Rezolucija Predstavničkog doma Čilea
22 AVGUST 1973 godine.
Uzevši u obzir:
1. Da, ako treba da postoji vladavina prava, javne vlasti moraju sprovoditi svoje delovanje i vršiti svoju dužnost u granicama koje im postavlja Ustav i zakoni zemlje, poštujući u potpunosti princip uzajamne nezavisnosti kojim su vezani, i da se svim stanovnicima zemlje mora omogućiti uživanje garancije sloboda i osnovnih prava koje im garantuje Ustav;
2. Da legitimnost čileanske države počiva na njenom narodu, koji je, tokom godina, ulagao u ovu legitimnost, i da napad na ovu legitimnost uništava ne samo kulturno i političko nasleđe naše nacije, već uskraćuje, u praksi, svaku mogućnost demokratskog života;
3. Da principi i vrednosti izraženi u Ustavu, po članu 2, pokazuju da suverenost počiva u naciji, i da vlasti ne mogu da imaju više ovlašćenja od onih koje im je nacija poverila; i da je, iz člana 3 može zaključiti da je vlada, koja za sebe uzima više vlasti nego što joj je od naroda povereno, izvršila pobunu;
4. Da je sadašnji Predsednik Republike izabran od punog Kongresa, u skladu sa Zakonom demokratskih garancija uvršćenim u Ustav baš radi osiguranja da će postupci njegove administracije biti podvrgnuti pricipima i normama vladavine prava, čije je poštovanje on svečano obećao;
5. Da je činjenica da je trenutna vlada Republike, od samog početka, htela da osvoji apsolutnu vlast sa očiglednim ciljem podvrgavanja svih građana najstrožoj državnoj političkoj i ekonomskoj kontroli i, time, ispuni svoj cilj uspostavljanja totalitarne vlasti: potpune suprotnosti predstavničkoj demokratiji koju je uspostavio Ustav;
6. Da, da bi postigla svoj cilj, administracija je izvršila, ne samo povremene, povrede Ustava i zakona zemlje, već je učinila takve povrede trajnom odlikom njenog ponašanja, što dovodi do takvih ekstrema da ona sistematski zapostavlja i ometa prave uloge ostalih grana vlasti, redovno kršeći ustavne garancije svih građana Republike, dozvoljavajući i pomažući stvaranje nelegitimnih paralelnih moći koje su izuzetna opasnost za naciju, čime je uništila osnovne elemente legitimnosti institucija i vladavine prava;
7. Da je administracija počinila sledeće napade na pravu ulogu nacionalnog kongresa, kao sedišta zakonodavnih ovlašćenja:
a) Uzirpirala je glavnu ulogu Kongresa kao zakonodavca, putem usvajanja raznih mera velike važnosti za društveni i ekonomski život ove zemlje, koje su bespogovorno predmet zakonodavstva, ili putem posebnih dekreta koji su nastali kao zloupotreba moći, ili putem proste “administrativne rezolucije” koja koristi rupe u zakonu. Treba primetiti da je sve ovo učinjeno uz otvorenu i jasnu nameru zamene ustavnih struktura, uspostavljenih sadašnjim zakonodavstvom, sa apsolutnim autoritetom izvršne, i eliminacijom zakonodavne vlasti;
b) Stalno je izvrgavala ruglu nadzornu ulogu Nacionalnog kongresa, efektivno ukidajući njegovu moć da formalno optuži ministre koji povrede Ustav i zakone zemlje, ili koji počine druge povrede koje pominje Ustav, i;
c) Na kraju, što je izuzetno opasno, vlada je potpuno uklonila uzvišenu ulogu Kongresa kao regularno uspostavljene vlasti putem odbijanja Ustavne reforme tri područja ekonomije koja je odobrena u jasnom poštovanju normi koje uspostavlja Ustav.
8. Da je počinila sledeće napade na sudstvo:
a) Sa ciljem potkopavanja autoriteta sudova i njihove nezavisnosti, povela je zloglasnu kampanju blaćenja Vrhovnog suda, i omogućila je veoma ozbiljne napade na sudije i njihov autoritet;
b) Pravdu je izvrgla ruglu u slučajevima kada su delinkventi pripadnici političkih partija ili grupa povezanih sa administracijom, bilo putem zloupotrebe amnestije ili namernim nepoštovanjem naloga za hapšenje;
c) Povredila je jasne zakone, i potpuno odbacila princip podele vlasti, nesprovođenjem kazni i odluka suda koje su suprotne njenim ciljevima a, kada ga je za to optužio predsednik Vrhovnog suda, Predsednik Republike je otišao tako daleko da je na sebe preuzeo pravo da procenjuje sudske odluke i da odlučuje kada ih treba poštovati;
9. Da je, povodom uloge Generalnog kontrolora – nezavisne institucije bitne za legitimitet administracije – administracija sistematski kršila uredbe i aktivnosti koje ukazuju na nezakonitost postupaka izvršne vlasti ili entiteta koji od nje zavise;
10. Da se među stalnim napadima administracije na garancije osnovnih prava koja uspostavlja Ustav, ističu sledeća:
a) Povreda principa jednakosti pred zakonom putem sektaške diskriminacije zaštite koju vlasti treba da pruže životu, pravima i imovini svih žitelja, putem aktivnosti koje se tiču hrane i životnih sredstava, i na mnogobrojne druge načine. Treba istaći da je Predsednik Republike sam učinio ove diskriminacije delom normalnog delovanja svoje vlade obznanjivanjem od početka da sebe ne smatra predsednikom svih čileanaca;
b) Grub napad na slobodu govora, primenom svih ekonomskih pritisaka na one medijske organizacije koje ne podržavaju vladu bezuslovno, protivzakonito zatvaranje novinskih i radio stanica; nametanje nelegalnih smetnji poslednjim; protivustavno zatvaranje opozicionih novinara; primena lukavih manevara da bi ostvarila monopol na štampu; i otvoreno kršeći zakonska pravila kojima je podvrgnuta nacionalna televizijska mreža putem predaje mesta izvršnog direktora javnom funkcioneru koga nije postavio Senat, kako zakon nalaže, i pretvaranjem mreže u instrument za partijsku propagandu i napad na političke protivnike;
c) Povreda principa autonomije univerziteta i ustavnog prava univerziteta da osnivaju i održavaju televizijske stanice, putem ohrabrivanja preuzimanja Kanala 9 čileanskog Univerziteta, napadom na novi Kanal 6 tog univerziteta putem nasilja i protivzakonitih hapšenja, i ometanjem širenja na provincije kanala koji drži Katolički univerzitet Čilea;
d) Vlada je ometala, onemogućavala i nekad silom sprečavala građane koji ne podržavaju režim, u njihovom pravu na slobodu udruživanja. Za to vreme, ona je stalno omogućavala grupama – često naoružanim – da se okupljaju i preuzimaju ulice i auto-puteve, kršeći zakon, radi zastašivanja građana;
e) Napala je obrazovnu slobodu putem protivzakonite i potajne primene takozvanog Dekreta o demokratizaciji učenja, obrazovnog plana čiji je cilj marksistička indoktrinacija;
f) Sistematski je kršila ustavne garancije imovinskih prava dozvoljavanjem više od 1,500 nelegalnih “preuzimanja” farmi, i podsticanjem “preuzimanja” stotina industrijskih i trgovinskih preduzeća, da bi ih kasnije preuzela ili protivzakonito podelila, i time, kroz pljačku, uspostavila državnu kontrolu nad ekonomijom; ovo je bilo jedan od odlučujućih faktora u stvaranju nezapamćenog pada proizvodnje, nestašice dobara, crnog tržišta i užasnog rasta cene života , bankrota nacionalnih finansija, i uopšte, ekonomske krize koja vlada zemljom i preti osnovnom preživljavanju, i veoma ozbiljno ugrožava nacionalnu bezbednost.
g) Organizovala je česta, politički motivisana, hapšenja, uz već pomenuta hapšenja novinara, i dozvoljavala je bičevanje i mučenje svojih žrtava;
h) Ignorisala je prava radnika i njihove sindikate, podvrgavajući ih, kao u slučaju El Teniente (jednog od najvećih rudnika bakra) i transportnog sindikata, protivzakonitoj represiji;
i) Prekršila je svoje obećanje naknade radnicima koji su nepravedno proganjani, kao onima iz Sumara, Helvetia, Banco Centrala, El Tenientea i Chuquicamate; imala je arbitrarnu politiku kod predaje državnih farmi seljacima, čime je neposredno kršila Zakon o agrarnoj reformi; radnicima je onemogućila participaciju, koju im garantuje Ustav; onemogućavala je slobodu sindikata uspostavljajući paralelne političke organizacije sindikata;
j) Bitno je povredila ustavne garancije slobodnog izlaska iz zemlje, uspostavljajući uslove koji ne postoje ni u jednom zakonu;
11. Da je vlada dala bitan doprinos raspadu vladavine prava davanjem zaštite i podstrekavanjem stvaranja i održavanja određenog broja prevratničkih organizacija u sprovođenju ovlašćenja koja im ne daju niti Ustav niti zakoni zemlje, otvoreno kršeći član 10, stav 16 Ustava. Njima pripadaju komandosi zajednice, seljačka veća, komiteti za budnost, JAP, itd; svi namenjeni stvaranju takozvane “narodne vlasti” sa ciljem zamene legitimno izabranih vlasti i uspostavljanju totalitarne diktature. Ove činjenice je javno priznao Predsednik Republike u svom poslednjem obraćanju naciji i priznaju ih svi vladini mediji i stratezi;
12. Da je posebno opasan raspad vladavine prava putem stvaranja i upotrebe oružanih grupa pod zaštitom vlade, koje, uz to što prete bezbednosti građana njihovim pravima i društvenom miru, idu u pravcu sukobljavanja sa vojskom. Isto tako ozbiljno je činjenica da je policija sprečena da izvrši svoje najvažnije dužnosti koje se tiču kriminalnog divljanja koje sprovode nasilne grupe odane vladi. Uzevši u obzir ekstremnu težinu situacije, ne može se ćutati pred javnim i očiglednim pokušajima da se vojska i policija iskoriste radi partijskih ciljeva, da se uništi njihova institucionalna hijerarhija, i da se izvrši politička infiltracija u njihove redove;
13. Da je stvaranje novog ministrastva, uz učešće visokih funkcionera vojske i policije, okarakterisano od Predsednika Republike kao jačanje “od nacionalne bezbednosti,” a njegov mandat “uspostavljanje političkog poretka” i “uspostavljanja ekonomskog poretka,” i da se takav mandat jedino može zamisliti kao potpun povratak zakonski i ustavnim normama koje čine institucionalni poredak Republike;
14. Da vojska i policija jesu, i moraju biti, po svoj prirodi, garancija svim Čileancima a ne samo jednoj grupi nacije ili političkoj koaliciji. U skladu s tim, vlada ne sme da koristi njihovu podršku radi zaštite neke manjinske, partijske, politike. Umesto toga, njihovo prisustvo mora biti usmereno ka punom povratku ustavne vlasti i vladavine prava, demokratskog suživota koji je nezamenjiv garant čileanske institucionalne stabilnosti, građanskog mira, bezbednosti i razvoja;
15. Na kraju, primenjujući pravo koje mu daje član 39 Ustava,
Predstavnički dom (The Chamber of Deputies) se slaže:
Prvo: Da se Predsedniku Republike, ministrima i članovima vojske i policije ukratko predstavi zakonski i ustavni poredak Republike, i činjenice i okolnosti koje su opisane u članovima 5 do 12, videti gore;
Drugo: Da se tako skrene pažnja svima, da je, po prirodi njihovih odgovornosti, njihove zakletve date na Ustav i zakone zemlje, i u slučaju ministara, po prirodi institucija čiji su visoki funkcioneri i njega čije su ime prizvali po preuzimanju dužnosti, njihova dužnost da odmah onemoguće sva ovde pomenuta dešavanja koja krše Ustav i zakone zemlje, sa ciljem vraćanja zemlje na put zakona i osiguranja ustavnog poretka naše nacije i neophodne demokratskog suživota među Čileancima;
Treće: Da obznane da li bi, ako se to čini, prisustvo tih ministara u vladi dalo koristi Republici. U suprotnom, to je opasno ugrožavanje nacionalnog i profesionalnog karaktera vojske i policije, otvoreno se suprotstavljajući članu 22 Ustava i ozbiljno remeteći ugled tih institucija; i
Četvrto: Da prenesu ovaj dogovor Njegovoj ekselenciji Predsedniku Republike, i ministrima ekonomije, nacionalne odbrane, javnih radova i transporta, i zemlje i kolonizacije.
Komentar: Ovo je potpun tekst rezolucije koju je čileanski Predstavnički dom odobrio sa 81 glasom nasuprot 47, 22 avgusta 1973. Rezolucija sadrži listu povreda zakonskih i ustavnih odredbi od strane marksističke vlade Predsednika Salvadora Aljendea. U nemogućstvu sprovođenja procedure impičmenta sadržane u Ustavu, ona “daje na uvid” vojsci, pored ostalih vlasti, ovaj “težak raspad ustavnog i zakonskog poretka Republike.” Isto tako, ona ih “podseća da je, po prirodi njihovih odgovornosti, njihove zakletve na Ustav i zakone zemlje… njihova dužnost da odmah onemoguće sva ovde pomenuta dešavanja koja krše Ustav i zakone zemlje.” Posle ovog poziva na “trenutnu” akciju od ekvivalenta Predstavničkog doma SAD ili Donjeg doma Velik Britanije, čileanska vojska, vođena od armijskog komandanta generala Augusta Pinočea je, 11 septembra 1973 – samo 18 dana posle poziva , odlučila da i Predsednika, optuženog za kršenje čileanskog Ustava, skloni sa vlasti. Kao što je rekao Bendžamin Franklin: “Otpor tiranima je poslušnost Bogu.”
Prevod: Andreja Vražalić
