Ka svetu radnika-kapitalista

Svet bi odista bio bolje mesto kada bi svaki radnik istovremeno bio i vlasnik kapitala. Radnici bi imali koristi od dugoročnog povećanja vrednosti sredstava i više bi ih se ticala efikasnost ekonomije. Njihovi bi se interesi u većoj meri slagali sa interesima onih koji upravljaju ovim sredstvima i koji ih kontrolišu, bilo bi manje nejednakosti u bogatstvu, a više bi se vrednovala snažna svojinska prava i vladavina prava. Radnici bi, iznad svega, pronašli novu dimenziju slobode i dostojanstva u svom životu.

Karl Marks je bio u pravu kada je tvrdio da bi se mnogi radnici osećali otuđenim od društva ukoliko bi jedina mogućnost koju imaju bila da svoj rad prodaju na tržištu. On je, međutim, užasno grešio kada je verovao da bi kolektivno vlasništvo nad svojinom radnicima pružilo osećaj sigurnosti i kontrole nad sopstvenim životima. Osloboditi radnike ne znači ništa drugo do dati im, u kontekstu slobodne tržišne ekonomije, veću mogućnost individualnog vlasništva nad kapitalom.

Kriza penzionog sistema svetskih razmera stvorila je značajnu mogućnost da se radnici osnaže bez pribegavanja eksproprijacijama i nasilnim revolucijama. U mnogom su zemljama radnici već primorani da daju doprinos od 10 do 30 procenata svojih plata za penzione sisteme tipa pay-as-you-go. Transformacija ovih slabo alimentiranih sistema u sisteme u kojima se bogatstvo akumulira na individualnim računima mogla bi stvoriti novu paradigmu, svet radnika-kapitalista.

Upravo to je bilo naša ideja vodilja kada smo, pre 20 godina, u potpunosti privatizovali čileanski penzioni fond. Suštinu ove reforme objasnio sam u propratnom radu, pod naslovom “Više moći radnicima: Privatizacija socijalnog osiguranja u Čileu” (Cato letter no.10. 1996; vidi prevod na Katalaksiji). Čileanska reforma je u potpunosti zamenila državni pay-as-you-go sistem, penzijskim štednim računima koji se poseduju individualno i kojima upravlja privatni sektor.

Važno je uočiti da je privatizacija penzijskog sistema u Čileu uvedena u okviru usklađenog paketa radikalnih tržišnih reformi pošto se smatralo da je istovremena implementacija ovih promena predstavljala najbolji način da se poveća ekonomski rast kao i da se izvuče maksimum koristi od svake reforme pojedinačno. To je dovelo do toga da se stopa rasta čileanske ekomonije, za nešto više od 10 godina, udvostručila u odnosu na svoj prethodni nivo i dostigla 7% godišnje. ((Čileanska ekonomija je, po mišljenju ekonomiste Klausa Šmit-Hebela (Klaus Schmidt-Hebbel) doživela povećanje stope rasta sa 3,7 % godišnje, koliko je iznosila u periodu od 1961. do 1974. godine, na 7,1 % godišnje u periodu od 1990. do 1997.godine. 9% tog dodatnog porasta od 3,4 % godišnje ili četvrtina totalnog doprinosa nastala je zahvaljujući reformi penzije. Od ukupnog povećanja stope štednje od 12,2 % koja deli ova dva perioda, reforma penzije doprinela je 3,8 %, a to znači 31% ukupnog povećanja. Vidi Klaus Schmidt-Hebbel, “Does Pension Reform Really Spur Productivity, Saving and Growth?”, Documentos de Trabajo del Banco Central (Chile) no.33, April 1998, str25,29.)) Računajući od vremena kada su uvedeni 1981. godine, srednja realna stopa prinosa na penzionim računima iznosila je u proseku više od 10%, dok su sredstva kojima se raspolaže porasla je na oko 50% BDP-a.

U svakom slučaju, rezultati penzijske reforme u Čileu prevazišli su čak i velika ekonomska predviđanja. Privatizacija penzionog sistema dovela je do radikalne redistribucije moći od države ka civilnom društvu, a preobraćanjem radnika u individualne vlasnike kapitala, stvorena je politička i kulturna atmosfera saglasna sa slobodnim tržištem i slobodnim društvom.

Čileanski model penzionog sistema predstavlja sveobuhvatnu alternativu društvenom kolektivizmu koji je prvi put uveo nemački kancelar Oto fon Bizmark krajem 19. veka i koji je predstavljao model za države blagostanja u 20. veku. Ukidajući vezu između individualnih doprinosa i dobiti – to jest, zalaganja i nagrade – i istovremeno poveravajući vladama ne samo odgovornost, već i upravu nad ovim kompleksnim programima, bizmarkovski pay-as-you-go penzioni sistem postao je centralni stub države blagostanja, u kojoj je mogućnost dobijanja izbora kupovinom glasova tuđim novcem – čak i novcem drugih generacija – dovela do inflacije socijanih prava, a time i do gigantskih, slabo alimentiranih i skrivenih državnih dugovanja. U Čileu je ovaj isti principe na kome se zasniva privatni penzioni sistem već proširen, iako nesavršeno, i na zdravstvo i na nezaposlenost, uspostavljanjem individualnog osiguranja (zdravstvo) i računa (nezaposlenost) kojima upravlja privatni sektor.

Devedesetih godina još sedam latinoameričkih zemalja krenulo je putem koji je otvorio Čile, pa danas nekih 40 miliona latinoameričkih radnika poseduje finansijsko bogatstvo na penzionim štednim računima. ((Radi prikaza reformi penzije ovih zemalja, vidi Luis Larrain, “Privatizing Social Security in latin America”, Policy Report no.221, National Center for Policy Analysis, Dallas, Januar 1999. Radi prikaza reformi u svakoj od zemalja pojedinačno, vidi Ian Vasquez, “Two Cheers for Mexico’s Pension Reform”, Wallstreet Journal, June 27, 1997; L.Jacopo Rodriguez, “in Praize and Criticism of Mexico’s Pension Reform”, Cato Institute Policy Analysis no.340, April 14, 1999; Herman von Gersdorff, “The Bolivian Pension Reform: Innovative Solutions to Common Problems”, World Bank, Financial Sector Development Department, Washington, Juli 1997; i Juan Manuel Santos, ” Testimonio: La reforma de las Pensiones en Colombia”,www.pensionreform.org.))   Kasnih devedesetih godina došlo je do još jedne prekretnice kada su se Mađarska, Poljska i Kazahstan priključili reformatorskom klubu, tako da sada oko 15 miliona radnika ovih bivših komunističkih država poseduje individualne penzione račune.

Januara 2001, godine, Švedska, nekadašnji model države blagostanja, dozvolila je svojim radnicima da na svoj individualni račun stave 2,5 % vrednosti doprinosa od poreza na plate koji iznosi 18,5 %. Novi program, poznat kao “Premium Pension System”, prihvaćen je u švedskoj skupštini sa 85% glasova.

U sedam zemalja regiona koje su prihvatile penzione sisteme zasnovane na privatnim štednim računima, struktura tih sistema veoma tesno prati čileansku shemu, a u svakoj od njih privatni fondovi preživljavaju teške početne godine i tek počinju sa davanjem relevantnih doprinosa stvaranju slobodne tržišne ekonomije. Karakteristike tranzicionog perioda razlikovale su se, naravno, od zemlje do zemlje zbog drugačijih ekonomskih, društvenih i političkih polazišnih tačaka sa kojih je reforma sprovedena. ((Jeremy Siegel, Stocks for Long Run /New York: McGraw Hill,1998) and ” Stocks, Bonds, Bills and Inflation”, Yearbook (Chicago: Ibbottson Associates), str.266-75.)) 

Meksiko, Bolivija i Salvador prihvatili su dve ključne odlike čileanske reforme: (1) radnici koji ispunjavaju uslove za privatne penzione štedne račune ne moraju davati doprinose javnom pay-as-you-go penzionom sistemu, i (2) nova radna snaga prihvata privatni penzioni sistem. Ove dve osobine zajednički obezbeđuju da će u trenutku kada tranzicija bude završena javni penzioni sistem nestati, ostavljajući velikoj većini radnika u zemlji isključivo privatni sistem (potpuna privatizacija). Peru je prihvatio (1), ali ne i (2). U Kolumbiji, Argentini i Urugvaju radnici istovremeno pripadaju državnom i privatnim penzionom sistemima (parcijalna privatizacija).

Meksiko je – uprkos dugoj tradiciji paternalističke države – 1997. godine preduzeo veliku reformu kojom se za radnike u privatnom sektoru javni penzioni sistem potpuno eliminiše i biva zamenjen sistemom privatnih penzionih štednih računa kojima upravljaju medjusobno uskladjene kompanije. Svi radnici koji rade u privatnom sektoru, a koji su ranije učestvovali u pay-as-you-go programu morali su da počnu sa uplaćivanjem 11.5 procenata svojih plata na penzione račune, kojima i vlada daje dodatan doprinos. Radnici u javnom sektoru, u koje spadaju nastavnici, zdravstveni radnici i radnici u javnim službama bili su, nažalost, primorani da ostanu pri vladinom penzionom sistemu. Privatni sistem sada ima 15 miliona učesnika, što je najveći broj u odnosu na druge zemlje regiona, a raspolaže sa oko 13 miliona dolara.

Bolivija – jedna od najsiromašnijih zemalja na hemisferi – ukinula je 1997. godine svoj javni penzioni sistem zamenivši ga privatno organizovanim sistemom penzionih štednih računa. Da bi obezbedili povlastice u starosti Bolivijanci danas uplaćuju 10% svojih plata na penzione račune. Kompanije koje se bave penzionim fondovima upravljaju sa 575 miliona dolara, što predstavlja oko 10% BDP-a, dok je broj korisnika pola miliona.

Salvador – zemlja koju je do nedavno razdirao građanski rat – izglasao je penzionu reformu 1998. godine, iako su se među glasačima našli i neki bivši gerilski komandanti, koji su kasnije postali članovi Kongresa. Osobine ovog sistema čine ga veoma sličnim čileanskom, pošto radnici uplaćuju 10% svojih plata na penzione štedne račune. Sredstva kojim se raspolaže iznose ukupno 213 miliona dolara, a u privatnom sistemu učestvuje približno jedan milion radnika.

Peru – prva zemlja koja je sledila primer čileanske reforme – uspostavila je privatni penzioni sistem 1993. godine. Peru radnicima pruža mogućnost prelaska na privatni sistem kojim upravljaju kompanije po njihovom izboru, i u tom slučaju im daje posebne obveznice. Peruanski radnici uplaćuju 10% plata na penzione račune, a da pritom ništa ne daju državi. Međutim, pay-as-you-go penzioni sistem primenjivao se samo na novu radnu snagu, ostavljajući mogućnost za nealimentirani sistem koji bi političari mogli ponovo da zloupotrebe. Više od 2,5 miliona Peruanaca već je prešlo u novi sistem u kome je do sada sakupljeno 2,5 milijarda dolara.

Kolumbija je penzionu reformu uvela 1994. godine, uprkos činjenici da se nalazi pod pretnjom marksističkih gerila povezanih sa kartelima droge. Reforma je, i u ovom slučaju, pružila radnicima mogućnost da se odluče na investiranje 10% svojih plata na penzione štedne račune. Jedinstvena i najproblematičnija osobina ove reforme se, međutim, sastoji u tome što je radnicima dozvoljeno da se premeštaju kako iz javnih u privatne sisteme, tako i u suprotnom smeru. To je dovelo do neprestane surevnjivosti između državne agencije i privatnog sistema čime se i dalje održava pay-as-you-go sistem. Uprkos svemu tome, privatni sistem je privukao gotovo 4 miliona učesnika, sakupivši 3 milijarde dolara u penzionom fondu.

Argentina je – pod vladom koja je uspela da ostvari delimičan raskid sa populizmom katastrofalne epohe Perona – uspostavila privatni penzioni sistem 1994. Radnicima je data mogućnost da uplaćuju 11% svojih plata na penzione račune. Pay-as-you-go sistem je ipak zadržan da bi svim radnicima, uključujući radnike u javnim i privatnim sistemima, obezbedio tzv. “osnovnu penziju”. Zakon predviđa da svi radnici ulažu 16% plata u javni penzioni program. Oni radnici, koji bi radije ostali u javnom sistemu primorani plaćaju penzijski doprinos u visini 27% plate, i pritom, pored osnovne penzije, dobijaju i odredjene beneficije. Dozvoljavajući nastavak sheme javnih penzija, argentinska je vlada doprinela održanju nealimentiranih penzionih dugovanja. Sredstva koji se nalazi pod upravom privatnog penzionog sistema povećana su na 20 milijarda dolara, a broj učesnika dostiže 8 miliona ljudi.

Urugvaj – latinoamerička zemlja na koju je najviše uticao evropski socijalni model – uvela je 1996. godine veoma ograničenu reformu, sličnu argentinskoj reformi po tome što takođe zadržava pay-as-you-go sistem za sve radnike, dozvoljavajući, pritom, da deo plate bude preusmeren na penzione štedne račune. Kada je reč o ovoj godini, kompanije-penzioni fondovi upravljaju imovinom vrednom 651 miliona dolara, u ime pola miliona učesnika.

Neophodno je naglasiti da mnoge od ovih reformi imaju teške nedostatke koje bi trebalo eliminisati da bi se ostvario njihov pun potencijal. Međutim, osnovna je struktura individualnih penzionih računa već čvrsto postavljena, a pojavile su se i nove grupacije radnika, preduzeća (uključujući i značajne inostrane finansijske kompanije) i tehničkih eksperata koje će ove reforme braniti u budućnosti. Tako je, sa ovim novim zemljama “G-8”, koje imaju privatne penzione sisteme, Latinska Amerika postala svetski lider u strukturalnim penzijskim reformama. Ukoliko Meksiko i Salvador budu imali uspeha, penzijska reforma će se brzo proširiti na ostatak Centralne Amerike. Brazil najviše zaostaje od svih zemalja ovog kontinenta. Iako neke kompanije nude privatne penzije svojim radnicima, ova po veličini i broju stanovnika najveća zemlja Latinske Amerike, opterećena je nepravednim i neisplativim pay-as-you-go penzionim sistemom, čiji je deficit u 1998. godini iznosio 4,6% BDP-a. Brazilska vlada za sada uspeva da spreči eksploziju ekonomskih i društvenih problema, povremenim krpljenjem rupa u sistemu, ali će i ovaj način uskoro biti iscrpljen.

Mađarska, Poljska i Kazahstan su kasnih devedesetih godina, u okviru tranzicije od kolektivističkog ka tržišnom sistemu, reformisale svoje pay-as-you-go penzione sheme i dozvolile radnicima da iskoriste porez na plate da bi izgradili sistem sopstvenih penzionih štednih računa. ((Vidi Krzysztof Ostaszewski, ” Testimony: Poland’s Pension Reform”, www.pensionreform.org)) 1998. godine Mađarska je postala prva bivša komunistička zemlja u Evropi koja je dozvolila da se deo radničkih plata uloži u penzione štedne račune. Njen javni pay-as-you-go sistem beležio je deficit još devedesetih godina, kada je doprinos iznosio 30% plate. Uz već dosta brojnu stariju populaciju, Mađarska bi, da je na njemu ostala, morala da podigne porez na plate na nedostižnih 55%, a to bi značilo da bi do 2035. godine svakog penzionera izdržavao po jedan radnik. Sadašnjim je radnicima data mogućnost da ostanu u javnom sistemu ili da pređu u drugi. Od nove radne snage se zahteva da uđe u novi sistem. Ipak, i dalje važi da svi radnici daju doprinos javnom penzionom sistemu. 24% plata radnika koji su prešli u privatni sistem, i dalje odlazi u pay-as-you-go sistem, a samo 6% na njihov sopstveni penzioni štedni račun. Osnovni nedostaci mađarskog sistema slični su nedostacima sistema Argentine i Urugvaja; da bi se održao javni sistem koriste se visoki porezi na plate, čime se destimuliše otvaranje novih radnih mesta, a i sistem ostaje podložan političkoj manipulaciji. Mađarska shema privatne penzije do sada je generisala 1 milijardu dolara u raspoloživim sredstvima, a pritom broji 2 miliona učesnika.

Kazahtan – bivša sovijetska republika bogata naftom – odlučila se 1998. godine na reformu svog penzionog sistema, dozvolivši radnicima da uplaćuju 10% plata na penzione štedne račune kojima upravljaju medjusobno usaglašene kompanije za penzione fondove, sve dok pritom nastavljaju da uplaćuju 15% svojih plata u državni pay-as-you-go sistem. Međutim, postavljen je i težak zahtev da minimum od 40% fondova bude investiran u vladine hartije od vrednosti, a u stvari se 85% fondova danas nalazi u obliku vladinih obveznica. Sve to ukazuje na nezrelost domaćeg tržišta kapitala u ovoj zemlji kao i na konfuziju koja je usledila u regionu nakon ruskog neuspeha iz 1998. godine. Kao i u Argentini i Meksiku, i ovde postoje državna kompanija za penzioni fond koja se u nejednakim uslovima nadmeće sa privatnim sektorom. Iako je 1999. godine ta kompanija upravljala sa nekih 70% sredstava u sistemu, taj iznos je sada pao na 42%, a sistem bi mogao biti privatizovan tek kada njegov deo na tržištu bude smanjen na 25%. Oko 3,2 miliona radnika priključilo se privatnom penzionom sistemu, a penziona sredstva porasla su na 700 miliona dolara (4,2 procenta BDP-a).

Poljska – najuspešnija od biviših komunističkih zemalja – sprovela je penzijsku reformu 1999. godine. Radnicima koji su u vreme reforme imali od 30 do 50 godina života data je mogućnost da u potpunosti ostanu u staromodnom državnom penzionom sistemu – u kome su morali da plaćaju 19.52% poreza na plate – ili da preusmere 7,3% svojih plata na sopstvene penzione štedne račune, a državi plaćaju 12,2% za stvaranje “virtuelnih” individualnih računa u državnom sistemu. Mlađi radnici moraju se priključiti privatnom penzionom sistemu, dok stariji moraju ostati u starom. Do sada je 11,5 miliona radnika (70% onih koji su imali mogućnost da biraju, tj. ljudi između 30 i 50 godina) prihvatilo sistem penzionih štednih računa, a fondovi su porasli na 1,5 milijardi dolara.

Kao i u slučaju Latinske Amerike primer koji su dali pioniri već stvara sledbenike u regionu. Nekoliko zemalja, uključujući i Rusiju, planira da uvede penzijsku reformu čileanskog tipa i to u skorijoj budućnosti. ((Vidi José Pinera, “A Chilean Model for Russia”, Foreign Affairs, Septembar-Oktobar 2000.”A Chilean Model for Russia)) Na drugom kontinentnu, Kina, najbrojnija svetska nacija, i nominalno još uvek komunistička zemlja, razmatra načine rešavanja krize svog penzionog sistema kroz uvodjenje sistema individualnih penzionih računa.

Globalni demografski megatrendovi, kao što su duži životni vek i smanjene stope priraštaja, ubrzaće krizu pay-as-you-go penzionih sistema, posebno u zemljama sa zrelim i razvijenim ekonomijama, npr. u Evropi, Sjedinjenim Državama i Japanu. Kao što je to primetio bivši američki sekretar za trgovinu Pit Piterson (Pete Peterson): “Ukoliko sistemi penzionih pogodnosti ne budu radikalno transformisani, troškovi globalnog starenja daleko će prevazići sredstva čak i najbogatijih svetskih nacija. U slučaju da se u tome ne uspe, ako se to ne učini dovoljno rano i dovoljno hrabro, doćiće do ekonomskih kriza koje će svojom veličinom zaseniti nedavne slomove u Aziji i Rusiji… Iz ovog i drugih razloga, globalno starenje neće postati samo ekonomski već i politički najznačajnija tema 21. veka.” ((Peter G. Peterson “Gray Dawn: The Global Aging Crisis”, Foreign Affairs, Januar-Februar 1999, str.43)) U očiglednom kontrastu u odnosu na svoje susede na istoku i u Latinskoj Americi, političke elite kontinentalne Zapadne Evrope do sada nisu bile voljne da preduzmu strukturnu penzijsku reformu. Nastavak ove političke paralize biće katastrofalan za Evropljane, s obzirom na činjenicu da je kriza penzionog sistema u toj regiji jedna od najtežih u razvijenom svetu.

Prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, u Evropi postoje ogromna nealimentirana dugovanja – na primer, više od 200% BDP-a u Francuskoj i Italiji, a više od 150% BDP-a u Nemačkoj. ((Paul Van der Noord and Richard Herd, “Pension Liabilities in Seven Major Economies”, OECD Working Paper, 1993, citirano u knjizi Svetske Banke, Averting the Old Age Crisis (Mew Zorj: Oxford University Press, 1994), str.139.)) Do 2025. godine gotovo jedna trećina evropske populacije ispunjavaće sve potrebne uslove za javnu penziju. U Nemačkoj i Italiji će za trideset godina svaki penzioner biti izdržavan od strane jednog radnika. S obzirom na to da su u tim zemljama dostupne velike beneficije, a da su privatne ušteđevine za starost nepostojeće ili veoma male, jasno je da će radi samog funkcionisanja penzione sheme biti neophodan ili drastičan porast poreza ili smanjenje pogodnosti. Iako, na primer, u Italiji čak 33% poreza na plate odlazi za penzije, Italijani bi mogli očekivati porast te cifre na 48%. U regiji koja se suočava sa hronično visokim stopama nezaposlenosti, ovakav potez bi samo dodatno otežao otvaranje radnih mesta. Iako kontinentalne evropske zemlje troše više od 15 % BDP-a ( cifra koja bi za 40 godina u nekim zemljama mogla da poraste na 18%) na izdatke za javne penzije, one su do sada preduzele samo kratkoročne mere. Nemačka je, na primer, nedavno predložila povećanje poreza na plate i korišćenje državnih fondova s ciljem da podstakne radnike na dodatna ulaganja novca na privatne račune. Jasno je da će takav potez teško rešiti nailazeću krizu u zemlji čiji penzioni sistem košta 11,5% BDP-a, što je dvostruko veća cifra od američke.

U Španiji pay-as-you-go penzini sistem koji predstavlja najskuplji program finansiran iz federalnog budžeta, radnicima daje minimalne stope prinosa. Na kraju je, uprkos činjenici da je ekonomski isplativa tranzicija ka privatnom sistemu već prepoznata kao nužna i da se španska vlada već obavezala na ekonomsku liberalizaciju u drugim oblastima, ipak prevladala politička inercija. ((Vidi José Pinera, “Una Propuesta de Reforma del Sistema de Pensiones en Espana”, (Madrid:Círculo de Empresarios,1996) ))

U Italiji – zemlji sa najnižim natalitetom u svetu – godišnji izdaci za javne penzije iznose otprilike 14,5 % BDP-a. U sistemu, međutim, postoji otvorena korupcija. Studija Ministarstva za finansije iz 1997. godine pokzala je da je vlada isplaćivala indvalidske penzije za 30.000 mrtvih ljudi. Provere koje su na licu mesta izvršene kod 15.000 primalaca indvalidskih penzija pokazale su da se 5000 primalaca pretvaralo da je hendikepirano (uključujući i mladu ženu koja je primala penziju kao slepa, dok je istovremeno radila kao šofer).

Francuski pay-as you-go sistem, takođe je zapao u velike nevolje. Velikodušni sistem javnih penzija počeće da beleži deficit nakon 2010. godine. Pokušaji koje su mnoge vlade preduzimale da potpomognu sistem propadali su zbog opšteg protivljenja. Gotovo potpuni nedostatak paralelnog privatnog penzionog sistema još više će pogoršati situaciju za buduće penzionere.

Ko što je 1997. godine uočio britanski ekonomista Tim Kongdon (Tim Congdon):

“Predviđanja evropskog rasta pokazuju da je situacija danas gora nego u bilo koje drugo vreme nakon industrijske revolucije. Ukoliko evropske vlade ne budu mogle da reše problem nealimentiranih penzija, neće uspeti ni da kontrolišu svoje veće fiskalne teškoće ni da preduprede povećanje oporezivanja koje će uništiti njihove ekonomije”. ((Tim Congdon, “Europe’s Pension Time Bomb”, The Times, March 1, 1997.))

Nekoliko razvijenih zemalja ima snažne privatne penzione sisteme. To je posebno slučaj sa Sjedinjenin Državama, Japanom, Ujedinjenim Kraljevstvom, Holandijom, Švajcarskom i Kanadom. Međutim, svi ti sistemi koegzistiraju sa velikim i defektnim javnim penzionim sistemima.

Do sada su jedino dve bogate nacije – Ujedinjeno Kraljevstvo i Australija – preduzele strukturalne reforme svojih javnih penzionih sistema. Ujedinjeno Kraljevstvo je 1986. godine svojim radnicima dalo mogućnost da izađu iz drugog sloja javnog penzionog sistema i da sa 4,6 % svojih plata u privatnom sektoru kupe planove sa određenim doprinosima ili beneficijama. Dve trećine britanskih radnika odlučilo se na izlazak i uložilo novac u privatne fondove. Danas svi radnici daju procenat svojih plata prvom, to jest, pay-as-you-go sloju, a vlada im po odlasku u penziju daje osnovnu državnu penziju. Javni penzioni sistem Ujedinjenog Kraljevstva još uvek ima nealimentirana dugovanja od oko 40% BNP-a. Prethodni australijski sistem bio je državni i zasnovan na porezima na dohodak. Od poslodavaca je 1992. godine zatraženo da za sve radnike uspostave penzione račune (do 2002 će biti uloženo 9% plata) koji bi predstavljali primarni izvor penzionog prihoda za većinu radnika. Slobode radnika bile su, ipak, bile bezrazložno smanjene nekim restrikcijama, pre svega obavezom da se ulaže u penzioni fond sopstvenog sektora. U Sjedinjenim Državama u kojima postoji državni penzioni sistem sa 400 milijarda dolara, koji predstavlja najveći vladin program u svetu, postoji mogućnost radikalnog napretka. Ma kakve da su prednosti prve generacije koja je dobila beneficije, način na koji je program strukturisan onemogućio je običnim radnicima da poseduju sopstvenu penzijsku štednju, i ispolitizovao odluke koje bi, u stvari, trebalo da donose pojedinci, a ne političari. Iako 40% Amerikanaca ima neku vrstu privatnog penzionog fonda (IRA, 401k, etc.), ostaje još 60% ljudi koji ih nemaju. Ipak se od svih radnika još uvek zahteva da ulože jednu osminu (12,4%) pokrivene zarade u sistem koji im ne obezbeđuje ni svojinu, ni tržišni prinos ni sigurnost.

Postoji šest ključnih argumenata za privatizaciju socijalnog osiguranja u Sjedinjenim Državama.

1. Moralni argument. Pay-as-you-go javni penzioni sistem predstavlja kolektivističku shemu koja lišava pojedince slobode da organizuju svoje živote i planiraju budućnost. Mandatni privatni sistem penzionih računa održava minimum obaveza (mandatne ušteđevine) tako da dolazi do maksimiranja slobode izbora u okviru nacionalne penzione sheme.

2.Argument iz stope prinosa. Po samoj svojoj prirodi pay-as-you-go sistemi predstavljaju dobro rešenje za ranije primaoce, ali vremenom, ono što u suštini predstavlja tek shemu finansijske piramide počinje eksproprijaciju nad mlađim radnicima. Danas je implicitna stopa prinosa za radnike manja od 2%, a verovatno je da će oni koji su danas rođeni imati negativan povraćaj. Mehanizmi za odlaganje nesolventnosti javnog penzionog sistema, kao što je povećanje poreza na dohodak ili starosne granice za odlazak u penziju, smanjuju stope prinosa koje su ionako već minimalne. U Sjedinjenim Državama je, nasuprot tome, od 1802. do 1997. godine, godišnja stopa povraćaja iznosila 7% za sredstva i 3,5 % za dugoročne vladine obveznice. Od 1802. do 1995. godine, prosečana realna stopa povraćaja za akcionarske obveznice bila je 4,97%. [9] Zahvaljući tome privatni penzioni sistem može obezbediti višu stopu prinosa, čak i kada su svi fondovi investirani u vladine obveznice nultog rizika.

3. Argument iz pravednosti. Pošto je za siromašne ljude obično karakteristično da ranije počinju da rade i da imaju kraći životni vek od onih bolje stojećih, staromodni pay-as-you-go penzioni sistem postaje, u stvari, štetan za određene kategorije radnika. ((Vidi Peter Ferrara and Michael Tanner, A new Deal for Social Security (Washington: Cato Institute,1998))) Pod sistemom penzionih štednih računa, siromašni radnici mogli bi da akumuliraju ušteđevinu na svojim računima i tako iskoriste prednosti koje tržište pruža vlasnicima, ublažavajući nedavni porast takozvanog “jaza između bogatih i siromašnih” koji i ne čudi s obzirom na to da su radnici primorani da ulažu svoje ušteđevine u program koji im daje stopu porinosa manju od 2%.

4. Argument iz svojinskih prava. Sistem privatnih računa penzionerima daje jasno definisana svojinska prava. Stariji vlasnik može na planski način povlačiti novac sa svog računa, ostavljajući ga naslednicima u slučaju da rano umre ili kupujući određen broj godina kod neke kompanije za osiguranje. Nasuprot tome, sistem Socijalnog osiguranja ne obezbeđuje nikakva prava na novac koji radnici plaćaju radi penzije, kao što je ustanovljeno 1960. godine na Vrhovnom sudu u slučaju Nestor protiv Fleminga.

5. Makroekonomski argument. Sistem javnih penzija negativno utiče na tržišta rada i štednje pošto se fondovi odmah troše i ne investiraju, dok iznos platnih doprinosa dostiže visinu takse na unajmljivanje radne snage. Harvardski ekonomista Martin Feldštajn (Martin Feldstein) procenjuje da bi privatizacija socijalnog osiguranja mogla uvećati vrednost američke ekonomije od postojećih 20 za dodatnih 10 triliona dolara neto. To bi zaista jasno pokazalo nealimentirana dugovanja i primoralo kreatore politike da nađu nov način da ispune obećanja koja su dali, pri čemu bi se istovremeno stvarao već pomenuti dobitak za ekonomiju.

6. Argumet iz društvene harmonije. Privatizacija socijanog osiguranja učinila bi kraj podeli na kapitaliste i radnike pretvarajući Ameriku u zemlju radnika-kapitalista, sa svim posledičnim promenama u političkoj dinamici zemlje. To bi mogao biti težak udarac protiv političke manipulacije “države transfera”. Kao što je zapazio predsedink Cato instituta Edvard Krejn (Edward H. Crane): “Privatizacija socijalnog osiguranja podrazumeva fundamentalnu promenu političke dinamike u Americi. Onog trenutka kada članovi radničkih sindikata, prosečni fabrički radnici, crnci i druge grupe koje tradicionalno pripadaju Demokratskoj partiji počnu samostalno da investiraju u sredstva i obveznice, umesto da računaju na vladu kao na mrežu za spasavanje, promeniće se i njihov stav prema sistemu slobodnog preduzetništva, korporacijskim profitima, a naravno, i prema velikoj vladi. Ova se dinamika, u stvari, već dogodila u Čileu. ((Edward H. Crane, “The Case for Privatiying America’s Social Security System”, S.O.S. Retraite-Sante conference, Paris, Decembar 1997, www.pensionreform.com ))

Ohrabrujuje činjenica da se i predsednik Sjedinjenih Država Džordž V. Buš (George W. Bush) zalaže za penzijsku reformu: “Po mom planu bi socijalno osiguranje bilo reformisano na taj način što bi se svakom radniku omogućilo da bude štediša i vlasnik. Nema većeg ljudskog sna od želje da posedujemo nešto što bismo mogli nazvati našim sopstvenim. Upravo to je ono što je Amerika obećala. To je obećanje nezavisnosti i dostojanstva”. ((George W. Bush, Govor održan na Western Michigan University, Kalamazoo, Michigan, March 27, 2001.Luis Larrain, “Privatizing Social Security in Latin America,” Policy Report no. 221, National Center for Policy Analysis, Dallas, January 1999. For reviews of reforms in individual countries, see Ian Vásquez, “Two Cheers for Mexico’s Pension Reform,” Wall Street Journal, June 27, 1997; L. Jacobo Rodríguez, “In Praise and Criticism of Mexico’s Pension Reform,” Cato Institute Policy Analysis no. 340, April 14, 1999; Herman von Gersdorff, “The Bolivian Pension Reform: Innovative Solutions to Common Problems,” World Bank, Financial Sector Development Department, Washington, July 1997; and Juan Manuel Santos, “Testimonio: La Reforma de las ‘Pensiones en Colombia'”)) Ukoliko Sjedinjene Države sprovedu ovu reformu, to ne bi značilo samo da će se svaki američki radnik pretvoriti u vlasnika kapitala, već bi ohrabrilo i ostatak sveta, posebno kontinentalnu Evropu i Japan na reformisanje njihovih sopstvenih sistema. Pogodnosti za radnike i ekonomije bile bi zaista ogromne. To bi bio veliki korak u oslobađanju radnika širom sveta.

---

Hoze Pinjera – Revidiranu verziju ovog eseja objavio je Cato Institute u Cato Letter no.15, pod naslovom “Oslobađanje radnika: Svetska penziona revolucija”. Prevod: Bojana Kovačević

---