Za kog ste "Đinđića"?
Postoji li lomača na kojoj pokojni Đinđić još nije spaljen od strane njegovih protivnika, a podmetnut na nju od strane njegovih „pseudo-pristalica“? Naravno da ne. Zato ovo društvo svakodnevno, iz dana u dan, ritualno nekromanski zaneseno, spaljuje pokojnog premijera. Iako je streljan pokojni premijer Zoran Đinđić, on i dalje „živi“ pre svega zahvaljujući stranačkim konferencijama DSS‑a, a uprkos ograđivanju od politike koju je pokojnik vodio od strane aktuelnog rukovodstva njegove matične stranke.
Da nije tako ne bi se pokojni Đinđić našao u putujućem vašarskom cirkusu zvanom „predsednička kampanja“, godinu i nešto nakon svoje smrti. Da se ovo dešava u nekom društvu u kom politička patologija nije uzela toliko maha, kao u našem, moglo bi se reći da su akteri ove pučke zabave promašili temu, jer umesto predsedničkih kandidata izigravaju kadije sa sve tužbama i presudama.
No, pošto je nekromanija jedna od osnovnih crta ovdašnje politike, kulturološkog nasleđa i karakternih crta društva, izgleda da je tema pogođena. Zato se Đinđić iz dana u dan povlači po jeftinim revolveraškim tabloidima ovdašnjim, čija niska prodajna cena daleko nadmašuje njihov kvalitet.
Šta traži Đinđić u predsedničkoj kampanji? Na ovo pitanje treba da daju odgovor glavni akteri gore-pomenutih izbora. Zanimljivo bi bilo npr. da Boris Tadić iskreno odgovori da li bi Đinđić da je živ bio član stranke koju vodi Tadić, ili da gospodin Maršićanin iskreno odgovori na pitanje šta je njegov izborni štab hteo reći svojim tzv. „muškim odgovorom“ na navodnu kampanju koja se vodi protiv njegove stranke, a kojim optužuje Đinđićeve najbliže saradnike za ubistvo (kako se ispostavilo bez ikakvih dokaza).
Lično želim (kao građanin) da verujem da je Maršićaninu fundamentalno, veoma stalo do toga da se nađu ubice čoveka koji je bio „politički neprijatelj broj jedan“ partije čiji je Maršićanin član, koga je taj isti Maršićanin ne mali broj puta nazvao „kriminalcem“, a čiji je lider, Vojisalv Koštunica, neposredno posle ubistva Premijera, prokomentarisao za B92 da je „Đinđić bio žrtva kriminalnog obračuna“; ili da bi Tadić postao narcisoidni lider DS‑a na redovnim stranačkim izborima da je Đinđić i dalje živ. U navedeno bi imalo smisla verovati da pokojni Đinđić i od jedne i od druge do skora marginalne političke ličnosti nije indirektno stvorio ono što jesu danas.
Treba li podsećati da je Maršićanin bio do „Petog oktobra“ član više debatnog kluba, nego li ozbiljne političke partije koja čak ni stepenom razvijenosti stranačke infrastrukture nije odgovarala onome što se u političkoj teoriji naziva „politička stranka“, a kamo li političkog faktora koji pretenduje na vršenje vlasti u državi. Treba li takođe podsećati da je Tadić do tog istog politički relevantnog datuma bio šesti čovek, drugog ešalona partije na čijem je čelu danas?
Naravno da treba, ma koliko to zvučalo „bolno“ za sadašnje tzv. „stubove politike“ tzv. „demokratskog bloka“. Treba ih podsećati jer oni hoće, vođeni svojim ličnim interesima, da to zaboravimo! Treba li ih podsećati da im je Đinđić za svog života bio osnovna referenca na kojoj su zasnivali svoj politički stav, bilo za ili protiv pokojnog Premijera, njegovih političkih poteza i ideja.
Nesposobnost za stvaranje nove političke reference, adekvatne trenutku današnjice, u kojoj posmrtni ostatci pokojnog premijera leže na Novom groblju u Beogradu, dovela je do ovakvog „Đinđića“ u predizbornoj kampanji, dovela je do toga da sam politički pojam „Đinđić“, stvoren u već pominjanim revolveraškim novinama i stranačkim špajizima u koje se skladište politički mediokriteti, počinje nezavisno od pokojnog premijera da živi svoj život. Taj pojam „Đinđić“ ničim sem očigledne semantičke sličnosti nije vezan sa pokojnim Premijerom.
Zato nam oni kroz svoje kampanje „nude“ nekog drugog Đinđića, nekog Đinđića koga Srbija nije do sad poznavala. To je „Đinđić“ satkan iz njihovih ličnih percepcija, frustracija i kompleksa koje su navukli baveći se politikom pored njega. Taj njihov „Đinđić“ razlikuje se od pokojnog Zorana na čiju je sahranu došlo oko petsto hiljada njegovih poštovalaca i onih koji su iz bilo kojih razloga osećali neki dug prema pokojnom Premijeru. Taj Maršićaninov i Tadićev „Đinđić“ koji služi za lična potkusurivanja, za stvaranje animoziteta prema svim civilizacijskim vrednostima današnjice, razaranje matrice civilizovanog društva, nema ništa zajedničko sa pokojnim Premijerom. Ovom novom „Đinđiću“ koga su stvorili po seoskim i kasabalijskim agorama govoreći za šaku glasova, pomenuta dvojica ne duguju ništa, zato im takav „Đinđić“ više odgovara nego pokojni Zoran, kome su dužni!
Pred pokojnim Premijerom, ubijenom na stepeništu Vlade, taj njihov „Đinđić“ predstavlja čistu negaciju onoga što je pokojni Zoran realno predstavljao u srpskoj politici. Pred njihovim „Đinđićem“ oni ne osećaju odgovornost za Zoranovu porodicu, majku, sestru… Pred „Đinđićem“ iz njihovih govora i konferencija za štampu, oni su moralno čisti, oni „istorijski Kolosi“ koji menjaju sudbinu naroda. No, čak i pred Krisom Patenom vidi se njihov pravi rezultat, vidi se gde će odvesti zemlju kojom imaju neodoljivu želju da vladaju. Da su toliko „zabrinuti“ za pokojnog Zorana ne bi sebi i za svoje potrebe stvarali „novog“, oni bi radili na ostvarenju njegovog jedinog cilja koji je sam pokojni Premijer definisao kao:“Srbija u Evropi“.
Oni koji zagovaraju nacionalne, državne i ostale „konsenzuse“ moraju prvo da se usaglase kakav im to „Điđnđić“ treba. U slučaju da pokojni Premijer predstavlja prvog demokratski izabranog Premijera Srbije u novijoj istoriji čiji bi javno izrečeni ciljevi mogli da budu kohezioni faktor društva koje bi išlo u smeru razvijenog sveta, onda ova zemlja ima budućnost. U slučaju da Đinđić predstavlja „Đinđića“ kakvog nam žele utrapiti, a to je „Đinđić“ nastao u njihovim mafijaškim novinama, ova zemlja takođe ima budućnost, ali bez tvoraca tog i takvog mediokritetski skovanog „Đinđića“ kakvog nam žele podvaliti politički inpotentan srbijanski brlog.
Ovo je još jedan od razloga zašto su predstojeći predsednički izbori samo sekudarno političko pitanje.
