Kritičari liberalizma

Miroslav ProkopijevićPostalo je skoro uobičajeno od strane većine domaćih ekonomista da se za društvene i ekonomske probleme u Srbiji i svetu optužuje liberalizam. Očito je to posledica višedecenijske komunističke vlasti. Verovatno su samo teorije zavere popularnije kao krivac za teškoće. Tako se kaže da neoliberalni model ekonomski upropaštava zemlje, uglavnom tako što razara njihove privrede i proizvodi posledice koje su štetne za društvo. Navodni loš uticaj liberalizma vidi se u nestanku mnogih industrijskih firmi i dela industrije, padu poljoprivrede, padu zaposlenosti, preuzimanju bankarskog tržišta od strane inostranih banaka, lošoj privatizaciji, podleganju diktatima MMF, visokim trgovinskim i deficitom tekućeg računa. Istovremeno, kritičari liberalizma nigde ne kritikuju visoke carine i barijere u socijalističkom periodu, političke fabrike, masovno nepotrebno zapošljavanje u funkciji socijalne politike, veliku pomoć države firmama, banke koje su opstajale na inflatornoj infuziji, i niz drugih očito pogrešnih politika iz vremena socijalizma. Oni to ne kritikuju, jer su im ta rešenja na srcu. Naravno da će takva privreda propasti čim krene da se otvara, to je očekivano. Ekonomista bi morao to da pozdravi, a ne da nad tim lije suze i kritikuje liberalizam.

Liberalizmu se pripisuje i pojavljivanje kriza, poput današnje. Kritičari liberalizma često smatraju da liberalni kapitalizam osiromašuje ogromnu većinu ljudi i povećava nejednakosti, iako je kapitalizam doneo najveći rast blagostanja u istoriji, iako danas predstavnici srednje klase žive bolje od plemića pre XVII veka, i iako su nekadašnje komunističke zemlje imale veće ekonomske nejednakosti od kapitalističkih zemalja i tog i ovog vremena. Liberalni kapitalizam ima nesumnjive rezultate – gde god ga je bilo, sledio je veliki privredni napredak. Zato nisu u pravu kritičari liberalizma koji kažu, da on po obećanjima liči na komunizam, jer će, navodno, dati rezultate tek kada se potpunije ostvari. Razlika je drastična – liberalni kapitalizam je imao svoje rezultate, tamo gde ga je bilo, u obliku prosperiteta i poretka slobode, a komunizam je ostavio privrednu pustoš i političko ropstvo, tamo gde se ostvarivao. To su prosto činjenice.

Ali, kritičari liberalizma ne drže mnogo ni do činjenica ni do nesumnjivih ekonomskih shvatanja. Tako oni smatraju i da država bolje alocira resurse od tržišta, iako je u ekonomskoj literaturi opšteprihvaćeno da tržište možda nije savršen, ali je najmanje loš alokator resursa. Kao takvo, ono je svakako bolje od države. To su znali i naši stari ekonomisti pre više od 150 godina, pa je tužno da nas anti-liberali danas vraćaju na raspravu o besmislicama, kao što je navodna bespotrebnost slobode ili superiornost države u odnosu na tržište. Evo par navoda iz knjige Čedomilja Mijatovića koji ukazuju na stepen stručne degeneracije današnjih domaćih ekonomista kritičara liberalizma. Najpre o važnosti slobode. „Politična ekonomika“ dokazuje „…kako su ropstvo i nesloboda štetne ustanove, i kako je za ekonomni razvitak društva preko potrebna potpuna sloboda individualnog razvijanja“.1 O uticaju slobode na razvoj: „Prema tome moglo bi se zaključivati da što je privreda nerazvijenija to je i čovekova sloboda manja i obratno“.2 O državi: „…država ne treba nikako da se meša u gazdovanje privatnih ljudi; najbolje je ostaviti privatne ljude da se sami staraju o svom sopstvenom interesu“.3 A o socijalizmu i komunizmu, u koje veruju mnogi kritičari liberalizma, Mijatović kaže: „Na kratko potirući osnove familiji, ličnoj slobodi i slobodi privređivanja, komunistične bi sisteme dovele moralnu, intelektualnu i privrednu propast, a najblažije socijalistične u najboljoj prilici zaustavile bi čovečanstvo na vrlo niskome stupnju moralnog, intelektualnog i privrednog razvitka, i ostavile bi ga tu za svagda“.4 To su stvari sa kojima ekonomista mora biti načisto, bez obzira u kom vremenu živi i koje je orijentacije, prosto zato što se radi ili o činjenicama ili o potkrepljenim teorijama.

Ali, ako prihvatite činjenice i teoriju, onda ne možete gajiti shvatanja kakva se sviđaju protivnicima liberalizma. Nekoliko stvari treba istaći u vezi sa dosadašnjim domaćim kritikama liberalizma.5

Prvo, kao što se od lošeg materijala ne može napraviti dobar kolač, tako se ni od netačnih podataka i neodbranjivih shvatanja ne mogu napraviti dobra teorija ili nauka. Kad-tad će neko ukazati na netačne činjenice i kriva shvatanja.

Drugo, pri kritici liberalizma kritičari svoje tvrdnje izbacuju poput parola i parole se ređaju jedna za drugom. Nigde se ne uzme neki slučaj da se analizira i pokaže da je stvarno tako kako se parolom tvrdi. Utisak je da se kritičari liberalizma ne udubljuju u prirodu onoga što kritikuju. A kada se pomene desetak parola, obično vrlo različitog ranga i značaja, obično uz netačnu anegdotsku evidenciju, stvara se atmosfera o postojanju odgovornosti liberalizma, iako ni jedan jedini slučaj nije stvarno razmotren i analiziran.

Treće, takav način izlaganja ostavlja utisak površnosti, ne samo ako se posmatraju naučni kriterijumi, već i elementarni publicistički standardi. Možda se mnogim čitaocima shvatanja koja iznose kritičari liberalizma dopadaju, ali ona se u tom obliku „na prvi pogled“ ne mogu prihvatiti, dok se ne navedu činjenice i razlozi koji ih podržavaju. A to se ne čini.

Četvrto, kada se neko stanovište kritikuje kao liberalno, pod njega se podvode i autori koji tamo spadaju, npr. Hajek ili Fridman, ali i oni koji tamo ne spadaju, jer prosto pripadaju drugoj orijentaciji, kao što su Saks (Jeffrey Sachs) ili Krugman.6 Isto tako se neselektivno pabirče kritike, tako da se uzimaju od kritičara svih vrsta, od socijalista do nacionalista ili komunista. Tako su i kritike vrlo heterogene, političke, u skladu sa ideologijom koju autor deli, mada su obično nezasnovane i kod izvora na koji se domaći kritičari pozivaju.

Peto, kritičari liberalizma su vrlo agilni kada kritikuju, mada to ne ostavlja dobar utisak usled onoga što je prethodno rečeno, ali su začuđujuće nemi kada treba da iznesu svoj predlog zadovoljavajućih rešenja. Tu se misli na njihove kritičke rasprave o liberalizmu.7 Recimo, ti kritičari kažu, nije dobra privatizacija koju sugerišu liberali. Pretpostavimo da je tako. Prirodno se nameće pitanje: šta valja ili šta je bolje? Ako privatizacija ne valja, ostaje samo jedno8 rešenje, a to je državno vlasništvo? Ili, ako monetarna (cenovna) stabilnost za koju se zalažu liberali nije dobar i poželjan cilj monetarne politike, da li to znači da kritičari liberalizma hoće da nam preporuče njenu alternativu, a to je monetarna nestabilnost, što u prevodu znači – štampanje novca i inflaciju. Svrhu obaranja kursa i inflacije oni bi mogli naći u podršci izvozu, mada i sami znaju da je efekat toga na izvoz vrlo kratkotrajan, a da je inflacija ono što ostaje da nas prati duže vremena. Ili se kaže da je otvaranje domaće privrede dovelo do njenog uništenja, što se svodi na zahtev da se ona više štiti, tj. na protekcionizam. Kritičari liberalizma zaboravljaju da smo našu privredu decenijama štitili i da je najbrže i najviše propadalo ono što smo najviše štitili. Zaštićeni prosto nisu imali motiv da unapređuju svoj rad i proizvode, baš zato što su bili vrlo zaštićeni. Ako se sada opet traži više zaštite, neće li opet biti sve lošije kao što je bilo ranije?

Sa ovakvim pitanjima zapravo dolazimo do suštine polemike liberala i njihovih kritičara u Srbiji. Ako umesto privatnog neko indirektno sugeriše državno vlasništvo, ako se kao alternativa monetarnoj stabilnosti indirektno nudi monetarna nestabilnost (štampanje para koje se ponekad eufemistički naziva monetizacija) i stalne birokratske intervencije u kurs valute, ako se umesto uklanjanja barijera razmeni sa svetom nudi zatvaranje i zaštita domaće proizvodnje (protekcionizam), ako se umesto slobode cena nudi kontrola cena, rečju, ako se umesto tržišta nudi država, tj. planska privreda, itd. its., onda to nije nešto što je nepoznato. Štaviše, takve ekonomske politike su veoma dobro poznate iz prakse i teorije nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući nekadašnju Jugoslaviju.

Time dobijamo odgovor na pitanje zašto kritičari liberalizma nemaju svoj predlog u polemikama protiv liberalizma, kako neke stvari treba rešiti, ako su već nezadovoljni onim što nude liberali, a očito su nezadovoljni. Njihovih pozitivnih predloga nema jer bi se, ako bi oni bili formulisani, tačno videla pozicija na kojoj kritičari liberalizma stoje, a to na čemu stoje jeste planska, komunistička ekonomija. U najboljem slučaju bi to bio neki težak etatizam (stalne birokratske intervencije u privredi) koji se graniči s planiranjem.9 (Ništa bolje ne bi bilo ni ako bi etatizam bio obojen nacionalizmom, umesto komunizmom.) Pošto je komunistički uređena privreda završila kako je završila, a to je potpuni slom do koga je došlo krajem 1980-ih u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, kritičarima liberalizma je neprijatno da kažu da je to (ili nešto blisko) njihov program, pa zato pokušavaju da izbegnu da ga iznesu u svojim člancima. Umesto da kažu šta hoće, što ne smeju, oni problem koji imaju hoće da reše tako što kude rivala – liberalizam. Ali, kao što im ne valja njihova osnovna teorija koju pokušavaju da prikriju, nije im dobra ni kritika rivala.

Da li je takva procena preterana? I kako se može znati nečija pozicija, ako je nije izložio u pozitivnom smislu, bar ne u radovima u kojima se kritikuje liberalizam? Uzmimo najpre drugonavedeno pitanje. U situaciji kada se na neko pitanje može naći mnogo odgovora, teško je odrediti poziciju kritičara jedne od opcija. Ali, ako je reč o tome da neko pitanje ima samo dve opcije – npr. vlasništvo može biti privatno ili državno (uključujući njihove kombinacije), monetarna politika može biti stabilna ili nestabilna, zemlja ekonomski može biti otvorena ili zatvorena – onda kritika jedne opcije može doći samo sa pozicije njoj suprotne opcije. Tako samo na osnovu kritike može da se zaključi gde kritičar mora da stoji da bi mogao da kritikuje nešto na način na koji to čini. Prema tome, ako kritikuju liberalizam na način na koji to čine, ako kritikuju tzv. „Vašingtonski konsenzus“ na način na koji to čine, takvi kritičari nam kažu i odakle dolaze, a to odakle dolaze su prošlost i neki oblik komunističkog planiranja ili stalnih birokratskih intervencija u privredi.

Ako se, ipak, ispostavi da kritičari liberalizma nisu tako daleko od tržišnih rešenja kao što kažem, revidiraću moju procenu njihovih pozicija. Recimo da oni nisu za čisto plansku privredu, nego za etatizam, gde birokrati stalno intervenišu. Vera u moć birokratskih intervencija u privredi počiva na nekoliko uverenja koja je teško opravdati. Prvo, pretpostavlja se da postoji funkcija društvenog blagostanja i, drugo, da je ona poznata birokratima. Treće, pretpostavlja se da birokrati vuku samo poteze koji su u funkciji uvećanja opšteg blagostanja. Četvrto, pretpostavlja se da oni sve to čine nepristrasno. Konačno, peto, svaki pristalica intervencija misli da će njegov model intervencija biti usvojen i da će upravo on biti taj ko će ih sprovoditi. Ništa od toga, međutim, ne stoji. Funkcija društvenog blagostanja je fikcija zasnovana na nizu neodrživih pretpostavki (jednaka korist dobara za sve pojedince, univerzalno stanovište vrednovanja, potpunost informacija, itd.), pa kao takva i nema nikakvu praktičnu vrednost. Ni birokrati ne mogu znati ono što ne postoji. Treće, i da je obrnuto, da postoji funkcija društvenog blagostanja i da je birokrati znaju, to nisu stvari kojima bi se oni rukovodili u njihovim politikama. Opštepoznato je da se političari ne rukovode ekonomskim načelima, već političkim prioritetima. Četvrto, takođe je poznato da političari nisu nikakvi altruisti, već da se rukovode svojim interesima, a to isključuje nepristrasnost. Na kraju, modela državnih intervencija je mnogo, a i onih koji ih predlažu. Tako je vrlo mala verovatnoća da tačno određeni autor bude premijer ili njegov savetnik. Čak i ako bi bio, to bi trajalo samo neko kraće vreme. Posle bi došli drugi. Konkurencija za takva mesta je vrlo snažna. Ili možda neke kolege misle da mogu biti trajni, a uz to i benevolentni diktatori?

Na nivou želja sve je legitimno, pa i verovati da ste stalni ekonomski diktator ili neko čija preferencija postaje državna politika. Ali mesta nema za sve njih koji bi voleli da budu u funkciji ekonomskog diktatora. Svakom pretendentu na mesto ekonomskog diktatora mora biti jasno da je ogromna šansa da mu drugi nameću preferencije, a zanemarljiva da on bude taj ko će ih nametati svima drugima. Ne vidim zašto bi neko davao prednost takvom u odnosu na slobodni svet. Da li bi to pristalice planiranja radili samo zato što se ipak negde nadaju da će vlast doći baš u njihove ruke i tu zauvek ostati? Ako etatistički kritičari liberalizma tako misle mnogo su naivni, jer smo videli da je šansa za to nikakva.

Naravno, ostaje da nam kritičari liberalizma kažu detalje svojih shvatanja. Na primer, da li su u potpunosti protiv privatnih firmi ili bi ih dopustili na margini? Ako bi dopustili, u kojim sektorima, do koje veličine, itd? Ili, ako nisu za monetarnu stabilnost (stopa inflacije oko 0%), kolika stopa inflacije im je prihvatljiva – 10%, 150%, 1000% ili deset miliona odsto godišnje? Koliko bi takva valutna politika pomogla izvozu? Zašto nam je trgovinski bilans u hroničnom dubokom deficitu iako decenijama vodimo inflatornu politiku i kursom pomažemo izvozu? Ili, da li su za prosečnu carinsku (i vancarinsku) zaštitu od 20%, 80% ili više? I tako dalje, i tako redom treba da dobijemo odgovore na sva važnija pitanja ekonomske politike. Kada bi to kritičari liberalizma rekli (mada se ponešto o tome može naći u nekim drugim njihovim radovima), onda bismo tačno znali za koju verziju etatizma se zalažu. Kritičari liberalizma to neće učiniti, tj. neće izložiti njihova pozitivna shvatanja, zato što nisu toliko naivni da veruju da će oni moći da opravdaju ono što niko u svetu nije mogao, a to je da posle propasti komunističkih privreda opravdaju plansko shvatanje ekonomije ili teži državni intervencionizam. Pošto znaju da se to opravdati ne može, a pošto te ideale i shvatanja nisu mogli da napuste, naši kritičari su rešili da pribegnu triku. Da kritikuju rivalsko, liberalno shvatanje, a da ne otkriju svoju poziciju.

Ta taktika je bila naivna, jer pokazalo se da to ne može da se izvede i da se stvari zabašure. Izbor je jasan – tržište ili plan (birokratija). Kada je jasno ko gde stoji vide se odgovori i na neka druga pitanja. Recimo, neki kritičari (neo)liberalizma su nesrećni što ih vlasti u Srbiji posle 2000. nisu angažovale za savetnike. Očito je zašto. Cilj vlasti posle 2000. bio je da se bar kozmetički napusti „stari režim“ i krene ka više tržišta, dok su se kritičari liberalizma zalagali za manje tržišta. Dakle, išli su u suprotnom pravcu od onoga koji je vlast bar nominalno smatrala poželjnom.

Kaže se nominalno, jer odlučujući oslonac na tržišne sile nije bio cilj vlasti, nego nešto malo više tržišta nego ranije. Zato i ne može da se kaže da je u Srbiji primenjen liberalni model. To što je „primenjeno“ je nešto manje planiranja i etatizma nego ranije, ali još vrlo daleko od toga da bi moglo da se kvalifikuje kao liberalno. Različita rangiranja zemalja po stepenu ekonomskih sloboda, kao što su liste Heritidž fondacije, Frejzer instituta i Svetske banke (Doing Business) nedvosmisleno potvrđuju ovu ocenu. Uostalom, da je cilj bio liberalni, bar neki od domaćih liberala bi morao u tome učestvovati, bilo na poziciji ministara ili njihovih savetnika. A takvo nešto nije se dogodilo, sem dve kratkotrajne i više slučajne epizode. U osnovi sve je jasno. Kritičari liberalizma nisu bili pogodni za mesto u i oko vlasti, jer su išli u suprotnom pravcu od onoga kojim je trebalo da se ide, a sami liberali nisu učestvovali zato što liberalna reforma nije bila cilj, već samo blaga liberalizacija, tj. blago poboljšanje starog sistema. Naravno, onda je jasno i zašto privreda u Srbiji ide kako ide – a to je dosta loše. Stari, privredno loš poredak je malo, tj. nedovoljno popravljen. Da bi bolje išao, morao bi da prođe veću popravku.10 Ali, ni većina birača, a ni čitav politički establišment to ne žele. I jedni i drugi veruju da se prosperitet može ostvariti i sa ovakvim sistemom. U tome se teško varaju, ali nema načina da im se to objasni. Sve što ostaje jeste gorak zaključak da neke zablude i predrasude teško umiru.

U tvrdnju o lošem uticaju navodne neoliberalne politike na privredu Srbije mnogi veruju, iako je notorna činjenica da su se ekonomski najbrže razvijale zemlje koje su imale više ekonomskih sloboda, dakle, upravo one koje su imale liberalnije režime u odnosu na druge. Da li je moguće da nešto što je svugde dalo dobre rezultate samo u Srbiji dovede do privredne katastrofe? Da bi se videlo imaju li kritike liberalizma osnova, treba pogledati činjenice i napraviti analizu. Tako npr. oni koji smatraju da je liberalni model ekonomski uništio Srbiju, treba da odgovore na pitanje, kada je taj model u Srbiji uopšte bio primenjen? Naravno, nikada, sem delimično krajem XIX veka u vreme vlada liberala i ondašnjih naprednjaka.11 Od političkih promena u Srbiji 2000. godine došlo je do izvesne liberalizacije u odnosu na prethodno stanje, ali mali stepen liberalizacije do koje je tada došlo ne može se smatrati liberalnim modelom. Štaviše, priroda privrednog poretka u Srbiji se nije ozbiljnije promenila danas na početku 2015. u odnosu na ono što je postojalo pre 2000. Štaviše, i danas ima važnih rešenja koja su u osnovi slična onim pre 1990, kao što su režim tekućih i kapitalnih transakcija (novac lako ulazi u zemlju, ali teško iz nje izlazi), odsustvo čvrstog budžetskog ograničenja, inflatorna valuta, primat dužnika nad poveriocima, rente interesnim grupama (npr. bankama, tajkunima), mnoštvo socijalnih programa i prava, neselektivna socijalna politika koja se delom svaljuje na firmu, široka kontrola cena, ogroman javni sektor, itd.

Prema tome, intelektualno je pogrešno a politički štetno, ako se kritikuju politike kojima se Srbija vrlo sporo i nedosledno udaljava od planske privrede i etatizma. Iluzija je da bi pomoglo vraćanje na nešto što je blisko „starom modelu“, jer svi znamo da je on propao širom Istočne Evrope, kao i u Srbiji. Tačno je da je ekonomska situacija u Srbiji loša, ali ona je upravo loša zbog velikog mešanja države u privredu, a ne zbog liberalizma koji kao poredak ili model nije ni isproban. Sa više mešanja države, bilo bi još lošije. Prema tome, kritičari liberalizma se zalažu za loša rešenja. Loša u odnosu na postojeća i mnogo lošija od onih koja liberali predlažu. Drugo je pitanje kako uz ovakve preferencije birača i političara doći do dobrih političkih i institucionalnih rešenja.

Literatura:

Begović, B. (2012), Institucionalni aspekti privrednog rasta, Službeni glasnik, Beograd.
Madžar, Lj. (2012), „Avet neoliberalizma“, u: Madžar, Lj. & Jakšić, M. (ur.), s. 1-32.
Madžar, Lj. & Jakšić, M. (ur.) (2012), Globalna kriza i ekonomska nauka, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet, Beograd.
Mijatović, Č. (1867) Izvod iz politične ekonomike, Državna štamparija, Beograd.
Mijatović, B. (2012), „O tzv. neoliberalizmu“, u: Madžar, Lj. & Jakšić, M. (ur.), s. 95-105.
Prokopijević, M. (red.)(2002), Dve godine reforme u Srbiji: propuštena prilika, Centar za slobodno tržište, Beograd.
Tasić, S. & Prokopijević, M. (2015), „Classical liberal economics in the ex-Yugoslav nations“, Econ Journal Watch, u pripremi.


Tekst „Kritičari liberalizma“ predstavlja peti, završni deo šireg rada pod nazivom „Liberalizam i državni kapitalizam“ koji je prezentovan na konferenciji „Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici“ održane u Beogradu 20. marta 2015. u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije. Tekst u punoj verziji će izaći u časopisu Ekonomske ideje i praksa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Redakcija Katalaksije se srdačno zahvaljuje autoru na dozvoli za objavljivanje.


  1. Mijatović 1867, s. 11. Svi navodi su prema originalnom stilu i pravopisu. []
  2. Isto, s. 108. []
  3. Isto, s. 24. []
  4. Isto, s. 124. []
  5. Uglavnom se misli na radove ekonomista Mlađena Kovačevića i J. Dušanića. U zborniku Madžar & Jakšić (2012) ima i nekih radova koji nisu konceptualno jasni, sem da su njihovi autori za državni intervencionizam u privredi, a ima i radova u prilog srednjeg puta između liberalizma i intervencionizma. Naravno, ima i radova koji nemaju veze s temom, pa je pitanje šta će tu. Čitalac može videti i raspravu o liberalizmu na sajtu Peščanika, ali se ono što se ovde govori uglavnom ne odnosi na tu raspravu. []
  6. Slično je i sa praksom. Liberalima se nazivaju čak i snažno intervencionistički orijentisani političari koji su vodili ekonomsku politiku Srbije od 2001, npr. Mlađan Dinkić, Božidar Đelić i drugi. []
  7. Kritičari liberalizma u svojim drugim radovima iznose neke pozitivne predloge javnih politika, koje se svode na sporiju i vrlo selektivnu privatizaciju, zaštitu domaćih firmi, dominaciju domaćih banaka na bankarskom tržištu, korišćenje kursa dinara za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza, itd. []
  8. Tzv. zajedničko vlasništvo je marginalno u odnosu na privatno i državno, a društveno je samo paravan za državno. []
  9. Up. Madžar 2012, 2012a; Mijatović 2012. []
  10. Prokopijević 2002; Begović 2012. []
  11. Više o tome: Tasić & Prokopijević 2015. []

You may also like...