Zašto nisam „antifašista“?

You may also like...

  • Pingback: Antifašizam - Katalaksija()

  • Objektivizam

    Ostrašćen tekst koji svojom pristrasnošću radi isto što i Rusi sa povampirenjem ”antifašizma”.

    U periodu 1939-1941 godine, jedini antifašisti bili su Francuzi i Englezi…toliko!
    A 1938. godine, Francuzi i Englezi potpisuju Minhenski sporazum sa Hitlerom, dok u njihovim kolonijama širom sveta ljudi drugih rasa i nacionalnosti nemaju ni minimum prava.
    Nema čistih ruku u svetskoj politici, ima samo pobednika…

  • Неко из групе антифашиста!

    Управо тако као што написа Објективизам… Срамни Минхенски споразум је Хитлеру дао Судетску област која је тада припадала Чехословачкој. Да ствар буде још “лепша” око једне суверене територије преговарали су сви они који уопште нису били позвани – са једне стране Енглеска и Француска, а са друге Немачка и Италија, док су Чехословаци цупкали испред сале у којем се одржавао састанак. Ако то нису споразуми и преговори са непријатељем, онда не знам шта је… Узгред, овде у Србији се уопште не прикрива да је дошло до споразума између Рајха и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов) – не знам одакле вам тај податак?

  • Milan Dunjic

    Fin primer demagogije i spinovanja. Ja ne znam šta su fašizam i antifašizam. Znam ko je ratovao u drugom svetskom ratu. Znam ko je šta radio, znam ko je pobedio, znam ko je izgubio. Znam da su oni koji su izgubili pobegli u Južnu i Severnu Ameriku. U Južnoj su se krili a u Severnoj nisu ni morali. Bili su postavljani na vodeće pozicije jer odjedanput nije bilo bitno šta su radili već je bilo bitno kako sada mogu da pomognu u borbi protiv novog neprijatelja. Još uvek nisam čuo za nacistu i antifašistu koji se skrivao u Rusiji ili nedo Bog dobio vodeću poziciju u nekoj ruskoj državnoj firmi (Werner Von Braun – jedan od vodećih Hitlerovih ljudi a zatim glavni čovek NASA-e). Po žrtvama koje su podneli, Rusi su zaslužili ovaj dan. To što tamo nije bilo Merkelove znači samo da se drugi svetski rat više ne važi i da je Nemačkoj sve oprošteno od strane onih koji su Naciste iz sopstvenih interesa posle drugog svetskog rata udomljavali.

  • Igor Jaramaz

    Проблем овог текста је што почива на лажним премисама, уопште се не бави идеологијом већ спољном политиком, тачније представља нео-хладноратовску пасквилу против Русије.

    Кључне неистине и изостатке морам исправити:

    а) Садашња Русија, тек делимично баштини наслеђе СССР а другим делом наслеђе Царске Русије што је сложићемо се шизоидно али није необично за Русију. Најбоља илустрација тога је Георгијевска лента као симбол Дана победе, “помирење” два антипода. Најкрупнији елемент совјетске баштине на коју се Русија позива јесте управо “Отаџбински рат” у коме је страдао невероватан број грађана Русије и СССР борећи се против нацизма, фашизма и јапанског империјализма.

    б) Не можемо, због комунизма, умањити улогу Црвене Армије у разарању Трећег Рајха. Што се тиче рата против Сила осовина, Америка Немачкој објављује рат тек 1942. док Француска и Енглеска држе свећу Хитлеру у комадању Чехословачке у коју се доцније укључују и остали суседи Пољска и Мађарске. Француска беше гарантор Мале Антанте. Толико о њиховом “антифашизму”. С друге стране британски престолонаследник, премијер и значајан део друштва од Мозлијевих Црнокошуљаша до истакнутих интелектуалаца еугеничара сматрају Хитлера симпатичним, интригантним, чак потенцијалним савезником. До рата између те три државе долази због сукоба интереса у свету али и пост-Версајског поретка. Идеолошка компонента је тек накнадно приписана рату, на истоку бајка о антифашизму, на западу о анти-нацизму.

    в) Што се Хладног рата тиче, колико ме памћење служи није Русија Западу увела санкције него обратно. А Путин је такође тај који је још пре толико година јавно изустио извињење због масакра у Катинској шуми. То је започео процес отопљења односа са Пољском који је једино окончала трагедија председничког авиона.

    г) Што се тиче владара без политичког легитимитета који крше медијске слободе и људска права нико над тим нема монопол у међународним односима, обе стране радо бирају сличне савезнике. А сам појам слободе се девалвира на Западу колико и на Истоку, можда чак и недопустиво више на Западу који некад беше светионик. Заправо се чини огромна штета појмовима приватне својине, демократије, људских права и слободе (и слободног тржишта) када се они приписују америчкој спољној политици односно националним интересима јер под 1) такви унутарполитички концепти нису примењиви на спољну политику и 2) уколико неко покуша да их примени (теорија демократског мира или неоконско ширење демократије и нејшн билдинг) настаје сушта супротност применом марксистичких (троцкистичких) начела.

    Управо је подозривости према тим појмовима код држава жртава америчке политике највећа штета коју Вашингтон чини слободи. Да не додајемо недоследности америчке спољне политике или и кршења истих принципа у унутрашњој политици управо у име “националних интереса”. Слободно тржиште и безбедност су конкурентни појмови.

    д) Резолуција Русије у УН није о “осуди фашизма” већ (нео)нацизма, расизма и ксенофобије. Фашизам се тек спомиње успутно два пута, доминантан је нацизам. Што је по мени похвалан знак да је Путин спреман да напусти стаљинистичко-комунистичку флоскулу о антифашизму (избегавање појма нацизма да не би настало питање због чега су нацисти себе називали социјалистима, радничком партијом итд.) Резолуција нигде не спомиње никакве евроспке или атлантске интеграције, па се поставља питање да ли је аутор уопште прочитао резолуцију о којој пише као да мора да испуни квоту сорошоидних флоскула. http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=A/RES/69/160

    ђ) Нема већег удара на тржишну економију од начина на који САД спречава (стратешке) руске (и кинеске) инвестиције по Европи као што смо видели у случају Јужног и сада Турског тока.

    е) Питање је да ли је Украјина икада била или могла да постане јединствена држава? Ако јесте онда ју је разбио масакар у Одеси где су нађени спржени (про)руски грађани међу којима и једна трудница претходно задављена телефонским гајтаном. Реакција (западних) Украјинаца је била одушевљење уз морбидно коришћење слика/асоцијација печених инсеката или пилића по друштвеним мрежама. Након такве дехуманизације више нема нације нити државе. Замислите да се Тексашани радују 11. септембру? Таква врста отуђења не постоји ни између припадника различитих нација, раса и вероисповести, једино између зараћених и дубоко у мржњи отуђених.

    ж) Уставноправни поредак Украјине нису разорили (западни) снајперисти који су, све су прилике, пуцали на сопствени народ како би окривили Јануковича. Државни поредак су разорили они који су одлучили да устав и закон више не важе када треба доћи на власт политичких и физичким насиљем, махинацијама у скупштини (крађом, интимидацијом посланика и дуплим гласањем) и свеопштим антицивилизацијским дивљаштвом. Крим и друге регије су сасвим исправно, по којој год државноправној теорији (либералној, конституционалистичкој, конзервативној) одбиле послушност побуњеничкој хунти која је голом силом оборила централну власт коју су изабрале те регије.

    з) Између полупаних ћириличних табли у Вуковару, хапшења владика у Скопљу, јенопартијске диктатуре у ЦГ, државног капитализма у Словенији, нео-нацистичких закона о држављанству и језику Летоније и Естоније све ми је теже увидети тај “продор” западног вредносног система у Источној Европи. С друге стране у Русији постоји виши степен права националних мањина (укључујући политичке аутономне регије на етничкој основи) него у Србији – која је слободан сам рећи прва у континенаталној Европи по питању уставом зајемчених и имплементираних права националних мањина. С друге стране у Русији имамо постепену економску либерализацију али и истоветно супротан тренд у већем делу источне Европе, посебно у сфери економије као последица економске кризе и политичке кризе ЕУ.

    Слика нимало не одговара једнообразју ново-хладноратовске западне пропаганде коју следи аутор.

    А што се тиче народних непријатеља, не верујем да је ико од побројаних па чак ни Изетбеговић који јесте оптужен 1980-их за покушај етничког чишћења БиХ, био терећен фашизмом. Тако нешто је у оно доба значило тотално изопштење а у ранијем периоду и смрт. Колико су Ђилас и Хебранг били конкуренција Брозу толико су Туђман, Ченто, Кучар и Изетбеговић заиста заступали националистичке ставове, а будући сви комунистички злочинци (изузев Изетбеговића ваљда члана Муслиманског братства) са подужим списком злочина што из користољубља што идеолошке заслепљености, нико од њих није добио адекватну казну а понајмање се може сматрати дисидентом, ако су то уопште Хебранг и Ђилас икада и били.

  • Pera

    Ovo su u Berlinu stavljali na bilborde, https://scontent-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11164689_888693634537347_1929435910489485850_n.jpg?oh=29327f59cbdd814d03c7ca9be7ebdc13&oe=55C07F01
    a ti mali covece napises ovakav tekst pisajuci po ruskim zrtvama. Niti sam bot, niti sam za Vucica, ali govnari koji propagiraju ovakve evropske “vrednosti” mi se gade vise od botova. Pusi kurac seronjo, u ime svih ruskih zrtava u 2 svetskom ratu, pojebem ti celu familiju

  • nebanesc

    “Na današnjoj proslavi u Moskvi nema antifašista!”
    Ne da na proslavi nema antifasista, vec su prisutni samo fasisti!
    Sve je jedna velika sprdacina gde lopovi vicu drz’te lopova!
    Nije se Putin uplasio ukrajinskog fasizma vec ukrajinskog liberalizma. Opste je poznato da je tzv. “evropska nova desnica” odusevljena Putinom i salje mu osmehe i ljubavne signale.

  • Outis

    Izgroktani panegirik sitnosopstvenickoj zelji za neplacanjem poreza & radnika. Moze li stereotipnije, braco darvinisti. http://revista-amauta.org/wp-content/uploads/2009/11/capitalist-pig.jpg

  • Pingback: Multikulturalizem pod krinko antifašizma resno ogroža zahodno civilizacijo | Kavarna Hayek()

  • Pingback: Zašto nisam “antifašista” | Dialogos()

  • Lazar Rakic

    Молим вас, не губите кредибилитет оваквим острашћеним жврљотинама.
    Леп поздрав