Između Smita i Hamilton-Štiglica

U svom čuvenom “Izveštaju o manufakturama”, napisanom pre više od 200 godina, Aleksandar Hamilton, jedan od američkih Očeva Utemeljivača, pružio je klasičan argument za ekonomski protekcionizam. Taj argument će mnogi ljudi nastaviti da ponavljaju i do današnjeg dana. U svom pomenutom izveštaju Hamilton zaključuje da su slobodno tržište i slobodna trgovina u principu najbolji načini za uvećanje bogatstva jedne zemlje. Ipak, on napominje da je Amerika u tom pogledu izuzetak, pošto je njena industrija mlada i nedovoljno razvijena, zbog čega bi je trebalo na određeno vreme izuzeti od tog generalnog pravila i štititi od inostrane konkurencije. Izlaganje domaće industrije nemilosrdnoj konkurenciji već etabliranih i poslovno prekaljenih stranih kompanija uništilo bi je u samom začetku, misli Hamilton; stoga umesto nekontrolisane liberalizacije trgovine on savetuje oprezno postupanje i uvođenje značajne carinske zaštite za domaće industrije “u povoju” (“infant industries”). Dok ove mlade industrije ne “odrastu” potrebno je da se nalaze pod budnim nadzorom državne regulacije i pod nekom vrstom protekcionističkog staklenog zvona. Potrebno je prvo “podići” domaću industriju (a to se može učiniti samo njenim političkim favorizovanjem) da bi se onda pustila u slobodnu konkurenciju na otvorenim tržištima sa stranim preduzećima.

Argument industrije u povoju je klasičan i uvek isto koncipiran. U svim vremenima, na svim meridijanima, i u svim slučajevima, njegovi zagovornici su deklarativno uvek za slobodnu trgovinu: oni znaju da je načelno Adam Smit u pravu kada tvrdi da samo slobodna trgovina doprinosi napretku, i da nije dobro ograničavati ekonomsku slobodu ni u kom, pa ni u ovom domenu. Oni nisu zagovornici protekcionizma u načelu, daleko od toga – oni veruju da je u teoriji slobodna trgovina sasvim u redu. Ali, uvek se nekako na kraju dana ispostavlja da smo upravo “mi” tu nekakav izuzetak, da jedino u našem slučaju tajanstveni mehanizam progresa delovanjem nevidljive ruke slobodnog tržišta zakazuje, i da taj mehanizam baš u našem, a ne u nekom drugom slučaju, treba suspendovati. Američka vlada će recimo danas tvrditi da je taj izuzetak upravo njena industrija čelika; evropski birokrati će ga pronaći u svojoj agrarnoj industriji, dok će većina srpskih političara skoro svaku domaću industrijsku granu smatrati vitalnom “industrijom u povoju” koju treba na neodređen broj godina agresivno štititi carinskim i vancarinskim barijerama.

Naravno, političari će najčešće zagovarati protekcionističke i restrikcionističke mere u raznim oblastima ekonomije i života, i to u ovom kontekstu nije mnogo teorijski zanimljivo niti iznenađujuće. To je deo poznate rent-seeking ekonomije koja je opisana u Bjukenen-Talok-Tolisonovoj teoriji javnog izbora; na jednoj strani su političari čiji izbor i prestiž ne zavise od široke, disperzovane i neorganizovane podrške birača, već od malobrojnih i dobro organizovanih lobi-grupa; na drugoj strani su privredni interesi koji uzimaju pod svoje političare i birokrate, obezbeđujući sebi povlasticama i zakonskom diskriminacijom bolji položaj u odnosu na konkurenciju. Političar biznismenu carine, regulaciju ili “izvoznu stimulaciju”, biznismen političaru novac ili pomoć pri reizboru. I to je politička stvarnost većine savremenih demokratija.

Mnogo alarmantniju stvar predstavlja pristajanje uz protekcionizam nekih ljudi koji bi po svojoj “vokaciji” trebalo da budu bič za sve ekonomske nadri-teorije i mitove na kojima se zasniva ekonomska racionalizacija protekcionizma – protržišni ekonomisti. Mnogo više treba brinuti kada oni počnu da usvajaju i propagiraju ideje “kojima su advokati proizvođača pomutili zdrav razum čovečanstva”, kako je Adam Smit pre 230 godina u Bogatstvu naroda nazvao ideje merkantilista o kontroli trgovine. Kad ugledni ekonomista ustvrdi da je teorija koristi od slobodne trgovine samo u nekim slučajevima istinita, ali ne i generalno, a nadasve ne u “našem” slučaju, to je onda dugoročno mnogo ozbiljnije nego kad neki političar obeća da će “štititi” granu X ili preduzeće Y.

Tako je u oktobarskom broju časopisa Prizma, jedan od vodećih srpskih ekonomista liberalne orijentacije, profesor Ljubomir Madžar, izašao upravo sa jednom takvom šokirajućom hamiltonovskom teorijom koja ima za cilj da dokaže činjenicu da liberalizacija spoljne trgovine nije univerzalno koristan lek, i da je štaviše, u našem (srpskom) slučaju vrlo štetna, te da bi umesto liberalizacije koju zagovaraju mnogi ekonomisti mnogo bolje bilo do daljnjeg nastaviti sa dosadašnjom praksom održavanja visokih spoljnotrgovinskih barijera. Kritikujući jedan raniji tekst Borisa Begovića (Begović 2003), profesor Madžar izražava sumnju u osnovni Begovićev nalaz iz tog teksta da je brza liberalizacija spoljne trgovine ekonomski korisna, i da je sa druge strane nužna kao deo agende za pristup naše zemlje međunarodnim finansijskim i političkim integracijama. Iako priznaje da su standardni argumenti za slobodnu trgovinu u principu valjani (realokacija resusrsa, ekonomija obima, razvoj tržišta itd.), profesor Madžar odmah dodaje da taj klasični liberalni pristup ispušta iz vida jednu važnu okolnost, naime činjenicu da u našoj zemlji ne postoji iole razvijenija preduzetnička tradicija, i da će u situaciji nekontrolisanog otvaranja tržišta za stranu konkurenciju veliki deo resursa koji će bankrotstvom i forsiranim restrukturiranjem domaćih preduzeća biti oslobođen, zapravo ostati neiskorišćen: “ako nema, ili nema dovoljno, domaćih preduzetnika i ako su i stranci toliko neraspoloženi da se zaleću u ove naše prostore, oslobođeni resursi ostaće neiskorišćeni.” (Madžar;2003:38) (kurziv u originalu). Stoga je po profesoru Madžaru bolje nastaviti sa agonijom postojećih neefikasnih preduzeća koja svakodnevno produkuju gubitke i praktično jedu svoj osnovni kapital, nego uvoditi radikalne rezove kojima bi se ta preduzeća prisilila na brzo restrukturiranje ili na bankrot. Kad se jednog dana u ovoj zemlji odnekud pojavi kritična masa novih privatnih preduzetnika, spremnih da investiraju u nova preduzeća i tako preuzmu resurse “oslobođene” restrukturiranjem starog socijalističkog sektora, tada možemo i pristupiti samom tom “oslobađanju” neprofitabilno iskorišćenih kapaciteta i radne snage, veruje profesor Madžar. Dotle, moramo nastaviti sa održavanjem makar kako pogubne i neefikasne proizvodnje postojećih firmi jer je to jedini način da se s jedne strane zadrži viši nivo proizvodnje i dohotka, a s druge strane da radna snaga ostane u “formi”, tj. ne zaboravi ono malo svojih radnih veština i znanja koja je stekla radeći u starim preduzećima (Madžar;ibid.38-9). Ukoliko šokiramo lošu socijalističku ekonomiju preteranom stranom konkurencijom, rezultat, po profesoru Madžaru, neće biti success story, tipa Poljska, Mađarska ili Estonija, već propast, nezaposlenost, pad proizvodnje i potonuće resursa “u nigdinu totalne neiskorišćenosti” (ibid.38). Cela operacija seljenja kapitala i radne snage iz neefikasnih u efikasne poslovne projekte nije kod nas moguća, prosto zato što nema stranih kompanija u dovoljnom broju, a domaće preduzetništvo je tek u povoju, i nije sposobno da uposli u potrebnom obimu radnu snagu niti preusmeri korišćenje postojeće kapitalne opreme. Stoga je bolje makar i samo održavati postojeću bankrotiranu ekonomiju s glavom iznad vode, nego po principu “operacija uspela pacijent umro” pokušavati njenu likvidaciju pre nego što se steknu uslovi za nju.

Osnovni problem sa ovom argumentacijom je u tome što se uslovi za 0nastanak” preduzetništva koje ona zahteva nikada neće steći, ukoliko nastavimo sa postojećom politikom, a što, manje-više, predlaže profesor Madžar. Očekivanje da će se bilo strani bilo domaći preduzetnici pojaviti na našem tržištu pre nego što im podsticajni institucionalni okvir (u prvom redu unutrašnja i spoljašnja liberalizacija poslovanja, uz postojanje vladavine prava) to dozvoli, liči pomalo na filozofiju čoveka koji bi želeo da nauči da pliva, ali da ne skoči u vodu. Treba da postanemo preduzetnici pre nego što nas se prisili da počnemo da se bavimo preduzetništvom. Profesor Madžar se s pravom žali na to da se za sada stranci “ne zaleću” baš mnogo u našu privredu. Ali se ne pita zbog čega je to tako, i nije li možda osnovna krivica upravo na državnoj politici koja u značajnoj meri primenjuje njegov osnovni aksiom iz teksta u Prizmi – da ne treba baš žuriti sa spoljnotrgovinskim otvaranjem i sveobuhvatnom liberalizacijom privrede. S kojim pravom se možemo žaliti što nema stranaca, a istovremeno zagovarati doktrinu po kojoj za ekonomski napredak zemlje i nije baš zdravo da se stranci i njihovi proizvodi mnogo pripuštaju unutra?

Ista stvar je i sa domaćim preduzetnicima; loše je što ih nema dovoljno, i što nisu kvalitetni, ali istovremeno tvrdimo da ne treba forsirano restrukturirati ili ubrzano likvidirati postojeću neefikasnu privrednu strukturu, što bi jedino omogućilo novim preduzetnicima da se razmahnu. Privatni preduzetnici bi trebalo da se pojave odnekud, kao deus ex machina, i preuzmu oslobođene resurse, a ne da se razviju kao prirodna posledica privrednog ambijenta naklonjenog preduzetništvu. Štagod da taj ambijent podrazumeva, to svakako nije očuvanje postojećih drakonskih restrikcija poslovanja, uključujući i one spoljno-trgovinske. Profesor Madžar kao da sugeriše da ako preduzetnika u trenutku “oslobađanja” starih resursa nema u dovoljnom broju da ceo proces protekne bezbolno i bez šokova po bilo koga, onda treba dići ruke, “graditi institucije” i čekati da se oni sami od sebe pojave. Ali, koliko treba čekati? 5 godina, 10, 15 ? I kad ćemo se osvedočiti da ih ima dovoljno da bi proces liberalizacije mogao da startuje?

Ne, oni se nikad neće “pojaviti”. Državni restrikcionizam ne može dati dinamičnu preduzetničku privredu, kao što ni “guska nikad neće snesti kokošje jaje” (Mizes). Iz nezdravog poslovnog ambijenta nikad neće proisteći zdrava privredna struktura, niti vitalna preduzetnička tradicija. Preduzetnički Godo (kao ni onaj literarni) neće doći ni u trećem činu. Zato je bolje i da ga ne čekamo. Protekcionistički ambijent visoko regulisane i kontrolisane privrede u kojoj se propala preduzeća veštački održavaju u životu, u strahu od “pada proizvodnje” i potonuća resursa “u nigdinu totalne neiskorišćenosti”, neće nikad proizvesti elitu noviih preduzetnika koji investiraju, šire posao i preuzimaju radnu snagu i kapital iz državnog sektora. Proizvešće ih samo ambijent snažno liberalizovane i otvorene privrede u kojoj je konkurencija svake vrste osnovno načelo, i u kome zaposleni i preduzetnici nisu tretirani kao kućni ljubimci vlade o čijoj egzistenciji ona ima da vodi brigu, već kao odrasle i svesne jedinke koje su prinuđene, budući odrasle i svesne, da se same staraju o sebi.

Tako se ovaj argument profesora Madžara o prinudnoj efikasnosti zaustavljanja ekonomske liberalizacije vrti u dvostrukom začaranom krugu. S jedne strane, potrebne su snažne strane kompanije da bi preuzele oslobođene resurse državne ekonomije i da oni ne bi potonuli u neiskorišćenost. Ali, stranih kompanija nema (u dovoljnom broju) jer smo im protekcionizmom i drugim lošim i destimulativnim domaćim politikama zatvorili vrata. A ne možemo im ta vrata otvoriti zato što ćemo onda uništiti domaću privredu koja će potonuti. A to ne smemo dozvoliti da ne bi resursi propali… I opet Jovo nanovo. Očigledno je da je jedini način da se ovaj začarani krug preseče upravo onaj na koji je Aleksandar Makedonski svojevremeno razdrešio Gordijev čvor – mačem. Rđava beskonačnost žaljenja zbog odsustva stranih investicija i odbijanja da se one pospeše smanjenjem protekcionizma i drugim vrstama ekonomske liberalizacije, u jednoj tački se naprosto mora preseći. Ili će naša privreda konačno skočiti u vodu i početi da se uči plivanju u nemirnim i dinamičnim vodama globalne ekonomije (makar u početku to više ličilo na očajničko batrganje), ili ćemo baciti peškir u ring, opozvati evropske integracije i začauriti se u neku fihteansku zatvorenu trgovačku državu u kojoj ćemo čekati promenu svetske konstelacije i svojih pet minuta kad globalizacija posustane.

S druge strane, mora se preseći Gordijev čvor i u interno-ekonomskoj politici: ili će dobra i profitabilna preduzeća biti motivisana da dalje rade striktnim stečajnim zakonodavstvom koje ne dozvoljava gubitašima i vladinim miljenicima da eksploatišu poreske obveznike da bi opstali, ili ćemo nastaviti sa širokim subvencionisanjem loših preduzeća i dekuražiranjem dobrih.

Ni u jednom ni u drugom slučaju tu nema nekog srednjeg ili trećeg puta. Ako nam je cilj moderna tržišna privreda, nećemo je izgraditi odlaganjem najtežih procesa restrukturiranja i suočavanja sa istinom. Naprotiv, samo ćemo, kao što iskustvo drugih tranzicijskih zemalja pokazuje, podići troškove restrukturiranja. Protekcionistički “veo neznanja” (da zloupotrebim Rolsovu kategoriju u ponešto drugačije svrhe) koji je razapet preko naše privrede onemogućava preduzetnicima i radnicima da budu informisani o realnoj ekonomskoj vrednosti svoje proizvodnje. Njihove cene, tržište i proizvodne tehnologije ne vrede onoliko koliko oni naplaćuju, već mnogo manje, odnosno najčešće ništa. I to će se pokazati onog dana kad dođe trenutak istine, odnosno onog dana kad protekcionizam bude uklonjen ili dramatično smanjen. Stoga je deplasiran strah profesora Madžara da će traljava, neefikasna i loša proizvodnja sadašnjih državnih-društvenih preduzeća biti pretvorena u nultu proizvodnju (“ništa”) njihovim likvidiranjem. Ne, to “ništa” je već naša realnost, samo što mnogi ne žele da je vide kroz veo protekcionizma koji stvara iluziju da ta proizvodnja vredi “nešto”. Sam profesor Madžar priznaje da ta proizvodnja u najvećoj meri predstavlja razjedanje osnovnog kapitala i uništavanje akumulacije. Imamo proizvodnju koja stvara gubitke, odnosno košta poreske obveznike, a ne donosi profit. Kako takva proizvodnja može biti ekonomski superiorna u odnosu na njeno ukidanje? Iako je takozvana “tranziciona recesija” po pravilu obeležila prvih nekoliko godina tranzicije u svim uspešnim zemljama, a kao posledica uvođenja tvrdog budžetskog ograničenja, liberalizacije i privatizacije, posle tog inicijalnog šoka usledio je eksplozivan rast koji se duguje upravo realociranju radne snage iz propalih državnih firmi kao privatizovanim, i prevashodno, novim privatnim (greenfield) firmama. I empirijska evidencija pokazuje upravo da je taj rast u drugoj fazi tranzicije bio neuporedivo viši u zemljama koje su primenile “šok” pristup nego u onima sa graduelističkim pristupom.. Da ne govorimo o u biti paternalističkoj ideji profesora Madžara da će nerealocirani to ostati trajno, odnosno da su oni predodređeni da ništa ne urade sa sobom na slobodnom tržištu. Čak i da je tako, da li to znači da troškove njihove nesposobnosti ili straha od tržišta treba neko drugi da plati? Na kraju, otkud profesoru Madžaru ideja da će bilo koji od sada postojećih zombi-giganata uopšte moći da profitabilno posluje za 5 godina, čak i da ih do tada veštački održavamo u životu (ne isključujemo sa budžetskih i carinskih aparata za disanje)? Džaba što će recimo radnici u Zastavi nastaviti da rade i održavaju kondiciju, i sprečavaju da im “padne rđa na oružje”, kad ionako za 5 godina tim oružjem neće moći da pucaju, budući da njihovi trećerazredni proizvodi u uslovima slobodne trgovine neće imati nikakvu šansu ni na domaćem ni na stranom tržištu. I opet će morati da se restrukturiraju i prekvalifikuju, ili budu likvidirani, samo po samo znatno višoj ceni i za njih i za poreske obveznike.

Iluzija je očekivati da “zaštita” domaće proizvodnje može voditi ičemu drugom osim njenom daljem propadanju i unazađivanju, kao i vezivanju kapitala i radne snage još čvršće za neprofitabilne upotrebe. Svaka zaštita industrije koja se pravda privremenim nužnostima teži da postane trajna; svaka zaštita koja se obrazlaže plaćanjem troškova restrukturiranja i činjenja preduzeća konkurentnijim na kraju završava kao bacanje para u bure bez dna neefikasne proizvodnje i kao najgora moguća usluga lošem preduzeću, jer ubija njegove tržišne reflekse, sposobnost borbe sa konkurentima u jednakim uslovima, i time mogućnost opstanka u tržišnom i konkurentskom ambijentu koji će kad tad doći (Fridman; 1998). Da se poslužim i ja slikovitim načinom govora profesora Madžara: nije izbor sa kojim se naša privreda suočava onaj između skakanja u hladnu vodu i kibicovanja sa strane u iščekivanju da se voda zagreje, ili da se nekako naučimo plivanju bez da se i sami pokvasimo. Alternativa je između skakanja u hladnu vodu bez ičeg na sebi, ili sa olovnim utegama neefikasne poslovne strukture, preduzeća uljuljkanih u iluziju svoje efikasnosti vladinim regulatornim i protekcionističkim merama. Nije problem sa argumentom profesora Madžara u tome što nas on podseća na nelagodu skakanja u hladnu vodu, već u tome što nas ubeđuje da se možemo ne samo naučiti plivanju bez skakanja u vodu, već još crnje, da ćemo se bolje naučiti plivanju ako ne skačemo bezglavo. Umesto toga, trebalo bi samo da gledamo sa strane kako se drugi davljenici batrgaju, i čekamo da sami od sebe naučimo plivačku veštinu, a onda kao šampioni kraul-stila pobedonosno skočimo u bazen bez ikakvog rizika.

Ono što profesor Madžar u svom tekstu predlaže kao rešenje predstavlja na kratak rok odlaganje problema, a na dugi rok ovekovečenje ekonomskih problema u kojima se zemlja nalazi. On zapravo predlaže da taj naš ekonomski plivač bude bačen u vodu sa olovnim utegama okačenim o noge.

Poslužiću se dvema jednostavnim ilustracijama za tezu da naglo likvidiranje propalih preduzeća ne vodi privrednoj stagnaciji, već naprotiv da stagnaciji i daljem propadanju vodi upravo oklevanje da se uvede sveobuhvatna liberalizacija . Prva se tiče poređenja sudbine dva naša stara industrijska grada – Čačka i Kragujevca. Oba grada su bili ranije gradovi fabrike, odnosno gradovi čija egzistencija je u velikoj meri zavisila od poslovanja velikih fabrika koje su se u njima nalazile, Slobode i Crvene zastave. Sloboda Čačak je praktično uništena sredinom 90-ih kada je Čačak postao opoziciona opština, i najveći deo zaposlenih iz te i nekoliko drugih većih fabrika u Čačku je naprosto završio na ulici i bio prinuđen da se sam snalazi kako zna i ume, a dojučerašnji giganti praktično otišli u staro gvožđe. Profesor Madžar bi rekao – ljudski i kapitalni resursi potonuli u “nigdinu totalne neiskorišćenosti”. A šta se zapravo dogodilo? Praktično preko noći, Čačak je iznikao u jedan od vodećih privrednih i trgovačkih centara Srbije, sa više hiljada uspešnih privatnih firmi, i novom i vrlo agilnom i sposobnom preduzetničkom klasom. I radnička klasa, i menadžeri su se sasvim lepo “realocirali” i nisu im trebali nikakvi vladini “programi restrukturiranja”, start-up kapitalni “damfovi” niti išta slično da razviju posao. Kako je to bilo moguće, i otkud se ta iznenadna preduzetnička inicijativa pojavila? Odgovor jednostavan i nimalo originalan: iz nužde. Lišeni pomoći Miloševićevog režima, lišeni posla u starim propalim fabrikama, Čačani su videli da im nema druge nego da sami preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke, i prežive kako znaju. I snašli su se nekako čak i nepovoljnim makroekonomskim prilikama Miloševićeve Srbije. I to je model po kome treba rešavati “pitanje” svih propalih giganata u Srbiji danas, kada je opšti privredni ambijent ipak mnogo bolji nego u vreme Miloševića. I to je istovremeno model kojim nastaje samo preduzetništvo. Možda tužno za intelektualce sa osetljivim humanističko-marksističkim stomakom (tu ne ubrajam profesora Madžara) – ali istinito.

Drugi (i tužni) primer je Kragujevac. Bivši ponos automobilske i oružarske industrije, u središtu jedne od najbogatijih srpskih regija, Šumadije, dobio je 90-ih godina nadimak “dolina gladi”. Kako se to desilo? Pa, stalnim subvencionisanjem Crvene zastave, njenim čuvanjem pod staklenim zvonom protekcionizma svake vrste, u uslovima kad je samo stvarala milionske gubitke i tehnološki zaostajala. Profesor Madžar bi rekao: ne, sve ove godine Zastava je primenjivala ispravan recept; čuvala je svoje resurse, održavala vatru preduzetničke i radne agilnosti, sprečavala da automobilistima “padne rđa na oružje” i tako dalje. Da je carinska protekcija Zastave uklonjena, a sama fabrika likvidirana, resursi bi otišli u onu toliko pominjanu “nigdinu” neiskorišćenosti; preduzetnika nema, stranih konkurenata nema, biznisa koji bi prihvatio radnike Zastave nema, i sasvim bismo propali. Ili će možda ipak biti da bismo gledali čačanski scenario? Ostavljam nepristrasnom čitaocu da sam odluči.

Drugi kontraprimer za tezu profesora Madžara o protekcionizmu i opreznosti u liberalizaciji ekonomije kao preduslovima uspeha u ekonomskoj tranziciji, jeste slučaj Estonije, verovatno najuspešnije tranzicijske zemlje u Istočnoj Evropi. Početkom 90-ih, kada je stekla nezavisnost od Sovjetskog Saveza, Estonija se nalazila u stanju koje je verovatno prevazilazilo užas srpske 1993 godine. Ovako to stanje opisuje njen premijer u dva mandata, Mart Lar: “naša privreda bila je opustošena, duh naših ljudi je bio pokvaren socijalističkim nasleđem. U prodavnicama nije bilo robe, a novac više nije imao nikakvu vrednost. Cene goriva porasle su 10 000% samo u toku jedne godine, dok je godišnja inflacija bila preko 1000%. Ljudi su satima i satima čekali u redu da bi kupili hranu”. Slike koje su nam dobro poznate. I koji recept je primenila najuspešnija tranzicijska zemlja u Evropi: protekcionističko “očuvanje resursa”, ili fatalnu “neoliberalnu” apokalipsu?

Evo kratkog spiska stvari koje je u ekonomiji preduzela estonska Vlada pod rukovodstvom Marta Lara: “Prvo, bilo je potrebno podržati konkurenciju. Estonija je 1992 godine ukinula sve uvozne carine i postala velika zona slobodne trgovine. Strana konkurencija naterala je domaća preduzeća da promene i restrukturiraju svoju proizvodnju. Istovremeno, Estonija je prestala sa svim subvencijama, podrškom i jeftinim kreditima preduzećima, ostavljajući im dve mogućnosti – da nestanu ili da počnu da rade efikasno…Sprovedena je radikalna poreska reforma, nivo poreza je značajno smanjen i uvedena je jedinstvena, proporcionalna poreska stopa…Ukinuli smo porez na dobit korporacija koji se reinvestirao u domaću privredu.”

Kakav je rezultat iz ovog, po profesoru Madžaru hazardnog i jednostranog eksperimenta, proizišao? Najbolji odgovor daje nam Indeks ekonomskih sloboda Heritidež fondacije za 2003 godinu gde je Estonija kao jedina slobodna istočnoevropska privreda, od više od 150 svetskih zemalja, svrstana sa indeksom 1,80 (1 maksimum privredne slobode, 5 minimum) na šesto mesto, ispred USA i Velike Britanije ! Reč je o zemlji sa stepenom korišćenja informacionih tehnologija većim od mnogih zapadnoevropskih zemalja, i zemlji u čijem izvozu visoka tehnologija učestvuje sa 44% ! Kako to da u slučaju Estonije resursi nisu posle onako drastične i brze marketizacije i spoljnotrgovinske liberalizacije potonuli u “nigdinu totalne neiskorišćenosti”, već su vrlo brzo i lako pronašli svoju realokaciju u novim i profitabilnim industrijama? Kako paradigma profesora Madžara može da objasni estonski slučaj? Kakvom je to preduzetničkom tradicijom, pripravnom da apsorbuje “novooslobođene” resurse, raspolagala Estonija 1991 ili 1992 godine, pa je mogla da zanemari savete profesora Madžara ili Aleksandra Hamiltona, koje današnja Srbija navodno ne može?

Ne, Estonija nije raspolagala skoro nikakvim preduzetništvom. Naprotiv, tek je izlazila iz rigidnog sovjetsko-komandnog sistema u kome je 70 godina tavorila, bez ikakvih veza sa tržišnim sistemom privređivanja i preduzetništvom, i sa privredom u potpunom kolapsu. I imala je u trenutku starta tranzicije mnogo slabije preduzetničko zaleđe od današnje Srbije, koja je em živela više decenija u jednom kombinovanom socijalističkom sistemu sa značajnim elementima tržišta i imala iskustva u tržišnom poslovanju, em je uz to još 90-ih prošla kroz period delimične “divlje” tranzicije u kojoj se, između ostalog, formirao i jedan novi i vitalni preduzetnički sloj koji je opstajao u najtežim uslovima sankcija i ograničene makroekonomske i sigurnosti vlasničkih prava. Ipak, Estonija je napravila čudo, dok današnja Srbija i pored nekih pozitivnih pomaka i dalje uglavnom ekonomski tavori, neefikasno koristi svoje resurse, ima visok nivo nezaposlenosti, mali iznos direktnih stranih ulaganja itd. Kako to objasniti?

Mislim da se odgovor sam nameće. I on nema nikakve veze sa prisustvom ili odsustvom “preduzetničke tradicije”, već sa prisustvom ili odsustvom dobrih ili loših politika. Problem Srbije je upravo u tome što ona sledi politiku zasnovanu na koncepciji ograničenog, delimičnog i usporenog otvaranja privrede, koncepciju “socijalne odgovornosti vlade” i paternalističke brige za “malog čoveka” i za “jednako raspodeljivanje tereta tranzicije”. To znači da se u Srbiji loši i neprofitabilni poslovni projekti i dalje veštački održavaju u životu a produktivniji i sposobniji pojedinci i preduzetnici bivaju eksploatisani i potkradani putem vantržišnih preraspodela dohotka, bilo da se one odvijaju putem socijalnih transfera, bilo putem carinskog ili budžetskog dotiranja loših proizvođača. Preporuke profesora Madžara o protekcionizmu i postepenoj “izgradnji institucija” kao navodnoj uvertiri u proces u kome će domaća privreda, i svi pojedinci sa njom, jednog dana biti gurnuti u surovo čistilište konkurencije, u stvari predstavljaju samo opis postojećeg stanja i zagovaranje principa koji su do takvog stanja doveli, a ne putokaz ka izlasku iz njega u slobodnu privredu. Iz protekcionizma (makar kakvim ekonomskim modeliranjem da je podržan) ne može proizići produktivnost i rast investicija, kao što ni iz nultih estonskih carina i odsustva poreza na korporativnu dobit nije moglo da proiziđe tavorenje, već samo ekonomski bum. Lozinka uspešne tranzicije ne može biti odlaganje i prilagođavanje opštih politika “našim uslovima”, već samo njihovo što brže i nemilosrdnije uvođenje, izraženo kroz onu poznatu englesku krilaticu sa reklame za Coca-Colu, koju kao sinonim estonske tranzicije navodi Mart Lar:”Just do it” (Uradi to). I to je jednostavna logika kojoj ništa ne može umaći; samo ako prihvatimo neku mističnu hegelovsku ideju negacije negacije koja će protekcionizam doveden do njegovih krajnjih granica pretvoriti (transupstancijalizovati) u ekonomski progres i slobodu, možemo razumno zagovarati očuvanje postojećeih trgovinskih barijera kao put ka izlasku iz postojećeg stanja. Ali, to je samo benigna verzija one nesvesne Staljinove šale kojom je on objasnio skriveni sklad između totalitarne sovjetske diktature i marksističkog “odumiranja države” – da država po dijalektičkim zakonima istorijskog materijalizma mora najpre da ojača da bi onda odumrla.

Ne, nema izlaska iz “zamke” zdravog razuma: ako neko hoće da uvede tržišnu privredu, on mora da je uvede, a ne da je ukine ili ograniči. I tu nema vrdanja ni filozofiranja. Danas kada ne samo političari, već i neki istaknuti ekonomisti na zapanjujući način napaduju ideje Adama Smita o slobodnoj trgovini, pod krinkom taktičkog odlaganja i trenutne “nepraktičnosti” njihove primene, najveća opasnost napretku siromašnih zemalja ne predstavljaju građanski ratovi, samoubilački teroristi, zarazne bolesti i slično. Glavna opasnost su zapravo ove ideje koje, privremeno potisnute i kompromitovane slomom socijalizma, ponovo dobijaju na snazi i ponovo omamljuju intelektualnu imaginaciju kako ekonomista, tako i “običnih” ljudi. Najbolji signal povlačenja liberalnih ideja i porasta kolektivizma i socijalizma kod nas, jeste upravo u ovom tekstu razmatrani manifest vodećeg srpskog liberalnog ekonomiste koji odbacuje Adama Smita i prihvata spoljnotrgovinski protekcionizam i levičarski “graduelizam” u liberalizaciji privrede.

P.S. Ovaj moj komentar je bio napisan pre nego što je Prof. Madžar objavio svoj drugi tekst u decembarskom broju Prizme. Taj tekst po mom sudu ne donosi mnogo novog u domenu ekonomske argumentacije za protekcionizam u idnosu na prvi tekst, ali donosi jedan zanimljiv pokušaj njegovog teorijsko-filozofskog fundiranja. Reč je o autorovom pozivanju na tradiciju konzervativnog britanskog evolucionizma (prevashodno na Berka) kao na stanovište koje opravdava “graduelistički” pristup reformama, pa shodno tome i opreznost u spoljnotrgovinskoj liberalizaciji. Ipak, ja mislim da vera u tradiciju britanskog evolucionizma isključuje, a ne zahteva tolerisanje antiliberalnih praksi i institucija nasleđenih iz komunizma. Takva opreznost i bojažljivost u demontaži komunističkog nasleđa u ekonomiji (pokrivena varljivom frazeologijom prethodne “izgradnje institucija”) pre je svojstvena razočaranim levičarskim doktrinarima poput Stiglica, nego anglosaksonskim konzervativnim liberalima poput Hajeka. Ovi drugi su skeptični prema narušavanju i potkopavanju liberalnih institucija, a ne bilo kakvih institucija. Oni samo kažu da revolucije ne valjaju onda kada ruše ustanove koje su tradicijom etablirane kao conditio sine qua non slobodnog društva (privatna svojina, ugovor, vladavina prava), odnosno ustanove koje je, po rečima jednog drugog korifeja vigovskog pokreta, Ser Edvarda Kouka “glačala mudrost najobdarenijih ljudi u mnogim sledovima epoha”. Da li je protekcionističke carine, kontrolu cena, meko budžetsko ograničenje i sve drugo iz socijalističkog nasleđa čijeg se prebrzog i neopreznog napuštanja boji profesor Madžar uglačala ta mudrost i iskustvo najobdarenijih ljudi u mnogim sledovima epoha? I on sam priznaje da nije (drugim rečima da su pomenute socijalističke ustanove iskustvom kompromitovane kao neefikasne). Pa zašto onda na ta nasleđa i institucije primenjivati Berkove i Koukove kriterijume opreznosti i konzervativnosti? Zašto misliti da isti kriterijumi i iste posledice revolucije ustanova važe i u ovom drugom slučaju? Zar primeri iz Istočne Evrope i širom sveta ne svedoče suprotno?

Važno je da u reformi društva postoje “provereni uzori i modeli” (Berk), da reformatori ne pipaju u mraku gradeći neki novi socijalni eksperiment, već da oponašaju pristupe i rešenja koji su drugde već testirani. Da li naši reformatori imaju takve uzore i modele? Itekako (Od Britanije, Čilea i Novog Zelanda, do Istočne Evrope). Stoga onako formulisano “evolucionističko” gledište profesora Madžara o tranziciji nema nikakve veze sa Berkovim ili Hajekovim evolucionizmom, već možda jedino sa Hegelovim intelektualističkim diktumom “sve što je umno je stvarno, i sve što je stvarno je umno”, ili sa Štiglerovim mitom o dugotrajnosti pojedinih vladinih programa kao dokazu njihove navodne efikasnosti i “društvene opravdanosti”. S tog gledišta, bilo bi moguće i zagovarati oprezno i graduelističko ukidanje ropstva, jer je ono, eto, uspelo da pretraje kroz tolike vekove, dokazujući time svoju “umnost” ili “društvenu korisnost”, pa ne bi valjalo ukidati ga pre nego što izgradimo alternativne institucije. Ali, sve to je “evolucionizam” jedne vrlo opasne, antiliberalne vrste koji profesor Madžar, duboko verujem, ne želi da zastupa.

 Ivan Janković

Literatura:

• Ljubomir Madžar, “Enigme liberalizacije”, Prizma, oktobar 2003.
• Boris Begović, “Novi protekcionizam”, Prizma, juli 2003.
• Mart Lar, “Kako uspeva uspeh”, Ekonomist magazin, 14 novembar 2003.
• Edmund Berk, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, Filip Višnjić, Beograd 2001.