Boris Tadić usred karikature

Izbo­rom Bori­sa Tadi­ća za novog pred­sed­ni­ka Srbi­je Dobri­ca Ćosić, Lju­bo­mir Tadić i nji­ho­vi pri­ja­te­lji pono­vo su na oku­pu, pono­vo delu­ju i oče­ku­ju da će pobe­di­ti i Haški tri­bu­nal i Evrop­sku uni­ju i ceo svet i da će uspo­sta­vi­ti neza­vi­snu, pono­snu i dosto­jan­stve­nu Srbi­ju bez pri­vat­nog vla­sni­štva, trži­šta, vul­gar­nog i bez­du­šnog kapi­ta­li­zma u njoj.

U Srbi­ji su zavr­še­ni još jed­ni pred­sed­nič­ki izbo­ri sa masov­nom kam­pa­njom da se gla­sa pro­tiv kan­di­da­ta Srp­ske radi­kal­ne stran­ke. Kao i 2000. godi­ne, kada je tre­ba­lo gla­sa­ti pro­tiv Milo­še­vi­ća, i na ovo­go­di­šnjim izbo­ri­ma stvo­re­na je refe­ren­dum­ska atmo­sfe­ra za gla­sa­nje pro­tiv Niko­li­ća. Na izbo­ri­ma na koji­ma je osnov­ni cilj gla­sa­ti pro­tiv nekog i kada je u tom prav­cu usme­re­na kom­plet­na pažnja i sva ener­gi­ja birač­kog tela, pot­pu­no po stra­ni i u dubo­koj sen­ci osta­ju izbor­ni pro­gra­mi, lič­ni, poli­tič­ki i pro­fe­si­o­nal­ni kva­li­te­ti, spo­sob­no­sti i vizi­je kan­di­da­ta za pred­sed­ni­ka Srbije.

U uslo­vi­ma izu­zet­no teške poli­tič­ke, eko­nom­ske i soci­jal­ne kri­ze i sve­op­šte entro­pi­je u kojoj se Srbi­ja nala­zi­la i dve­hi­lja­di­te i još više sada, bilo je neop­hod­no bira­ti na osno­vu kri­te­ri­ju­ma pozi­tiv­nih vred­no­sti koje se pre­po­zna­ju u pro­gra­mu pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta, a ne gla­sa­ti za odre­đe­nog kan­di­da­ta samo zbog toga što tre­ba po sva­ku cenu spre­či­ti izbor dru­gog, u sva­kom pogle­du, retro­grad­nog, po ide­ja­ma mrač­nog i po pret­nja­ma koje izno­si opa­snog kan­di­da­ta. Zbog toga što su gla­sa­či Srbi­je bili pri­nu­đe­ni da gla­sa­ju pro­tiv nede­mo­krat­skog, ana­hro­nog, anti­e­vrop­skog, anti­za­pad­nog i u sva­kom pogle­du anti­ci­vi­li­za­cij­skog kan­di­da­ta Milo­še­vi­ća 2000. godi­ne i Niko­li­ća 2004. godi­ne, iza­bra­ni su 2000. Voji­slav Koštu­ni­ca, a 2004. Boris Tadić, koji u jed­noj nor­mal­noj, demo­krat­skoj, evrop­skoj i svet­skoj izbor­noj pro­ce­du­ri, u kojoj se kan­di­da­ti bira­ju na osno­vu svo­jih kva­li­te­ta a ne na osno­vu nedo­sta­ta­ka pro­tiv­ni­ka, nika­da ne bi bili izabrani.

Po izbo­ru Voji­sla­va Koštu­ni­ce 2000. godi­ne, dodu­še za pred­sed­ni­ka Jugo­sla­vi­je (što za ovaj tekst nije bit­no), odmah se poka­za­lo da on sko­ro u pot­pu­no­sti vodi milo­še­vi­ćev­sku poli­ti­ku bez Milo­še­vi­ća. Pored toga, Voji­slav Koštu­ni­ca je, kao svo­je­vre­me­no Milo­še­vić, uspeo da svo­jom poli­ti­kom izo­lu­je zemlju od svih savre­me­nih evrop­skih i svet­skih toko­va i da ula­zak Srbi­je u evro­a­tlan­ske inte­gra­ci­je odlo­ži na neo­dre­đe­no vre­me. Razli­ka je u tome što je Milo­še­vić Srbi­ju doveo u izo­la­ci­ju rato­vi­ma koje je vodio, tero­rom, ubi­ja­nji­ma i tira­ni­jom, a Koštu­ni­ca svo­jom intro­vert­nom, ina­džij­skom, dubo­ko ana­hro­nom, baja­tom, anti­mo­der­nom, neci­vi­li­za­cij­skom i u sva­kom pogle­du retro­grad­nom poli­ti­kom, bazi­ra­noj na nekom lažnom srp­skom pono­su, epskoj i mit­skoj isto­ri­ji, drža­vi i veri, kva­zi suve­re­ni­te­tu, patri­o­ti­zmu i dosto­jan­stvu i umi­šlje­noj vizi­ji neke srp­ske izu­zet­no­sti i poseb­no­sti u odno­su na sve dru­ge naro­de među­sob­no inte­gri­sa­ne u savre­me­noj, jedin­stve­noj, demo­krat­skoj i slo­bod­noj Evro­pi 21. veka.

Zbog veli­kog stra­ha i same pomi­sli da može pobe­di­ti kan­di­dat radi­ka­la Tomi­slav Niko­lić, pot­pu­no u dru­gom pla­nu našao se lik i delo pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta Bori­sa Tadi­ća. Kom­plet­no, tzv. demo­krat­sko jav­no mnje­nje u Srbi­ji, kao i među­na­rod­ni fak­tor, bili su mak­si­mal­no usred­sre­đe­ni i kon­cen­tri­sa­ni na eli­mi­ni­sa­nje i naj­ma­nje moguć­no­sti da na izbo­ri­ma pobe­di Niko­lić. Tadi­će­vi govo­ri obi­lo­va­li su demo­krat­skom, pro­e­vrop­skom i civi­li­za­cij­skom reto­ri­kom. Naj­va­žni­ja i naj­če­šće isti­ca­na Tadi­će­va poru­ka bira­či­ma u pred­i­zbor­noj kam­pa­nji bila je da Srbi­ja mora bez­u­slov­no, nei­zo­stav­no i u naj­kra­ćem mogu­ćem roku da se uklju­či u evro­a­tlan­ske inte­gra­ci­je, pre sve­ga u Evrop­sku uni­ju, Part­ner­stvo za mir i NATO pakt. U opi­sa­nom ambi­jen­tu pred­i­zbor­ne kam­pa­nje ret­ko se ko usu­đi­vao da sta­vi i naj­ma­nju pri­med­bu i izra­zi bilo kakvu rezer­vu pre­ma Tadi­ću. Čak i veli­ki maj­stor kari­ka­tu­re, brit­ki i nemi­lo­srd­ni kri­ti­čar naše poli­tič­ke i sva­ke dru­ge sva­kod­ne­vi­ce, čovek čije kari­ka­tu­re pre­ci­zni­je, jasni­je i sve­o­bu­hvat­ni­je opi­su­ju poje­di­ne doga­đa­je, lič­no­sti i pri­li­ke od čita­vih stra­ni­ca izve­šta­ja, repor­ta­ža, ese­ja, ogle­da, kolum­ni i slič­nih tek­sto­va, legen­dar­ni Pre­drag Korak­sić Koraks, u pred­i­zbor­noj kam­pa­nji sve­srd­no je podr­žao Tadi­ća, iako je po voka­ci­ji opo­nent a ne podržavalac.

Hor­sko podržavanje

U hor­skom podr­ža­va­nju Tadi­ća nisu mogli da se pro­bi­ju ni naj­ma­nji kri­tič­ki tono­vi. Tako je pot­pu­no neza­pa­že­no pro­šao osvrt na izbo­re kolum­ni­ste "Repu­bli­ke":

Bili su izbo­ri za pred­sed­ni­ka Srbi­je. Revi­ja dosa­de. Koju nisu mogle da usta­la­sa­ju ni lažne dramatizacije.…

Popod­ne, u nede­lju, disk-džo­kej sa omla­din­skog radi­ja pani­či: Ada je pre­pu­na kupa­ča, a izla­znost dra­stič­no opa­da (a u slu­ča­ju male izla­zno­sti mogao bi da pobe­di radi­kal­ski kandidat.)

Dra­mi nema mesta: pobe­đu­je ipak Boris Tadić.

Šta reći o pobed­ni­ku? Bes­kraj­na pro­seč­nost (ako pro­seč­nost uop­šte može biti bes­kraj­na). Sta­nje u kojem se ova zemlja nala­zi — tra­ži više od pro­seč­no­sti. Tra­ži više mašte, sme­lo­sti i odseč­no­sti. Pobed­nik, u svom prvom obra­ća­nju pučan­stvu pri­ča o Srbi­ji u Evro­pi, putu koji nema alter­na­ti­ve. O čemu bi dru­go? Srbi­ja će, naža­lost, još dugo osta­ti evrop­ski sle­pi kolo­sek, budžak u kojem se teško živi…"

Kolum­ni­sta "Repu­bli­ke" pot­pu­no je u pra­vu. Odmah nakon izbo­ra, dok novi pred­sed­nik nije ni stu­pio na dužnost, u posti­zbor­nim i ina­u­gu­ra­tiv­nim dani­ma posta­lo je belo­da­no da je Tadi­će­va pred­i­zbor­na reto­ri­ka o evrop­skoj Srbi­ji; o demo­krat­skoj, pro­spe­ri­tet­noj i moder­noj Srbi­ji; o Srbi­ji na Zapa­du, u Evrop­skoj uni­ji i NATO pak­tu bila seja­nje magle, šare­na laža, pro­pa­gand­ni trik, laž i floskula.

Dva dana nakon izbo­ra rodi­te­lji novog pred­sed­ni­ka požu­ri­li su da pre­ko "Poli­ti­ke" deman­tu­ju pred­i­zbor­na obe­ća­nja pred­sed­ni­ka Srbi­je i otkri­ju nje­go­va suštin­ska, stvar­na i pra­va poli­tič­ka uve­re­nja, opre­de­lje­nja i stre­mlje­nja. Tako pred­sed­ni­kov otac izja­vlju­je da i nje­mu i nje­go­vom sinu, novo­i­za­bra­nom pred­sed­ni­ku Srbi­je, Bori­su Tadi­ću, sme­ta kada Bori­sa nazi­va­ju pro­za­pad­nim poli­ti­ča­rom ili pro­a­me­rič­kim i da to ne godi ni nje­mu ni Bori­su. Posta­vlja se pita­nje da li bi obo­ji­ci odgo­va­ra­lo i da li je to stvar­no sta­nje kada bi Bori­sa Tadi­ća nazi­va­li pro­so­vjet­skim, pro­i­stoč­nim, pro­bolj­še­vič­kim ili pro­ko­min­ter­nov­skim poli­ti­ča­rom. I Vla­di­mir Putin je pro­za­pad­ni poli­ti­čar. Na žalost oca i sina Tadi­ća, komu­ni­zam, istoč­na poli­ti­ka, istoč­ni blok ili lager, Var­šav­ski pakt i tam­ni­ca naro­da Sovjet­ski Savez pot­pu­no su i defi­ni­tiv­no mrtvi, razo­re­ni, pro­pa­li i nepo­vrat­no oti­šli u ropo­tar­ni­cu isto­ri­je. Sta­ri­ji Tadić kori­sti pri­li­ku da se otvo­re­no obru­ši na jed­nog od naj­vi­ših funk­ci­o­ne­ra Evrop­ske uni­je, Havi­je­ra Sola­nu, i da izjavi:

Taj pro­kle­ti Haški tri­bu­nal je nevo­lja i biće naj­ve­će isku­še­nje za mog sina. Iako on nije nadle­žan za Hag, Zapad će mu to sta­vi­ti u nadležnost.

Pred­sed­ni­ko­va maj­ka ne zao­sta­je za ocem i izra­ža­va boja­zan "da ne dopad­ne­mo u sta­nje vul­gar­nog, bez­du­šnog kapi­ta­li­zma". Na kra­ju raz­go­vo­ra za "Poli­ti­ku", rodi­te­lji novog pred­sed­ni­ka Srbi­je kon­sta­tu­ju da sila Boga ne moli, da se Srbi­ja bori za pre­ži­vlja­va­nje i, da bismo pre­ži­ve­li, mora­mo se dovi­ja­ti kao u vre­me Milo­ša Obre­no­vi­ća. Dru­gim reči­ma, mora­mo se slu­ži­ti laži­ma, pre­va­ra­ma, lukav­stvi­ma i pre­pa­ki­va­njem šeće­ra da bismo nad­mu­dri­li zli i prlja­vi Zapad. Među­tim, to je već viđe­no, sve što Tadi­ći pre­dla­žu Milo­še­vić je pri­me­nio i vide­li smo gde je zavr­šio i on i zemlja Srbi­ja. Od Milo­še­vi­će­vog pada sa vla­sti u našoj štam­pi se nije poja­vio tekst sa toli­ko mržnje pre­ma Zapa­du i nje­go­vim vred­no­sti­ma: slo­bo­di, demo­kra­ti­ji i liba­ral­nom kapi­ta­li­zmu, kao što je raz­go­vor sa brač­nim parom Tadić, obja­vljen u "Poli­ti­ci" 30. juna 2004. godi­ne, na stra­ni A8. Sve nave­de­no u tom raz­go­vo­ru direkt­no je suprot­no sta­vo­vi­ma pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta Bori­sa Tadi­ća izre­če­nim u pred­i­zbor­noj kampanji.

Više od karikature

Boris Tadić je povo­dom svo­je ina­u­gu­ra­ci­je pri­re­dio svo­ju, u veli­koj meri, lič­nu i pri­vat­nu zaba­vu. Tadić je dozvo­lio sebi da kao him­nu izve­de sta­ru srp­sku him­nu "Bože prav­de", iako nadle­žni orga­ni odlu­ku o him­ni kao držav­nom sim­bo­lu još nisu done­li. Ta Tadi­će­va uzur­pa­ci­ja nadle­žno­sti nije jedi­na, on je uzur­pi­rao i pra­va da pre­pra­vlja ori­gi­nal­ni tekst sta­re srp­ske him­ne "Bože prav­de". Tadić je iza­bran za pred­sed­ni­ka Srbi­je koja je repu­bli­ka, mul­ti­et­nič­ka, mul­ti­na­ci­o­nal­na i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­na drža­va i u kojoj žive gra­đa­ni koji ne veru­ju u Boga, a him­na "Bože prav­de" veli­ča Boga, srp­sku veru, srp­ski brod, srp­ski rod, srp­sku kra­lje­vi­nu, srp­skog kra­lja, srp­sku kru­nu, srp­sko vedro čelo, srp­sko selo, srp­sko polje, srp­sku nji­vu, srp­ski grad, srp­ski dom. Dodu­še, Tadić je samo­zva­no izme­nio i pre­kro­jio tekst him­ne, pa pošto novi tekst nije inte­gral­no obja­vljen, zasad je jedi­no sigur­no da su iz tek­sta him­ne izba­če­ne reči koje se odno­se na kra­lja i kra­lje­vi­nu a uba­če­na sin­tag­ma srp­ske zemlje. Ne zna se koje su to zemlje. Nisu valj­da one koje se pro­sti­ru do Šeše­lje­ve, Niko­li­će­ve i radi­kal­ske lini­je: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Ima­ju­ći u vidu opi­sa­ne posti­zbor­ne doga­đa­je veza­ne za usto­li­če­nje novog pred­sed­ni­ka, kao i neke dru­ge, pri­me­ra radi, zapa­že­no pri­su­stvo na ina­u­gu­ra­ci­ji oca naci­je Dobri­ce Ćosi­ća koji je bio u dru­štvu svog veli­kog pri­ja­te­lja, ina­če pred­sed­ni­ko­vog oca, aka­de­mi­ka Lju­bo­mi­ra Tadi­ća, i koji je na jav­nom pri­je­mu nepri­stoj­no i nedi­plo­mat­ski novom pred­sed­ni­ku, upa­dlji­vo i za tu pri­li­ku neu­o­bi­ča­je­no dugo nešto šapu­tao na uvo, gospo­din Koraks je napra­vio kari­ka­tu­ru i obja­vio je u nedelj­ni­ku "Vre­me", kojom je, pored uobi­ča­je­ne boga­te i raz­no­vr­sne aso­ci­ja­tiv­no­sti ista­kao svo­ju razo­ča­ra­nost u jav­nu, iskre­nu i bez­re­zerv­nu podr­šku izra­že­nu pro­e­vrop­skom, moder­nom i civi­li­za­cij­skom dis­kur­su pred­sed­nič­kog kan­di­da­ta Tadi­ća u pred­i­zbor­noj kampanji.

Sim­bo­li­ka kari­ka­tu­je je već na prvi pogled vrlo ekspli­cit­na. Pred­sed­nik Tadić ula­zi u svo­ju pred­sed­nič­ku kan­ce­la­ri­ju sa viso­ko uzdig­nu­tom i sti­snu­tom pesni­com koja sim­bo­li­zu­je pro­le­ter­ski i bolj­še­vič­ki znak. Vodi za ruku svog oca, levi­ča­ra, prak­si­sov­ca, šezde­se­to­sma­ša, opo­zi­ci­o­na­ra koji je od Josi­pa Bro­za tra­žio još više komu­ni­zma, kolek­ti­vi­zma, ega­li­ta­ri­zma i orto­dok­si­je, aka­de­mi­ka Lju­bo­mi­ra Tadi­ća koji za ruku drži svog naj­ve­ćeg pri­ja­te­lja koga zove i kome se obra­ća i o kome pri­ča uvek u prvom pade­žu — Dobri­ca, aka­de­mi­ka Dobri­cu Ćosi­ća koji pred­sta­vlja para­dig­mu za, pre sve­ga, držav­nog opo­zi­ci­o­na­ra, ran­ko­vi­ćev­sko-naci­ko­mu­ni­stič­kog opo­zi­ci­o­na­ra i, na kra­ju, čove­ka koji je pove­zao ultra­le­vi­čar­sku, prak­si­sov­sku opo­zi­ci­ju Tito­vom reži­mu sa ultra­na­ci­o­na­li­stič­kom, veli­ko­srp­skom opo­zi­ci­jom istom reži­mu. Ćosić, u ovom srp­skom kolu na Korak­so­voj kari­ka­tu­ri, drži za ruku Rado­ša Lju­ši­ća, pro­fe­so­ra naci­o­nal­ne isto­ri­je, koji u svo­jim jav­nim istu­pi­ma isti­če i mar­ki­ra sva ana­hro­na, retro­grad­na i mrač­na mesta u srp­skoj isto­ri­ji i koji je poznat po tome što je u jed­noj kon­takt emi­si­ji na tele­vi­zi­ji pre­te­ći rekao Bor­ki Pavi­će­vić, kao pred­stav­ni­ku beo­grad­ske alter­na­tiv­ne kul­tur­ne i poli­tič­ke scene:

Vi živi­te u Srbi­ji, jede­te srp­ski hleb, zato pazi­te šta pri­ča­te o Srbi­ji i Srbima.

Do Lju­ši­ća igra srp­ski patri­jarh kao sim­bol dubo­ke upli­vi­sa­no­sti crkve u držav­ne poslo­ve, što je tako­đe ana­hro­ni­zam, jer je osnov­na teko­vi­na moder­nog doba seku­lar­nost ili odvo­je­nost crkve od drža­ve. Na kra­ju kola kao kec poja­vlju­je se sle­pi pesnik i guslar Filip Višnjić sa svo­jim instru­men­tom — gusla­ma, koji ote­lo­tvo­ru­je dana­šnji tre­nu­tak srp­ske isto­ri­je i isto­rij­ske sve­sti, koji karak­te­ri­še mit­ska, epska i guslar­ska istorija.

Lože i masoni

Dakle, po sve­mu sude­ći, sa Tadi­ćem kao pred­sed­ni­kom na poli­tič­ku sce­nu Srbi­je vra­ća se memo­ran­dum­ska Srbi­ja, Srbi­ja koju je pro­mo­vi­sao Slo­bo­dan Milo­še­vić, a koju je poma­lo sti­dlji­vo, ali dovolj­no jasno i trans­pa­rent­no, poku­šao da reha­bi­li­tu­je Voji­slav Koštu­ni­ca i koja pred­sta­vlja sub­li­mat i ekstrat svih opo­zi­ci­o­nih stru­ja u Srbi­ji za vre­me Josi­pa Broza.

Srbi­ja je jedin­stve­na zemlja na sve­tu koja je u tito­i­zmu sve vre­me ima­la opo­zi­ci­ju koja je po svo­jim ide­ja­ma, poli­tič­kim opci­ja­ma i uop­šte dru­štve­nim, kul­tur­nim i isto­rij­skim vizi­ja­ma dubo­ko zao­sta­ja­la za ofi­ci­jel­nim Tito­vim reži­mom koji je u osno­vi i u svo­joj biti bio auto­krat­ski i nede­mo­krat­ski. Srbi­ja je tako­đe jed­na od ret­kih zema­lja u kojoj je funk­ci­o­ni­sa­la tzv. držav­na opo­zi­ci­ja. Mno­go godi­na na čelu držav­ne opo­zi­ci­je sta­jao je Dobri­ca Ćosić, koji ju je i for­mi­rao i to kao par­ti­zan­ski kome­sar iz rata, major JNA, pred­sed­nik Uje­di­nje­nog save­za anti­fa­ši­stič­ke omla­di­ne Jugo­sla­vi­je (USAOJ), narod­ni posla­nik, član Cen­tral­nog komi­te­ta i viso­ki funk­ci­o­ner Agit­pro­pa. Držav­nu opo­zi­ci­ju Ćosić je vodio i bio na nje­nom čelu sve do pada Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća 1966. godi­ne, kada i Ćosić napu­šta vlast. Glav­na jezgra Ćosi­će­ve držav­ne opo­zi­ci­je bili su omla­din­ski list "Mla­di borac", u kome je Ćosić bio glav­ni i odgo­vor­ni ured­nik, oku­plja­nje inte­lek­tu­a­la­ca u sta­nu u uli­ci Simi­na 9a, redak­ci­ja novo­for­mi­ra­nog nedelj­ni­ka NIN, zatim mno­ga pro­te­ži­ra­nja i poma­ga­nja svo­jih pri­sta­li­ca i sled­be­ni­ka koji­ma je Ćosić kao poli­tič­ki moć­nik omo­gu­ća­vao u vidu orga­ni­zo­va­nja izlo­žbi, izda­va­nja knji­ga, sti­pen­di­ja za ino­stran­stvo, raz­nih sine­ku­ra u novi­na­ma, časo­pi­si­ma, izda­vač­kim kuća­ma, bibli­o­te­ka­ma, pozo­ri­šti­ma, film­skim pre­du­ze­ći­ma, raz­nim save­ti­ma i odbo­ri­ma. Ćosi­ćev pri­ja­te­lj i sabo­rac i u držav­noj i u dru­gim vido­vi­ma opo­zi­ci­o­nog delo­va­nja, Bori­slav Mihaj­lo­vić Mihiz, upo­re­dio je i držav­nu opo­zi­ci­ju i kasni­ju opo­zi­ci­ju u Srbi­ji titov­ske vla­sti sa mason­skom ložom, a Ćosi­ća sa veli­kim maj­sto­rom te lože.

Što se spa­sti može

Posle pada Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća tog veli­kog ido­la, poli­tič­kog uči­te­lja i men­to­ra Dobri­ce Ćosi­ća, Ćosić napu­šta ofi­ci­jel­nu vlast i pre­u­zi­ma vlast u opo­zi­ci­ji. U to vre­me kada Ćosić pre­la­zi u opo­zi­ci­ju pa do poja­ve Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća na poli­tič­koj sce­ni Srbi­je posto­je tri vrste opozicije:

1. ran­ko­vi­ćev­ska, naci­ko­mu­ni­stič­ka sa pri­me­sa­ma informbirovštine,
2. naci­o­na­li­stič­ka, veli­ko­srp­ska sa pri­me­sa­ma monar­hi­zma, sve­to­sa­vlja i pravoslavlja,
3. levi­čar­ska, šezde­se­to­sma­ška, prak­si­sov­ska, tako­đe kao i prva sa pri­me­sa­ma informbirovštine.

Glav­ni koor­di­na­tor, auto­ri­tet i pro­mo­ter sve tri nave­de­ne vrste srp­ske opo­zi­ci­je bio je Dobri­ca Ćosić. Pre­ko Srp­ske knji­žev­ne zadru­ge, Srp­ske aka­de­mi­je nau­ka i umet­no­sti, časo­pi­sa "Jav­nost", Odbo­ra za odbra­nu slo­bo­de, misli i izra­ža­va­nja, Slo­bod­nog uni­ver­zi­te­ta, Ćosić je delo­vao na pri­pad­ni­ke sve tri opo­zi­ci­o­ne gru­pa­ci­je, spa­jao ih, anga­žo­vao i uspo­sta­vljao sarad­nju pri­vid­no među­sob­no suprot­sta­vlje­nih gru­pa. Konač­no uje­di­nje­nje svih opo­zi­ci­o­nih frak­ci­ja u Srbi­ji dogo­di­lo se poja­vom Memo­ran­du­ma i dola­skom na vlast Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća. Memo­ran­dum i Slo­bo­dan Milo­še­vić pot­pu­no i bez izu­zet­ka uje­di­ni­li su srp­sku opoziciju.

Kada je sru­šen Ber­lin­ski zid, kada je već bilo jasno da pro­pa­da Sovjet­ski Savez i komu­ni­zam u Evro­pi, nakon što je Fren­sis Fuku­ja­ma obja­vio čuve­ni esej "Kraj isto­ri­je", u kome je obzna­nio pro­past komu­ni­zma i tri­jumf zapad­ne libe­ral­ne demo­kra­ti­je, posle doga­đa­nja naro­da i govo­ra Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća na Gazi­me­sta­nu, 19. avgu­sta 1989. godi­ne aka­de­mik Lju­bo­mir Tadić dao je opši­ran inter­vju tada ugled­nom zagre­bač­kom maga­zi­nu "Start". Inter­vju je dat nepo­sred­no nakon što je Milo­še­vi­će­va Komi­si­ja za refor­mu poli­tič­kog siste­ma for­mu­li­sa­la svoj čuve­ni stav o bes­par­tij­skom plu­ra­li­zmu u okvi­ru Soci­ja­li­stič­kog save­za, da bi se spre­čio više­stra­nač­ki sistem. Slo­bo­dan Milo­še­vić je u oča­ja­nju kada je video da komu­ni­zam pro­pa­da poku­šao da spa­se što se spa­sti može, pa je for­mi­rao Komi­si­ju na čelu koje je bio nje­gov čovek od izu­zet­nog pove­re­nja, Slo­bo­dan Vuče­tić, a Vuče­ti­ćev naj­bli­ži sarad­nik u toj Komi­si­ji bio je levi­čar i prak­si­so­vac, pro­fe­sor Mihaj­lo Mar­ko­vić. Novi­nar "Star­ta" koji je inter­vju­i­sao Tadi­ća piše da je inter­vju sa Lju­bo­mi­rom Tadi­ćem napra­vio u nje­go­vom sta­nu "u atmo­sfe­ri koju je u veli­koj mje­ri obi­lje­ži­lo odu­še­vlje­nje uku­ća­na netom obja­vlje­nim pri­je­dlo­gom Srbi­je za refor­mu poli­tič­kog siste­ma". U tom vrlo opšir­nom inter­vjuu Tadić veli­ča Milo­še­vi­ća, oprav­da­va Osmu sed­ni­cu, hap­še­nje Vla­si­ja, Milo­še­vi­ćev govor na Gazi­me­sta­nu u kome pre­ti oruž­jem, a poseb­no je odu­še­vljen pre­dlo­gom Komi­si­je za refor­mu poli­tič­kog siste­ma koja spre­ča­va for­mi­ra­nje poli­tič­kih stra­na­ka i zala­že se za bes­par­tij­ski plu­ra­li­zam u okvi­ru Soci­ja­li­stič­kog saveza.

Fra­pant­na sličnost

Mla­di filo­zo­fi Ivan Jan­ko­vić i Bori­slav Ristić u ese­ju "Prak­sis-odi­se­ja", obja­vlje­nom u Hel­sin­škoj pove­lji nala­ze veli­ku slič­nost izme­đu Milo­še­vi­će­ve anti­bi­ro­krat­ske revo­lu­ci­je i doga­đa­nja naro­da i gru­pe filo­zo­fa oku­plje­nih oko časo­pi­sa "Prak­sis" i "Kor­ču­lan­ske filo­zof­ske let­nje ško­le" i demon­stra­ci­ja na Uni­ver­zi­te­tu juna 1968. godi­ne. I jed­ni i dru­gi su pro­tiv biro­kra­ti­je, za vanin­sti­tu­ci­o­nal­no delo­va­nje, za ega­li­ta­ri­zam, za kri­ti­ku sve­ga posto­je­ćeg, pro­tiv crve­ne bur­žo­a­zi­je, pro­tiv boga­će­nja i slič­no. Fra­pant­na je slič­nost izme­đu paro­la za vre­me jun­skih demon­stra­ci­ja 1968. godi­ne i počet­ka Milo­še­vi­će­ve anti­bi­ro­krat­ske revo­lu­ci­je i doga­đa­nja naro­da 1988. i 1989. godi­ne. Zbog nave­de­ne slič­no­sti, kao i zbog niza dru­gih razlo­ga koje ela­bo­ri­ra­ju u svom tek­stu, Jan­ko­vić i Ristić izno­se tezu o tome da su levi­ča­ri, prak­si­sov­ci, u veli­koj meri dopri­ne­li poja­vi Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća i učvr­šće­nju nje­go­ve vla­sti. Napo­mi­nje­mo da je Mihaj­lo Mar­ko­vić bio član SPS‑a, a Dobri­ca Ćosić, čovek koji je naj­vi­še podr­ža­vao Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća na počet­ku nje­go­ve kam­pa­nje i da su naci­o­nal­no ori­jen­ti­sa­ni opo­zi­ci­o­na­ri Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća doče­ka­li kao mesiju.

Dakle, pred­stav­ni­ci sve tri opo­zi­ci­o­ne gru­pa­ci­je sa veli­kim pije­te­tom, ela­nom i oče­ki­va­nji­ma podr­ža­li su Memo­ran­dum i Slo­bo­da­na Milo­še­vi­ća, a kasni­je su nešto tiše, sti­dlji­vi­je i neu­pa­dlji­vi­je pru­ži­li odluč­nu podr­šku izo­la­ci­o­ni­stič­koj i anti­e­vrop­skoj poli­ti­ci Voji­sla­va Koštu­ni­ce. Izbo­rom Bori­sa Tadi­ća za novog pred­sed­ni­ka Srbi­je Dobri­ca Ćosić, Lju­bo­mir Tadić i nji­ho­vi pri­ja­te­lji iz sve tri opo­zi­ci­o­ne stru­je o koji­ma smo napred pisa­li pono­vo su na oku­pu, pono­vo delu­ju i oče­ku­ju da će pobe­di­ti i Haški tri­bu­nal i Evrop­sku uni­ju i ceo svet i da će uspo­sta­vi­ti neza­vi­snu, pono­snu i dosto­jan­stve­nu Srbi­ju bez pri­vat­nog vla­sni­štva, trži­šta, vul­gar­nog i bez­du­šnog kapi­ta­li­zma u njoj.
_________________________________________________________________________________________________________
Dra­go­ljub Todo­ro­vić — Tekst je prvo­bit­no obja­vljen u časo­pi­su “Srp­ska reč“.
_________________________________________________________________________________________________________