Balkan i Evropa
Politička situacija u Srbiji danas zahteva sasvim novi pristup u analizi balkanskih prilika. Pogrešno je gledati na Balkan kao na homogenu celinu. Stereotip o ukletom prostoru, bazi nasilja, stalno posezanje za teritorijom sprečava izoštravanje slike o Balkanu. Da bi se to postiglo potrebno je, pre svega, proučiti svaki narod posebno i videti šta su mu konstante, kakav mu je odnos prema evropskoj orjentaciji i da li za to ima stvarni potencijal.
Ono što Balkan danas ujedinjuje jeste užasno siromaštvo, posebno južni deo Balkana. Mislim pre svega na Bosnu, Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i Kosovo. To siromaštvo i odsustvo demokratske tradicije i odgovornosti sprečava suštinsku demokratizaciju. Svodi je samo na formu bez ikakvog sadržaja. Unifikacija Evrope povećava distancu sa Balkanom jer su njeni sve viši standardi takoreći nedostižni za Balkan. Reklo bi se da nema suštinske prosvećenosti neophodne za prihvatanje evropskih standarda. Zahtevi koji su postavljeni pred ova društva (tržište i vladavina oprava, pre svega) uvode ih u dalju radikalizaciju, zbog nesposobnosti za stvarnom modernizacijom. Stoga, kako kaze Brezinski, za sustinski preobrazaj ovih drustava potrebno je “istorijjsko strpljenje”.
Medjutim, tranzicija i na tako osiromašenom Balkanu nije svugde ista. Ratovi koji su vodjeni u poslednjoj deceniji XX veka stavljaju Srbiju u epicentar jer svojim otporom promenama drži ceo region kao taoca. Radikalizacija Srbije je neminovan rezultat ratne politike i otpora suočavanju. To Srbiju kao društvo uvodi u proces rearhaizacije. Dovode se u pitanje neka ostvarenja kao što je laička država, povećava se uloga crkve i vojske.
Medjunarodna zajednica je doprinela iluziji da je Srbija ravnopravna u regionu i prema Evropi. Po mojem dubokom uverenju bez raščišćavanja iskustva prve i druge Jugoslavije, te onog sto se desilo tokom poslednje decenije, nije moguće u Srbiji projektovati razumnu orjentaciju. Jer, ukoliko se ne pokrenu stvarne reforme, a malo je verovatno da hoće, Srbi će to kompenzovati vraćanjem na teritorije koje su navodno “izgubili”. Akademik Veselin Djuretic u intervjuu ovih dana kaže “da li je moguće da Albanci i Hrvati veruju da će Srbi odustati tek tako od povratka na svoje”.
Ono što je zajedničko Balkanu jesu ti virulentni etnički nacionalizmi koji balkanska društva drže zaučaurenim, ksenofobičnim. Znači nacionalizam, koji stalno dobija nove forme, bitno je merilo za evoluciju Balkana. Nacionalizam ne samo da je zajednička karaktersitika balkanskih društava, već je i njihova konstanta.
Kada je Srbija u pitanju, ona je uvek bila u latentnom sukobu sa Evropom, čini se više nego ikada pre. Taj otpor prema svetu uopšte, posebno onom koji nas pomaže, ide u dva pravca: da Evropa treba da nas pomaže ali da smo mi ti koji to ocenjujemo i šta ona treba da uradi. Ubistvo premijera orana Djinjdjića je tačka kristalizacije za Srbiju, odnosno njenog odnosa prema reformama. Zoran Djinjdjic jeste bio simbol iskoraka i reformskog zahvata.. Danas Vojislav Koštunica u svojoj predizbornoj kampanji govori o reformi i donošenju novih zakona upravo onih koje njegova partija sprečavala prošle godine. O kakvoj reformi on govori kada je zbog toga ubijen Zoran Djinjdjić. Sve dok se ne razjasne razlozi njegovog ubistva Srbija ne može napred.
Osim toga, elita Srbije uporno gradi svoju poziciju na potencijalnom sukobu Evrope i Amerike i svom neupitnom geostrateškom značaju. Nesposobnost Srbije da se suoči sa sobom dovodi do apatije, ali i racionalizacije, pa tako u nekim krugovima, posebno akademije, već se čuju glasovi da Jugoslaviju nije trebalo rušiti, a spomenuti Djuretič, istoričar, smatra da je “jugoslovenska opcija izlaz za sve narode bivše Jugoslavije”.
Pomoć Evrope u ovom momentu bila bi, pre svega, u ozbiljnoj proceni realnog stanja, odiustajanja od imaginarne i poželjne slike na osnovu kojih pravi svoju strategiju. SAD i EU su dobnele mir Balkanu ali to nije dovoljno da bi se Balkan stvarno približio Evropi.
Da bi mediji i kultura imali svoj sustinski deo u promicanju novog Balkana neoophodno je negovati intelektualne slobode, rasprave o svim ključnim pitanjima i istraživanja. U tom smislu pomogle bi unutrašnje snage, doduše veoma slabe, koje bi iznutra promovisale vrednosti koje su, za sada, samo nametane spolja. Haški tribunal će sigurno biti nezaobilazan u svim promišljanjima budućnosti, posebno u Srbiji. Saznanja koja se kumuliraju u Hagu već su ogroman teret za srbijansko društvo, neka vrsta ogledala koje se negira, zaobilazi. Uprkos neoborivim dokazima, na delu je svojevrsna reinterpretacija koja relativizuje i deetnifikuje zločine, stavlja ih širi kontekst, krivica se svaljuje na komuniste i sl. Medjutim, Srbija ne može graditi svoju budućnost na lažima. U tom smislu mediji koji su deo te šire slike Srbije i koji reflektuju sve njen probleme i zablude, nisu u stanju da u ovom momentu igraju tako važnu i nezaobilaznu ulogu kao što bi trebalo. Većina medija u Srbiji su takoreći bilteni raznih interesnih grupa, uglavnom antihaški nastrojeni.
Tek profesionalni i budućnosti okrenuti mediji stvoriće potrebne uslove za kreativnost tako neophodnu regionu. To važi i za kulturu. Sve dok se prećutkuje stvarnost neće biti prave umetnosti koja može biti ključna u izgradnji poverenja, može pomerati tako tvrde granice u svesti svakog od balkanskih naroda. Balkanski narodi imaju šansu ali samo pod uslovom da ih Evropa razume kako pojedinačno, tako i kao region koji tek treba da se dokaže. Jugoslavija je bila liberalni koncept koji je unapredio narode bivše Jugoslavije, ali u jednom totalitarnom obrazcu. Svi ti narodi su još uvek u istom obrazcu, samo su promenili predznak od komunističkog ka nacionalističkom. Balkanski nacionalizmi su ksenofobični, netolerantni prema razlikama i ,stoga, nezainterosovani da dublju društvenu analizu koja bi pomogla razumevanju rata i izvorišta ratne politike Srbije koja je odredila i sadašnje stanje.
Sonja Biserko
