Carevo najnovije odelo

Rat u Iraku je pobedonosno završen. Iako su se neprijatelji Amerike, od fundamentalističkih režima na Srednjem Istoku, do zapadnih razočaranih komunista, očajnički nadali Sadamovom jačem otporu, irački teroristički režim se urušio za nekoliko dana. Suočen ne više sa ženama i decom, nemoćnim kurdskim ili šiitskim civilima, koje junački davi svojim bojnim otrovima, već sa najmoćnijom vojnom mašinerijom na svetu, režim Sadama Huseina je na sreću svojih sunarodnika bez ikakvih problema srušen u prah i pepeo.

Protivnici Sadamovog svrgavanja na Zapadu su se jako naljutili zbog toga. Posebno ih je iznervirala činjenica trijumfalnog dočeka savezničkih trupa na ulicama Bagdada i Basre. Osećanje očaja i izneverenosti je možda najbolji opis njihovog odnosa prema Sadamu i njegovim ubicama, posle savezničkog vojnog trijumfa. Utehu za svoj poraz nalaze u “nemoći da se pronađe Sadamovo oružje” kojom se trude da kompenzuju razočarenje zbog pada Sadama i novog američkog samopotvrđivanja. Rečita je kampanja protiv premijera Blera koga levičarsko javno mnenje krivi za smrt Dejvida Kelija, stručnjaka koji je BBC-ju poslužio kao izvor poluinformacija o tobožnjem odsustvu bilo kakvog opasnog oružja u Iraku. Sadam, pacifističko jagnjašce na meti zlih siledžija Buša i Blera! Cinizam i kolonijalni prezir koji prema narodima tipa Iračana gaje zapadni Sadamovi advokati, najbolje se vidi po njihovom odnosu prema sudbini samih Iračana pod Sadamom i bez njega. To pitanje za njih nije uopšte relevantno. Pretenduju da govore u ime iračkog naroda i običnih ljudi, a nikad se ne pitaju da li neko u Iraku (osim šačice Sadamovih ubica i pretorijanaca) kuka za samim Sadamom?

S druge strane, osećanje olakšanja je, bez obzira na sporadične pljačke i anarhiju koji su propratili smenu vlasti, i opasan teorizam islamističkih infiltratora koji je kasnije usledio, najbolji opis onoga što je ogromna većina ljudi u Iraku oseća svih ovih meseci. Nema više soba za mučenje, polja smrti, masovnih grobnica u koje je ubilački režim bacao svoje protivnike (najmanje 300.000 njih). U srednjoročnom periodu, moguće je očekivati značajan ekonomski progres, budući da je Irak zemlja vrlo bogata strateškim resursom nafte, i slobodna da uvede sistem slobodne trgovine i liberalnog kapitalizma koji će joj omogućiti da za relativno kratko vreme ostavi iza sebe veliki deo nasleđa Sadamove ere.

Teroristički napadi koji se ovih meseci dešavaju u Iraku, i čiji su predmet, osim američkih vojnika i iračkih građana, pre nekoliko meseci postali i birokrati UN, ne mogu suštinski mnogo da promene ovaj generalni pravac promena. Histerično nasilje islamističkih kamikaza pokazuje očajanje i nemoć Gospodara Terora na Bliskom istoku; vlada Sirije, Irana i raznih palestinskih grupa, kao i razbijenih ostatka BAS nomenklature u samom Iraku. Oni su svesni da sa slobodom Iraka trenutak istine kuca i na njihova vrata; moćan pozitivan primer slobodne i demokratske zemlje koji bi Irak mogao postati, priteraće Gospodare Terora uza zid, i izručiti ih zahtevima njihovih sopstvenih građana za slobodom i blagostanjem. Strah da bi Amerikanci mogli uspeti u Iraku je njihova noćna mora, jer od priče o Americi kao kolonizatoru, i njima samima kao navodnim zaštitnicima dostojanstva njihovog naroda neće ostati ništa. Svakom njihovom građaninu postaće jasno da su oni samo banda ubilačkih zlikovaca i cinika koji drže svoj narod u ropstvu, zaklanjajući se iza antiameričkih slogana koje su smislili evropski levičari.

Isti strah dominira evropskom diplomatijom i levičarskim intelektualnim krugovima. Otužni antiamerikanizam koji se kao zaraza poslednjih meseci širio sa političkih predikaonica dela Zapadne Evrope, izlivajući se na ulične proteste neokomunističkih i nacionalističih grupa, nije splasnuo posle kraha nada da će se Sadam ozbiljnije odupreti, i pokazati da su oni bili u pravu kad su tvrdili da u rat nije trebalo ni ulaziti. Sada su mnogi evropski političari i intelektualci okrenuli svoje nade ka delatnosti terorista koje su u međuvremenu vlade Sirije i Irana infiltrirale u Irak. Zadovoljno trljaju ruke, i čekaju da u “otporu gerilaca” bude pobijeno dovoljno Amerikanaca da bi se ovi povukli kući neobavljena posla, i tako dokazali znamenitu evropsku teoremu rešavanja kriza, koja glasi: sedi kući, i ne diraj u osinjak. I njihov glavni strah, kao i kod njihovih saveznika u Siriji, Iranu i Palestini, jeste da će Amerikanci zapravo uspeti; oni se dobro sećaju koliko su galamili na početku intervencije u Avganistanu i Iraku, tvrdeći da od toga neće biti ništa, i da je američka vojna strategija bezizgledna. Ali, bila je to galama slična zviždukanju pri prolasku pored groblja, kojom su “pacifisti” više hrabrili sebe nego što su obeshrabrivali protivnika. Amerikanci su ih brzo i neprijatno iznenadili, i na kraju su morali da tvrde da vojna pobeda i nije važna, jer je tobože od početka bila zagarantovana (iako su do juče tvrdili da je neće ni biti). Po istom obrascu se sada razvijaju katastrofički scenariji neuspeha rekonstrukcije Iraka; te raspašće se zemlja zbog regionalnih tenzija, te Šiiti i Suniti se ne podnose, te zašto nema još slobodnih izbora, te zašto bogatstva Iraka ne pređu u ruke Iračanima… Ali, sve te priče su opet malo više od onog ponoćnog grobljanskog zviždukanja uplašenog ciničnog “pacifiste”; zapadni intelektualni pokrovitelji terorista su svesni da kad Amerikanci nešto počnu da rade, oni onda to obično i dovrše.

Dirljiva je briga za “dostojanstvo iračkog naroda” koju ovih dana kritičari američke politike na Zapadu ispoljavaju. Ipak, ostaje nejasno gde je bila ta briga dok je irački narod bio pod čizmom jednog od najkrvavijih i najzločinačkijih režima na svetu sve ove godine. Da li to znači da je život pod Sadmom bio dostojanstven?

A najdirljivija je briga za budućnost UN; organizacije koja je autorizovala desetine genocidnih kampanja širom sveta, iako je bila osnovana sa ciljem da “štiti ljudska prava”. Bušov “unilateralizam” ugrožava miroljubiv svetski poredak i centralno mesto UN u njemu, to je refren koji se kao sa pokvarene ploče vrti po medijskim komentarima i brifinzima raznih političara. Jedan beogradski novinar je čak tvrdio u Politici kako su UN imale decenijama autoritet, dok on nije zahvaljujući osionom Teksašaninu “korodirao”. A je li? Ja sam taman mislio da je taj autoritet “korodirao” nešto ranije, recimo sa aminovanjem stravičnog genocida u Srebrenici. Ili možda još ranije, sa aminovanjem poluvekovnog okrutnog ropstva u kojem je pola veka živelo pola Evrope? Pitajte Poljake i Mađare šta oni misle o moralnom “autoritetu” UN. Ili, možda, mislio sam, da taj autoritet nikad nije ni postojao, osim u glavama Titovih profesora kojima je bilo jako lepo na hladnoratovskoj klackalici (na Korčuli ili u Dubrovniku). A da se zapitamo možda – kako li je bilo sužnjima u Gulagu? Ko li je štitio njihova ljudska prava? “Moralni autoritet” organizacije u kojoj su njihovi dželati imali pravo veta? Današnji “demokratski levičari” silno ljube Ujedinjene nacije. Pitam se – koliko su ih tek ljubili Štazi i Sekuritatea?

Politika gospodina Buša predstavlja konačni povratak morala i odgovornosti u međunarodne odnose. To koliko je brojna grupa koja galami zbog “ataka na UN” i “okupacije Iraka”, svedoči samo o tome koliko su licemerje i i intelektualna korumpiranost raširene pojave. Ta epidemija agresivnog levičarskog antiamerikanizma koja se širi (zajedno sa “antiglobalizmom”) poput intelektualne kuge, samo je ograničen i farsični recidiv antivijetnamske histerije iz 60-ih i 70-ih. Galama levičarskih novinara i komentatora koji su svojevremeno slavili komunsitičke teroriste i prećutkivali njihove genocidne zločine a osuđivali američku vladu zbog pomoći legitimnim vlastima Vijetnama u odbrani od komunističke invazije, može se nazreti i u današnjim prenemaganjima o američkoj “unilateralnosti” i belicizmu. Tobožnja zabrinutost za “međunarodno pravo” i “ravnotežu moći” manje odslikava veru u međunarodnu vladavinu prava, a više nelagodu što je liberalno-kapitalistička Amerika, a ne komunstička Kina ili Rusija Cara Vladimira, vodeća svetska sila. To je direktan proizvod stare antikapitalističke kulture, antiamerikanizma kao njene konstante i pacifizma kao propagandnog oružja u zaštiti tiranije i totalitarizma.

Gospodin Buš je konačno preboleo dečiju bolest zapadne politike XX veka; jeftino nasedanje na antikolonijalnu frazeologiju, i običaj da levičarske fanatike i trećesvetske ubice koje prepodne kolju, a popodne čitaju Remboa ili pišu humanističke traktate, smatrate sebi ravnima, i delom “međunarodnog poretka”. Gospodin Buš govori jednostavnim jezikom, jezikom kulture neiskvarene moralnim relativizmom; za njega je istina istina, zločin zločin, a sloboda sloboda. I ne pada mu na pamet da se izvinjava “UN” (šta su to UN, možda francuska ili sirijska vlada?) zbog toga što je učinio stvar koja je iračkom narodu donela slobodu. U toj stvari, on ne liči nimalo na svog oca, političkog cinika, nihilistu i eksponenta zavereničkih lobi-grupa bez principa i uverenja, već na svog pravog duhovnog i političkog oca – Ronalda Regana. Najvećeg američkog predsednika u XX veku, koji je veri u slobodu pojedinca – centralnoj vrednosti zapadne civilizacije – vratio sjaj načela i vrhovne moralne osovine vođenja politike.

Nema mnogo nade za stvar onih koji veruju da će antikolonijalnom retorikom pokvariti američki uspeh u Iraku. Protiv njih je i logika i istorijsko iskustvo. Kako izgleda američka okupacija – treba pogledati Nemačku i Japan. Na njihovom umivenom, prosvećenom i bogatom licu ne zrcali samo hrabrost, marljivost i kultura njihovog naroda, koji je uspeo da se izbori sa totalitarnom prošlošću, već ništa manje i odlučnost i pomoć američkih okupatora, bez kojiih bi sve to išlo mnogo teže, sporije, ako već ne bi bilo onemogućeno.

Ali, da se ne zavaravamo, znaju dobro profesionalni mrzitelji Amerike da će irački narod dramatično napredovati pod američkom okupacijom. Slavoj Žižek je skoro napisao: “Obični će Iračani ipak profitirati padom Sadamova režima; u pogledu životnomg standarda, religijskih i drugih sloboda”. Ovo u osnovi neće sporiti ni većina njegovih istomišlljenika. Nisu oni zabrinuti za irački narod, niti za bilo koju drugu ugroženu ili potlačenu grupu. Oni brinu za budućnost svojih iluzija, kojima širenje slobode na Bliskom Istoku najozbiljnije preti. Oni znaju da za njihove mračne, mizantropske, relativističke propovedi protiv globalizacije ima sve manje mesta u svetu u kome se ljudi oslobađaju straha, bede i nepoznavanja drugih kultura, kao što sve manje mesta ima za vradžbine u svetu u kome ljudima postaje sve dostupnija klasična medicina. I oni znaju, zajedno sa političarima koji ohrabruju ostatke tribalizma i straha u trećem svetu, da je sve bliži dan kada će većina ljudi u zemljama poput Iraka prozreti antiamerikanizam kao šifru zaostalosti i zaklon zločina i tiranije, i umesto da se divi šarenim i zavodljivim odorama bajatih teorijskih ulepšavanja neotribalističkog ništavila, poput onog Andersenovog dečaka konačno uprti prstom u njih i reći – car je go.

Ivan Janković