Pištolj uz glavu

Obja­vlje­no 8 sep­tem­bra 2004. u Dana­su.

Tekst koji smo ima­li pri­li­ku da pro­či­ta­mo pre neki dan u Dana­su daje dobre indi­ka­ci­je o sta­nju uma u kome se naše dru­štvo nala­zi. Tekst koji zastu­pa oti­ma­či­nu i povre­du vla­snič­kih pra­va našao je svo­je mesto na stup­ci­ma Dana­sa. Da li onda tre­ba da oče­ku­je­mo da će sle­de­ći tekst napi­sa­ti neko iz Obra­za? Ipak, to je samo znak da levi­čar­ske ide­je ima­ju mno­go bolju pro­đu od otvo­re­nih pozi­va na nasi­lje. Zašto otvo­re­nih? Zato što su ide­je o odu­zi­ma­nju, naci­o­na­li­za­ci­ji i upra­vlja­nju pri­vre­dom nasi­lje nad pra­vom svo­ji­ne, pra­vom koji je teme­lj civi­li­za­ci­je i pro­spe­ri­te­ta. Naro­di koji su se ogre­ši­li o ovo pra­vo su pla­ti­li tešku cenu: zašto su mili­o­ni Rusa, Kine­za, Kme­ra, Eti­o­plja­na umi­ra­li od gla­di? Zbog komu­ni­zma, koji je tu glad stvorio.
Dakle kakve teze razvi­ja g. Devura?

Teza #1: »Tre­ba done­ti zakon o ure­đe­nju zemlji­šta. Uosta­lom, sve razvi­je­ne zemlje su to uradile.«

Dakle, vla­sni­ci zemlji­šta su nespo­sob­ni da ga kori­ste, pa drža­va tre­ba da im »uka­že« kako se to radi. To zna­či da će neki biro­kra­ta bolje da upra­vlja nečim od pra­vog vla­sni­ka. Bilo bi zani­mlji­vo vide­ti kako bi sred­nje­ve­kov­na Srbi­ja pro­cve­ta­la, samo da je mogla da ima našu »pamet­nu« biro­kra­ti­ju. Što se tiče razvi­je­nog zapa­da: autor jeste gene­ral­no u pra­vu kada kaže da su oni dono­si­li zako­ne koji su ogra­ni­ča­va­li pra­vo kori­šće­nja i ras­po­la­ga­nja zemlji­štem. Ima puno pamet­nog što može­mo nau­či­ti od zapa­da. Ima i puno glu­po­sti. Ovo spa­da u onu dru­gu kategoriju.

Teza #2: "Vra­ća­nje zemlji­šta sta­rim vla­sni­ci­ma je bila greška"

Nema govo­ra. Pra­vo vla­sni­šva je sve­ti­nja i nje­go­vo pošto­va­nje je naj­si­gur­ni­ji put ka pro­spe­ri­te­tu. Iako su raz­bi­je­ni "veli­ki" kolek­ti­vi, što na kra­ći rok ima efe­kat sma­nje­nja pro­i­zvod­nje, na sred­nji i duži rok to oslo­ba­đa zemlju, rad i maši­ne da budu upo­tre­blje­ni na naj­e­fi­ka­sni­ji način. Toli­ko efi­ka­san da plan­ska eko­no­mi­ja može da samo o tome sanja. Zemlji­šte, rad i maši­ne će biti upo­tre­blje­ni tako da dono­se mak­si­mal­nu korist vla­sni­ci­ma. Ali, to ne zna­či da će biti upo­tre­blje­ni za poljoprivredu.

Teza #3: "Vla­sni­ci se ne bave zemljo­rad­njom. Nije u redu da oni drže to zemlji­šte samo na osno­vu pra­va vlasništva"

Da, samo na osno­vu tog pra­va. To zemlji­šte je nji­ho­vo i oni s njim mogu da rade šta god hoće. Šta god. Ko ima pra­vo da im nare­di šta da rade s njim. Jer zakon je baš to: nared­ba. Drža­va im sta­vi pišto­lj uz gla­vu i kaze: "Imam ponu­du koju ne možeš odbi­ti." Muči me misao da autor u stva­ri želi da sam dobi­je malo tog "pre­ra­spo­de­lje­nog" zemlji­šta. Ali da ne plati…

Dru­gi deo pro­ti­var­gu­men­ta je efi­ka­snost. Poljo­pri­vred­na pro­i­zvod­nja je veo­ma riskant­na, zahtev­na i teška. Tu nema veli­kih zara­da. Ona pro­sto nije ispla­ti­va. Nije neop­hod­na, jer se hra­na može uve­sti. U slo­bod­nim eko­no­mi­ja­ma, kao što su Irska i Esto­ni­ja, glav­na »pro­i­zvod­na« gra­na je infor­ma­ti­ka. Glav­ni eston­ski izvozv­ni arti­kal je viso­ka teh­no­lo­gi­ja. Lju­di su sami iza­bra­li šta će da pro­i­zvo­de. Sami su napra­vi­li naj­bo­lji izbor. Nije im bila potreb­na drža­va kao tutor. Govo­rim o biv­šoj sovjet­skoj repu­bli­ci koja je 1993. ima­la kri­zu težu od naše. Ali, tamo su potom spro­ve­de­ne trži­šne refor­me, i pra­vo vla­sni­štva se od tada poštuje.

Mi tre­ba da se uči­mo od zema­lja kao što je Esto­ni­ja, koja je bila i u goroj kri­zi od nas, ali je mudrom poli­ti­kom držav­nog neme­ša­nja u život lju­di uspe­la da ostva­ri rast od 6–8 posto godišnje.

Andre­ja Vražalić