Multikulturalizam i izazovi konzervativizmu

kimbal

Zadovoljstvo mi je što se nalazim u gradu bratske ljubavi1 i što razgovaramo na temu „Izazovi konzervativizmu“. Siguran sam da će nam biti potrebno mnogo bratske ljubavi ne bi li smo došli do opšteprihvatljivog odgovora na pitanja koja su pred nama. Poznajem mnogo ljudi – računajući među njima i nekolicinu veoma pametnih – koji smatraju da je globalizacija jedna od najvećih pretnji s kojom se konzervativizam danas suočava. Poznajem i druge, podjednako pametne, koji smatraju da globalizacija predstavlja najveću nadu za čovečanstvo, a stoga, a fortiori, i za konzervativizam.

Na sreću, nije na meni da presudim u ovom sporu, ali ako bih bio upitan rekao bih da su verovatno i jedni i drugi u pravu, jer ono što predstavlja izazov s jedne tačke gledišta, s druge može izgledati kao lepa mogućnost. Zato mislim da globalizacija, poput osnovne mašine koja je pokreće – kapitalizma, može predstavljati i prijatelja i neprijatelja konzervativizmu, u zavisnosti koje se osobenosti ističu.

U svakom slučaju, zamoljen sam da kažem nekoliko reči o multikulturalizmu, jednom od onih mutnih pojmova – “postmoderno” je drugi – koji je toliko širok da popunjava praznine u ljudskim glavama, a istovremeno i vrlo ambiciozan. I dok je poduhvat definisanja multikulturalizma potencijalno opasan, jasno je da sama reč, poput delovanja koje se u njegovo ime preduzima, snažno ukazuje na ono što je Lajonel Triling nazvao “neprijateljskom kulturom intelektualaca”. Za modernu kulturu je karakteristično, pisao je Triling, verovanje da je “primarna funkcija umetnosti i mišljenja oslobađanje individue od tiranije sopstvene kulture i osposobljavanje za odvajanje pomoću autonomije opažanja i promišljanja.”

Ono što je Triling opisivao predstavlja pojavu čiji se koreni mogu pratiti sve do romantizma i prosvetiteljstva. Ali u svojim najskorijim manifestacijama, ono što je izgledalo kao reakcija na autoritarnost razvilo se u sumnjičenje u svaki autoritet, moralni, intelektualni, kao i politički. U ovom kontekstu, Triling govori o rastućoj “razočaranosti naše kulture kulturom samom” i “gorkoj netrpeljivosti spram civilizacije”. Multikulturalizam predstavlja jednu od onih antikulturnih kulturoloških pojava koje je Triling razmatrao.

Triling je pisao u ranim šezdesetim, drugim rečima u samom trenutku kada su se snage novog radikalizma pripremale da poput kakvog cunamija preplave Severnu Ameriku i zapadnu Evropu, menjajući ne samo obrazovne institucije, već i kompletno moralno ustrojstvo celog društva. Oni koji su pratili kurs ove kulturne groznice zapazili su istaknuto mesto multikulturalizma u diskursu razočarenja. Štaviše, multikulturalistički projekat je obezbedio zajednički cilj i nešto poput zajedničkog diskursa za čitav spektar disciplina i intelektualnih inicijativa, inače međusobno veoma različitih.

Međutim, zbog toga što je degenerisan u nešto poput parole, termin multikulturalizam teži pothranjivanju raznih vrsta nerazumavanja. Zbog toga bi bilo dobro ukoliko bi se pravila razlika između prideva “multikulturno” i imenice “multikulturalizam”. Pre svega, sociološka je činjenica da je Amerika uvek bila multikulturno i multietničko društvo. Zaista, u pitanju je jedinstveno političko dostignuće naše zemlje da se stvori društvo u kome su mnogobrojne religije, etniciteti i rasne različitosti podređene višem jedinstvu nacionalnog identiteta. Otud je izraz ““melting pot”” tradicionalno određenje Amerike.

Problem nastaje onda kada se ova prihvatljiva vizija multikulturnog društva zamenjuje ideologijom multikulturalizma. U tom slučaju, politika etničke i rasne jednakosti urušava dostignuto jedinstvo. To se već dešavalo. Tokom ranih godina dvadesetog veka talas etničke militantnosti je zapljusnuo celu zemlju. Teodor Ruzvelt je bio u pravu kada je upozorio na “jedan gotovo izvestan način da se nacija uništi ukoliko se dozvoli njeno pretvaranje u smešu međusobno netrpeljivih nacionalnosti.”

Sada se to ponovo dešava, kada ideologija multikulturalizma preplavljuje naše škole i univerzitete infiltrirajući se u kulturni život u celini. Svi smo dobro upoznati sa vrstom gluposti koju je proizveo zahtev za multikulturalizmom i političkom korektnošću u školama, koledž kampovima, radnim mestima i vladinim agencijama.

Kratko i nekompletno podsećanje upućuje na denuncijaciju Zapadne civilizacije kao suštinski rasističke, seksističke, elitističke i patrijarhalne; tu je, takođe, i ideologija žrtve koja sistematski podređuje obrazovne ciljeve raznim vežbama vođenja ostrašćenih političkih borbi.

Multikulturalistički imperativ takođe stoji u pozadini napora koji ulažu škole i uprave koledža ne bi li uspostavili kodeks korektnog jezika i zamenili školski uspeh stavom samopoštovanja kod studenata – pokušavajući da, što je u drugom kontekstu istakao Česterton, radije promene testove nego da ih polože. Skorašnji fijasko u kome su učestvovale nesrećne odbojkašice sa Djuk univerziteta, priziva mnoge primere koji ovo potvrđuju, kao što je u drugom slučaju pokazalo i vladino istraživanje u Britaniji po kome sve veći broj nastavnika izbegava one teme – poput Holokausta, na primer – za koje se smatra da mogu povrediti studente muslimane.

Osnovni etos multikulturalizma počiva na uvidu po kome su sve kulture podjednako vredne te zato treba optužiti za etnocentrizam i rasizam sve one koji biraju jednu kulturu, kulturno nasleđe ili moralni i društveni poredak u odnosu na neki drugi. Međutim, jesu li sve kulture podjednako vredne? Tačno je da sve mogu imati neke dobre osobenosti. Ali neke su znatnije doprinele znanju, politici i kulturi od drugih. Vilijam Henri je živopisno izrazio ovu neprijatnu istinu zapazivši da je “jedna ista stvar čovekov let na Mesec i čeprkanje prstom po nosu.”

Bezumni egalitarizam podupire multikulturalistički imperativ i olakšava objašnjavanje činjenice trenutne akademske opsesije pojmom razlike, kao i to da se rasprostranjenom insistiranju na različitosti koja nas odvaja – pre svega rasnoj, klasnoj, seksualnoj i etničkoj različitosti – mora dati prioritet u odnosu na našu zajedničku ljudsku prirodu.

Slavljenje “različitosti” može ličiti na zagovaranje saglasnosti i istinskog pluralizma. Ali, u stvari, ono proizvodi orvelijansku situaciju u kojoj “različitost” zapravo znači da se striktna intelektualna sloboda i tolerantnost rezerviše isključivo za one koji koji prihvataju nečiju predstavu o različitosti. Odstupanje od multikulturalističke pravovernosti se kažnjava socijalnim ostrakizmom, pohađanjem prinudnih časova “podizanja svesti”, ili čak suspenzijom ili izbacivanjem.

Poput većine modernih tiranija i tiranija političke korektnosti slobodno koristi i zloupotrebljava retoriku vrline u svom pokušaju da obezbedi saglašavanje i ućutka druga mišljenja. To je razlog njene velike zavodljivosti. Svakome je lepo znati da se nalazi na strani vrline! Oni među vama koji su izučavali Francusku revoluciju setiće se nekih ubistava koja su činjena u ime onoga što je Robespjer nazvao “vrlinom i njenom emanacijom, terorom”. Jedinstvo moralizma i radikalizma je posebno destruktivno (iako teško da predstavlja novu opasnost) u institucijama koje se bave intelektualnim radom i umetničkim stvaralaštvom. Ne samo da ono promoviše atmosferu straha i nametanja saglasnosti, ono takođe napada samu osnovu slobodne razmene mišljenja.

Cilj nije prosvećivanje i ubeđivanje, već zastrašivanje i predupređivanje kritike. Naravno, to je nešto što naši novi akademski mandarini odbijaju da priznaju. Ali istina je da ono s čim se danas suočavamao nije ništa manje nego destrukcija temeljnih premisa naše koncepcije liberalnog obrazovanja i liberalne političke zajednice. Poštovanje racionalnosti i individualnih prava; posvećenost idealima bezinteresne kritičnosti i slepe pravde; napredovanje u skladu sa zaslugom, a ne u skladu sa seksualnim, rasnim ili etničkim poreklom. Ove suštinski Zapadne ideje predstavljaju čvrste temelje našeg političkog i obrazovnog sistema. Upravo su to ideje koje danas napada bien pensants2 akademska elita zatrovana mogućnostima oslobođene vrline.

Ali, koliko su se stvari pogoršale? Nažalost, skoro je nemoguće da se ovo stanje promeni. Ričard Delgado, profesor prava i predvodnik uticajnog pokreta Critical Legal Studies, pažljivo je okarakterisao jedan aspekt aktuelne pravovernosti ističući da su “rasizam i prosvetiteljstvo ista stvar” i tvrdeći da je koncept zasluge “istaknuti primer vrste rasizma očigledno zastupljene u izmišljenom [sic] prirodnom pravu”. Drugi profesor prava, radikalna feministkinja Ketrin Mekinon, ukratko je opisala drugačiji aspekt trenutne situacije kada je izjavila da feministička “kritika objektivnog stanovišta kao muškog, predstavlja kritiku nauke kao osobeno muškog pristupa znanju.” Njegovim odbacivanjem, kaže ona “odbacujemo muški kriterijum proveravanja”.

Naravno, nisu napadali samo profesori prava. Majkl Heris, profesor religije na Tenesi univerzitetu, ovako je to izrazio: “Kada čujete da se koristi reč ‘kvalifikacija’ zapamtite da je to novi sinonim za reč belac.” Sandra Herding, autor knjige The Science Question in Feminism, jednostavno je Njutnove Principe nazvala “priručnikom za silovanje”. Afrocentrik Hanter Adams uverava svoje čitaoce da “rani afrički tekstovi ukazuju na moguće razumevanje kvantne fizike i gravitacione teorije.” Džonotan Kaler, profesor književnosti na Kornelu i sledbenik francuskog dekonstuktiviste Žaka Deride, pri čistoj svesti je napisao da pošto ni “jedno čitanje nije konačno, svako čitanje je pogrešno”. U delovima države Ilinois roditelje i nastavnike uče da znaju za “deset instant načina testiranja dečije lektire po pitanju rasizma i seksizma”.

Ono što je važno shvatiti kod ovih primera – a oni se lako mogu udesetostručiti – nije njihova ekstravagantnost, već, naprotiv, njihova uobičajenost. Tako otvorene besmislice – u širokom spektru disciplina književnosti, prava, istorije i društvenih nauka – sada sačinjavaju veliki deo onoga što se uči u školama i što predstavlja “obrazovanje” u prosveti.

Krucijalna stvar koju treba razumeti, ne gubeći iz vida emancipatorsku retoriku koja prati ovaj pojam, jeste da se“multikulturalizam ne odnosi na priznavanje istinske kulturološke različitosti, niti se bavi podsticanjem pluralizma. On se odnosi na pokušaj urušavanja Zapadnih liberalnih vrednosti u našem obrazovnom sistemu i u društvu u celini. U tom smislu, multikulturalizam obezbeđuje prigodni kišobran za radikalne ideologije koje sada vladaju u prosveti i svuda okolo. Ono oko čega će se složiti neki naš književni dekonstruktivista, lakanovski feminista, post-strukturalistički marksista, naš novi istoričar, postkolonijalni teoretičar i naš posvećenik u ono što se imenuje “kulturnim studijama”, jeste da zapadna humanistička tradicija predstavlja skladište ideja koje su naivne, represivne, ili jedno i drugo.

Središte multikulturalističkog imperativa čini tvrdnja po kojoj sav kulturni život treba objašnjavati u političkim terminima, pre svega u terminima roda, rase, klase i etničkog porekla. Drugim rečima, kategorije mišljenja koje potiču iz društvenih nauka uvode se u umetnost i humanističke nauke dobijajući status zlatnih ključeva za razumevanje stvari. Po dobrom marksističkom običaju kulturi se odriče autonomnost, te se svodi na dodatak nečemu drugom: klasnom odnosu, seksualnom uznemiravanju, rasnoj eksploataciji itd. Pitanje umetničkog kvaliteta se sistematski zamenjuje testom političke korektnosti, čak se celo carstvo umetničkog doživljaja demitologizuje kao buržoaska izmišljotina kreirana radi konsolidacije kulturne hegemonije vladajuće klase.

Najzad, ovi napori da se kultura transformiše u politiku moći počivaju na opštijem negiranju. Oni počivaju na uvidu da ništa nije smisleno ili vredno po sebi, da svi kulturni fenomeni zaista u krajnjoj liniji predstavljaju učinke političke borbe. To su fundamentalne poruke pisaca poput Mišela Fukoa, čija se nesposobnost razlikovanja istine od moći prihvatala poput nekog božanskog otkrovenja.

Važno je zapaziti ne toliko koliko je ova ideja čudna, već koliko je ona dominantna. Zaista, to je jedan način da se artikuliše osnovna pretpostavka, ono što se može nazvati vodećom idejom – kojom se rukovodio levičarski napad na kulturu i standarde. U pitanju je opasno oruđe. I zaista, u njenom korenu se nalazi određena verzija nihilizma i opravdanje sofisterije. Jer, ako ne postoji nešto poput unutrašnje vrednosti, onda nijedan sud o kvalitetu nečega ne može biti ništa više od prikrivene političke tvrdnje ili izjave na partijskoj osnovi. Bez ideje unutrašnjeg morala, intelektualnost, umetnička vrednost, kritičnost i obrazovanje se degenerišu u oblik propagande, a moralnost ne postaje ništa više od ciničkog proračuna u cilju postizanja lične koristi.

Politizirajući mandat multikulturalizma takođe podrazumeva i napad na ideju zajedničke kulture, ideju koja podrazumeva da delimo – uprkos našim mnogovrsnim razlikama –  zajedničko intelektualno, umetničko i moralno nasleđe, poteklo nejvećim delom od Grka i Svetog Pisma, a koje je dopunjavano i menjano vekovima nebrojenim doprinosima različitih ljudi. To je ono nasleđe koje nam je podarilo našu nauku, naše političke institucije i spomenike umetničkog i kulturnog dostignuća koji nas definišu kao civilizaciju. I zaista, to je ono nasleđe, do trenutka u kome govorimo, koje nas čuva od haosa i varvarstva. Upravo ono nasleđe koje multikulturalisti žele da unište. Bilo pomoću tvrdnje da je zapadna tradicija samo jedno nasleđe među mnogim – te stoga ne zaslužuje neku posebnu privrženost u razredima i van njih – bilo odbacivanje celokupnih dostignuća Zapada. Napad na ideju zajedničke kulture u saglasnosti je sa multikulturalističkim odbacivanjem ideje zajedničke ljudske prirode. Multikulturalisti odbacuju koncept po kome naš identitet kao ljudskih bića prevazilazi naše pripadništvo posebnoj klasi, rasi ili polu. Naprotiv, ono što je za multikulturaliste važno nije ono što nas spaja, već ono što nas razdvaja. A ono što nas odvaja – bio to pol, etnicitet, klasa ili rasa – koristi se kao totem ne bi li se određenim prihvaćenim grupama udelio poželjan status žrtve.

Da bi se shvatilo šta je u igri u debati oko multikulturalizma, treba razmotriti fenomen afrocentrizma, jedne od najekstremnijih ali i najuticajnijih manifestacija multikulturalističkog etosa. Osnovna pretpostavka afrocentrističkog pokreta jeste da je Zapadna kultura usmerena protiv afričke, posebno egipatske kulture, za koju maštarenju veoma sklon deo etnografske nauke tvrdi da je pretežno crnog porekla. Zbog toga crni Amerikanci – koje često nazivaju i „afričkim narodom u dijaspori“ – uživaju u diskreditaciji „brojnih evrocentričnih mitova univerzalizma, objektivnosti, i klasične tradicije“ ne bi li povratkom afričkim izvorima zatražili da im se vrati njihovo pravo intelektualno, kulturno i duhovno nasleđe. Nikada se stvarno nije raspravljalo o onome što bi ostalo od kulture nakon ratosiljanja od “mitova univerzalizma, objektivnosti, i klasične tradicije”, drugim rečima, od racionalnosti, nauke i istorije – jer je prava priroda ovog istinski radikalnog poduhvata retko izlazila na svetlost dana.

Na mnogim univerzitetskim kampovima čuju se zahtevi za afrocentrizmom, ali najviše zabrinjava to što ova ideologija ima najveći uticaj u okviru nastavnog programa srednjih škola širom Sjedinjenih Država.

Tako je, na primer, u Portlandu (država Oregon) već usvojena verzija afrocentičkog nastavnog programa na osnovu dokumenta nazvanog “Osnovni afričko-američki eseji”. Planirani su slični dokumenti i za druge “geokulturne” grupe. Portlandski program, koji treba da posluži kao nacionalni model tranformacije nastavnog programa, usvojen je u školama u Pitsburgu, Indijanopolisu, Atlanti, Vašingtonu i mnogim drugim gradovima. U Njujorku je grupa kojom predsedava Tomas Sobol, bivši državni komesar za obrazovanje, predložila dalekosežne promene u nastavnom programu za istoriju u njujorškim školama, ne bi li se udovoljilo etničkim grupama za pritisak i ne bi li se iz udžbenika koji se sada koriste uklonilo ono što komesar Sobol naziva “skrivenim pretpostavkama belačke dominacije”.

I, šta se uči? Veći deo priče o afroncetrizmu je zabavniji od svake satire i bio bi interesantan za čitanje da to u stvari nije ozbiljan predlog. Iz „Afričko-američkih osnovnih eseja“ studenti uče o velikom „afričko-jevrejskom“ naučniku i filozofu Majmonidu. Istorija Starog Zaveta je prigodno doterana da bi se stari Jevreji predstavili kao gosti, a ne kao robovi egipatskih faraona. Napominje se da su „takozvanu Pitagorinu teoremu“ otkrili – kao uostalom i sve drugo – stari Egipćani. Postoji čak i odeljak o staroj „egipatskoj metalurgiji i elektro inženjerstvu“. Učenici devetog razreda primorani su da studiraju egipatske hijeroglife, obredne rituale i numerologiju. Studenti se uče da je grčka filozofija plagijat crnog afričkog Egipta. Ispada da su Platon i Aristotel, za afrocentriste, likovi za podsmevanje. I, kako su afrikanci crne boje toliko postigli? Jednostavno: boja kože. Po jednom zagovorniku ovog stanovišta nove rasističke budalaštine – „superiornost crnaca u područjima mentalnog razvoja“ je „u vezi s prisustvom visokog nivoa melanina“.

Afroncentrizam predstavlja samo jednu od mnogih savremenih struja u obrazovanju koje zahtevaju da se istorijska istina mora žrtvovati u ime „različitosti“. Česti su primeri istorijskog revizionizma u cilju nadoknađivanja stvarnih ili izmišljenih nepravdi. Tako je, na primer, bivši guverner države Njujork, Džordž Pataki, ne tako davno potpisao zakon koji uslovljava učenike srednjih škola da moraju učiti ne samo o velikoj nestašici paradajza u Irskoj iz 1840. godine (što je po sebi razumno uslovaljavanje) nego i to da je ta nestašica bila „rezultat planirane britanske kampanje ne bi li se irskom narodu uskratila hrana neophodna za opstanak“, pa da, otuda, to podseća na nacistički genocid. A zapravo je stvar u tome, kako je to primetila Meri Deli, profesor moderne irske istorije sa čikaškog univerziteta, „da svaka nestašica zahteva pomoć kako od vlade tako i od privatnih dobrotvora“. Naravno, priznati ovo značilo bi priznati da su činjenice i istorijska evidencija iznad ideologije, a to je nešto što multikulturalisti, s njihovim shvatanjem da je realnost „društveni proizvod“, sebi ne mogu dozvoliti.

Ima nečega užasno ironičnog u viziji naših novih multikulturalista koji koriste etnocentrizam kao štap kojim udaraju po Zapadu. Na kraju krajeva, ideja etnocentrizma kao i njena kritika suštinski su zapadnog porekla. U istoriji nije bilo društva koje je u tolikoj meri otvoreno za druge kulture od našeg sopstvenog; niti je ijedna tradicija bila više posvećena samokritici nego što je zapadna tradicija: lik Sokrata koji neumorno poziva na samopreispitivanje i racionalna objašnjenja oličava suštinu zapadne tradicije. Štaviše, “zapadna” nauka nije isključivo zapadna: to je jednostavno nauka – da, “univerzalna” nauka, iako stvorena i razvijena na Zapadu – koja podjednako važi kako za stanovnike u dolini Nila tako i za one koji žive u Njujorku. Zbog toga je svuda, osim u zonama humanističkih odelenja na zapadnim univerzitetima, u toku luda trka za usvajanjem zapadne nauke i tehnologije. Najveća glupost multikulturalizma se pokazuje u infatilnom napadu na snagu naučne racionalnosti, što je veoma izraženo kod onih afrocentrista koji svoje knjige pišu pomoću kompjutera u kojima obznanjuju parohijalnu prirodu zapadne nauke, ističući vrline “afričkog puta”.

Zaista, uprkos svim svojim nedostacima – a oni su mnogovrsni, poput nedostataka svake kulture – zapadna kultura je takođe bila i svetionik političke i društvene slobode. Ukidanje ropstva, politička emancipacija žena, proširenje polja lične slobode i ljudskih prava: to su u suštinskom smislu zapadne ideje, ne azijske, afričke ili muslimanske.

Uprkos rasističkom karakteru afrocentrizma, zagovornici multikulturalizma ga rado reklamiraju, kao i druge forme multikulturalizma, kao prave primere slobode, različitosti i tolerancije. Njegovi zagovornici kažu da afrocentrizam daje crnim studentima osećaj za sopstvene korene i pojačava njihovo samopouzdanje. Ali, u stvari, kako je to davno opazio Frederik Daglas: “Ni jedna ideja nije više pogodovala uvećanju torture i represije nad obojenim ljudima ove zemlje od one koja pravi od Afrike, a ne Amerike, njihov dom.” U tom kontekstu, nije vredna ničega drugog do ironije skorašnja izjava koja nas uverava da je “kraj istorije” blizu i da liberalizam zapadnog tipa samo što nije uspostavljen diljem sveta a da mir i prijateljstvo cvetaju na sve strane.

Kao što su nas događaji od jedanaestog septembra dramatično podsetili, ta atraktivna vizija kraja istorije predstavlja jednu neosnovanu fantaziju. Umesto nje sada svedočimo onome što su neki nazvali retribalizacijom sveta: divljem pohodu na zapadni liberalizam i njegovu tradiciju racionalnosti, poštovanja individualnih prava i uvažavanja zajedničkog dobra koje prevazilazi slučajnosti etničkog i rasnog identiteta. Imajući u vidu ovakvu situaciju, još je veći imperativ našeg obrazovanja u zapadnoj tradiciji, da se podsetimo vrlina našeg društva i njegovih demokratskih institucija. Takva edukacija je najsnažnija brana od sila dezintegracije s kojima se danas suočavamo.

Multikulturalisti nadugačko pričaju o represivnoj, nepravednoj prirodi američkog društva. Ipak, korisno je zapaziti da ljudi iz celog sveta u ogromnom broju ne prestaju da dolaze ovamo. Oni to ne čine zbog toga što veruju da su Sjedinjene Države savršene, nego zbog toga što veruju da će im zapadne demokratske institucije, kojima se rukovodi ovo društvo, obezbediti više slobode, ekonomskih mogućnosti i ličnog dostojanstva, nego bilo koje drugo društvo u svetu. Nasuprot onome što govore multikulturalisti, izbor pred kojim se danas nalazimo nije onaj između “represivne” zapadnjačke kulture i multikulturalističkog raja, već između kulture i varvarstva.

Civilizacija nije poklon, ona predstavlja dostignuće – krhko dostignuće koje stalno treba učvršćivati i braniti od onih koji ga opsedaju spolja i iznutra. To su činjenice koje lako ne prodiru u ušuškanu i dobro branjenu akademsku sferu. Ali one predstavljaju one izazove s kojima se svaka civilizacija dostojna tog naziva mora suočiti.

U pozadini kampanje u prilog multikulturalizma leži pitanje ispravnog sadržaja obrazovanja u društvenim naukama i, najzad, pitanje karaktera društva u kojem hoćemo da živimo. Jedan način da se pristupi ovom pitanju je da se vratimo na reč “različitost”, veliku mantru multikulturalista.

Neka mi se dozvoli da počnem s onim što bi većina smatrala nečuvenim pitanjem: je li različitost dobra stvar? Ovo pitanje samo treba postaviti ne bi li se videlo u kojoj meri je besmisleno. Jer različitost nije niti dobra niti loša po sebi, poput vatre. Sve zavisi od konteksta. Ako je nekada različitost dobra stvar, nekada je i jednodušnost poželjna. Sve je relativno. Zastupnici različitosti prave osnovnu logičku grešku koja se sastoji u brkanju stava “različitost je dobra” sa stavom “dobro je ono što je različito”. Činjenica da je ovo drugo tačno ne poništava prvo. I zaista, dobro je ono što je neverovatno raznovrsno i različito, ali to ne znači da je svako izražavanje različitosti dobro. Činjenica da Džek voli Džil ne povlači obratno, da Džil voli Džeka.

Ova logička greška je, međutim, politički motivisana. Danas svaka škola ili univerzitetski kampus glasno trubi o “posvećenosti razlikama”. Ali pogled iz blizine pokazuje da ono što je zaista bitno jeste ropska odanost levičarskom društvenom i moralnom programu koji varira od pitanja feminizma do homoseksualizma. “Različitost”, ukratko, predstavlja batinu s kojom ekstremisti tuku metiljave liberale i zbunjene konzervativce.

Takođe je vredno zapaziti da različitost može označavati više stvari. Ona može predstavljati izvornu intelektualnu raznovrsnost. Ali ona takođe može biti samo nešto više od sinonima za afirmativnu akciju – još jednu veliku orvelijansku frazu koja koristi retoriku pravičnosti, a u stvari označava “diskriminaciju na osnovu rase, pola ili nekog drugog prihvaćenog žrtvenog simbola”.

Multikulturalisti su uporni u svojoj hvali različitosti. Završiću upražnjavajući sopstveno pravo na različitost zamolivši vas da uzmete u razmatranje alternativne prednosti onoga što nam je svima zajedničko – ili, da to izrazim starim nazivom, predrasudama.

Koje su prednosti predrasuda? Počevši bar od Džona Stjuarta Mila, ohrabrujemo se da povezujemo predrasude s neznanjem i netolerantnim stavom. Koliko nastavnika, u osnovnim i srednjim školama, kao i na fakultetima, oseća kao svoju prvu dužnost da oslobodi svoje učenike predrasuda. Ali predrasude ne moraju da označavaju netolerantnost i neznanje. One takođe mogu označavati i repozitorijum moralnih, društvenih i intelekutalnih mudrosti koje reprezentuju običaje, navike i tradiciju.

To je ono što je, na primer, jasno zapazio Edmund Berk. “Predrasuda,” kaže Berk, “potpomaže da vrlina postane navika (…) pomoću ispravne predrasude, čovekova dužnost postaje deo njegove prirode.” U pokušaju da oslobode učenike od predrasuda, mnogi nastavnici takođe pokušavaju da ih osobode od onih neizgovorenih privrženosti koje su porodica i crkva mukotrpno pokušavale da izgrade. To je zaista jedan od razloga opravdane sumnjičavosti roditelja na one nastavnike koji obećavaju da će emancipovati svoje učenike od predrasuda. To u praksi često znači emancipovanje od moralnih i religioznih uvida na kojima su ta deca odgajana. U pitanju je forma društvenog inženjeringa uvedenog u učionice koje sprovode neki nesrećni ljudi koji misle “da je potrebno dobro zasukati rukave”3 ne bi li se deca obrazovala.

Dozvolimo da postoji nešto poput površnog jedinstva. Nije to u pitanju. Postoji takođe i nešto poput neosnovane različitosti, i to, verujem, u mnogo većoj meri predstavlja ozbiljnu pretnju našim školama i našem društvu danas. Da bi različitost bila smislena, ona mora počivati na zajedničkom moralu, društvenoj i intelektualnoj kulturi. Bez tog zajedničkog temelja, različitost se brzo degeneriše u prosti tribalizam. Dijalog zahteva ne samo različitost već i prihvatanje zajedničkih principa. Multikulturalizam preti da nam oduzme te zajedničke principe i zameni prave reforme u obrazovanju s lažnim prosvećivanjem.

Naši koledži i univerziteti propovedaju vjeruju multikulturalizma već nekoliko decenija. Političari, naučnici i takozvana kulturna elita su pažljivo usvojili ovaj katehizam, koji prihvataju manje kao argument u prilog toga kako svet treba da izgleda, a više kao potvrdu suštinske ispravnosti i iskrenosti sopstvenih osećanja. Sada počinjemo da ubiramo plodove liberalnog4 eksperimenta s multikulturalizmom. Glavni egzistencijalni simptom reprezentuje moralna paraliza, izražena, na primer, u nesposobnosti da se uspešno napravi razlika između dobrog i lošeg.

Ovo me vraća na temu “izazova konzervativizmu”. Na kraju, možda najveći izazov za konzervativizam predstavlja neuspeh liberalizma. To samo zvuči paradoksalno. Rasel Kirk je jednom rekao da je konzervativac zato što je bio liberal. Naravno, liberalizam koji je Kirk imao u vidu nije bilo odvratno levičarstvo koje se danas pod tim podrazumeva i koje izneverava samo ime liberalizma, već pre robusni klasični liberalizam oličen, na primer, u mišljenju Edmunda Berka – liberalizam, takoreći, s primesom crvenih ćelija.

Multikulturalizam nije toliko izraz liberalizma koliko simptom karakteristične bolesti ili antinomije liberalizma. Antinomija se sastoji u sledećem: liberalizam implicira otvorenost za druga stanovišta, čak (tako izgleda) i za ona čije bi otelotvorenje podrazumevalo propast liberalizma. Širenje tolerantnosti na ta stanovišta jeste recept za samoubistvo. Ali netolerantnost izneverava osnovnu premisu liberalizma, naime, otvorenost.

Izlaz iz ove antinomije leži u tome da se shvati da tolerancija i otvorenost moraju biti ograničene na pozitivne vrednosti ukoliko se ne želi da ovi pojmovi budu potpuno prazni. Američka demokratija, na primer, ljudima daje široku slobodu, ali velika sloboda nije sinonim za propozicuju koja kaže “sve može”. Naše društvo, poput svakog društva, počiva na posebnim pozitivnim vrednostima – vladavini prava, na primer, poštovanju individualnih prava, religioznog opredeljenja, odvajanju crkve od države. Ili, ukoliko pomislimo na robusni liberalizam Ser Čarlsa Nejpijera, britanskog zapovednika u Indiji u ranom devetnaestom veku. Pošto su mu objasnili da je žrtvovanje udovica na sahranama muževa važan lokalni običaj, Nejpijer je rekao: “U redu, a naš je običaj da besimo one koji tako nešto rade. Samo napred, napravite pogrebne lomače: moji momci će pored njih sagraditi vešala.”

Suština je u tome da otvorenost koje liberalno društvo s pravom ceni nije prazna otvorenost za sva stanovišta i poglede: ona nije “vrednosno neutralna”. On ne treba niti može da kaže “da” svim pridošlicama, islamofašistima koji takođe imaju nekakvo stanovište, kao što ga ima i majka nekog fudbalera. Zapadno demokratsko društvo je ukorenjeno u posebnoj viziji koju je Aristotel nazvao “dobro za čoveka”. Pitanje je: da li mi, kao društvo, još uvek imamo poverenja u duhovne vrednosti naše vizije? Da li smo dovoljno voljni da ih odbranimo? Ili je Fransoa Revel bio u pravu kada je rekao “da će demokratska civilizacija biti prva u istoriji koja će sama biti kriva zbog omogućavanja drugoj sili da je uništi?” Još uvek se razmišlja o ovim pitanjima. Kako se na njih bude odgovorilo odrediće ne samo budućnost zapadnih univerziteta, već i tog zapanjujućeg duhovno-političkog eksperimenta koji predstavlja zapadni demokratski liberalizam.


Ovaj tekst predstavlja prevod integralne verzije govora izrečenog na konferenciji “Izazovi konzervativizmu” održanoj u Filadelfiji 28.04.2007. godine u organizaciji Filadelfijskog društva. Rodžer Kimbal je urednik časopisa New Criterion i izdavačke kuće Encounter Books. Autor je nekoliko knjiga uključujući The Rape of the Masters: How Political Correctness Sabotages Art.

Prevod: Aleksandar Novaković


  1. Autor referira na grad Filadelfiju – prim.prev. []
  2. „bien pensants“ (fr) = „pravomisleći“ – prim. prev. []
  3. Autor koristi idiom engleskog jezika “It takes a village to raise a child” koji smo preveli uzrečicom srpskog jezika “zasukati rukave”. U pitanju je dvostruka jezička ironija jer je ova engleska izreka izvorno afričkog porekla i, drugo, jer se knjiga demokratskog kandidata za predsedničku poziciju Sjedinjenih Država Hilari Klinton zove It Takes a Village: And Other Lessons Children Teach Us (1996). – prim. prev. []
  4. Treba imati u vidu da se izrazi “liberalno” i “liberal” u saveremnoj američkoj političkoj tradiciji odnose na ono što bi se na evropskom kontinentu označavalo rečju “levo”, “levičar” ili “socijalista”. Izraz liberalno stoga nema ono izvorno značenje, još uvek očuvano u Velikoj Britaniji, koje upućuje na zastupnika individualnih sloboda i slobodnog tržišta, dakle onoga za šta se zalaže klasični liberalizam. – prim. prev. []

You may also like...