Kako je propao Savet bezbednosti? (Drugi deo)

Apo­lo­gi­je nemoći

Razli­či­te drža­ve i razni ana­li­ti­ča­ri, u name­ri da sve­tu vra­te mul­ti­po­lar­nu stra­uk­tu­ru, raz­vi­li su broj­ne odbram­be­ne stra­te­gi­je da bi odgo­vo­ri­li na uzmi­ca­nje Save­ta bezbed­no­sti, neke evrop­ske drža­ve vero­va­le su da Savet može da pre­va­zi­đe nerav­no­te­žu moći i razli­ke u kul­tu­ri i shva­ta­nju bezbed­no­sti, tako što bi se pona­šao kao organ nad­na­ci­o­nal­nog nad­zo­ra ame­rič­kih akci­ja. Da budem jasni­ji, Fran­cu­zi su hte­li da pro­ve­re ame­rič­ku sna­gu, kori­ste­ći Savet bezbed­no­sti kao "ovna". Da je ova stra­te­gi­ja ibla uspe­šna, ona bi pre­ko nad­na­ci­o­nal­no­sti vra­ti­la svet u mul­ti­po­lar­nost. Taj pri­stup je među­tim sadr­žao nei­zbe­žan pro­blem: kako bi evrop­ske pri­sta­li­ce nad­na­ci­o­nal­no­sti spro­ve­le svo­je namere.

Fran­cu­zi su narav­no mogli da sta­ve veto na ame­rič­ki plan o Ira­ku, ali takav uspeh zna­čio bi poraz jer su Ame­ri­kan­ci naj­a­vli­li da će bez obzi­ra na veto nasta­vi­ti sa pla­nom, i na taj način uni­šti­ti jedi­no sred­stvo kojim je Fran­cu­ska mogla da ih zadr­ži. U sva­e­tlu nespo­sob­no­sti da reši ovaj pro­blem, fran­cu­ska diplo­ma­ti­ja je liči­la na puko zake­ra­nje. Fran­cu­ski Mini­star spolj­nih poslo­va mogao je pred kame­ra­ma da pre­ti prstom ame­rič­kom Držav­nom sekre­ta­ru, ili da pote­že pita­nje Ira­ka na sastan­ku koji je zaka­zan sasvim dru­gim povo­dom, ali nespo­sob­nost Save­ta bezbed­no­sti da stvar­no spre­či rat kome se Fran­cu­ska tako buč­no suprot­sta­vi­la samo je nagla­si­la kako njen tako i nemoć Saveta.

Ana­li­ti­ča­ri su, u među­vre­me­nu, raz­vi­li ver­bal­ne stra­te­gi­je da uma­nje ame­rič­ke pret­nje po vla­da­vi­nu pra­va. Neki od njih su , u komu­ni­ta­ti­stič­kom duhu, doka­zi­va­li da drža­ve tre­ba da rade u zajed­nič­kom inte­re­su, a ne da, po reči­ma Vedri­na, "dono­se odlu­ke pre­ma vla­sti­tim inter­pre­ta­ci­ja­ma i u skla­du sa vla­sti­tim inte­re­si­ma". SAD tre­ba da osta­nu anga­žo­va­ne u UN, poka­zu­je Slo­ter, "zato što je dru­gim drža­va­ma potre­ban forum putem kojeg bi spu­ta­va­le SAD". "Šta se desi­lo", zapi­tao se Hen­rik Herc­borg iz Nju­jor­ke­ra, "sa kon­zer­va­tiv­nim nepo­ve­re­njem u nespu­ta­nu moć? Gde je kon­zer­va­tiv­na vera u ogra­ni­če­nu vla­du, u checks and balan­ces? Berk se pre­vr­će u gro­bu, Medi­son i Hamil­ton tako­đe." Vašing­ton tre­ba da se, doka­zu­je Herc­berg, dobro­volj­no odrek­ne svo­je moći i hege­mo­ni­je u korist mul­ti­plar­nog sve­ta u kome bi SAD bile izjed­na­če­ne i u rav­no­te­ži sa osta­lim silama.

Niko ne sum­nja u vred­nost checks and balan­ces pri­me­nje­nih u u nutra­šnjoj poli­ti­ci pri­me­nje­nih zarad obu­zda­va­nja samo­vo­lje moć­ni­ka. Pro­blem sa pri­me­nom ovog pri­stu­pa na među­na­rod­nom pla­nu je, među­tim, taj što bi zahte­vao od SAD da rade pro­tiv svo­jih inte­re­sa a u korist svo­jih pro­tiv­ni­ka, a zapra­vo pro­tiv­ni­ka čiji je sistem vredn­so­ti veo­ma razli­čit od nji­ho­vog. Herc­berg i dru­gi izgle­da ne pri­zna­ju da jed­no­stav­no nije real­no oče­ki­va­ti od SAD da pri­sta­nu da budu kon­tro­li­sa­ne od stra­ne Kine ili Rusi­je. Na kra­ju kra­je­va, da li bi Kina, Fran­cu­ska ili Rusi­ja — ili bilo koja dru­ga zemlja — svo­je­volj­no napu­sti­le nad­moć­nu pozi­ci­ju kad bi se našle na mestu SAD? Tako­đe, inaj­te u vidu da Fran­cu­ska danas želi da sma­nji razli­ke izme­đu nje i SAD, ali ne i nerav­no­te­žu izme­đu sebe i sla­bi­jih drža­va (koji­ma je Širak pri­go­vo­rio da su loše vaspi­ta­ne), koje bi mogle kon­tro­li­sa­ti sna­gu same Francuske.

Osim toga, malo je razlo­ga za vero­va­nje da bi neki novi nepo­zna­ti cen­tar moći, vero­vat­no pod uti­ca­jem drža­va sa dužom isto­ri­jom repre­si­je, bio pou­zda­ni­ji od SAD i nje­ne hege­mon­ske moći. Oni koji bi da pove­re sud­bi­nu pla­ne­te nekom nebu­lo­znom čuva­ru glo­bal­nog plu­ra­li­zma na čudan način zabo­ra­vlja­ju sta­ro pita­nje: ko kon­tro­li­še kon­tro­lo­ra? I kako bi kon­tro­lor saču­vao među­na­rod­ni mir — možda save­tu­ju­ći dik­ta­to­ri­ma da zabra­ni oruž­je za masov­no uni­šte­nje (kao što su Fran­cu­zi uči­ni­li sa Sadamom)?

U pogle­du jed­ne stva­ri, Dzejms Medi­son je bio u pra­vu, iako komu­ni­ta­ri­sti to nis­du zapa­zi­li. Ski­ci­ra­ju­ći Ustav SAD Medi­son i osta­li suse suo­či­li sa istim pro­ble­mom sa kojim se danas suo­ča­va među­na­rod­na zajed­ni­ca, u pogle­du ame­rič­kog hege­mo­ni­zma. Kako su ga oni posta­vi­li, pita­nje je bilo, zašto bi moć­ni­ci ose­ća­li potre­bu da poštu­ju zakon. Medi­son je u Fede­ra­li­stič­kim spi­si­ma odgo­vo­rio da ta oba­ve­za leži u pro­ce­ni budu­ćih okol­nos­sti — u uzne­mi­ru­ju­ćoj okol­no­sti da jaki jed­nom mogu posta­ti sla­bi i onda ose­ća­ti potre­bu za zakon­skom zašti­tom. "Nei­zve­snost nji­ho­vog polo­ža­ja", pisao je "nago­ni jake da danas igra­ju po pra­vi­li­ma. Da je buduć­nost izve­sna, ili da oni veru­ju da jeste, ili da pro­gno­ze poka­zu­ju pro­du­že­nu vla­da­vi­nu nji­ho­ve moći, onda bi ose­ća­nje pošto­va­nja zako­na nesta­lo." Zbog ovo­ga je hege­mo­ni­zam u suko­bu sa prin­ci­pom jed­na­ko­sti. Vla­sto­dr­šci su se uvek odu­pi­ra­li zakon­skom ogra­ni­ča­va­nju nji­ho­ve moći. Kada je Bri­ta­ni­ja vla­da­la mori­ma, Vajt­hol se pro­ti­vio ogra­ni­če­nju upo­tre­be sile za spro­vo­đe­nje svo­jih pomor­skih blo­ka­da — ogra­ni­če­nja koja su ener­gič­no podr­ža­va­le SAD i osta­le tada sla­be drža­ve. Sva­ki sistem kojim domi­ni­ra "hiper­moć" ima­će veli­ke pote­ško­će u odra­ža­nju ili uspo­sta­va­lja­nju auten­tič­ne vla­da­vi­en pra­va. To je veli­ki medi­so­nosv­ski pro­blem koji se danas posta­vlaj pred među­na­rod­nu zajed­ni­cu, i to je dile­ma koja je dra­ma­tič­no pred­sta­vlje­na sud­bo­no­snim suko­bom u Save­tu bezbedn­so­ti pro­šle zime.

Novi poče­tak

Uzvi­še­na dužnost Save­ta bezbed­no­sti, koja mu je dode­lje­na Pove­ljom, bila je da odr­ža­va među­na­rod­ni mir i bezbed­nost. Pove­lja je izlo­ži­la plan za ispu­nje­nje ovog zadat­ka pod pokro­vi­telj­stvom Save­ta. Osni­va­či UN su sagra­di­li jed­nu got­sku gra­đe­vi­nu na neko­li­ko nivoa, sa vli­čan­stve­nim stu­bo­vi­ma, masiv­nim pot­po­ra­ma i viso­kim kula­ma, sa upe­ča­tlji­vom fasa­dom i zastra­šu­ju­ćim kre­a­tu­ra­ma koje je čuva­ju od zlih duhova.

U zimu 2003. godi­ne, čita­va ta zgra­du­ri­na se sru­ši­la. Tra­že­ći razlo­ge za to, u isku­še­nju smo da pre­kon­tro­li­še­mo pla­no­ve i okri­vi­mo arhi­tek­te. Činje­ni­ca je, među­tim, da kri­vi­ca za kolaps Save­ta bezbed­no­sti drug­de — na trust­nom tlu ispod same gra­đe­vi­ne. Kao što je ove godi­ne posta­lo bol­no jasno, teren na kome je ležao hram UN bio je pre­pun puko­ti­na. Tlo nije moglo da izdr­ži uzvi­še­no lega­li­stič­ko sve­ti­li­šte čove­čan­stva. Razli­ke u moći, kul­tur­ne razli­ke i razli­či­ta shva­ta­nja o upo­tre­bi sile, sru­ši­le su ovaj hram.

U nor­mal­nim okol­no­sti­ma, zakon uti­če na pona­ša­nje; to je, narav­no, i nje­go­va svr­ha. Među­tim, i naj­bo­lje insti­tu­ci­je među­na­rod­nog pra­va, reži­mi i pra­vi­la o među­na­rod­noj bezbed­no­sti su naj­ve­ćim delom epi­fe­no­me­nal­ni — to jest, odra­zi skri­ve­nih uzro­ka. One nisu auto­nom­ne, neza­vi­sne deter­mi­nan­te pona­ša­nja drža­va, već su posle­di­ce jačih sila koje obli­ku­ju to pona­ša­nje. Kako skri­ve­ne sile delu­ju i kako dola­zi do poja­ve novih real­no­sti i novih rela­ci­ja (novih "feno­me­na"), tako se drža­ve pri­la­go­đa­va­ju da bi isko­ri­sti­le nove moguć­no­sti za jača­nje svo­jih pozi­ci­ja. Do pre­kr­ša­ja bez­be­do­no­snih nor­mi dola­zi kada drža­ve dođu u nesklad sa oko­šta­lim insti­tu­ci­ja­ma. Ono što su nekad bila važe­ća pra­vi­la posta­ju pra­vi­la na papiru.

Ovom pro­ce­su pod­le­žu čak i naj­bo­lje bez­be­do­no­sne nor­me, on koje odra­ža­va­ju skri­ve­nu geo­po­li­tič­ku dina­mi­ku. Što se tiče naj­go­rih nor­mi — koje su sači­nje­ne bez obzi­ra na ovu dina­mi­ku — one tra­ju i kra­će i biva­ju odba­če­ne čim se to zatra­ži. U sva­kom slu­ča­ju, oprav­da­nje se na kra­ju poka­zu­je efe­mer­nim, kao što je to ilu­stro­vao sumrak UN. Nje­gov Komi­tet za voj­na pita­nja nestao je čim se poja­vio. Pra­vi­lo o upo­tre­bi sile iz Pove­lje, s dru­ge stra­ne, poži­ve­lo je neko vre­me. Sam Savet bezbed­no­sti bio je blo­ki­ran tokom Hlad­nog rata, doži­veo krat­ku obno­vu tokom 1990-tih, i onda sago­reo sa Koso­vom i Irakom.

Jed­nog dana će se poli­ti­ča­ri poku­ša­ti sa novim počet­kom. Kada to uči­ne, prva lek­ci­ja iz pro­pa­sti Save­ta bezbed­no­sti posta­će prvi prin­cip insti­tu­ci­o­nal­nog inže­nje­rin­ga: kako on tre­ba da izgle­da mora biti funk­ci­ja toga kakav on može da izgle­da. Novi među­na­rod­ni prav­ni pore­dak, ako tre­ba da funk­ci­o­ni­še efi­ka­sno, mora da odra­ža­va bazič­nu dina­mi­ku moći, kul­tu­re i bezbed­no­sti. Ako to nije slu­čaj — ako nje­go­ve nor­me pono­vo budu nere­a­li­stič­ne i ne odra­ža­va­ju način na koji se drža­ve zai­sta pona­ša­ju i stvar­ne sile na koje pred­sta­vlja odgo­vor — zajed­ni­ca naro­da će opet zavr­ši­ti na pra­vi­li­ma koja važe samo na papi­ru. Pro­belm dis­funk­ci­o­nal­no­sti UN nije, u svo­joj osno­vi, prav­ni pro­blem. To je geo­po­li­tič­ki pro­blem. Prav­ne distor­zi­je koje su delo­va­le desta­bi­li­zu­ju­će su samo posle­di­ce, a ne uzro­ci. "UN su bile zasno­va­ne na pret­po­stav­ci", zapa­zio je Slo­ter u svo­joj odbra­ni, "da odre­đe­ne isti­ne pre­va­zi­la­ze poli­ti­ku.." Tač­no — i u tome leži pro­blem. Uko­li­ko tre­ba da sažmu delat­na pra­vi­la ume­sto papir­nih, prav­ne insti­tu­ci­je — i "isti­ne" koje ude­lo­vlju­ju — mora da pro­i­sti­ču iz poli­tič­kih spo­ra­zu­ma, a ne vice versa.

Dru­ga lek­ci­ja pove­za­na sa pro­ma­ša­jem UN tako se sasto­ji u tome da pra­vi­la mora­ju da pro­i­sti­ču iz nači­na na koji se drža­ve zai­sta pona­ša­ju, a ne iz toga kako bi tre­ba­lo da se pona­ša­ju. "Prvi zahtev mero­dav­nog prav­nog tela", pisao je Oli­ver Ven­del Holms, "jeste da ono tre­ba da odgo­va­ra stvar­nim ose­ća­nji­ma i zahte­vi­ma zajed­ni­ce, bila ona u pra­vu ili ne." Ovaj uvid pred­sta­vlja ante­mu za one koji još uvek veru­ju u pri­rod­na pra­va, kabi­net­ske filo­zo­fe koji "zna­ju" koji prin­ci­pi tre­ba da kon­tro­li­šu drža­ve; bilo da ih one pri­hva­ta­ju ili ne. Ali, ovi ide­a­li­sti mora­ju da se pod­se­te da je među­na­rod­ni prav­ni sistem po sebi volun­ta­ri­stič­ki. Bilo to dobro ili loše, nje­go­va pra­vi­la su zasno­va­na na pri­stan­ku drža­va. Drža­ve nisu oba­ve­za­ne pra­vi­li­ma s koji­ma se ne sla­žu. Vole­li to ili ne, to je Vest­fal­ski sistem, i on je ite­ka­ko još uvek sa nama. Uobra­ža­va­ti da je taj sistem mogu­će zasno­va­ti na subjek­tiv­nim poj­mo­vi­ma ili shva­ta­nji­ma ide­a­li­sta o moral­no­sti, neće stva­ri uči­ni­ti takvima.

Arhi­tek­te auten­tič­nog novog svet­skog pore­tak mora­ju se sto­ga odre­ći gra­đe­nja čar­da­ka ni na nebu ni na zemlji — odre­ći se ima­gi­nar­nih isti­na koje su iznad poli­ti­ke — kao što je, na pri­mer, teo­ri­ja pra­ved­nog rata i pojam jed­na­ko­sti suve­re­nih drža­va. Ove i slič­ne baja­te dog­me poči­va­ju na arha­ič­nim poj­mo­vi­ma uni­ver­zal­ne isti­ne, prav­de i mora­la. Kao ret­ko kad kad rani­je pla­ne­ta je pode­lje­na kon­ku­rent­skim ide­ja­ma o trans­cen­dent­noj isti­ni od stra­ne ver­ni­ka na svim kon­ti­nen­ti­ma koji misle, poput Šoo­vog Ceza­ra, "da su obi­ča­ji nje­go­vog ple­me­na i ostr­va zako­ni pri­ro­de". Sred­nje­ve­kov­ne ide­je o pri­rod­nom zako­nu i pri­rod­nim pra­vi­ma ("buda­la­šti­ne na šta­ka­ma", kako ih je nazi­vao Ben­tam) nisu ništa više nego kon­ven­ci­o­nal­ne ozna­ke kul­tur­nih pre­fe­ren­ci­ja — koje slu­že samo kao poziv za pomi­re­nje zara­će­nih stra­na bilo gde da se nalaze.

Budu­ći da svet kre­će u novu, tran­zi­ci­o­nu eru, sta­ri mora­li­stič­ki voka­bu­lar mora biti odba­čen, kako bi poli­ti­ča­ri mogli da se na prag­ma­ti­čan način usred­sre­de na na stvar­ne pro­ble­me. Pra­va pita­nja za posti­za­nje među­na­rod­nog mira i sigur­no­sti su jasna: Šta su naši cilje­vi? Koja smo sred­stva iza­bra­li da bismo ostva­ri­li te cilje­ve? Da li su ta sred­stva delo­tvor­na? Ako nisu, zašto? Da li su dostup­ne bolje alter­na­ti­ve? Ako je tako, šta dobi­ja­mo zau­zvrat? Da li smo volj­ni da pri­sta­ne­mo na takvu nagod­bu? Koji su tro­ško­vi i kori­sti kon­ku­rent­skih alter­na­ti­va? Kakva vrsta podr­ške im je neophodna?

Da bi se odgo­vo­ri­lo na ova pita­nja, nije nam potreb­na pre­va­zi­đe­na prav­na meta­fi­zi­ka. Nema potre­be za veli­kim teo­ri­ja­ma i nema mesta za samo­pre­i­spi­ti­va­nje. Život pra­va, rekao je Holms, ne čini logi­ka, već isku­stvo. Čove­čan­stvu nije potreb­no da postig­ne kon­sen­zus o dobru i zlu. Tada­tak nije teo­rij­ski, već isku­stve­ni. Posti­za­nje kon­sen­zu­sa biće ubr­za­no odba­ci­va­njem apstrak­ci­ja, okre­ta­njem od pole­mič­ke reto­ri­ke o "isprav­nom" i "pogre­šnom" i prag­ma­tič­nim foku­si­ra­njem na kon­kret­ne potre­be i pre­fe­ren­ci­je stvar­nih lju­di koji možda bes­po­treb­no pate. Poli­ti­ča­ri možda nisu još uvek sprem­ni da odgo­vo­re na ova pita­nja. Sile koje su tor­pe­do­va­le Savet bezbed­no­sti — dublji "izvo­ri među­na­rod­ne nesta­bil­no­sti," kako bi rekao Džordž Kenan — neće nesta­ti. Ali, poli­ti­ča­ri se bar mogu suo­či­ti sa pitanjima.

Jedan poseb­no opa­sna pri­me­na pri­rod­nog pra­va jeste ide­ja da su drža­ve jed­na­ko suve­re­ne. Kao što Kenan zaklju­ču­je, pojam jedan­ke suve­re­no­sti je mit; nejed­na­ko­sti među drža­va­ma taj kon­cept "pre­tva­ra­ju u lakr­di­ju. Pri­me­nje­no na drža­ve, iskaz da su svi jedan­ki pro­tiv­re­či svu­da pri­sut­noj evi­den­ci­ji da nisu — kako u pogle­du moći, tako u pogle­du bogat­stva, pošto­va­nja među­na­rod­nog pore­tak ili ljud­skih pra­va. Ipak, pojam jedan­ke suve­re­no­sti pokre­će čita­vu struk­tu­ru UN — i one­mo­gu­ća­va je u efi­ka­snom reša­va­nju nasta­ju­ćih kri­za, kao što je pri­stup oruž­ju za masov­no uništenje,koji pro­i­sti­ču upra­vo iz prin­ci­pa jed­na­ke suve­re­no­sti. Tre­ti­ra­nje drža­va kao jed­na­kih spre­ča­va tre­ti­ra­nje poje­di­na­a­ca kao jedan­kih: ako Jugo­sla­vi­ja zai­sta uži­va jedan­ko pra­vo na ne-inter­ven­ci­ju kao i bilo koja dru­ga drža­va, nje­nim gra­đa­ni­ma će biti porek­nu­ta ljud­ska pra­va jed­na­ka pra­vi­ma gra­đa­na dru­gih zema­lja, zato što nji­ho­va ljud­ska pra­va mogu biti zašti­će­na samo putem inter­ven­ci­je. Ove godi­ne, ira­ci­o­nal­nost tre­ti­ra­nja drža­va kao jed­na­kih je pono­vo oži­ve­lo kao noi­kad rani­je kad se ispo­sta­vi­lo da će volja Save­ta bez­bd­no­sti biti odre­đe­na od stra­ne Ango­le, Gvi­ne­je ili Kame­ru­na — naci­ja čiji pred­stav­ni­ci sede zajed­no i ima­ju isto pra­vo gla­sa kao i pred­stav­ni­ci Špa­ni­je, Paki­sta­na i Nemač­ke. Prin­cip jda­na­ko­sti dozvo­lja­va bilo kom roti­ra­ju­ćem čla­nu da pose­du­je de fac­to veto (odri­ca­njem veći­ni kri­tič­nog deve­tog gla­sa za poten­ci­jal­nu pobe­du). Dode­lji­va­nje Pove­ljom de jure veta stal­nim čla­ni­ca­ma bilo je narav­no, name­ra­va­na pro­tiv­te­ža neo­bu­zda­nom ega­li­ta­ri­zmu. Ali, to nije funk­ci­o­ni­sa­lo: de jure veto je bio isto­vre­me­no i pre­te­ran i nedo­vo­ljan, spu­šta­ju­ći Sje­di­nje­ne drža­ve na nivo Fran­cu­ske, i uzdi­žu­ći Fran­cu­sku iznad Indi­je, koja nije dobi­la čak ni roti­ra­ju­će sedi­šte u Save­tu tokom irač­ke deba­te. Ipak, de jure veto nije ništa uči­nio da osla­bi de fac­to veto roti­ra­ju­ćih čla­ni­ca. Rezul­tat je bio Savet bezbed­no­sti koji je odra­ža­vao struk­tu­ru moći u stvar­nom sve­tu sa dezo­ri­jen­ta­ci­jom kao u kući ogle­da­la — i koji je delo­vao u skla­du sa tim. Otu­da, tre­ća veli­ka lek­ci­ja posled­nje zime; ne može se oče­ki­va­ti da će insti­tu­ci­je ispra­vi­ti distor­zi­je zalo­že­ne u nji­ho­vim sop­stve­nim strukturama.

Pre­ži­vlja­va­nje?

Posto­ji malo razlo­ga da se veru­je da će Savet bezbed­no­sti usko­ro oži­ve­ti da bi pre­u­zeo reša­va­nje naj­o­se­tlji­vi­jih bezbed­no­snih pita­nja, kako god da se zavr­ši rat u Ira­ku. Ako rat bude lak i uspe­šan, ako SAD otkri­ju irač­ko oruž­je masov­nog uni­šte­nja koje vero­vat­no ne posto­ji, i ako izgrad­nja naci­je u Ira­ku bude išla dobro, vero­vat­no će biti malo pod­sti­ca­ja da se oži­vi Savet. U taom slu­ča­ju, Savet će doži­ve­ti sud­bi­nu Lige naro­da. Ame­rič­ki poli­ti­ča­ri će u tom slu­ča­ju rea­go­va­ti pre­ma Save­tu na isti način kao pre­ma NATO‑u posle Koso­va: Nikad više. Ad hoc koa­li­ci­je volj­nih će ga efi­ka­sno zameniti.

Ako, s dru­ge stra­ne, rat bude dug i krvav, ako Sje­di­nje­ne Drža­ve ne otkri­ju oruž­je za masov­no uni­šte­nje i ako zaka­že naci­o­nal­na obno­va u Ira­ku, pro­tiv­ni­ci rata u Ira­ku će pro­fi­ti­ra­ti, tvr­de­ći da se Sje­di­nje­ne Drža­ve ne bi nasu­ka­le u Ira­ku da su se pona­ša­le u skla­du sa Pove­ljom. Ali savet bezbed­no­sti neće pro­fi­ti­ra­ti od loše sre­će Ame­ri­ka­na­ca. Pro­tiv­nič­ka koa­li­ci­ja će nara­sti i oja­ča­ti zaba­ri­ka­di­ra­na u Save­tu i, para­dok­sal­no, čine­ći sve težim odgo­vor­no uče­šće Sje­di­nje­nih Drža­va u foru­mu u kojem ih već čeka jedan nara­sta­ju­ći veto.

Savet bezbed­no­sti će još uvek moći da doka­zu­je svo­ju kori­snost u reša­va­nju stva­ri koje ne zadi­ru direkt­no u višu hije­rar­hi­ju svet­ske moći. Sva­ka veća drža­va je suo­če­na sa bli­skom opa­sno­šću od tero­ri­zma, na pri­mer, i od novog pora­sta pro­li­fe­ra­ci­je oruž­ja za masov­no uni­šte­nje. Niko neće ima­ti kori­sti od toga da dozvo­li da se ove pret­nje ostva­re. Čak iako potre­ban lek nije voj­ni, traj­no nepo­ve­re­nje izme­đu stal­nih čla­ni­ca Save­ta bezbed­no­sti i gubi­tak legi­ti­mi­te­ta tog tela, osla­bi­će nje­go­vu delo­tvor­nost u reša­va­nju ovih problema.

Kako god se rat bude okon­čao, Sje­di­nje­ne Drža­ve će se suo­či­ti sa pri­ti­sci­ma da obu­zda­ju svo­ju moć. Tome se one mora­ju suprot­sta­vi­ti. Šira­kov pre­kor ne drži vodu, rat nije "uvek, uvek naj­go­re reše­nje". Upo­tre­ba sile je bila bolje reše­nje od diplo­ma­ti­je u suo­ča­va­nju sa mno­gim tira­ni­ma, od Milo­še­vi­ća do Hitle­ra. Ona, naža­lost, pone­kad može biti jedi­ni, i sto­ga naj­bo­lji, način za suo­ča­va­nje sa pro­li­fe­ra­ci­jom oruž­ja za masov­no uni­šte­nje. Ako sudi­mo sa sta­no­vi­šta pat­nje civi­la, upo­tre­ba sile pone­kad može biti huma­ni­ja od eko­nom­skih sank­ci­ja, koje više poga­đa­ju decu nego voj­ni­ke (kako je poka­za­la nji­ho­va pri­me­na u slu­ča­ju Ira­ka). Naj­ve­ća opa­snost posle Dru­gog zaliv­skog rata dola­zi ne od toga da će Sje­di­nje­ne Drža­ve upo­tre­bi­ti silu tamo gde ne bi tre­ba­lo, već da je, pod pret­njom rat­nih stra­ho­ta, pro­ti­vlje­nja jav­nog mne­nja i eko­nom­skih fluk­tu­a­ci­ja, neće upo­tre­bi­ti tamo gde bi tre­ba­lo. Činje­ni­ca da se svet nala­zi pred rizi­kom pada­nja u nered, posta­vlja veću a ne manju odgo­vor­nost pred Sje­di­nje­ne Drža­ve da upo­tre­be svo­ju silu sa samo­po­u­zda­njem kako bi zau­sta­vi­le ili uspo­ri­le kora­ča­nje u rasulo.

Svi koji veru­ju u vla­da­vi­nu pra­va su želj­ni da vide kako veli­ki kara­van čove­čan­stva nasta­vlja svoj hod. U suprot­sta­vlja­nju cen­tri­ma svet­skog nere­da, Sje­di­nje­ne drža­ve mogu ima­ti kori­sti od delje­nja svo­je moći u izgrad­nji među­na­rod­nih meha­ni­za­ma usme­re­nih na odr­ža­va­nje glo­bal­nog mira i bezbed­no­sti. Ame­rič­ka hege­mo­ni­ja neće tra­ja­ti veči­to. Mudrost sto­ga save­tu­je da se stvo­re rea­li­stič­no struk­tu­ri­sa­na insti­tu­ci­je spo­sob­ne da zašti­te i una­pre­de ame­rič­ke naci­o­nal­ne inte­re­se, čak i kad je kori­šće­nje voj­ne moći nedo­stup­no ili nepo­želj­no. Takve insti­tu­ci­je mogu da una­pre­de ame­rič­ku domi­na­ci­ju, poten­ci­jal­no pro­du­ža­va­ju­ći peri­od multipolarnosti.

Ipak , lega­li­sti mora­ju da lupa­ju gla­vu moguć­nos­šću pro­na­la­že­nja novog insti­tu­ci­o­nal­nog okvi­ra što pre, koji zame­nio izo­pa­če­nu struk­tu­ru Save­ta bezbed­no­sti. Sile koje su odve­le Savet u neči­nje­nje neće išče­znu­ti. Nit tri­jum­fal­ne ni pokaj­nič­ke Sje­di­nje­ne dra­žve neće ima­ti dovo­ljan pod­sti­caj da se pod­vrg­nu sta­rim ogra­ni­če­nji­ma. Naci­je će nasta­vi­ti da teže većoj moći i bezbed­no­sti na šte­tu dru­gih. Naci­je će nasta­vi­ti da se spo­re oko toga kad tre­ba da bude upo­tre­blje­na sila. Svi­đa­lo nam se to ili ne, to je način na koji svet funk­ci­o­ni­še. U obna­vlja­nju hoda čove­čan­stva pre­ma vla­da­vi­ni pra­va, pri­zna­va­nje ove ree­al­no­sti biće prvi korak.

Majkl Dž. Gle­non (Mic­ha­el J. Glen­non) je pro­fe­sor među­na­rod­nog pra­va na Fle­če­ro­vom fakul­te­tu za pra­vo i diplo­ma­ti­ju Tafts Uni­ver­zi­te­ta, i autor nedav­no obja­vlje­ne knji­ge "Gra­ni­ce pra­va, pre­ro­ga­ti­vi moći: Inter­ven­ci­o­ni­zam posle Kosova".