravlja nečim od pravog vlasnika. Bilo bi zanimljivo videti kako bi srednjevekovna Srbija procvetala, samo da je mogla da ima našu »pametnu« birokratiju. Što se tiče razvijenog zapada: autor jeste generalno u pravu kada kaže da su oni donosili zakone koji su ograničavali pravo korišćenja i raspolaganja zemljištem. Ima puno pametnog što možemo naučiti od zapada. Ima i puno gluposti. Ovo spada u onu drugu kategoriju.

Teza #2: “Vraćanje zemljišta starim vlasnicima je bila greška”

Nema govora. Pravo vlasnišva je svetinja i njegovo poštovanje je najsigurniji put ka prosperitetu. Iako su razbijeni “veliki” kolektivi, što na kraći rok ima efekat smanjenja proizvodnje, na srednji i duži rok to oslobađa zemlju, rad i mašine da budu upotrebljeni na najefikasniji način. Toliko efikasan da planska ekonomija može da samo o tome sanja. Zemljište, rad i mašine će biti upotrebljeni tako da donose maksimalnu korist vlasnicima. Ali, to ne znači da će biti upotrebljeni za poljoprivredu.

Teza #3: “Vlasnici se ne bave zemljoradnjom. Nije u redu da oni drže to zemljište samo na osnovu prava vlasništva”

Da, samo na osnovu tog prava. To zemljište je njihovo i oni s njim mogu da rade šta god hoće. Šta god. Ko ima pravo da im naredi šta da rade s njim. Jer zakon je baš to: naredba. Država im stavi pištolj uz glavu i kaze: “Imam ponudu koju ne možeš odbiti.” Muči me misao da autor u stvari želi da sam dobije malo tog “preraspodeljenog” zemljišta. Ali da ne plati…

Drugi deo protivargumenta je efikasnost. Poljoprivredna proizvodnja je veoma riskantna, zahtevna i teška. Tu nema velikih zarada. Ona prosto nije isplativa. Nije neophodna, jer se hrana može uvesti. U slobodnim ekonomijama, kao što su Irska i Estonija, glavna »proizvodna« grana je informatika. Glavni estonski izvozvni artikal je visoka tehnologija. Ljudi su sami izabrali šta će da proizvode. Sami su napravili najbolji izbor. Nije im bila potrebna država kao tutor. Govorim o bivšoj sovjetskoj republici koja je 1993. imala krizu težu od naše. Ali, tamo su potom sprovedene tržišne reforme, i pravo vlasništva se od tada poštuje.

Mi treba da se učimo od zemalja kao što je Estonija, koja je bila i u goroj krizi od nas, ali je mudrom politikom državnog nemešanja u život ljudi uspela da ostvari rast od 6-8 posto godišnje.

Andreja Vražalić