Slaviša Tasić

Prvo što bi iz ove kri­ze tre­ba­lo da nau­či­mo je koli­ko malo zna­mo o mogu­ćim posle­di­ca­ma regu­la­tor­nih mera. Ne zato što su regu­la­to­ri nekom­pe­tent­ni ili zato što su poli­ti­ča­ri sebič­ni, nego zato što su eko­nom­ske inter­ak­ci­je slo­že­ne do te mere da niko ne može zna­ti šta će se iz čega izro­di­ti. Lek za to je deho­mo­ge­ni­za­ci­ja trži­šnog pona­ša­nja – pusti­ti fir­me, ban­ke i poje­din­ce da sami sebe regu­li­šu da bi opsta­li na trži­štu. Tako se dobra poslov­na prak­sa izdva­ja, a loša nesta­je. Nasu­prot tome, regu­la­ci­ja homo­ge­ni­zu­je pona­ša­nje – kada se neka prak­sa uspo­sta­vi cen­tra­li­zo­va­nom regu­la­ci­jom, mogu­ća gre­ška se name­će svi­ma. Regu­la­ci­ja spre­ča­va tak­mi­če­nje poslov­nih praksi.