Konstitucionalna ekonomija priključenja Evropskoj uniji: evro-naivci i evro-realisti

Kon­sti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja ili jav­ni izbor je rela­tiv­no mla­da nau­ka koja se bavi ana­li­zom kori­sti i šte­ta od alter­na­tiv­nih kon­sti­tu­ci­o­nal­nih aran­žma­na koji mogu biti usvo­je­ni u nekom dru­štvu. Nje­na glav­na pred­nost u odno­su na tra­di­ci­o­nal­nu poli­tič­ku teo­ri­ju sasto­ji se u tome što ona na poli­tič­ku sfe­ru pri­me­nju­je razvi­je­nu i sofi­sti­ci­ra­nu meto­do­lo­gi­ju eko­nom­skih nau­ka, pre­vas­hod­no teo­ri­ju cena, a ne zasta­re­le meta­fi­zič­ke dok­tri­ne i spe­ku­la­ci­je. Za razli­ku od tra­di­ci­o­nal­ne poli­tič­ke misli koja je poli­ti­ku sklo­na da posma­tra kao "jav­nu sfe­ru" u kojoj poje­din­ci, zabo­ra­vlja­ju­ći svo­ju indi­vi­du­al­nu egzi­sten­ci­ju, ula­ze da bi kre­i­ra­li pro­stor jav­ne upo­tre­be uma i arti­ku­li­sa­li "opšti inte­res", kon­sti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja tu jav­nu sfe­ru tre­ti­ra u klju­ču para­dig­me poli­tič­kih trži­šta. Ume­sto da pola­zi od pret­po­stav­ke antro­po­lo­škog dua­li­zma, odno­sno sli­ke čove­ka koji je ego­i­stič­ni đavo dok funk­ci­o­ni­še kao poje­di­nac na eko­nom­skim trži­šti­ma, a pre­tva­ra se u altru­i­stič­kog anđe­la čim posta­ne jav­ni slu­žbe­nik, kon­sti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja postu­li­ra mak­si­mi­zi­ra­nje indi­vi­du­al­ne kori­sti kao ključ­ni pokre­tač­ki motiv pona­ša­nja poje­di­na­ca, kako na eko­nom­skim tako i na poli­tič­kim trži­šti­ma. Poli­tič­ki delat­nik nije heroj­ski nat­čo­vek zadu­žen da bdi nad "opštim dobrom", već poli­tič­ki pre­du­zet­nik koji na trži­šte poli­tič­kih pro­gra­ma izno­si svo­ju ponu­du (pro­gram, plan za refor­mu itd.), u nadi da će potro­ša­či dati pred­nost nje­mu u odno­su na kon­ku­rent­ske ponu­đa­če poli­tič­kih doba­ra. Nje­gov cilj nije usre­ći­va­nje naro­da već eko­nom­ski reče­no, mak­si­mi­za­ci­ja funk­ci­je kori­sno­sti, odno­sno osva­ja­nje i zadr­ža­va­nje vla­sti što je duže moguće.

Ono što on može ponu­di­ti svo­jim kli­jen­ti­ma svo­di se na kon­zi­sten­tan skup jav­nih poli­ti­ka i insti­tu­ci­o­nal­nih aran­žma­na koji će mak­si­mi­zi­ra­ti indi­vi­du­al­no bla­go­sta­nje sva­kog od bira­ča, a u zame­nu, nje­ga pro­mo­vi­sa­ti kao upra­vlja­ča. Bar u teo­ri­ji, moguć­nost opo­zi­va sa vla­sti na izbo­ri­ma i kon­ku­rent­ski pri­ti­sak opo­zi­ci­je tre­ba­li bi da pru­ža­ju dovo­ljan osnov za funk­ci­o­ni­sa­nje poli­tič­kog trži­šta po mode­lu tako­zva­ne savr­še­ne kon­ku­ren­ci­je. U tom mode­lu gra­nič­ni tro­ško­vi ponu­de jav­nih poli­ti­ka kon­ver­gi­ra­li bi nji­ho­voj ceni, tj. bro­ju gla­so­va koji­ma će ta ponu­da biti "pla­će­na", čime se izbe­ga­va moguć­nost da poli­ti­ča­ri-pre­du­zet­ni­ci eksplo­a­ti­šu potro­ša­če, pre­va­lju­ju­ći im dodat­ne tro­ško­ve, reci­mo tako što ne bi ispu­nja­va­li obe­ća­nja koja su dali. Među­tim, iz mno­go razlo­ga, ekster­na­li­je (nepre­dvi­đe­ni tro­ško­vi potro­ša­či­ma, poput izne­ve­re­nih obe­ća­nja ili neže­lje­ne pro­me­ne pra­vi­la) koje emi­tu­ju poli­tič­ka trži­šta znat­no su veći nego na trži­šti­ma kla­sič­nih roba i uslu­ga. Zbog toga se posta­vlja pita­nje ure­đe­nja pra­vi­la igre na poli­tič­kom trži­štu koja bi u naj­ve­ćoj meri ogra­ni­či­la efek­te ekster­ne eko­no­mi­je u tom dome­nu. Tu na sce­nu stu­pa kon­sti­tu­ci­o­nal­na cost-bene­fit ana­li­za koja tre­ba da poka­že na koji način je potreb­no ure­di­ti pra­vi­la koja regu­li­šu "jav­nu sfe­ru" da bi poli­tič­ka kon­ku­ren­ci­ja delo­va­la što bolje, i sa što manjim tro­ško­vi­ma po bira­če tj. potro­ša­če poli­tič­kih doba­ra. Reci­mo, mogu se uve­sti neke restrik­ci­je većin­skom pra­vi­lu odlu­či­va­nja kojim bi se šti­ti­le temelj­ne vred­no­sti dru­štva, putem pra­vi­la kon­sen­zu­sa ili dra­kon­skih supra-veći­na. Ili se mogu uve­sti kon­sti­tu­ci­o­nal­na ogra­ni­če­nja dome­na onog što bi bilo koja vlast mogla da ura­di a da to bude zako­ni­to, čime bi se tako­đe spre­či­lo poli­tič­ke pre­du­zet­ni­ke da oda­ši­lju nepre­dvi­đe­ne ekster­ne tro­ško­ve gra­đa­ni­ma, name­ta­njem zako­na ili pro­pi­sa koji šti­te neči­je pri­vi­le­gi­je, pa makar za dono­še­nje takvih zako­na posto­jao i opšti kon­sen­zu u društvu.

Jasno je da može posto­ja­ti kon­sti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja nekog dru­štva, kao ana­li­za usta­no­va koje je kori­sno u tom dru­štvu usvo­ji­ti da bi poli­tič­ko trži­šte mak­si­mal­no podr­ža­va­lo funk­ci­o­ni­sa­nje osta­lih trži­šta (od kojih zapra­vo zavi­se živo­ti lju­di), ali isto tako može posto­ja­ti i kon­sti­tu­ci­o­nal­na eko­no­mi­ja odre­đe­nih pro­ce­sa, kao što je pri­klju­či­va­nje zema­lja kan­di­da­ta Evrop­skoj uni­ji. U tom slu­ča­ju bi se, reci­mo, ana­li­zi­ra­lo šta u insti­tu­ci­o­nal­nom smi­slu zahte­va pome­nu­ti pro­ces, i koja od tih insti­tu­ci­o­nal­nih pri­la­go­đa­va­nja su kori­sna po bla­go­sta­nje poje­di­na­ca, a koja su štet­na. Tako bi se, reci­mo, moglo usta­no­vi­ti da je zona slo­bod­ne trgo­vi­ne, kao laba­vi­ja for­ma pri­vred­ne inte­gra­ci­je, u nače­lu dale­ko poželj­ni­ja za tran­zi­cij­ske zemlje od čvr­ste carin­ske uni­je, jer im omo­gu­ća­va pot­pu­no slo­bod­nu trgo­vi­nu sa zemlja­ma sa koji­ma je taj aran­žman sklo­pljen, ali isto­vre­me­no dopu­šta da libe­ral­nom trgo­vin­skom poli­ti­kom i nižim carin­skim sto­pa­ma u odno­su na tre­će zemlje, znat­no una­pre­de obim trgo­vi­ne sa tim spolj­nim zemlja­ma, na račun svo­jih part­ne­ra u zoni sa restrik­tiv­ni­jim carin­skim reži­mom. Za razli­ku od toga, carin­ska uni­ja zahte­va veštač­ko "har­mo­ni­zo­va­nje" carin­skih sto­pa izme­đu zema­lja koje stu­pe u tu uni­ju, čime siro­ma­šni­je zemlje koje kre­ću sa loši­je počet­ne pozi­ci­je u star­tu biva­ju hen­di­ke­pi­ra­ne (sto­ga zemlje Zapad­ne Evro­pe i zahte­va­ju od novo­pri­do­šli­ca pri­stu­pa­nje carin­skoj uni­ji, ne dozvo­lja­va­ju­ći zonu slo­bod­ne trgo­vi­ne). Ili, na pri­mer, sa dru­ge stra­ne, moglo bi se utvr­di­ti da zahte­vi evrop­skih zema­lja za "har­mo­ni­zo­va­nje" rad­nog zako­no­dav­stva, odno­sno veštač­ko uvo­đe­nje biro­krat­skih restrik­ci­ja trži­štu rada, kakvim obi­lu­ju mno­ga zapad­no­e­vrop­ska zako­no­dav­stva, i u zako­ne tran­zi­cij­skih zema­lja, vode tako­đe infe­ri­or­nim rezul­ta­ti­ma po same tran­zi­cij­ske eko­no­mi­je. Svr­ha ovih zahte­va jeste da se veštač­ki podig­ne cena rada u zemlja­ma kan­di­da­ti­ma, čime bi bio spre­čen odliv kapi­ta­la iz "metro­po­la", i tor­pe­do­va­nje "drža­ve bla­go­sta­nja" u zemlja­ma kao što su Šved­ska ili Nemač­ka, koje bi u toj vari­jan­ti bile pri­nu­đe­ne da opo­zo­vu svo­je pater­na­li­stič­ke pro­gra­me "soci­jal­nog bla­go­sta­nja", zbog kon­ku­ren­ci­je jef­ti­ni­jih i flek­si­bil­ni­jih reži­ma rada u novim članicama.

Tako se poka­zu­je da nije sve što se pod ime­nom "inte­gra­ci­je" lan­si­ra iz EU kao deo oba­ve­zu­ju­će agen­de tran­zi­cij­skih vla­da, kori­sno po same zemlje u tran­zi­ci­ji. Dobar deo te agen­de sadr­ži veštač­ke restrik­ci­je u eko­no­mi­ji, čijim se usva­ja­njem uslo­vlja­va pri­stup inte­gra­ci­ja­ma, a koje ima­ju za svr­hu da ogra­ni­če kom­pe­ti­tiv­nost novih evrop­skih eko­no­mi­ja u odno­su na sta­re, tako što će im na silu namet­nu­ti neke dodat­ne tro­ško­ve (reci­mo Esto­ni­ja, koja je uki­nu­la sve cari­ne, sada mora pono­vo da ih uvo­di, ako želi u EU, jer to zahte­va oba­ve­za "har­mo­ni­za­ci­je trgo­vin­ske i carin­ske poli­ti­ke"). Jasno je sto­ga da u tran­zi­cij­skim zemlja­ma nema mesta nika­kvoj naiv­noj eufo­ri­ji "evrop­skih inte­gra­ci­ja". Veći­na evrop­skih vla­da ne doži­vlja­va novo­pri­do­šli­ce kao part­ne­re i pri­ja­te­lje koji će dopri­ne­ti pobolj­ša­nju kon­ku­rent­no­sti i flek­si­bil­no­sti ukup­ne evrop­ske pri­vre­de, već kao opa­sne ulje­ze koji hoće da ugro­ze nji­ho­ve pozi­ci­je, tako što će kon­ku­rent­skim iza­zo­vi­ma, opstru­i­ra­ti nee­fi­ka­sne biro­krat­ske insti­tu­ci­je na koji­ma ti poli­ti­ča­ri teme­lje svo­ju moć. To važi za sve zemlje tran­zi­ci­je, pa i za Srbiju.

Naj­sve­ži­ji i možda naj­pla­stič­ni­ji pri­mer je sko­ra­šnja "afe­ra" sa izvo­zom šeće­ra, koju su evrop­ski biro­kra­ti isko­ri­sti­li da pono­vo uve­du sank­ci­je Srbi­ji. U čemu se sasto­ja­la ta navod­na afe­ra? Za nas ovde nije naj­va­žni­ji onaj njen aspekt koji se tiče sen­za­ci­o­na­li­stič­kih naga­đa­nja tipa "ko je sve uče­stvo­vao u afe­ri", niti povr­šna rev­nost "kri­tič­kih inte­lek­tu­a­la­ca", koji su jedva doče­ka­li neku gužvu da pono­vo ople­tu po vla­sti­ma zbog nji­ho­ve "korum­pi­ra­no­sti" i "muć­ki", i time doka­žu potre­bu vla­sti­tog posto­ja­nja. Ne zani­ma nas čak toli­ko ni istra­ži­va­nje da li je i u kojoj meri teku­ća poslov­na prak­sa srp­skih šeće­ra­na zai­sta pred­sta­vlja­la krše­nje aktu­el­nih pro­tek­ci­o­ni­stič­kih pro­pi­sa EU. Naj­za­ni­mlji­vi­ji aspekt "šećer­ne afe­re" je upra­vo nje­go­va rele­vant­nost sa sta­no­vi­šta kon­sti­tu­ci­o­nal­ne ana­li­ze, odno­sno činje­ni­ce da ta "afe­ra" na direk­tan način odsli­ka­va sušti­nu pri­stu­pa eko­no­mi­ji vla­da­ju­ćih kru­go­va u Bri­se­lu, svo lice­mer­je pri­če o "pri­ja­telj­stvu" pre­ma Srbi­ji, i suge­ri­še koli­ku će cenu sama Srbi­ja na eko­nom­skom pla­nu pla­ti­ti uko­li­ko ne restrin­gu­je obim svog pri­klju­če­nja EU.

Osno­va afe­re je u sle­de­ćem: EU je sma­nji­la viso­ke cari­ne na šećer koje važe za sve izvo­zni­ke ovog arti­kla mimo same EU, dozvo­lja­va­ju­ći time srp­skim šeće­ra­na­ma da na evro-trži­štu pro­da­ju po nešto nižoj ceni. Onda su, u nekom tre­nut­ku, posum­nja­li da srp­ske fir­me ne pro­da­ju samo doma­ći šećer, već i izvo­ze neki šećer koji je pret­hod­no sa tre­ćih stra­na uve­zen u Srbi­ju, pre­pa­ko­van, i onda tako poslat na trži­šte EU, pod srp­skom eti­ke­tom. I zato su suspen­do­va­li dalji izvoz na rok od 3 mese­ca. Sada tra­že da se pobolj­ša carin­ska kon­tro­la izvo­za, pa će onda raz­mi­sli­ti o vra­ća­nju pre­fe­ren­ci­ja­la. Pa, dobro u čemu je pro­blem, zapi­ta­će se neko? Nji­ma tre­ba šećer, mi im nudi­mo šećer. Šta njih bri­ga oda­kle on poti­če, i da li je pro­i­zve­den ili samo pre­pa­ko­van u Srbi­ji? Kad su već dozvo­li­li da izvo­zi­mo sa manjim cari­na­ma, apsurd­no je da sad ogra­ni­ča­va­ju geo­graf­sko pore­klo šeće­ra koji će biti izvo­žen. Zašto bi im to smetalo?

Ovo "im" je ključ­no za kon­sti­tu­ci­o­nal­nu ana­li­zu ove stva­ri. Ko su to "oni"? Gra­đa­ni EU sva­ka­ko nisu, jer je nji­ma pot­pu­no sve­jed­no od koga će kupi­ti šećer odre­đe­nog kva­li­te­ta po odre­đe­noj ceni. Ako gospo­din X iz Srbi­je može da im ponu­di šećer (pro­i­zve­den ili pre­pa­ko­van) istog kva­li­te­ta i po nižoj ceni od gospo­di­na Y iz Bel­gi­je, oni će ga kupi­ti od gospo­di­na X. I biće zado­volj­ni ako sma­tra­ju da tre­nut­no nema­ju bolju i jef­ti­ni­ju alter­na­ti­vu. Ali, zato gospo­din Y iz Bel­gi­je, ili gospo­din Z iz Nemač­ke, ili gospo­din K iz Šved­ske koji pro­i­zvo­de i dilu­ju šećer, uop­šte neće biti zado­volj­ni. Oni će biti jako lju­ti što im taj uljez sa Bal­ka­na pre­o­ti­ma trži­šte. Zato će ulo­ži­ti veli­ka sred­stva u lobi­ra­nje svo­jih naci­o­nal­nih vla­da i bri­sel­ske biro­kra­ti­je da se srp­skim "šeće­ra­ši­ma" uve­du dodat­ne admi­ni­stra­tiv­ne pre­pre­ke, ili da se čak nji­hov izvoz poli­tič­kim uka­zom zabra­ni (što se u ovom slu­ča­ju zai­sta i desi­lo). A posao će im biti znat­no olak­šan uko­li­ko se na ruko­vo­de­ćim mesti­ma u poli­tič­kim teli­ma nađu (kao što je u Evro­pi često slu­čaj) lju­di koji ni sami ne veru­ju mno­go u slo­bod­nu trgo­vi­nu, i koje u osno­vi i nije teško ube­di­ti da je zarad "pod­sti­ca­nja doma­će pro­i­zvod­nje" potreb­no lupi­ti neku dodat­nu tak­su, cari­nu, anti­dam­ping kon­tro­lu, ili napro­sto golu zabra­nu. Osim toga, poli­tič­ka buduć­nost tre­nut­nih upra­vlja­ča često može biti ugro­že­na uko­li­ko svo­ju moć ne upo­tre­be u skla­du sa inte­re­si­ma nekih uti­caj­nih gru­pa od kojih zavi­se, ili mogu izgu­bi­ti fina­nij­sku korist, čak i ako nisu mno­go ide­o­lo­ški pro­fi­li­sa­ni. I tako smo došli do defi­ni­ci­je "njih" koji­ma sme­ta slo­bod­na trgo­vi­na sa malom Srbi­jom: to je koa­li­ci­ja rent-see­king lobi­ja čije pri­vi­le­gi­je poten­ci­jal­no ugro­ža­va pri­liv jef­ti­ni­jeg srp­skog šeće­ra, i poli­ti­ča­ra koji veru­ju u pri­vred­nu regu­la­ci­ju i pla­ni­ra­nje, ili napro­sto pred­sta­vlja­ju lobi­ste i spok­sme­ne tih ren­ti­jer­skih ili kar­tel gru­pa. Svi osta­li gra­đa­ni EU mogu da budu mir­ni oko toga da li srp­ski šećer­ni baro­ni pro­i­zvo­de šećer, ili ga uvo­ze pa pre­pa­ki­va­ju, ili bilo šta tre­će, sve dok ga nji­ma ispo­ru­ču­ju po ceni i sa kva­li­te­tom koji im odgo­va­ra­ju. A kad to, iz bilo kojih razlo­ga, pre­sta­nu da čine, neće im tre­ba­ti pomoć vla­de da ih se kurtališu.

Posta­vlja se sada pita­nje, zašto su "olak­ši­ce" uop­šte i uvo­đe­ne, kad pra­va name­ra nije ni bila da se srp­skoj šećer­noj indu­stri­ji dozvo­li nesme­ta­no ope­ri­sa­nje na trži­štu EU. Pa u tome i jeste stvar. Da bi se doka­za­li kao pri­ja­te­lji, i odgo­va­ra­ju­ći na pri­ti­ske i molja­ka­nja srp­ske vla­de, oni su napra­vi­li taj sim­bo­lič­ni gest, veru­ju­ći da to neće mno­go ugro­zi­ti nji­ho­ve doma­će šećer­ne mono­po­le. Pome­nu­ta mera nije, dakle, bila done­ta kao akt vere u ide­ju da slo­bod­na trgo­vi­na pred­sta­vlja naj­bo­lji način za una­pre­đe­nje bla­go­sta­nja siro­ma­šnih naci­ja, i kao takva akt pri­ja­telj­stva pre­ma srp­skom naro­du, već kao jed­na lice­mer­na biro­kra­ska igra, u okvi­ru koje je her­me­tič­ki zatvo­re­no trži­šte naj­pre malo odškri­nu­to, a onda, čim je pro­ce­nje­no su srp­ski "šeće­ra­ši" spo­sob­ni da na trži­šte EU kroz ta carin­ska vra­tan­ca "uva­lja­ju" mno­go više šeće­ra nego što bi evrop­ski rent-see­king kar­te­li žele­li da vide, sama vra­tan­ca su odmah besno zalu­plje­na, uz buji­cu poli­tič­kih optu­žbi. I lan­si­ra­na je pri­ča o pre­pa­ki­va­nju, kao teh­nič­ki ali­bi koji bi tre­ba­lo da sakri­je suštin­sku činje­ni­cu da su se naši evrop­ski "pri­ja­te­lji" upla­ši­li da će Miki Kostić i kom­pa­ni­ja pre­pla­vi­ti nji­ho­vo trži­šte, i uze­ti posao nji­ho­vim fir­ma­ma. Pret­po­sta­vi­mo da su Kostić i dru­gi zai­sta pre­pa­ki­va­li šećer. Sve što su oni radi­li svo­di se na sle­de­će: kupo­va­li su šećer u tre­ćim zemlja­ma po ceni koju su mogli da dobi­ju, i pro­da­va­li ga u EU opet po ceni koju su mogli da dobi­ju. Oni nisu puška­ma, niti admi­ni­stra­tiv­nim nared­ba­ma pri­si­lja­va­li gra­đa­ne EU da od njih kupu­ju po toj ceni. Niti su tra­ži­li sub­ven­ci­je ili pore­ske olak­ši­ce, ni od Vla­de Srbi­je niti od Evrop­ske komi­si­je. Ako su na tom poslu zara­di­li, zna­či da su bili dobri trgov­ci. Niko ne spre­ča­va evrop­ske fir­me da budu još bolji trgov­ci, i da uop­šte ne pro­i­zvo­de svoj šećer, već da ga kupu­ju po baga­tel­nim cena­ma u Tre­ćem sve­tu, i uvo­ze u Evro­pu. Evrop­skim poli­ti­ča­ri­ma, oči­gled­no ne sme­ta to što nji­ho­vi gra­đa­ni mora­ju da pla­ća­ju dese­ti­ne mili­jar­di eura godi­šnje za sub­ven­ci­je fran­cu­skim far­me­ri­ma, ili za pro­ga­me garan­to­va­nih cena šeće­ra­na­ma, pare koje bi mogli da potro­še na sebe, svo­je poro­di­ce ili svoj biznis, ali im mno­go sme­ta što ti isti gra­đa­ni ima­ju moguć­nost da ušte­de kupu­ju­ći jef­ti­ni­ji šećer koji su im srp­ski trgov­ci pri­ba­vi­li iz dale­kih zema­lja, ili dove­zli iz same Srbije.

Oči­gled­no da su neka od važnih kon­sti­tu­ci­o­nal­na pra­vi­la EU tako ustro­je­na da ne šti­te evrop­skog potro­ša­ča, već usku pri­vi­le­go­va­nu kastu ren­ti­je­ra u spre­zi sa viso­kim poli­ti­ča­ri­ma. Jedi­na zašti­ta koja bilo kom, pa i evrop­skom potro­ša­ču tre­ba, jeste moguć­nost da kupi od naj­bo­ljeg ponu­đa­ča. Nje­mu ne tre­ba nika­kva "pomoć" vla­de u opre­de­lji­va­nju šta je to naj­bo­lja ponu­da. Ako će bla­go­sta­nje i kom­pe­ti­tiv­nost evrop­ske eko­no­mi­je biti ugro­že­ni time što će bed­nim Srbi­ma biti zakon­ski zabra­nje­no da pro­da­ju pod istim uslo­vi­ma kao i evrop­ske fir­me, onda ta eko­no­mi­ja ne može ni ima­ti neku sjaj­nu budućnost,

Osnov­na pou­ka ove epi­zo­de je u sle­de­ćem: tre­ba biti vrlo opre­zan u pro­ce­nji­va­nju kori­sno­sti odre­đe­nih obli­ka inte­gra­ci­je sa EU. Nije sve što se pod tim ime­nom pro­mo­vi­še auto­mat­ski na lini­ji osnov­nih ide­ja ute­me­lji­va­ča EU o slo­bod­noj kon­ku­ren­ci­ji i dobro­volj­noj sarad­nji koje tre­ba da una­pre­de bla­go­sta­nje svih gra­đa­na Evro­pe. Sada­šnji kon­sti­tu­ci­o­nal­ni okvir EU pred­sta­vlja vrlo šare­nu mik­stu­ru ide­ja slo­bod­ne trži­šne pri­vre­de i biro­krat­skog pla­ni­ra­nja i regu­la­ci­je. Među poli­ti­ča­ri­ma unu­tar Uni­je vodi se nepre­kid­na bor­ba izme­đu ova dva pri­stu­pa, i od pobe­de jed­nog od njih ne zavi­si samo sa kakvim će sku­pom restrik­ci­ja i sank­ci­ja istoč­no­e­vrop­ske zemlje, uklju­ču­ju­ći i Srbi­ju, pri­stu­pa­ti Uni­ji, već i kakve će biti nje­ne dugo­roč­ne per­spek­ti­ve, odno­sno koli­ko će uop­šte ima­ti smi­sla pri­klju­če­nje takvoj aso­ci­ja­ci­ji. Ako pre­vla­da biro­krat­ski pri­stup koji želi da sve una­pred ispro­gra­mi­ra i veštač­ki "har­mo­ni­zu­je", spre­ča­va­ju­ći ili bit­no ogra­ni­ča­va­ju­ći kon­ku­ren­ci­ju u nizu obla­sti, per­spek­ti­ve pre­tva­ra­nja EU u moć­nu svet­sku silu biće očaj­ne, jer će eko­nom­ska pro­duk­tiv­nost i kon­ku­rent­nost biti pot­ko­pa­ne i zace­men­ti­ra­ne u sada­šnjem sta­nju biro­krat­ske inert­no­sti i neflek­si­bil­no­sti. Uko­li­ko pre­vla­da pro-trži­šni pri­stup, šan­se za tak­mi­če­nje sa USA će pora­sti, i novo­pri­do­šle čla­ni­ce će ima­ti više pro­sto­ra da kori­ste svo­je kon­ku­rent­ske pred­no­sti, i brže napreduju.

Srbi­ja tre­ba, pou­če­na i svo­jim naj­no­vi­jim isku­stvi­ma, da pri­hva­ta samo one kon­sti­tu­ci­o­nal­ne aran­žma­ne iz agen­de pri­stu­pa EU koji će una­pre­di­ti kom­pe­ti­tiv­nost nje­ne pri­vre­de i sma­nji­ti trans­ak­ci­o­ne tro­ško­ve poslo­va­nja. Među aran­žma­ne koje sva­ka­ko tre­ba pri­hva­ti­ti spadaju:

a. Mone­tar­na uni­ja, zato što jedin­stven evrop­ski novac šte­di resur­se kroz sma­nji­va­nje trans­ak­ci­o­nih tro­ško­va veza­nih za obra­ču­na­va­nje i raz­me­nu razli­či­tih valu­ta, i što spre­ča­va doma­će mone­tar­ne vla­sti da vode dis­kre­ci­o­nu mone­tar­nu poli­ti­ku koja bi pospe­ši­va­la infla­ci­ju, što je u skla­du sa nasu­šnom potre­bom što većeg raz­vla­šći­va­nja države.

b. U slu­ča­ju Srbi­je, i carin­ska har­mo­ni­za­ci­ja će biti vrlo bla­go­tvor­na, jer su teku­će trgo­vin­ske bari­je­re u Srbi­ji neu­po­re­di­vo više nego u EU, te bi sto­ga uskla­đi­va­nje doma­ćih carin­skih sto­pa sa evrop­skim u sva­kom slu­ča­ju done­lo samo korist srp­skoj pri­vre­di. Poseb­no sto­ga što je malo vero­vat­no da bi bilo koja srp­ska vla­da mogla da neza­vi­sno spro­ve­de tako obu­hvat­no sma­nje­nje pro­tek­ci­o­ni­zma. Ova­ko će moći da kaže: "nare­di­li iz Brisela".

c. Pri­hva­ta­nje svih prav­nih aran­žma­na koji se odno­se na garan­ci­je vla­sni­štva, slo­bo­de trgo­vi­ne, zabra­ne pri­vi­le­go­va­nja doma­ćih fir­mi itd., odno­sno sve one aran­žma­ne koji u eko­nom­skom dome­nu efek­tu­i­ra­ju prin­cip vla­da­vi­ne pra­va. Skup tih aran­žma­na bi mogao biti pod­vrg­nut cen­tral­noj juris­dik­ci­ji EU.

Među aran­žma­ne koje ni po koju cenu ne bi tre­ba­lo pri­hva­ta­ti, zato što uvo­de nepo­treb­ne restrik­ci­je, regu­la­ci­je i trans­ak­ci­o­ne tro­ško­ve koji se pre­va­lju­ju na leđa doma­će pri­vre­de i potro­ša­ča, spadaju:

a. Oba­ve­za "har­mo­ni­zo­va­nja" rad­nog zako­no­dav­stva, kojom se novim čla­ni­ca­ma žele namet­nu­ti viši tro­ško­vi rad­ne sna­ge, da bi u manjoj meri mogle da kon­ku­ri­šu sta­rim čla­ni­ca­ma EU. U Srbi­ji, čija je jef­ti­na, a rela­tiv­no kva­li­fi­ko­va­na rad­na sna­ga jedan od nje­nih ključ­nih resur­sa, bilo kakva rela­ti­vi­za­ci­ja posto­je­ćeg libe­ral­nog Zako­na o radu, u prav­cu uvo­đe­nja dodat­nih restrik­ci­ja u dome­nu zapo­šlja­va­nja i otpu­šta­nja, ili kolek­tiv­nog pre­go­va­ra­nja, bila bi pot­pu­no neprihvatljiva.

b. Name­ta­nje har­mo­ni­za­ci­je stan­dar­da zašti­te život­ne sre­di­ne, čime se kon­ku­rent­nost fir­mi u Srbi­ji može sni­zi­ti pod­jed­na­ko kao i har­mo­ni­zo­va­njem rad­nog zako­no­dav­stva. Suo­če­na sa izbo­rom izme­đu pri­vred­nog rasta i instru­men­ta­li­zo­va­ne "eko­lo­ške" histe­ri­je, Srbi­ja tre­ba da se opre­de­li za eko­nom­ski rast, i ne sme da dozvo­li veštač­ko name­ta­nje enorm­nih tro­ško­va fir­ma­ma koje ovde operišu.

c. Pri­ti­sak u prav­cu har­mo­ni­za­ci­je pore­skih siste­ma koji će vero­vat­no rasti sa daljim fede­ra­li­zo­va­njem EU i koji bi zemlje sa libe­ral­ni­jim pore­skim siste­mi­ma pri­si­lja­vao da se pri­la­go­de tra­di­ci­o­nal­nim drža­va­ma bla­go­sta­nja na Zapadu.

d. Pri­ti­sak za uvo­đe­nje tzv. anti­mo­no­pol­ske regu­la­ci­je, čija je jedi­na svr­ha kažnja­va­nje veli­kih i uspe­šnih fir­mi, a jedi­ni rezul­tat pro­mo­ci­ja nespo­sob­no­sti i podri­va­nje eko­nom­ske efikasnosti.

Sve u sve­mu, dome­ti i obim inte­gra­ci­ja Srbi­je sa EU tre­ba da budu pro­i­zvod hlad­ne i nepri­stra­sne cost-bene­fit ana­li­ze kon­sti­tu­ci­o­nal­nih posle­di­ca odre­đe­nog izbo­ra, a ne feti­ši­stič­kog pove­re­nja u bilo kakvu biro­krat­sku ujdur­mu koja se iz Bri­se­la ser­vi­ra pod ime­nom evrop­skih inte­gra­ci­ja. Naj­no­vi­je srp­sko isku­stvo sa šeće­rom, i veli­ki broj još gorih isku­sta­va koja će sigur­no usle­di­ti, reči­to sve­do­če koli­ko je taj pro­ces kom­plek­san i više­zna­čan, i koli­ko je bio u pra­vu Vac­lav Kla­us kada je rekao da se u odno­su na evrop­ske inte­gra­ci­je lju­di ne dele na evro-entu­zi­ja­ste i evro-skep­ti­ke, već pre na evro-naiv­ce i evro-realiste.

Tekst je prvo­bit­no obja­vljen u Hel­sin­škoj povelji