Džordž Štigler i mit o efikasnoj vladi
Džordž Štigler je model “savršenog tržišta” Čikaške škole doveo do logičkog ekstrema, kada je, u članku iz 1992. godine, u Žurnalu Prava i ekonomije, objavio da je:
- Politika samo još jedno tržište, koje se sastoji od kupaca i prodavaca zakonodavstva, i
- Sve vladine institucije dugog veka su stoga efikasne, usled okolnosti da su opstale u dugom vremenskom periodu. ((George Stigler, “Law or Economics?” Journal of Law and Economics 35 (October 1992), pp. 455–68.))
Još jedan pripadnik čikaške škole, Donald Vitmen, ide čak i dalje, nazivajući državnu grešku ”mitom” i izjavljuje da demokratska vlada bespogovorno promoviše blagostanje svih građana. ((Donald Wittman, The Myth of Democratic Failure (Chicago: University of Chicago Press, 1995). )) Slobodno tržište možda nikada neće dostići ideal savršene konkurencije, ali demokratska vlada, prema ovoj dvojici je Pareto optimalna. U ovom članku se tvrdi, da iako postoji nekoliko očiglednih sličnosti između politike i tržišta, bitne razlike među njima dokazuju ispravnost Štigler-Vitmenovog gledišta, da je politika samo još jedno tržište i stoga uvek efikasna. Ova tvrdnja je u najboljem slučaju sumnjiva.Tržišta nisu savršena u bilo kom neoklasičnom smislu (niti je to bilo šta drugo na planeti, što se toga tiče), a nije ni demokratija. Štigler-Vitmenov stav je baziran na pogrešnom pogledu na način funkcionisanja tržišta i vlade, a takođe zanemaruje istoriju.
Efikasna vlada?
Štigler je možda imao reputaciju zagovornika slobodnog tržišta i šampiona individualizma, ali ironično, njegov argument o ”efikasnoj” vladi je baziran na metodološkom kolektivizmu. Umesto da ispituje ponašanje pojedinaca, makar u ulozi članova političkih interesnih grupa, Štigler je prihvatio da ”društvo”, a ne pojedinci, prave političke izbore.
”U analizi određene politike, svako može legitimno koristiti alternativnu definiciju efikasnosti koja se bazira na ciljevima prihvaćenim od društva, kroz vladu. Kada društvo želi, na primer , da obezbedi veći dohodak nekoj grupi od dohotka koji je ta grupa ostvarila na tržištu, mi svakako možemo analizirati efikasnost sa kojom je to učinjeno. U ovom … pogledu, svaka društvena institucija koja postoji duže vreme je efikasna, ili, u suprotnom, ne bi nastavila da postoji tokom vremena ”. ((Stigler, “Law or Economics?” p. 459. ))
Ovo znači da celo običajno pravo i zakonodavstvo ”mora biti efikasno”. ((Stigler, “Law or Economics?” p. 459. Istraživanja u pravu i ekonomiji bacaju sumnju na tvrdnju da je čak i običajno pravo efikasno. Pol Rubin i Martin Bejli su pokazali kako advokati koji se bave građanskim deliktnim pravom, oblikuju zakone da bi, pre svega koristili samim advokatima, a ne žrtvama tih problema.Videti Paul Rubin and Martin Bailey, “The Role of Lawyers in Changing the Law,” Journal of Legal Studies. 23 (June 1994). Peter Huber je došao do sličnog zaključka u svojoj knjizi, Liability: The Legal Revolution and its Consequences (New York: Basic Books, 1988). )) Štiglerov dokazni predmet ”A” u katalogu ”efikasnih” vladinih programa je program subvencija proizvođačima šećera, koji je u vreme Štiglerovog članka (1992) bio odgovoran za transfer veći od 3 milijarde USD godišnje, transfer od potrošača šećera prema malom broju politički uticajnih korporacija koje se bave uzgajanjem šećera. Ovaj program je bio sasvim sigurno efikasan, rekao je Štigler, zato što je izdržao test vremena. Postojao je 50 godina. Držeći se empirijske tradicije čikaške škole, ovo bi ukazivalo da je sovjetski komunizam, koji je u vreme Štiglerovog članka postojao 75 godina, tačno 50 procenata efikasniji od ”šećernog programa” vlade SAD. ((Štigler nije eksplicitno izjavio da ograničava svoje komentare na demokratke vlade. ))
Indija je najveća demokratija na svetu, i do danas je zadržala manje-više iste društvene institucije koje je imala i pre 50 godina. Po Štiglerovim (i Vitmenovim) standardima, sasvim je osnovana tvrdnja da Indija predstavlja najveći izvor vladine efikasnosti na svetu. Pod američkom demokratijom, ropstvo je postojalo duže od 80 godina, što ga verovatno čini 60 procenata efikasnijim od ”Šećernog programa”. Štiglerov model sasvim jasno podrazumeva da nema agencijskog problema, ili je on zanemarljiv. Nema razdvajanja vlasništva od kontrole, kada dođe do odnosa između građana i vlade. Ciljevi su prihvaćeni od strane društva, kroz vladu, i sve dok se ti ciljevi prate tokom dužeg vremenskog perioda, oni su sasvim sigurno efikasni. Štaviše, rečeno je da su ciljevi koje je vlada postavila za nas izuzetno autoritativni, iako Štigler nije dao bilo kakvo objašnjenje za izvor ovog autoriteta.
Pripadnici čikaške škole prihvataju konkurentski ekvilibrijum kao svoj idealni standard poređenja, i usled toga, oni takođe prihvataju čitav skup ideja o državi blagostanja ili o grešci slobodnog tržišta, uključujući navodnu potrebu antimonopolske regulacije. Ali u Štiglerovom modelu nema odgovarajuće državne greške, vlada je u suštini savršeno konkurentska, političari verno prate ciljeve društva na efikasan način. Štigler je očigledno bio svestan ogromnih razmera državne greške i znao je za public choice literaturu, ali njegovi argumenti ovo u potpunosti ignorišu. ((Štigler je objavio nekoliko članaka iz Public choice oblasti, i kao korišćenu literaturu naveo dva klasična dela iz te oblasti, James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Democracy (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1962), i Anthony Downs, An Economic Theory of Democracy (New York: Harper, 1957), tako da teško može tvrditi da mu je ta literatura bila nepoznata. Čudno je to što on ne razmatra ove radove ili public choice uopšte, u tekstu svog članka. Mnoga literatura koju je koristio, nema bilo kakve veze sa diskusijom u ovom članku.))
Prinudni rad i efikasna vlada
Moć vlade leži pre svega u upotrebi pretnji, zastrašivanja, prinude, nasilja, propagande i prevare. Ako neko protestuje zbog uzaludnosti ”Šećernog programa”, prevara Pentagona, države blagostanja, ili bilo čega drugog, i na primer, kao oblik protesta, odbije da popuni poresku prijavu, rezultat ovog postupka će prvo biti preteća pisma, zatim zastrašujući zahtevi za naplatu, i konačno upotreba fizičke sile kako bi se konfiskovala imovina protestanta ili on bacio u zatvor. Činjenica da se građani ne bune i ne svrgavaju vlade veoma često, ne znači da dobrovoljno pristaju da budu opljačkani. Kao što je Dejvid Hjum jednom istakao, činjenica da mobilisani mornar ne skače preko palube i vrši samoubistvo ne znači da on dobrovoljno pristaje na mobilizaciju. ((David Hume, “Of the Original Contract,” in Hume’s Ethical Writings, ed. A. MacIntyre and D. Hume (New York: Collier Books, 1965), p. 263. ))
Secesija od korumpiranog, rent-seeking društva koje je pod vlašću federalne vlade, može takođe biti rizična i opasna po život, kao što su Južnjački Konfederalci naučili pre više od 135 godina. Iako moderni istoričari obično ovo ignorišu, ustav Konfederacije je težio da ograniči oblast delovanja vlade mnogo više nego ustav SAD, stavljanjem van zakona protekcionističkih carina, korišćenja novca poreskih obveznika radi subvencija, kao i eliminisanjem opšteg člana o socijalnoj zaštiti ustava SAD. ((Thomas J. DiLorenzo, The Real Lincoln: A New Look at Abraham Lincoln, His Agenda, and an Unnecessary War (New York: Forum/Random House, 2002). )) Ali protekcionistička politika, subvencije železnicama, i centralno bankarstvo (čemu se većina južnjačkih državnika takođe protivila) bili su osnovi republikanske izborne platforme iz 1860. godine. Usled toga, Abraham Linkoln je poveo krvavi rat u kome je svaki četvrti beli Južnjak, između dvadesete i četrdesete godine, bio ubijen od strane federalne vlade, kako bi se ”sačuvala Unija”. Ova fraza bila je Linkolnov eufemizam za stvaranje centralizovane države, koja je potisla manji, decentralizovaniji oblik vlasti, koji je bio kreiran od strane američkih Očeva utemeljivača. ((Linkolnova pozicija je uvek bila da je njegov ”glavni cilj” bio da ”sačuva Uniju”, čak i ako pri tome ne bi oslobodio nijednog roba. Jedina svrha pitanja ropstva, kao što je stalno ponavljao, bila je korišćenje tog pitanja kao propagandnog oruđa, u službi njegovog najvažnijeg cilja, jačanja centralne vlade u Vašingtonu uništavanjem prava na secesiju. )) Pravo na secesiju, koje su mnogi od Očeva utemeljivača smatrali principom revolucije iz 1776. godine, bilo je uništeno, zajedno sa džefersonovskom doktrinom prava svake države, kao osiguranja od prekomerne upotrebe moći od strane centralne vlade. Džefersonovski diktum, zaštićen u Deklaraciji nezavisnosti, da vlada zasniva svoju zakonsku moć na saglasnosti onih kojima upravlja, u suštini je preokrenut Linkolnovim ratom. Južnjaci nisu više pristajali da njima bude vladano iz Vašingtona, i bili su prisiljeni, pred cevima pištolja, da prihvate centralnu vlast. Od tada, pa nadalje, američka vlada sve više i više postaje gospodar, umesto sluga naroda.
Ova vrsta nasilja, prinude i pretnje leži iza dugoročnih vladinih programa i podržava ih. Pre građanskog rata nije bilo dugotrajnih programa preraspodele dohotka. Ignorisanjem ove istorije, Štigler-Vitmenova teorija vladine efikasnosti implicitno podrazumeva da je prinudni rad (plaćanje poreza) institucija koja povećava efikasnost, jer upravo ona dozvoljava programima od ”posebnog” interesa da traju decenijama, uprkos njihovoj neefikasnosti i nepravičnosti. Zapravo, može se reći da je prinudni rad preduslov za Štiglerovu vrstu vladine efikasnosti.
Za proizvode ili radnje koje traju dugo vremena na privatnom tržištu, može se reći da su efikasni u meri u kojoj pomažu učesnicima na tržištu da vrše koordinaciju i planiraju bolje nego što bi to bilo moguće drugim sredstvima. U slučaju vlade, programi preraspodele dohotka, za koje Štigler i Vitmen misle da su efikasni, mogu potratajati samo pomoću pretnji, zastrašivanja, prevare i nasilja, korišćenih radi održavanja postojećeg stanja. Činjenica da takva taktika mora biti korišćena je dokaz koliko su zaista ova pljačkaška dela neefikasna, u smislu da to nisu institucije koje pomažu pojedincima u planiranju. Da su bile zaista efikasne, ove institucije bi ljudi prihvatili dobrovoljno
Uloga propagande
Vlada ne poseže uvek za otvorenim nasiljem ili pretnjama da bi zadržala svoju moć. Učestalo korišćenje takve taktike bi moglo dovesti do revolucije, kao što se to povremeno dešavalo kroz istoriju. Posledično, postoje masovne operacije krađe, osmišljene kako bi se prekrile oči javnosti radi izvlačenja koristi. ((Na primer, dok licemernom politikom sprovodi ”pljačku potrošača” kroz Federalnu trgovinsku komisiju, sama vlada je izuzeta od postupaka te komisije. )) Ili uljudnim, eufemističkim rečnikom akademskog diskursa ”manipulisanje transakcionim troškovima ustavnog nivoa”. ((Charlotte Twight, “Government Manipulation of Constitutional-Level Transaction Costs: A General Theory of Transaction-Cost Augmentation and the Growth of Government,” Public Choice 56 (1988), pp. 131–52. ))
Prosečan građanin ”racionalno ignoriše” većinu vladinih projekata, koji se uvećavaju dinamikom uvećanja vladine veličine i domena. Federalni registar, na primer, sadrži više od 80 000 stranica sitno štampane regulative, koja pogađa svaku industriju u Americi, i skoro sve aspekte naših života. Nijedan čovek ne može posedovati znanje bilo čega, osim malog dela tako monstruozno obimnih dokumenata. Federalni zakoni o porezima i druga regulativa su isto tako obimni. Ovo sugeriše da je prilično apsurdno verovati da birači zaista glasaju za prave promene u javnoj politici. Kako oni mogu glasati za promene u politici ako nemaju način da razumeju ništa više od zanemarljivo malog dela onog od čega se vladina politika sastoji. Nije u finansijskom interesu prosečnog građanina da uloži dovoljno vremena da bi postao dobro informisan, u bilo čemu, osim u nekoliko sfera javne politike. Ovo daje specijalnim interesnim grupama, uključujući vladine zvaničnike i zaposlene, slobodu da manipulišu političkim rezultatom u demokratiji, na način koji pretežno njima koristi, a na račun skoro svih ostalih, što se teško može nazvati efikasnim rezultatom. Pre više od 50 godina, Jozef Šumpeter je primetio da: ”Ono sa čime smo suočeni u analizama političkih procesa uglavnom nije prirodna, već veštački napravljena volja… Pošto je to tako, volja naroda je proizvod, a ne pokretačka snaga političkog procesa”. ((Joseph Schumpeter, Capitalism, Socialism, and Democracy (New York: Harper & Row, 1950), p. 263. ))
Mnogo puta ponovljena tvrdnja ekonomije blagostanja, da se transferna plaćanja interesnim grupama mogu smatrati efikasnim sve dok, u teoriji, dobitnici ovih preraspodela mogu kompenzovati gubitnike (t.j. poreske obveznike) predstavlja argument na koji nema potrebe trošiti reči. Takva kompenzacija se se nikada nije dogodila, čak i da jeste, nije jasno da bilo kada može biti efikasna prema kriterijumu uspostavljenom od neoklasične ekonomije.
Daleko od Štiglerove (i Vitmenove) pretpostavke skoro savršene informisanosti birača, birači su u stvarnom svetu, u najvećoj meri, neinformisani o tome šta vlada zaista namerava. Što je još gore, veliki deo onoga što birači stvarno ”znaju” je propaganda koja se neprekidno emituje od strane vlade. Vlada troši milijarde dolara pokušavajući da ubedi javnost da konkretne akcije koje koriste samo malim grupama sa posebnim interesima, uključujući i samu državu, u stvari služe ”opštem interesu”.
U knjizi ”Zvanične laži: kako nas je Vašington zaveo”, Džejms Benet i ja smo opisali kako institucionalizovane vladine laži zahvataju sve oblasti vladine politike. ((James T. Bennett and Thomas J. DiLorenzo, Official Lies: How Washington Misleads Us (Alexandria, Va.: Groom Books, 1992).)) U socijalnoj politici, vladina statistika ne računa subvencije raznih vrsta kao deo dohotka ”siromašnih”, niti vlada oduzima plaćene poreze od ukupnog dohotka bolje stojećih građana, kada objavljuje statistike ”raspodele dohotka”. Ovim se dozvoljavaju stalne pritužbe na ”nepravičnost kapitalizma”, kako bi se lakše branio egalitarizam. Poljoprivredne subvencije idu uglavnom farmama u vlasništvu velikih korporacija, iako je decenijska propaganda ubedila milione Amerikanaca da je ” mala porodična farma” glavni korisnik subvencija. Od vremena kada je u Americi otkrivena nafta 1860-tih, razne vladine agencije stalno upozoravaju na predstojeće smanjenje ponude nafte, osim ukoliko vlada ne izvrši preuzimanje ovog posla. Vladine laži o politici zaštite životne sredine su suviše brojne da bi se mogle prebrojati, a laži u pogledu vojne politike su se toliko proširile i zahvatile društvo, da je propaganda Pentagona postala nepotrebna.
Vladina kontrola školstva je oduvek bila motivisana željom dela političara da isperu dečje mozgove nekom od ideologija. ((Thomas Sowell, Inside American Education (New York: Free Press, 1993); and E.G. West, Education and the State: A Study in Political Economy, 3rd. ed. (Indianapolis, Ind.: Liberty Fund, 1994). )) Džon Lot je stoga tvrdio da takvo ispiranje mozga čini vladine programe preraspodele dohotka prihvatljivijim javnosti, što zauzvrat, političarima olakšava zadržavanje moći, kupovinom glasova novcem poreskih obveznika. Drugim rečima, smanjuju se transakcioni troškovi preraspodele bogatstva.
Iako postoje snage koje se tome suprotstavljaju, kao što su određene obrazovne institucije, internet, radio emisije i slično, sasvim sigurno je tačno da vlada ima mogućnost da potisne većinu drugih glasova svojim ogromnim propagandnim resursima. Nije potrebno istisnuti sve glasove, već dovoljan broj njih, tako da većina racionalne, nezainteresovane javnosti nastavi da veruje u laži.
Snage javnog mnjenja koje se suprotstavljaju vladinoj propagandi, imaju ustanove ogromne moći nasuprot sebe, i vode potpuno neravnopravnu borbu. Kada je stvorila državu blagostanja, federalna vlada je odabrala da upravlja svojim novim programima kroz hiljade, navodno privatnih, neprofitnih organizacija. Isto je i sa mnogim drugim vladinim programima koji se tiču zaštite životne sredine, politike ljudskih prava, politike vezane za starije osobe, radne politike i drugih stvari. Ove neprofitne organizacije, (uključujući sindikate) primaju milijarde dolara godišnje od vlade, Veliki deo ovog novca ide, ne za pomoć siromašnima ili starima ili za unapređenje životne okoline, već se njime finansira lobiranje za povećanje sredstava namenjenih vladinim agencijama, istim agencijama koje su dobile sredstva i prvi put. ((James T. Bennett and Thomas J. DiLorenzo, Destroying Democracy: How Government Funds Partisan Politics (Washington, D.C.: Cato Institute, 1985). ))
To funkcioniše na sledeći način:
- Vladine agencije daju novac poreskih obveznika nevladinim organizacijama, kako bi se, navodno, vodili vladini programi.
- Nevladine organizacije utroše polovinu, ili više novca (ilegalno) za lobiranje i javnu kampanju, u prilog većih izdvajanja za program.
- Kongres je ubeđen da potroši više za taj program
- Ovo omogućava nevladinim organizacijama da prime još više novca
- Ceo postupak kreće ponovo od prvog koraka.
”Volja većine” je mnogo većim delom proizvod vlade nego što je Šumpeter to mogao i da zamisli. Štiglerova bazična pretpostavka, da vlada verno reaguje na želje ”društva”, počiva na veoma slabim temeljima.
Kao dodatak, skoro svaki univerzitet u Americi, finansiran od strane države, u stvari je ”think tank” za promociju etatizma. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi to što vladini fondovi imaju toliku dominaciju u finansiranju visokog obrazovanja. Najveći broj akademaca koji imaju šta da kažu o javnoj politici, su postali plaćeni glasnogovornici države. Njihove tvrdnje o akademskoj slobodi ne izgledaju istinito.
Štiglerova teorija o efikasnoj vladi je bazirana na savršeno-konkurentskom modelu vlade, ali u stvarnosti, vlada je ustanovila čitav sistem prepreka za ulazak u politiku, koje čine nacionalnu politiku monopolističkom. Ovo je, takođe, fatalna greška u Štiglerovom modelu. Nije bilo potpuno neobično to što je za poslednjih 50 godina, više od 90% svih kongresnih zvaničnika bilo reizabrano u svakom izbornom ciklusu, zbog značajnih prepreka koje štite njihove položaje, i institucija koje su ustanovljene. Zvaničnici kongresa primaju preko 100 miliona USD godišnje, preko privilegije slanja besplatne pošte. Ovu privilegiju koriste da bi slali propagandni materijal u svoje matične okruge ili države. Izazivači moraju platiti ove troškove sopstvenim sredstvima. Svaki kongresni predstavnik ima više od dvadeset pripadnika svog osoblja. Ovo osoblje je finansirano novcem poreskih obveznika. Takođe, i svaki senator ima oko 75 pripadnika svog osoblja. Oni sve vreme za kampanju koriste osoblje koje je plaćeno novcem poreskih obveznika. Izazivači moraju sami sakupiti novac, kako bi platili svoje izborno osoblje.
Zvaničnici kongresa su ustanovili veliki broj komiteta i potkomiteta, a svrha svakog od njih je da osigura da svaki zvaničnik bude u komitetu specijalizovanom u distribuciji novca ili posebnih usluga biračima njihovog izbornog okruga ili države. Zakonodavci, poreklom iz ruralnih sredina će biti u raznim poljoprivrednim odborima, dok će oni iz gradskih područja sedeti u odboru za bankarstvo ili gradska pitanja. Pošto je za protivkandidate nelegalno da kupuju glasove, ovim se takođe stvara značajna prepreka za ulazak u politiku. Zvaničnici mogu sasvim slobodno da koriste novac poreskih obveznika za kupovinu glasova, ali izazivači mogu samo davati bleda obećanja u tom pogledu.
U Štiglerovom modelu savršeno-konkurentske vlade, svaka politika sa kojom se ne slaže veliki broj ljudi biće zamenjena kroz izborni proces, baš kao što će potrošači zameniti inferioran proizvod ”glasanjem” dolarima. Ali to je moguće u slučaju da postoji dovoljan stepen konkurencije u vladi. U federalnoj vladi SAD, takva konkurencija ne postoji. Čak i na lokalnim i državnim nivoima u SAD, bliska saradnja lokalnih vlada i federalnih vlasti teži da homogenizuje aktivnosti lokalnih vlada, što čini lokalne vlade sve više monopolističkim.
Štigler je oduvek bio čvrst zagovornik antimonopolske regulacije privatnog sektora, zbog razloga ekonomske efikasnosti. Ipak, on je ostao pri tvrdnji da je monopol vlade ekonomski efikasan.
Finansijska obmana
Još jedan potpuno prevarantski aspekt demokratskih vlada jeste njihova težnja da sakriju ili lažno prikažu prave troškove njihovih postupaka, kroz razne laži i trikove, kao što je vanbudžetska potrošnja, dok u isto vreme troše milijarde na propagadne kampanje koje u najvećoj meri preuveličavaju navodne koristi od vladinih programa i aktivnosti. Duže od jednog veka, federalne i lokalne vlade u SAD su na zahteve građana za smanjenje poreza, ograničenje vladinih izdataka ili ograničenje javnog duga, reagovale javnom podrškom takvim idejama i zahtevima, dok je u isto vreme pravljen ogroman broj vanbudžetskih projekata koji mogu trošiti novac bez direktog odobrenja ( uz pomoć referenduma, na primer) i znanja birača. ((James T. Bennett and Thomas J. DiLorenzo, Underground Government: The Off-Budget Public Sector (Washington, D.C.: Cato Institute, 1983). )) Na nivoima lokalnih vlada, postalo je toliko često, da kada birači na referendumima odbiju povećanje vladine potrošnje, političari rutinski odgovaraju ustanovljavanjem vanbudžetskih projekata, finansiranih emisijom obveznica, što birači nisu odobrili. Na federalnom nivou, finansiranje deficita dozvoljava vladi da sakrije svoje prave troškove, kao i ”fiskalna iluzija” sastavljena od velikog broja dobro sakrivenih poreza. Čak postoji i ” Banka za federalno finansiranje” koja je osnovana 1974.godine, sa naročitom svrhom da zameni određene vrste (politički nepopularnih) oblika nelegalne potrošnje, i drži ih dobro sakrivene od poreskih obveznika. ((Bennet and DiLorenzo, Underground Government.)) Ključno pitanje koje je nastalo usled svih ovih obmana je: Ako su vladini programi zaista u ”javnom interesu” i ”efikasno poboljšavajući” , zašto onda političari čine tako velike napore kako bi sprečili javnost da sazna nešto više o tim programima.
Vlada kao iznuđivač
Još jedna karakteristika demokratske vlade, koja dovodi u pitanje Štiglerovu tvrdnju da je vlada uvek efikasna, je dobro potvrđena teza Freda Mekčesnija (McChesney), da je veliki deo moderne demokratske vlade, u suštini reket. ((Fred McChesney, Money for Nothing (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1997). )) Mekčesnijeva zbirka sadrži veliki broj primera pretnji od strane političara (predloženim zakonima i regulativom), da će konfiskovati bogatstvo raznih pojedinaca i grupa osim ukoliko oni (političari) ne dobiju isplate i mito u formi priloga za kampanju i drugih usluga. ”Isplate političarima su česte” piše Mekčesni, ”ne iz političkih razloga, već da bi se izbegla…, diskvalifikacija, koja je deo sistema političke iznude. ((McChesney, Money for Nothing, p. 2)) Kongresmeni i kongresno osoblje imaju takve zakone kao što je ”voćni zakon”, smišljen kako bi ”iscedio” novac od potencijalnih finansijera kampanje, ili ”mlečni zakoni”, smišljeni kako bi ”izmuzli” novac od korporacija koje bi bile pogođene, na primer, zakonom za kontrolu cena koji bi pogodio njihovu industriju. Pretnja kontrolama cena ili uvođenjem poreza može rezultirati milionima dolara u obliku priloga za kampanju, od strane zastrašenih proizvođača.
Čak i Štiglerove pohvale ”Šećernog programa” pale pod Mekčesnijevom argumentacijom. Šećerni program, kao i mnogi drugi vladini programi subvencija, moraju biti obnovljeni na svakih nekoliko godina. Na taj način, svakih nekoliko godina, članovima kongresa je garantovana nova runda podmićivanja, dok proizvođači šećera i oponenti programa lobiraju i daju priloge za kampanju, u nadi da će oblikovati ”novi” zakon u svoju korist. Svake pete godine, ova igra se ponavlja sa novim ”zakonima” koji idu pred kongres. Ovo podstiče maksimalno moguć iznos rent seekinga, i takođe maksimalnu ekonomsku neefikasnost. Posledično, što program preraspodele duže traje, više ekonomske štete će izazvati u obliku beskorisnog rent seekinga. Štigler i Vitmen su sve okrenuli naopako.
Mit politike kao ” samo još jednog tržista”
Štigler-Vitmenova teorija ”uvek efikasne vlade”, pretpostavlja da ne postoje bitne razlike između slobodnog privatnog tržišta i ”političkog tržišta”. ”Tržišta su tržišta”, oni bi rekli. Vitmen čak kaže je ”političko” tržište dovoljno slično slobodnom privatnom tržištu, tako da svaki zaključak koji važi za privatno tržište, mora takođe važiti i za politiku. Ovo je ključna pretpostavka njegove analize, i Štiglerove, takođe. Ali ova pretpostavka je bazirana većinom na slepoj veri.
Implikacija ove pretpostavke je da vlada sledi svoje ciljeve efikasno kao što je slučaj sa biznismenima u svakom privatnom poslu. Ovo je sasvim sigurno pogrešno, jer postoji oštra razlika između menadžmenta u privredi i birokratskog menadžmenta vlade. Kao što je Mizes istakao, ne postoji način da se sazna efikasnost vladinih poduhvata u ostvarenju cilja, zbog toga što se ne može izraziti tržišna vrednost bilo koje vladine agencije (ne može se kupiti ili prodati), a ne postoji ni račun dobitka i gubitka (bilans uspeha). Ekonomska kalkulacija ja nemoguća. ((Ludwig von Mises, Human Action: A Treatise on Economics, scholar’s ed. (Auburn, Ala.: Ludwig von Mises Institute, 1998), p. 305. )) Na slobodnim privatnim tržištima, preduzetnici teže da alociraju kapital na način koji će zadovoljiti potrebe potrošača. Resursi su alocirani i realociraju se na projekte sa najvećom vrednošću. To se ne dešava u slučaju vlade, pošto su resursi alocirani prevashodno u skladu sa stepenom uticaja raznih interesnih grupa, a ne u skladu sa načinom alokacije kapitala na tržištu sa privatnim vlasništvom. Vladin budžet pruža jedino informacije o iznosu koji je potrošen na konkretan program, ali ne govori bilo šta o oportunitetnim troškovima takvih izdataka, to jest, subjektivnoj vrednosti alternativnih upotreba budžetskih sredstava, bilo od strane poreskih obveznika, bilo od strane drugih vladinih agencija. U privatnom poslu, gde je cilj profit, ponašanje menadžera je rukovođeno sagledavanjem dobitka i gubitka. U vladi, ponašanje menadžera je vođeno tajnim, ogromnim i često arbitrarnim birokratskim pravilima. ((Mises, Human Action, p. 306. Videti takođe: Anthony Downs, Inside Bureaucracy (Boston: Little, Brown, 1966). )) Mora biti ovako, ako izabrani zvaničnici žele da imaju bilo kakvu kontrolu nad institucijama kojima su data sredstva poreskih obveznika. Drugim rečima, nemoguće je zamisliti vladine institucije kao ”efikasne” u alokaciji sredstava u smislu u kome su to privatne korporacije, i bez spominjanja opšte poznatih uzroka neefikasnosti, za koje se zna da postoje u skoro svim vladinim institucijama. Zaista, postoji široko slaganje u public choice literaturi i na drugim mestima, da su vladine institucije u najvećoj mogućoj meri viđene kao maksimizatori troškova, pre nego minimizatori, kao što je slučaj sa privatnim firmama.
Političko preduzetništvo vs. privatno preduzetništvo
Privatni preduzetnici uspevaju otkrivanjem načina za redukciju troškova i cena, unapređenjem proizvoda ili kvaliteta usluga ili uvođenjem novih proizvoda koji će naići na odobravanje potrošača. Drugim rečima, oni uspevaju usluživanjem potrošača. Ako ne uspeju da zadovolje potrebe potrošača, oni gube novac ili bankrotiraju.
U politici, obično je suprotno tačno: ”preduzetni” političari ”uspevaju” izbegavajući manja ograničenja uvedena na njihovo ponašanje, ograničenja uvedena kroz izbore koji se održavaju svake druge ili pete godine. Najuspešniji politički ”preduzetnici” su oni koji su najveštiji u ubeđivanju naivne, u državnim školama obrazovane, racionalno nezainteresovane javnosti, da im mogu ponuditi nešto za ništa. Oni su najubedljiviji lažovi i propagandisti. Bil Klinton je bez sumnje, najveći i najbolji lažov u američkoj politici, u poslednjih pola veka, i takođe jedan od najuspešnijih političara. Kao što je prethodno razmotreno, politički ”preduzetnici” su dobri u:
- saopštavanju zvaničnih laži o vladinoj politici
- skrivanju vladinih troškova fiskalnim iluzijama, stvorenim uvođenjem poreza ili finansiranjem javnog duga
- kreiranju vanbudžetskih vladinih poduhvata kako bi se dalje sakrili pravi troškovi vlade od očiju javnosti
- alociranju velikih iznosa novca poreskih obveznika specijalnim interesnim grupama neprofitnog sektora, koje preteruju u prikazivanju koristi i potcenjuju troškove zakonodavstva vezanog za njih. ((Povremeno se pojave reformatori, koji zaista uspeju da vladu načine efikasnijom, Kao što je bivši gradonačelnik Nju Džerzija, Bret Šindler, ali oni retko opstaju duže vreme u politici, kao što je slučaj sa Bretom Šindlerom, koji je doživeo težak poraz na izborima u Novembru 2001. godine.))
Dolari naspram glasova
Na slobodnim privatnim tržištima, potrošači ”glasaju” svojim novcem, da napravimo analogiju u stilu Štiglera. Ovo znači da potrošači mogu sami odlučiti koliko svakog proizvoda ili usluge žele, ako uopšte žele. I oni su savršeno slobodni da se predomišljaju, manje-više neprestano, uključivanjem u tržišne transakcije. Štaviše, sve tržišne razmene su dobrovoljne, niko nije prisiljen na njih. Tržišna razmena je uvek obostrano korisna, sve dok je dobrovoljna.
U dramatičnom kontrastu, ”politička razmena” se dešava veoma retko. U toku jednog osmogodišnjeg perioda, svakom glasaču je dozvoljeno da glasa dva puta za predsednika, četiri puta za predstavnika i tri puta za senatora, iako su to osobe koje su među 535 ljudi i žena koji raspolažu sa više od trećinom bruto domaćeg proizvoda, i primenjuju u praksi desetine hiljada propisa koji utiču na skoro sve aspekte naših života. ((Do ovog shvatanja je došao Don Boudreaux u: “Was Your High-School Civics Teacher Right After All? Donald Wittman’s The Myth of Democratic Failure,” The Independent Review 1 (Spring 1996), p. 117.)) Štaviše, pošto građani nemaju mogućnost da razumeju bilo šta osim zanemarljivog procenta onog što vlada radi, sam čin glasanja je više nalik posmatranju izbora za mis sveta ili gledanju fudbalske utakmice, nego tržišnoj transakciji. ((Goeffrey Brennan and Loren Lomasky, Democracy and Decision (New York: Cambridge University Press, 1993). ))
Glasanje se svodi na izbor ”sve ili ništa”. Nije dozvoljen bilo kakav izbor važnih pitanja, u smislu u kome slobodno tržište dozvoljava potrošačima da izaberu proizvode (ja volim koka-kolu, ti voliš pepsi). Kada većinska volja odluči pobednika, administracija tog kandidata će prevagnuti, kreirajući ”političke eksternalije” svim biračima, koji se nalaze, kako desno tako i levo od kandidata koji je pobedio. Ako, na primer, koristimo demokratiju da bi odredili koju vrstu cipela treba proizvoditi, postali bi nacija sa ozbiljno povređenim stopalima, i svakome sa većim ili manjim stopalima bi bilo veoma neudobno, i morao bi da se osloni na crno tržište cipela. Da li je ovo analogno razmeni na tržištu ?
Važnost privatnog vlasništva
Što je još važnije, tržišta su pre svega zasnovana na privatnom vlasništvu i efikasnom sprovođenju ugovora. Bez privatnog vlasništva ne može biti tržišta, bez tržišta se ne može utvrditi prava cena, a bez tržišnih cena racionalna ekonomska kalkulacija (i funkcionalna privreda) je nemoguća. Vlasnička prava pružaju pojedincima podstrek da rade i proizvode, i unapređuju svoje sposobnosti kroz trening i obrazovanje. Stabilna vlasnička prava dozvoljavaju svakome da ubira plodove svog rada. Za razliku od toga, većim delom, demokratska vlada podržava proces u kome jedna grupa građana podmićuje zakonodavce, kako bi oni oslabili vlasnička prava drugih, a razlog je to što prva grupa želi da legalno ukrade imovinu drugih. ((U studiji iz 1998.godine, izrađenoj za Zajednički ekonomski komitet kongresa, je zaključeno da se samo 14 procenata svih federalnih izdataka mogu okarakterisati kao ”ekonomski produktivni” izdaci koji podržavaju ekonomski rast, nasuprot čistim preraspodelama dohotka. Videti Joint Economic Committee, The Size and Functions of Government and Economic Growth, izveštaj pripremili James Gwartney, Robert Lawson, i Randall Holcombe, 1998. )) To je oblast rent-seeking ponašanja. Posao moderne demokratije je da oslabi vlasnička prava kako bi se intenzivirala i ojačala rent – seeking mašinerija. Ovo je u velikoj meri u suprotnosti sa ponašanjem na dobrovoljnim, obostrano korisnim privatnim tržištima. Prosto ponavljanje, iznova i iznova, da je politika kao tržište, kao što Štigler, Vitmen i drugi pripadnici čikaške škole rade, ne pravi politiku takvom. Slabljenje vlasničkih prava, što je osnovna karakteristika demokratije umanjuje podstrek ljudima da budu produktivni i uvećava nagrade za neproduktivni rent-seeking. Implikacija ove analize je da su ljudi, koji su se uzdigli na vrh demokratskih vlada, ljudi koji su se izveštili u rent-seekingu. Zaista, godine iskustva na nižim nivoima vlasti su obično preduslov za više nivoe vlasti. Kao što je Hans Herman Hope rekao:”Demokratija osigurava da će se samo opasni ljudi uzdići na vrh vlasti”. ((Hans-Hermann Hoppe, “The Democratic Leviathan,”: www.mises.org. Videti takođe njegovu knjigu Democracy—The God that Failed (New Brunswick, N.J.: Transaction Publishers, 2001). )) Opasni u smislu da su vešti u uništavanju vlasništva potpomaganjem pljačke. Dok rent seeking postaje sve više prisutan u demokratiji, sve više i više ljudi odlučuje da pokuša da se izvešti u njemu, radije nego da postanu produktivni građani. Broj onih koji parazitiraju raste u odnosu na broj proizvođača, što će uzrokovati da nacionalno bogatsvo bude manje nego što bi inače bilo. Hope piše:
”Svaka distribucija bogatstva u okviru društva implicira da će primalac pomoći stajati ekonomski bolje iako nije proizveo bolje ili više dobara ili usluga, dok će ostali stajati gore, iako nisu proizveli kvalitativno ili kvantitativno manje. Neproizvodnja, proizvodnja stvari koje nemaju vrednost za kupce, ili netačno predviđanje budućnosti i buduće tražnje za nekim proizvodom postaju sve više atraktivni… u poređenju sa proizvodnjom nečeg vrednog ili tačnog predviđanja buduće tražnje. Posledično… biće sve više i više ljudi koji će proizvoditi manje, i sve manje ljudi koji će proizvoditi više i predviđati dobro”. ((Hoppe, Democracy—The God that Failed, p. 32.))
Ovo nije veoma ”efikasna” perspektiva.
Slobodna privatna tržišta utiču na ljude da svoju stopu vremenske preferencije drže na umerenom nivou, i da budu orijentisani na budućnost. Vlasnici stambenog prostora, na primer, imaju podstrek da očuvaju vrednost njihove imovine zato što će bilo kakvo povećanje vrednosti uticati jedino na njihovu prodaju, kao i svako smanjenje vrednosti. Demokratska vlada, sa druge strane, promoviše povećanje stope vremenske preferencije (razmišljanje na kratak rok), što je Hope nazvao ”infantilizacijom društva”, sa svojim konstantnim širenjem i povećanjem poreza i potrošnje, inflacije i ogromnog broja zakonodavstava kreiranih da zadovolje svaku želju svakog segmenta biračkog tela. ((Hoppe, Democracy—The God that Failed, p. 32. )) Ovo je još jedan važan izvor neefikasnosti na koji Štigler i Vitmen nisu obratili pažnju.
Demokratija kao banditizam
Moderne demokratije su se pretvorile u bande razbojnika koji se oslanjaju na obožavalački stav javnosti prema demokratiji (promovisan generacijama u školama vođenim od strane vlade), kako bi opravdali krađu vlasništva jedne osobe u cilju kupovine glasova dve ili više osoba tim novcem. Ali, američki Očevi utemeljivači nisu verovali u demokratiju i nisu je ni ustanovili zbog dobrog razloga: oni su razumeli da će demokratija veoma brzo postati vrsta sistema kakav imamo danas. Sa današnje tačke gledišta, oni su bili naivni u veri da će ustav biti dovoljan da onemogući takav rezultat.
Jedan politički teoretičar koji je ovo razumeo bio je Džon C. Kalhun, bivši američki potpredsednik, vojni ministar, senator i kongresmen. Kalhun je shvatio da će pod bilo kojom vrstom demokratije društvo biti podeljeno u:
Dve velike stranke, veću i manju, između kojih će postojati stalne borbe, kako bi veća zadržala a manja povratila većinu, što za sobom povlači kontrolu države i prednosti koje iz toga proizilaze”. ((John C. Calhoun, Union and Liberty: The Political Philosophy of John C. Calhoun, ed. R.M. Lence (Indianapolis, Ind.: Liberty Fund, 1992), p. 16. ))
Postojaće ”dve velike neprijateljske grupe”, koje se sastoje od ”onih koji plaćaju porez i primalaca njihovog novca”, sa neizbežnim rezultatom da će društvo biti podeljeno u:
Dve velike klase od kojih se prva sastoji od onih koji plaćaju porez i naravno, nose teret izdržavanja vlade, i druga, koja se sastoji od primalaca novca’. (( Calhoun, Union and Liberty, p. 19. ))
Zbog moćnog podstreka koji klasa korisnika poreskih sredstava ima da opljačka klasu poreskih platiša, Kalhun nije verovao da je ustav dovoljan da bi sprečio da vlada postane stalni instrument pljačke. Većina, koju čine korisnici poreskih sredstava, će pokušati da izbegne sve ustavne zabrane legalne pljačke, i pokrenuće upornu propagadnu kampanju kako bi opisala takve zabrane kao lažne ((Calhoun, Union and Liberty, p. 27.)) Kalhun je podržavao pravo na secesiju i stavljanje van snage nekih zakona, i uveo je koncept istovremene većine – prava podgrupe, kao što je država da stavi veto na neustavne zakone. Svi ovi oblici zaštite od pljačke su ukinuti 1865. godine, kada je federalna vlada konačno ustanovila supremaciju nad državama-članicama i građanima, i postavila sebe za konačnog sudiju ustavnosti. ((Za dalje upoznavanje Kalhunove misli videti simpozijum “Federalism, War, and Reconstruction: Antecedents and Consequences of the War Between the States,” Journal of Libertarian Studies 16, no. 2 (Spring 2002). Posebno videti K.R. Constantine Gutzman, “Paul to Jeremiah: Calhoun’s Abandonment of Nationalism,” and H. Lee Cheeck, Jr., “Calhoun, Sectional Conflict, and Modern America.” )) Ustavna republika, kakva je postojala do 1865. godine, imala je veoma mali broj programa preraspodele dohotka. Jedini kontakt prosečnog građanina sa federalnom vladom je bio u obliku slanja pisama. Nije bilo dugotrajnih programa preraspodele dohotka, i kao rezultat toga, privreda je funkcionisala mnogo efikasnije. Ipak, Štigler i Vitmen su posleratnu demokratiju, a ne ustavnu rebubliku očeva utemeljivača, okarakterisali kao efikasnu, čime su ponovo sve okrenuli naopako. Postoje mnoge vrste demokratije, ali Štigler i Vitmen ih sve tretiraju podjednako. Čineći to, oni ignorišu vekove političke filozofije, uključujući i modernu public choice literaturu, koja mnogo govori o tome kako razne vrste demokratije vode veoma različitim rezultatima. Ekonomisti mogu doći do strašno apsurdnih zaključaka u komentarisanju tako važnih pitanja kao što su uspesi i neuspesi demokratije, ako insistiraju na zanemarivanju istorije i filozofije.
Tomas Dilorenco (Thomas Di Lorenzo) je profesor ekonomije na Selingerovoj školi biznisa i menadžmenta na Lojola koledžu (Merilend). Prevod: Milan Petrović
