Ekonomisti slobodnog tržišta: pre 400 godina
Proučavaoci slobodnog preduzetništva obično povezuju početke pro-tržišnog načina mišljenja sa škotskim profesorom Adamom Smitom (1723–90). Ova tendencija viđenja Smita kao utemeljivača ekonomije je pojačana kod Amerikanaca zato što je njegova čuvena knjiga Istraživanje prirode i uzroka Bogatstva Naroda izašla iz štampe u godini američke nezavisnosti od Britanije.
Ovo viđenje intelektualne istorije prenebregava mnogo toga. Pravi osnivači ekonomske nauke zapravo su pisali stotine godina pre Smita. Oni nisu bili ekonomisti po pozivu, već moralni teolozi, učeni u tradiciji Sv. Tome Akvinskog, i bili su poznati kao pozni sholastici. Ovi ljudi, od kojih je većina predavala u Španiji, bili su makar toliko za slobodno tržište koliko i škotska tradicija mnogo kasnije. Povrh toga, njihova teorijska zasnovanost bila je još jača: oni su bili preteče teorija vrednosti i cena “marginalista” iz Austrije kasnog devetnaestog veka.
Ako su italijanski gradovi-države započeli Renesansu u petnaestom veku, Španija i Portugal su istraživale novi svet u šesnaestom, i postale su novi centri trgovine i preduzetništva. Intelektualno, španski univerziteti su odgovorni za oživljavanje velikog sholastičkog projekta: korišćenje antičkih i hrišćanskih tradicija da bi se istražile i proširile sve nauke, uključujući ekonomiju, na čvrstom tlu logike i prirodnog zakona.
Budući da su prirodni zakon i razum univerzalne ideje, sholastički projekt je bio potraga za univerzalnim zakonima koji određuju kako svet funkcioniše. Iako ekonomija nije smatrana posebnom disciplinom, ovi naučnici su vođeni ekonomskim rezonovanjem objašnjavali svet oko sebe. Tražili su pravilnosti u društvenom ponašanju i analizirali ih prema katoličkim standardima pravde.
Francisco de Vitoria
Univerzitet u Salamanki je bio centar sholastičkog učenja u šesnaestovekovnoj Španiji. Prvi od moralnih teologa koji je istraživao, pisao, i predavao je bio Francisko de Vitorija (1485–1546). Pod njegovim upravom, univerzitet je imao izuzetan broj od 70 profesora. Kao i drugi veliki mentori u istoriji, veći deo Vitorijinih štampanih dela dolazi iz beleški njegovih studenata.
U svom delu o ekonomiji, on tvrdi da je pravedna cena cena do koje se došlo uobičajenim dogovorom među proizvođačima i potrošačima. To jest; kada cenu uspostavljaju ponuda i potražnja, to je pravedna cena. Isto tako je i sa međunarodnom trgovinom. Vlasti se ne trebaju mešati u cene i odnose koje uspostavljaju trgovci preko međudržavnih granica. Vitorijina predavanja o špansko-indijskoj (West Indies) trgovini – prvobitno izdata 1542 i ponovo 1917 od strane Fondacije Karnegi – tvrde da intervencija vlasti u trgovinu krši zlatno pravilo.
Ipak, Vitorijin najveći doprinos je stvaranje darovitih i plodnih studenata. Oni su nastavili da istražuju skoro sve aspekte, moralne i teorijske, ekonomske nauke. Tokom celog veka, ovi mislioci su bili jak podstrek u korist slobodnog tržišta i ekonomske logike. Oni su posmatrali cenu dobara i usluga kao posledicu ponašanja trgovaca. Cene se menjaju zavisno od okolnosti, zavisno od vrednosti koje pojedinci daju dobrima. Ta vrednosti opet zavisi od dva faktora: dostupnosti dobara i njihove upotrebe. Cena usluga i dobara su rezultat rada ovih sila. Cene nisu prirodno fiksirane, ili zasnovane na ceni proizvodnje: cene su rezultat zajedničke procene ljudi.
Martin de Azpilcueta Navarrus
Jedan naučnik je bio Martin de Azulpikueta Navarus (1493–1586), dominikanski kaluđer, najpoznatiji kanonski advokat svoga vremena, i na kraju savetnik tri pape. Koristeći logiku, Navarus je bio prvi ekonomski mislilac koji je jasno i nedvosmisleno tvrdio da je vladina kontrola cena greška. Kada dobara ima u izobilju, nema potrebe za maksimalnom dozvoljenom cenom; kada su oskudna, kontrola cena nanosi više štete nego koristi. U priručniku moralne teologije (1556), Navarus ističe da nije greh prodavati robu po ceni koja je viša od zvanične, ako je to po dogovoru svih strana.
Navarus je isto prvi koji je jasno tvrdio da količina novca ima pretežni uticaj na njegovu kupovnu moć. “Ako je sve ostalo jednako,” pisao je, “u zemljama gde ima manjak novca, sve ostala prodajna dobra, čak i ruke i rad ljudi, daju se za manje novca nego tamo gde ga je napretek.”
Da bi valuta dobila svoju pravu cenu u odnosu na druge valute, njom se trguje za profit, što je aktivnost koja je bila kontroverzna među teoretičarima iz moralnih razloga. Ali Navarus tvrdi da trgovina valutom nije protiv prirodnog zakona. Ovo nije glavna upotreba novca, ali “to je svejedno bitna sporedna upotreba.” On je načinio upoređenje sa drugim trgovinskim dobrom. Namena cipela, kaže on, jeste da zaštite naša stopala, ali to ne znači da se njima ne treba trgovati za profit. Po njegovom gledištu, bila bi užasna greška zatvaranje valutnog tržišta, kako su to neki ljudi tražili. Rezultat “bi bio da zemlja padne u siromaštvo.”
Diego de Covarrubias y Leiva
Najveći Navarusov student je bio Diego de Kovarubija i Leiva (1512–1577), smatran najboljim pravnikom u Španiji posle Vitorije. Imperator ga je učinio kancelarom Kastilje, i on je na kraju postao biskup Segovije. Njegova knjiga Variarum (1554) je bila najjasnije objašnjenje izvora ekonomske vrednosti do dan-danas. “Vrednost artikla,” on kaže, “ne zavisi od njegove suštinske vrednosti, nego od procene ljudi, čak iako je ta procena loša.” To izgleda kao tako jednostavna činjenica, ali su je ekonomista vekovima propuštali sve dok austrijska škola nije ponovo otkrila ovu “subjektivnu teoriju vrednosti” i uvrstila je u svoju mikroekonomiju.
Kao i svi ovi španski teoretičari, Kovarubija je verovao da individualni vlasnici imovine imaju nepovredivo pravo na tu imovinu. Jedna od mnogih kontroverzi toga vremena je bila da li biljke iz kojih se proizvode lekovi treba da pripadaju zajednici. Oni koji su tvrdili da treba su isticali da medicina nije rezultat ljudskog rada ili veštine. Ali Kovarubija kaže da sve što raste na parceli zemlje treba da pripada vlasniku parcele. Taj vlasnik čak ima pravo da ne pošalje vredne lekove na tržište, i da je primoravati ga da ih proda povreda prirodnog zakona.
Luis de Molina
Još jedan veliki ekonomista Vitorijine škole je bio Luis De Molina (1535–1601), među prvim Jezuitima koji su mislili o teorijskim ekonomskim temama. Iako odan Školi iz Salamanke i njenim dostignućima, Molina je predavao u Portugalu na Univerzitetu u Koimbri. On je bio autor rasprave u pet knjiga De Justitia et Jure (1593 i kasnije). Njegovi doprinosi pravu, ekonomiji i sociologiji su ogromni, i njegova rasprava je imala nekoliko izdanja.
Među svim slobodno-tržišnim misliocima svoje generacije, Molina je bio najdosledniji u svom viđenju ekonomske vrednosti. Kao svi drugi pozni sholastičari, on se slagao da se dobra ne vrednuju “po svojoj plemenitosti ili savršenstvu” već po “svojoj mogućnosti da služe ljudskoj koristi.” Ali on je dao izvrstan primer. Pacovi, po svojoj prirodi, su “plemenitiji” (viši u hijerarhiji Postanja) nego pšenica. Ali pacovi “nisu poštovani niti cenjeni od ljudi” zato “što nisu ni od kakve koristi.”
Upotreba određenog dobra nije fiksirana između ljudi niti protokom vremena. Ona se menja prema individualnim varijacijama i dostupnosti. Ova teorija objašnjava specifične aspekte luksuznih dobara. Na primer, zašto bi biser, “koji može jedino biti upotrebljen kao ukras,” bio skuplji od pšenice, vina, mesa ili konja? Izgleda da su sve ove stvari korisnije od bisera, i one si sigurno “plemenitije.” Kao što Molina objašnjava, vrednovanje vrše pojedinci, i “mi možemo zaključiti da pravedna cena bisera zavisi od činjenice da neki ljudi žele da im daju vrednost kao ukrasne stvari.”
Sličan paradoks, koji je zbunjivao klasične ekonomiste, jeste paradoks dijamanti-voda. Zašto voda, koja je korisnija, može imati nižu cenu od dijamanata? Prateći sholastičku logiku, to je usled individualnih vrednovanja i njihovog prožimanja sa oskudnošću. Neuspeh u razumevanju ove činjenice je odveo Adama Smita, između ostalih, u pogrešnom pravcu.
Ali, Molina je razumeo suštinsku važnost slobodno utvrđenih cena i njihovog odnosa prema preduzetništvu. Delom je ovo bilo usled
njegovih dalekih putovanja i razgovora sa trgovcima svih vrsta. “Kada se dobro prodaje u određenoj regiji ili mestu po određenoj ceni,” on primećuje, ako samo “nema prevare ili monopola ili prljave igre,” onda se “ta cena treba smatrati pravilom i koristiti kao mera pravedne cene datog dobra u toj regiji ili mestu.” Ako vlast pokuša da postavi cenu koja je viša ili niža, onda će ta cena biti nepravedna. Molina je isto tako bio prvi koji je pokazao zašto su maloprodajne više od veleprodajnih cena: potrošači kupuju u manjim količinama i spremni su da plate više za male jedinice.
Najsofisticiranije delo Moline se ticalo novca i kredita. Kao Navarus pre njega, on je razumeo odnos novca i cena, i znao je da inflaciju izaziva veća ponuda novca. “Kao što velika snabdevenost dobrima izaziva pad cena,” on piše – ističući da ovo podrazumeva da količina novca i broj trgovaca ostaju isti – isto tako “velika količina novca” izaziva rast cena – ističući da količina dobara i broj trgovaca ostaju isti. On čak ide dalje i pokazuje kako nadnice, prihod, i čak mirazi na kraju rastu u istoj proporciji u kojoj se ponuda novca povećava.
On koristi ovu bazu da proširi prihvatljivu granicu naplaćivanja kamata, ili “zelenašenje,” veliki problem za većinu ekonomista tog doba. On tvrdi da treba biti dozvoljeno naplatiti kamatu na bilo koji zajam koji se daje radi investiranja kapitala, čak i kada investicija ne bude profitabilna.
Molinina odbrana privatnog vlasništva zasniva se na verovanju da je imovina zaštićena u zapovesti “ti nećeš krasti.” Ali on je išao dalje od svojih savremenika i u davanju jakih praktičnih argumenata. “Kada se imovina drži u zajednici,” on kaže “neće biti održavana i ljudi će se boriti da je upotrebe.” Daleko od toga da se promoviše javna korist, kada imovina nije podeljena, jaki ljudi u grupi će steći prednost nad slabim monopolizovanjem i trošenjem svih resursa.
Kao Aristotel, Molina je takođe tvrdio da bi zajedničko vlasništvo nad imovinom dovelo do kraja slobode i darežljivosti. Ali on je otišao dalje i tvrdio da “milostinja treba da se daje iz privatnih a ne zajedničkih dobara.”
U većini radova o etici i grehu danas, drugačija merila se postavljaju vlasti i individuama. Ali ne u Molininim radovima. On je tvrdio da kralj može, kao kralj, da počini mnoštvo smrtnih grehova. Na primer, ako kralj nekima dodeli privilegiju monopola, on krši pravo potrošača da kupi od najeftinijeg prodavca. Molina zaključuje da zakon morala zahteva od onih koji imaju korist da nadoknade štete koje su izazvali.
Vitorija, Navarus, Kovarubija, i Molina su četiri najvažnija od više od tuceta izvanrednih mislilaca koji su rešili teške ekonomske probleme davno pre klasičnog perioda. Učeni u tomističkoj tradiciji, oni su koristili logiku da razumeju svet oko sebe, i tražili su ustanove koje bi promovisale prosperitet i opšte dobro. Stoga nije začuđujuće da su mnogi od poznih sholastičara bili žustri branioci slobodnog tržišta.
Članovi Škole iz Salamanke ne bi bili prevareni netačnostima koje danas vladaju modernim ekonomskim teorijama i politikama. Kad bi samo naše moderno razumevanje moglo ponovo stići na taj širok drum popločan za nas pre 400 godina.
Naučnik koji je ponovo otkrio pozne sholastičare je bio Razmond de Roover (1904–1972). Godinama su oni bili podsmevani i odbacivani, čak zvani i pre-socijalistima. Karl Marks je bio “poslednji sholastik,” pisao je R. H. Tawni. Ali de Roover je pokazao da je skoro sva konvencionalna mudrost pogrešna (Business, Banking, and Economic Thought, edited by Julius Kirchner [Chicago: University of Chicago Press, 19741).
Joseph Schumpeter dao je veliki podsticaj poznim sholasticima 1954. u svojoj posthumno objavljenoj knjizi History of Economic Analysis (New York: Oxford University Press). “Oni se,” pisao je, “pre bilo koje grupe mogu nazvati “utemeljivačima” naučne ekonomije.” Oko istog vremena su pojavila zbirka dela koju je sastavila Marjorie Grice-Hutchinson (The School of Salamanca [Oxford: Clarendon Press, 19521). Punopravno interpretativno delo se pojavilo kasnije (Early Economic Thought in Spain, 1177–1740 [London: Allen & Unwin, 19751).
U našem vremenu, Alejandro Chafuen (Christians for Freedom [San Francisco: Ignatius Press, 1986]) blisko povezao je pozne skolastike sa austrijskom školom. U najpotpunijoj i najvažnijoj raspravi do danas, Murray N. Rothbard u An Austrian Perspective on the History of Economic Thought (London: Edward Elgar, 1995) predstvalja izuzutno širok horizont pozno-sholastičke misli, i daje objašnjenje za raširenu pogrešnu interpretaciju škole iz Salamanke, i dalekosežno prožimanje ekonomije i religije od Sv. Tome do sredine devetnaestog veka.
Luvelin H. Rokvel Mlađi (Llewellyn H. Rockwell, Jr). U vreme objavljivanja ovog članka Luvelin Rokvel bio je predsednik Instituta Ludvig fon Mizes iz Auburna, Alabama. Tekst je preuzet sa internet adrese: http://www.libertyhaven.com. Prevod: Andreja Vražalić
