Prolegomena za svaku buduću Demokratsku stranku
Izbori koji su za nama predstavljaju simboličku prekretnicu u postmiloševićevskoj eri. Iako u pogledu faktičke politike i pravca daljih promena teško da može biti velikih preokreta, svakako da je jedan period novije srpske istorije već završen.Ako ćemo pravo, on je bio završen 12. marta 2003. Ubistvom Zorana Đinđića uklonjen je centralni oslonac politike uspravnih leđa, pristajanja na odgovornost i demokratskog elitizma. Zoran Đinđić je predstavljao čoveka izuzetnih moralnih i intelektualnih kvaliteta čiji su standardi prevazilazili ne samo uski vidokrug srpske političke palanke, već i mnogih političara u svetu, zarobljenih u birokratski i uprosečeni šablon ponašanja.On je bio jedini političar na srpskoj sceni koji je postavljao više i zahtevnije standarde od onih na koje je narod bio spreman, i jedini političar koji je od svog elitističkog shvatanja politike načinio vlastiti imidž. Nikad nije podilazio primitivizmu, strahu od promena, zavisti i dezorijentisanosti naroda zatvorenog u jednodecenijski karantin, niti se trudio da se budalama i neznalicama dopadne. Preuzimanje rizičnih i nepopularnih poteza i donošenje teških odluka bili su njegov zaštitni znak i najveća lična i politička vrednost. Spremnost da se kaže istina i obeshrabre nerealna očekivanja i populističke obmane predstavljala je najistinskiji legat njegovog načina mišljenja i vođenja politike. Da je tome tako, najbolje svedoči upravo činjenica da je Đinđić svoj politički PR gradio na slici hirurga koji pacijentu saopštava lošu vest da je bolestan i da mora da se operiše, a ne na slici dobrodušnog političkog izbavitelja koji laska i podilazi narodu, govoreći mu kako je divan i krasan, a da su za njegove nevolje krivi svi drugi.Đinđić je završio onako kako su u ovoj zemlji završavali mnogi koji su pokušavali da postave više ciljne kote od onih koje je htela i razumela većina, i koji su verovali da biologija, geografija i istorija nisu sudbina. Bez obzira na to što njegovo shvatanje demokratske politike kao korektiva posledica poretka individualne slobode nije mnogo srećno (jer skriva veru u državni intervencionizam), mora mu se i kao političkom protivniku priznati njegova intelektualna hrabrost, poštenje i prosvećenost po kojima na našoj političkoj sceni nije imao premca.
Teža stvar od fizičkog gubitka Zorana Đinđića po srpsku politiku jeste sumrak njegove političke ideje. Pod njegovom političkom idejom ne podrazumevamo prevashodno ono što se definiše kao politički program ili agenda u užem smislu reči (što je u njegovom slučaju, s naše tačke gledišta na više načina bilo sporno, već stil vođenja politike, intelektualne, moralne i ljudske vrednosti koje je on oličavao.
Od wunderkinda koga konkurenti mrze ne zato što je popularniji, već zato što je bolji i za modernu evropsku politiku sposobniji, i koji nije fiksiran za svoju ulogu kao političkog apsoluta, već kao dela jednog procesa koji će mu obezbediti mesto u istoriji, vratili smo se ovih meseci veliki korak nazad, ka umišljenim demagozima koji umesto autentičnog liderstva, promovišu podilaženje gluposti i popularnim besmislicama javnog mnenja kao najvišu političku i "državničku" mudrost. Vratili smo se u staru žabokrečinu filistarskog moralisanja i seljačkog populizma. To se ne vidi samo po ofanzivi bloka stranaka na čelu sa DSS, SRS i G17 plus, koje su dobro prošle na ovim izborima (a koje su se već zacenile od raznih populističkih i etatističkih obećanja sve brojnijim grupama "od vlasti zaboravljenih" i "tranzicijom oštećenih"), već i po transformaciji same Demokratske stranke posle Đinđićeve smrti.
Demokratska stranka odbacuje ofanzivni, beskompromisni identitet stranke koja predvodi, i postavlja standarde, i vraća se identitetu koji je bio njen zaštitni znak pod Mićunovićem — skupu "moralnih" i pametnih pojedinaca koji vešto slede srednju liniju i imaju fantastičan talenat da se nikom ne zamere i ništa kontroverzno ne urade ili kažu. Sam Boris Tadić najbolje je opisao tu transformaciju, marginalizujući Čedomira Jovanovića, Božidara Đelića i druge, i proklamujući "povratak Demokratske stranke njenim korenima" kao njen glavni adut pred poslednje parlamentarne izbore. Koji su to koreni, i kada su oni napušteni? Da li možda tokom devetogodišnjeg Đinđićevog predsednikovanja tom strankom? Ili tokom njegove i Čedine dvogodišnje "saradnje sa mafijom i sumnjivim biznismenima", čime je ukaljano časno i blagočestivo ime ovog rafiniranog debatnog kluba iz zlatnih vremena distanciranja od Deposa, i "trećeg puta" između Miloševića i opozicije? Ili možda "kršenjem ljudskih prava" tokom vanrednog stanja? Nema nikakvog odgovora. Kako na pitanje kad se taj fatalni čin napuštanja "korena" Demokratske stranke dogodio, niti u čemu se on tačno sastojao. Samo jedna "elastična", višesmislena aluzija za koju se pretpostavlja da će prosečan birač, impregniran kampanjom "nezavisnih" medija o "lopovskoj vlasti" dobro dočekati kao čin pokajanja zbog svih pomenutih stvari. Falilo je samo ritualno samokaštigovanje zbog ponašanja Zorana Đinđića kao vođe Surčinskog klana, pa da hod niz dlaku javnosti koju obrazuju mafijaške novine i preovlađujuće tročetvrtinsko intelektualno javno mnenje, bude potpun i zadovoljavajući. Evo, mi smo priznali svoje greške, odstranjujemo svoje najbolje ljude samo zato što je neki sitni politikant, udružen sa stoprocentno nezavisnim medijima, upro prstom na njih kao na "lopove" ili sumnjive likove. Takva taktika posipanja pepelom i svilenog gajtana za svakog na koga ukaže čaršijska bulumenta kao na tobožnjeg smutljivca, predstavljena kao pokazivanje senzibilnog "demokratskog karaktera" partije, može da izazove, i izaziva, samo podsmeh i prezir kako političkih protivnika, tako još više i birača.
Koji je moralni profil ljudi koji npr. Čedomira Jovanovića kao najboljeg i najsposobnijeg političara među sobom šalju u političku penziju sa 30-ak godina, samo zato što ga opozicija i njene novine i intelektualci žigošu kao sumnjivog? Najžalosnije je što ti ljudi ne vide da ništa neće dobiti ovim ritualnim žrtvovanjem čaršiji Čedomira Jovanovića. Kao što nije pomoglo (naprotiv) ritualno žrtvovanje Bebe Popovića, Marije Rašete-Vukosavljević ili pristajanje da se ni prstom ne mrdne dok guverner Kori Udovički prolazi kroz javni linč i biva pozivana na moralna načela od onih koji su ta ista načela uvek tražili kod drugih, nikad od sebe.
Bolji i prosvećeniji deo Srbije oduvek je bio baza Demokratske stranke. Bolji i prosvećeniji deo Srbije neće progutati ova ritualna čerečenja kao dokaz moralnog pročišćenja stranke, već kao dokaz moralnog kukavičluka i povlačenja pred primitivizmom i beskrupuloznošću — nešto što Zoran Đinđić nikada ne bi prihvatio kao opravdanje politike. Ali, niko ga verovatno ne bi ni pitao, budući da je on sam najviše doprineo stvaranju imidža DS‑a u javnosti koji je po Tadiću i njegovim istomišljenicima sada glavni problem. Niti on, niti kukavice i beskičmenjaci među DS‑u naklonjenim nezavisnim čaršijskim ljudima, koji sada pozdravljaju "čišćenje stranke" ne usuđuju se da priznaju da je zapravo reč o pokušaju "čišćenja" stranke od nasleđa politike Zorana Đinđića. Kad bi to javno priznali, zavredeli bi poštovanje. Ovako su niko i ništa. I on i oni.
Isti ljudi, iste novine, isti intelektualci, isti ili slični finasnijski lobiji, ista zaparložena, mrzovoljna i osim o Đinđićevim vezama sa kriminalom inače neobaveštena svest i savest, koji su dve godine, dan za danom, ponavljali laži o Zoranu Đinđiću kao bosu mafije, izrodu, izdajniku, diktatoru, uništitelju srpske privrede itd, samo sledeći ideološku matricu Miloševićevog gebelsovskog propagandnog obrasca, sada ponavljaju iste ili slične laži o Čedomiru Jovanoviću. A "reformisti" u DS‑u i oko njega terciraju, klimaju glavom i paze da ne zaostanu za Koštunicom i Labusom u žigosanju "negativnih pojava" u DS‑u.
A sve to može da prođe, samo zato što Demokratsku stranku počinju da vode ljudi koje karakteriše najčistiji oportunizam, moralno beskičmenještvo u politici, i strategija stavljanja glave na panj kao nečeg što će im popraviti rejting.
Ne zna se šta je gore: to što oni ne vide da konstantan napad, u proteklih dve godine, na Čedomira Jovanovića zapravo znači napad na Zorana Đinđića, i pokušaj da se mufljuski, na mala vrata, redefinišu poslednje tri godine i pokaže da su svi Đinđićevi kritičari i neprijatelji sve veme zapravo bili u pravu, i da je, kako reče jedan od tih poštenjačina i humanista, jedina šteta od Đinđićeve smrti otprilike to što se neće pojaviti na sudu zbog svojih kriminalnih radnji; ili je strašnije to što oni sve ovo znaju, ali svejedno pristaju na čitavu igru jer veruju da u njoj mogu politički profitirati, pokupiti zrnce vlasti u stranci ili u državi. Tadićeva uporna priča o "povratku korenima" i ponovnom okupljanju demokratskih snaga je zapravo direktna kritika Đinđićevog načina vođenja DS‑a, eliminisanja Mićunovića devedesetih iz DS‑a, i pretvaranja stranke u "političko preduzeće" umesto debatnog kluba. Da su zaista hteli da pred izbore okupe demokratske snage, kako tvrdi Tadić, ne bi pola njih ostalo van parlamenta. Da su zaista hteli da okupe demokratske snage, zar bi delom "demokratskog reformskog bloka" Tadić nazivao i one koji su sve uradili da reforme stanu, one koji su rušili reformsku Vladu, one koji su bili protiv demokratskih i reformskih zakona, one koji su tvrdili da je Đinđić livkvidiran u kriminalnom obračunu? Koga i šta su DSS, SPO i NS, reformisali ili učinili demokratičnijim nego što je to bilo!? Sa koje strane sanitarnog kordona, kojim DSS preti njegovoj stranci, će stati Boris Tadić? Koliko će ljudi iz DS‑a uopšte dobiti dozvolu od novih sanitarnih vlasti da pređu demarkacionu liniju koja deli lopove od patriota. Ko je sledeći "kompromitovani"!?
Setimo, se, kakvi su bili efekti žrtvovanja ministarke Vukosavljević. To žrtvovanje je trebalo da pruži mogućnost političke trgovine sa Orlićem i njegovima oko opstanka Vlade. Ali, pomenuti moralisti iz SDP‑a, uključujući i Natašu Milojević koja je glasala iz Prokuplja za opoziv guvernera NBS, su već imali dil sa G‑17 plus i uopšte im nije bila namera da svojim ucenjivanjem nešto "poprave" u radu Vlade ili Skupštine, već da postave niz uslova koji neće biti ispunjeni, da bi time opravdali svoju koaliciju sa radikalima i SPS-om zarad obaranja Vlade. To je Labus javno priznao nekoliko dana posle raspisivanja izbora. I za pomenutu "konstruktivnu ulogu" oni su nagrađeni od G‑17 plus mestima na poslaničkoj listi.
Šta su ispali oni koji su žrtvovali gospođu Vukosavljević, u svetlu ove dvostruke igre? Osim moralnih nula, ispali su i prilični politički magarci. Ispalo je da bi ih isto čekalo i da nisu žrtvovali svoje ljude. Koja je konsekvenca pogrešnih političkih procena u demokratskom svetu? Napuštanje položaja. Koja je konsekvenca ovih katastrofalnih političkih procena po vrh DS bila? Nikakva, naprotiv — krenuli su dalje u seču "knezova". Ili je možda Jovanovićeva ideja bila da se krene sa tom sečom? I ko je odgovoran za smenu gospođe Vukosavljević? Neće biti da je časna pionirska reč Mlađana Dinkića dovoljan razlog da neko bude smenjen.
Bivša ministarka je u jednom svom intervjuu izjavila (a premijer Živković nije demantovao) da se ta famozna optužba o konfliktu interesa u vezi njene privatne firme (zbog koje je i smenjena) pojavila više meseci pre smene, i da je tada premijer prihvatio objašnjenje koje mu je ministarka dala u vezi toga, ne smatrajući da je reč o konfliktu interesa. Šest meseci kasnije, on se ponovo setio te priče, s tim što ovaj put više nije verovao svom ministru, već Mlađanu Dinkiću, prepoštenom kreatoru istinitih afera, nezainteresovanom za njihove političke implikacije. Teško je i pretpostaviti kakve političke analfabete ili moralni dibidusi moraju da budu ljudi u DS‑u, pa da zadrže samopoštovanje i volju za bavljenje politikom posle Dinkićeve trijumfalne objave, dan pošto su raspisani izbori, da je njihova i njegova aferaška taktika uspela, i da je Vlada morala da raspiše izbore upravo zbog ovih "afera".
Niko nije verovao Dinkiću i njegovima, svi su znali, opozicija, javno mnenje, intelektualci, da je reč o montiranim smicalicama da se okleveće i oblati Vlada, ne bi li se pogoršao njen položaj i iznudili izbori, ali su svi tu klevetničku kampanju podržavali, pospešivali i davali joj publicitet, jer su želeli da što pre vide leđa toj Vladi, svako iz svojih sitnosopstveničkih interesa. Jedino su ljudi u DS to ozbiljno shvatili, i povukli onakve političke konsekvence iz Dinkićevih klevetničkih optužbi, kakve je on i želeo da budu povučene.
Na kraju, moralni senzibilitet novog vođstva DS‑a je toliko verodostojan da su tri godine delili vlast i stranačko vođstvo sa Čedomirom Jovanovićem, da bi nešto sporno u njemu uspeli da pronađu tek mesec dana pred izbore. Toliko o šansama da politička likvidacija Čedomira Jovanovića kod bilo kog, barem prosečno inteligentnog birača, prođe kao nekakvo moralno pročišćenje. Jer, protivnici već kreću korak dalje: dobro, sklonili ste Čedu, to je minimum, krajnje je vreme i bilo, ajde sada da se odreknete svih elemenata Đinđićevog političkog nasleđa, da lepo priznate da smo sve vreme mi bili u pravu kad smo vas preko nezavisnih Nacionala, Identiteta i B‑92, optuživali za saradnju sa kriminalom i pljačku, i da se svi lepo vratimo u brlog od pre 12. marta, a vi postanete ponovo saradnici Surčinskog klana i dežurne mete za pljuvanje. To je jedini efekat novog "prestrojavanja u hodu" Demokratske stranke. Kriminalizovanje Đinđićevog nasleđa, uz potencijalno svođenje same stranke na ono što je bila u srpskom Parlamentu 1990. godine — bezopasni ukras. Hoće li Tadić u te svrhe naći opravdanje za lošiji izborni rezultat 2003. nego što ga je Điniđić imao 1993. posle odstranjivanja Mićunovića iz DS‑a?
Zapanjujući je i način sprovođenja ovog političko — lešinarskog poduhvata koji za cilj ima simboličko preoravanje političke zaostavštine pokojnog Zorana Đinđića. Takođe je zapanjujuća sličnost između matrice kojom je na živog Đinđića krenuo Slobodan Vuksanović, sa matricom uz pomoć koje je Boris Tadić krenuo 2003. na Đinđića mrtvog. U prvom slučaju Slobodan Vuksanović u vreme NATO napada na Srbiju uz obilnu logističku podršku ljudi koji su van DS‑a pokušava da preuzme stranku, što mu u odsustvu Đinđića i prisustvu NATO aviona i uspeva za kratko. U svrhe eliminisanja Đinđića iz DS‑a Vuksanović pristaje na igru tadašnjeg Miloševićevog režima, čije bi krajnje ishodište bilo proglašenje Zorana Đinđića za nacionalnog izdajnika, amoralnu ličnost sklonu kriminogenom ponašanju i špijuna, Vuksanović računajući na to da se Đinđić neće vratiti u Srbiju okuplja lobi unutrar DS‑a koji je imao za cilj smenu predsednika ove partije. Režim i SPO su trljali ruke, s pravom verujući da ta operacija može da vodi samo smanjivanju cene DS‑u na srpskom političkom tržištu. Na žalost svih njih, posle povratka Đinđića u Srbiju plan je propao što je rezultiralo porazu Vuksanovića na unutarpartijskim izborima.
U drugom slučaju Boris Tadić posle Đinđićeve smrti uz obilnu logističku podršku ljudi koji su van DS‑a pokušava da preuzme stranku. U te svrhe Tadić pristaje na igru sadašnjih Miloševićevih recidiva čije bi krajnje ishodište bilo proglašenje mrtvog Đinđića za nacionalnog izdajnika, amoralnu ličnost sklonu kriminogenom ponašanju. On to neće reći javno, ali će uraditi. Tadić u svrhu mogućeg zauzimanja čelnog mesta na čelu DS‑a pravi lobi u stranci, samo što se ovaj put Đinđić neće vratiti. Zato bi se po Tadiću valjalo otarasiti Jovanovića kao jedinog jasnog i doslednog sledbenika Đinđićeve politike u DS danas.
Boris Tadić i Slobodan Vuksanović izlazili su pri tom u javnost sa istim optužbama na račun Demokratske stranke. Slobodan Vuksanović je tvrdio da je DS kriminogen, Boris Tadić je takođe na drugi način, i možda još opasnije, poslao sličnu implicitnu poruku. Razjurio je (uz neslavnu pomoć Zorana Živkovića) celu prvu ligu Đinđićevih najbližih saradnika (Jovanović, Đelić, Popović…) i promovisao sebe i svoje saradnike i pomoćnike u ovom prljavom poslu za "pravu" i pokajanu Demokratsku stranku koja se vraća korenima.
Tadić je naravno u pravu kad tvrdi da je ova njegova težnja zapravo povratak korenima DS, s tim što on te korene vidi u fazi kada je strankom, sticajem okolnosti, upravljao Dragoljub Mićunović. Te iste "korene" hteo je da "obnovi" i Vuksanović. Ti koreni se svode na to da se DS pretvori u političku amebu koja menja oblik u dodiru sa ostalim organizmima. Ta sluzava masa nazvana "očišćena Demokratska stranka" treba da predstavlja jedino alibi za nesposobnost i bezidejnost, i šifru za utapanje u savršeni nihilizam i političku i ljudsku beznačajnost srpske političke scene. Ni prosvećeni debatni klubovi, ni klubovi poštenjačina od zanata
Prolegomena za svaku buduću Demokratsku stranku, nisu više nikom potrebni, a najmanje tranzicijskoj Srbiji. Srbiji treba jaka Demokratska stranka koja može da dovrši ono što je Đinđić započeo, da snažno ide protiv struje i onde gde se Đinđić nije usuđivao (brza likvidacija propalih giganata, kresanje javne potrošnje, dalja spoljnotrgovinska liberlizacija, lustracija u sudstvu), a ne limeni petao na krovu koji se okreće onako kako duvaju ustajali vetrovi iz DSS‑a i G17 plus. Pa makar to značilo da se ide u opoziciju. Na kraju, zaista kao kletva deluju reči Ivice Dačića izrečene u predizbornoj kampanji da se u zgradi novootvorenog specijalnog suda neće suditi onom kome je namenjeno nego onom kome je suđeno!
Tadiću, hoćeš li u porotu? Dačić se već kandidovao za sudiju!
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu časopisa Nova srpska politička misao.
