Boris Tadić usred karikature

Izborom Borisa Tadića za novog predsednika Srbije Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i njihovi prijatelji ponovo su na okupu, ponovo deluju i očekuju da će pobediti i Haški tribunal i Evropsku uniju i ceo svet i da će uspostaviti nezavisnu, ponosnu i dostojanstvenu Srbiju bez privatnog vlasništva, tržišta, vulgarnog i bezdušnog kapitalizma u njoj.

U Srbiji su završeni još jedni predsednički izbori sa masovnom kampanjom da se glasa protiv kandidata Srpske radikalne stranke. Kao i 2000. godine, kada je trebalo glasati protiv Miloševića, i na ovogodišnjim izborima stvorena je referendumska atmosfera za glasanje protiv Nikolića. Na izborima na kojima je osnovni cilj glasati protiv nekog i kada je u tom pravcu usmerena kompletna pažnja i sva energija biračkog tela, potpuno po strani i u dubokoj senci ostaju izborni programi, lični, politički i profesionalni kvaliteti, sposobnosti i vizije kandidata za predsednika Srbije.

U uslovima izuzetno teške političke, ekonomske i socijalne krize i sveopšte entropije u kojoj se Srbija nalazila i dvehiljadite i još više sada, bilo je neophodno birati na osnovu kriterijuma pozitivnih vrednosti koje se prepoznaju u programu predsedničkog kandidata, a ne glasati za određenog kandidata samo zbog toga što treba po svaku cenu sprečiti izbor drugog, u svakom pogledu, retrogradnog, po idejama mračnog i po pretnjama koje iznosi opasnog kandidata. Zbog toga što su glasači Srbije bili prinuđeni da glasaju protiv nedemokratskog, anahronog, antievropskog, antizapadnog i u svakom pogledu anticivilizacijskog kandidata Miloševića 2000. godine i Nikolića 2004. godine, izabrani su 2000. Vojislav Koštunica, a 2004. Boris Tadić, koji u jednoj normalnoj, demokratskoj, evropskoj i svetskoj izbornoj proceduri, u kojoj se kandidati biraju na osnovu svojih kvaliteta a ne na osnovu nedostataka protivnika, nikada ne bi bili izabrani.

Po izboru Vojislava Koštunice 2000. godine, doduše za predsednika Jugoslavije (što za ovaj tekst nije bitno), odmah se pokazalo da on skoro u potpunosti vodi miloševićevsku politiku bez Miloševića. Pored toga, Vojislav Koštunica je, kao svojevremeno Milošević, uspeo da svojom politikom izoluje zemlju od svih savremenih evropskih i svetskih tokova i da ulazak Srbije u evroatlanske integracije odloži na neodređeno vreme. Razlika je u tome što je Milošević Srbiju doveo u izolaciju ratovima koje je vodio, terorom, ubijanjima i tiranijom, a Koštunica svojom introvertnom, inadžijskom, duboko anahronom, bajatom, antimodernom, necivilizacijskom i u svakom pogledu retrogradnom politikom, baziranoj na nekom lažnom srpskom ponosu, epskoj i mitskoj istoriji, državi i veri, kvazi suverenitetu, patriotizmu i dostojanstvu i umišljenoj viziji neke srpske izuzetnosti i posebnosti u odnosu na sve druge narode međusobno integrisane u savremenoj, jedinstvenoj, demokratskoj i slobodnoj Evropi 21. veka.

Zbog velikog straha i same pomisli da može pobediti kandidat radikala Tomislav Nikolić, potpuno u drugom planu našao se lik i delo predsedničkog kandidata Borisa Tadića. Kompletno, tzv. demokratsko javno mnjenje u Srbiji, kao i međunarodni faktor, bili su maksimalno usredsređeni i koncentrisani na eliminisanje i najmanje mogućnosti da na izborima pobedi Nikolić. Tadićevi govori obilovali su demokratskom, proevropskom i civilizacijskom retorikom. Najvažnija i najčešće isticana Tadićeva poruka biračima u predizbornoj kampanji bila je da Srbija mora bezuslovno, neizostavno i u najkraćem mogućem roku da se uključi u evroatlanske integracije, pre svega u Evropsku uniju, Partnerstvo za mir i NATO pakt. U opisanom ambijentu predizborne kampanje retko se ko usuđivao da stavi i najmanju primedbu i izrazi bilo kakvu rezervu prema Tadiću. Čak i veliki majstor karikature, britki i nemilosrdni kritičar naše političke i svake druge svakodnevice, čovek čije karikature preciznije, jasnije i sveobuhvatnije opisuju pojedine događaje, ličnosti i prilike od čitavih stranica izveštaja, reportaža, eseja, ogleda, kolumni i sličnih tekstova, legendarni Predrag Koraksić Koraks, u predizbornoj kampanji svesrdno je podržao Tadića, iako je po vokaciji oponent a ne podržavalac.

Horsko podržavanje

U horskom podržavanju Tadića nisu mogli da se probiju ni najmanji kritički tonovi. Tako je potpuno nezapaženo prošao osvrt na izbore kolumniste “Republike”:

Bili su izbori za predsednika Srbije. Revija dosade. Koju nisu mogle da ustalasaju ni lažne dramatizacije….

Popodne, u nedelju, disk-džokej sa omladinskog radija paniči: Ada je prepuna kupača, a izlaznost drastično opada (a u slučaju male izlaznosti mogao bi da pobedi radikalski kandidat.)

Drami nema mesta: pobeđuje ipak Boris Tadić.

Šta reći o pobedniku? Beskrajna prosečnost (ako prosečnost uopšte može biti beskrajna). Stanje u kojem se ova zemlja nalazi – traži više od prosečnosti. Traži više mašte, smelosti i odsečnosti. Pobednik, u svom prvom obraćanju pučanstvu priča o Srbiji u Evropi, putu koji nema alternative. O čemu bi drugo? Srbija će, nažalost, još dugo ostati evropski slepi kolosek, budžak u kojem se teško živi…”

Kolumnista “Republike” potpuno je u pravu. Odmah nakon izbora, dok novi predsednik nije ni stupio na dužnost, u postizbornim i inaugurativnim danima postalo je belodano da je Tadićeva predizborna retorika o evropskoj Srbiji; o demokratskoj, prosperitetnoj i modernoj Srbiji; o Srbiji na Zapadu, u Evropskoj uniji i NATO paktu bila sejanje magle, šarena laža, propagandni trik, laž i floskula.

Dva dana nakon izbora roditelji novog predsednika požurili su da preko “Politike” demantuju predizborna obećanja predsednika Srbije i otkriju njegova suštinska, stvarna i prava politička uverenja, opredeljenja i stremljenja. Tako predsednikov otac izjavljuje da i njemu i njegovom sinu, novoizabranom predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, smeta kada Borisa nazivaju prozapadnim političarom ili proameričkim i da to ne godi ni njemu ni Borisu. Postavlja se pitanje da li bi obojici odgovaralo i da li je to stvarno stanje kada bi Borisa Tadića nazivali prosovjetskim, proistočnim, proboljševičkim ili prokominternovskim političarom. I Vladimir Putin je prozapadni političar. Na žalost oca i sina Tadića, komunizam, istočna politika, istočni blok ili lager, Varšavski pakt i tamnica naroda Sovjetski Savez potpuno su i definitivno mrtvi, razoreni, propali i nepovratno otišli u ropotarnicu istorije. Stariji Tadić koristi priliku da se otvoreno obruši na jednog od najviših funkcionera Evropske unije, Havijera Solanu, i da izjavi:

Taj prokleti Haški tribunal je nevolja i biće najveće iskušenje za mog sina. Iako on nije nadležan za Hag, Zapad će mu to staviti u nadležnost.

Predsednikova majka ne zaostaje za ocem i izražava bojazan “da ne dopadnemo u stanje vulgarnog, bezdušnog kapitalizma”. Na kraju razgovora za “Politiku”, roditelji novog predsednika Srbije konstatuju da sila Boga ne moli, da se Srbija bori za preživljavanje i, da bismo preživeli, moramo se dovijati kao u vreme Miloša Obrenovića. Drugim rečima, moramo se služiti lažima, prevarama, lukavstvima i prepakivanjem šećera da bismo nadmudrili zli i prljavi Zapad. Međutim, to je već viđeno, sve što Tadići predlažu Milošević je primenio i videli smo gde je završio i on i zemlja Srbija. Od Miloševićevog pada sa vlasti u našoj štampi se nije pojavio tekst sa toliko mržnje prema Zapadu i njegovim vrednostima: slobodi, demokratiji i libaralnom kapitalizmu, kao što je razgovor sa bračnim parom Tadić, objavljen u “Politici” 30. juna 2004. godine, na strani A8. Sve navedeno u tom razgovoru direktno je suprotno stavovima predsedničkog kandidata Borisa Tadića izrečenim u predizbornoj kampanji.

Više od karikature

Boris Tadić je povodom svoje inauguracije priredio svoju, u velikoj meri, ličnu i privatnu zabavu. Tadić je dozvolio sebi da kao himnu izvede staru srpsku himnu “Bože pravde”, iako nadležni organi odluku o himni kao državnom simbolu još nisu doneli. Ta Tadićeva uzurpacija nadležnosti nije jedina, on je uzurpirao i prava da prepravlja originalni tekst stare srpske himne “Bože pravde”. Tadić je izabran za predsednika Srbije koja je republika, multietnička, multinacionalna i multikonfesionalna država i u kojoj žive građani koji ne veruju u Boga, a himna “Bože pravde” veliča Boga, srpsku veru, srpski brod, srpski rod, srpsku kraljevinu, srpskog kralja, srpsku krunu, srpsko vedro čelo, srpsko selo, srpsko polje, srpsku njivu, srpski grad, srpski dom. Doduše, Tadić je samozvano izmenio i prekrojio tekst himne, pa pošto novi tekst nije integralno objavljen, zasad je jedino sigurno da su iz teksta himne izbačene reči koje se odnose na kralja i kraljevinu a ubačena sintagma srpske zemlje. Ne zna se koje su to zemlje. Nisu valjda one koje se prostiru do Šešeljeve, Nikolićeve i radikalske linije: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Imajući u vidu opisane postizborne događaje vezane za ustoličenje novog predsednika, kao i neke druge, primera radi, zapaženo prisustvo na inauguraciji oca nacije Dobrice Ćosića koji je bio u društvu svog velikog prijatelja, inače predsednikovog oca, akademika Ljubomira Tadića, i koji je na javnom prijemu nepristojno i nediplomatski novom predsedniku, upadljivo i za tu priliku neuobičajeno dugo nešto šaputao na uvo, gospodin Koraks je napravio karikaturu i objavio je u nedeljniku “Vreme”, kojom je, pored uobičajene bogate i raznovrsne asocijativnosti istakao svoju razočaranost u javnu, iskrenu i bezrezervnu podršku izraženu proevropskom, modernom i civilizacijskom diskursu predsedničkog kandidata Tadića u predizbornoj kampanji.

Simbolika karikatuje je već na prvi pogled vrlo eksplicitna. Predsednik Tadić ulazi u svoju predsedničku kancelariju sa visoko uzdignutom i stisnutom pesnicom koja simbolizuje proleterski i boljševički znak. Vodi za ruku svog oca, levičara, praksisovca, šezdesetosmaša, opozicionara koji je od Josipa Broza tražio još više komunizma, kolektivizma, egalitarizma i ortodoksije, akademika Ljubomira Tadića koji za ruku drži svog najvećeg prijatelja koga zove i kome se obraća i o kome priča uvek u prvom padežu – Dobrica, akademika Dobricu Ćosića koji predstavlja paradigmu za, pre svega, državnog opozicionara, rankovićevsko-nacikomunističkog opozicionara i, na kraju, čoveka koji je povezao ultralevičarsku, praksisovsku opoziciju Titovom režimu sa ultranacionalističkom, velikosrpskom opozicijom istom režimu. Ćosić, u ovom srpskom kolu na Koraksovoj karikaturi, drži za ruku Radoša Ljušića, profesora nacionalne istorije, koji u svojim javnim istupima ističe i markira sva anahrona, retrogradna i mračna mesta u srpskoj istoriji i koji je poznat po tome što je u jednoj kontakt emisiji na televiziji preteći rekao Borki Pavićević, kao predstavniku beogradske alternativne kulturne i političke scene:

Vi živite u Srbiji, jedete srpski hleb, zato pazite šta pričate o Srbiji i Srbima.

Do Ljušića igra srpski patrijarh kao simbol duboke uplivisanosti crkve u državne poslove, što je takođe anahronizam, jer je osnovna tekovina modernog doba sekularnost ili odvojenost crkve od države. Na kraju kola kao kec pojavljuje se slepi pesnik i guslar Filip Višnjić sa svojim instrumentom – guslama, koji otelotvoruje današnji trenutak srpske istorije i istorijske svesti, koji karakteriše mitska, epska i guslarska istorija.

Lože i masoni

Dakle, po svemu sudeći, sa Tadićem kao predsednikom na političku scenu Srbije vraća se memorandumska Srbija, Srbija koju je promovisao Slobodan Milošević, a koju je pomalo stidljivo, ali dovoljno jasno i transparentno, pokušao da rehabilituje Vojislav Koštunica i koja predstavlja sublimat i ekstrat svih opozicionih struja u Srbiji za vreme Josipa Broza.

Srbija je jedinstvena zemlja na svetu koja je u titoizmu sve vreme imala opoziciju koja je po svojim idejama, političkim opcijama i uopšte društvenim, kulturnim i istorijskim vizijama duboko zaostajala za oficijelnim Titovim režimom koji je u osnovi i u svojoj biti bio autokratski i nedemokratski. Srbija je takođe jedna od retkih zemalja u kojoj je funkcionisala tzv. državna opozicija. Mnogo godina na čelu državne opozicije stajao je Dobrica Ćosić, koji ju je i formirao i to kao partizanski komesar iz rata, major JNA, predsednik Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), narodni poslanik, član Centralnog komiteta i visoki funkcioner Agitpropa. Državnu opoziciju Ćosić je vodio i bio na njenom čelu sve do pada Aleksandra Rankovića 1966. godine, kada i Ćosić napušta vlast. Glavna jezgra Ćosićeve državne opozicije bili su omladinski list “Mladi borac”, u kome je Ćosić bio glavni i odgovorni urednik, okupljanje intelektualaca u stanu u ulici Simina 9a, redakcija novoformiranog nedeljnika NIN, zatim mnoga protežiranja i pomaganja svojih pristalica i sledbenika kojima je Ćosić kao politički moćnik omogućavao u vidu organizovanja izložbi, izdavanja knjiga, stipendija za inostranstvo, raznih sinekura u novinama, časopisima, izdavačkim kućama, bibliotekama, pozorištima, filmskim preduzećima, raznim savetima i odborima. Ćosićev prijatelj i saborac i u državnoj i u drugim vidovima opozicionog delovanja, Borislav Mihajlović Mihiz, uporedio je i državnu opoziciju i kasniju opoziciju u Srbiji titovske vlasti sa masonskom ložom, a Ćosića sa velikim majstorom te lože.

Što se spasti može

Posle pada Aleksandra Rankovića tog velikog idola, političkog učitelja i mentora Dobrice Ćosića, Ćosić napušta oficijelnu vlast i preuzima vlast u opoziciji. U to vreme kada Ćosić prelazi u opoziciju pa do pojave Slobodana Miloševića na političkoj sceni Srbije postoje tri vrste opozicije:

1. rankovićevska, nacikomunistička sa primesama informbirovštine,
2. nacionalistička, velikosrpska sa primesama monarhizma, svetosavlja i pravoslavlja,
3. levičarska, šezdesetosmaška, praksisovska, takođe kao i prva sa primesama informbirovštine.

Glavni koordinator, autoritet i promoter sve tri navedene vrste srpske opozicije bio je Dobrica Ćosić. Preko Srpske književne zadruge, Srpske akademije nauka i umetnosti, časopisa “Javnost”, Odbora za odbranu slobode, misli i izražavanja, Slobodnog univerziteta, Ćosić je delovao na pripadnike sve tri opozicione grupacije, spajao ih, angažovao i uspostavljao saradnju prividno međusobno suprotstavljenih grupa. Konačno ujedinjenje svih opozicionih frakcija u Srbiji dogodilo se pojavom Memoranduma i dolaskom na vlast Slobodana Miloševića. Memorandum i Slobodan Milošević potpuno i bez izuzetka ujedinili su srpsku opoziciju.

Kada je srušen Berlinski zid, kada je već bilo jasno da propada Sovjetski Savez i komunizam u Evropi, nakon što je Frensis Fukujama objavio čuveni esej “Kraj istorije”, u kome je obznanio propast komunizma i trijumf zapadne liberalne demokratije, posle događanja naroda i govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu, 19. avgusta 1989. godine akademik Ljubomir Tadić dao je opširan intervju tada uglednom zagrebačkom magazinu “Start”. Intervju je dat neposredno nakon što je Miloševićeva Komisija za reformu političkog sistema formulisala svoj čuveni stav o bespartijskom pluralizmu u okviru Socijalističkog saveza, da bi se sprečio višestranački sistem. Slobodan Milošević je u očajanju kada je video da komunizam propada pokušao da spase što se spasti može, pa je formirao Komisiju na čelu koje je bio njegov čovek od izuzetnog poverenja, Slobodan Vučetić, a Vučetićev najbliži saradnik u toj Komisiji bio je levičar i praksisovac, profesor Mihajlo Marković. Novinar “Starta” koji je intervjuisao Tadića piše da je intervju sa Ljubomirom Tadićem napravio u njegovom stanu “u atmosferi koju je u velikoj mjeri obilježilo oduševljenje ukućana netom objavljenim prijedlogom Srbije za reformu političkog sistema”. U tom vrlo opširnom intervjuu Tadić veliča Miloševića, opravdava Osmu sednicu, hapšenje Vlasija, Miloševićev govor na Gazimestanu u kome preti oružjem, a posebno je oduševljen predlogom Komisije za reformu političkog sistema koja sprečava formiranje političkih stranaka i zalaže se za bespartijski pluralizam u okviru Socijalističkog saveza.

Frapantna sličnost

Mladi filozofi Ivan Janković i Borislav Ristić u eseju “Praksis-odiseja”, objavljenom u Helsinškoj povelji nalaze veliku sličnost između Miloševićeve antibirokratske revolucije i događanja naroda i grupe filozofa okupljenih oko časopisa “Praksis” i “Korčulanske filozofske letnje škole” i demonstracija na Univerzitetu juna 1968. godine. I jedni i drugi su protiv birokratije, za vaninstitucionalno delovanje, za egalitarizam, za kritiku svega postojećeg, protiv crvene buržoazije, protiv bogaćenja i slično. Frapantna je sličnost između parola za vreme junskih demonstracija 1968. godine i početka Miloševićeve antibirokratske revolucije i događanja naroda 1988. i 1989. godine. Zbog navedene sličnosti, kao i zbog niza drugih razloga koje elaboriraju u svom tekstu, Janković i Ristić iznose tezu o tome da su levičari, praksisovci, u velikoj meri doprineli pojavi Slobodana Miloševića i učvršćenju njegove vlasti. Napominjemo da je Mihajlo Marković bio član SPS-a, a Dobrica Ćosić, čovek koji je najviše podržavao Slobodana Miloševića na početku njegove kampanje i da su nacionalno orijentisani opozicionari Slobodana Miloševića dočekali kao mesiju.

Dakle, predstavnici sve tri opozicione grupacije sa velikim pijetetom, elanom i očekivanjima podržali su Memorandum i Slobodana Miloševića, a kasnije su nešto tiše, stidljivije i neupadljivije pružili odlučnu podršku izolacionističkoj i antievropskoj politici Vojislava Koštunice. Izborom Borisa Tadića za novog predsednika Srbije Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i njihovi prijatelji iz sve tri opozicione struje o kojima smo napred pisali ponovo su na okupu, ponovo deluju i očekuju da će pobediti i Haški tribunal i Evropsku uniju i ceo svet i da će uspostaviti nezavisnu, ponosnu i dostojanstvenu Srbiju bez privatnog vlasništva, tržišta, vulgarnog i bezdušnog kapitalizma u njoj.
_________________________________________________________________________________________________________
Dragoljub Todorović – Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Srpska reč“.
_________________________________________________________________________________________________________